Vodite je molim Vas, vodite je da preživi!!!

Te davne 2008 godine bila sam najsrećnija žena na svetu. Zašto? Jer saznala sam da sam trudna. Vreme je prolazilo, trudnoća odmicala. Ušla sam u peti mesec trudnoće i tad se desio moj prvi skok i moj pad. Skok od radosti jer sam saznala na ultrazvuku da ću dobiti još jednu curicu. Pad jer sam nakon dve nedelje prokrvarila. Otišla sam u bolnicu i tad su mi rekli da moram ostati par dana. Rekli su još i da sutra dan moraju uraditi serklaz. Ležala sam u sobi i mogu vam priznati da sam bila jako uplašena jer neznam gde I na šta idem sutra. Celo veče u bolnici su se čuli krici žena koje su kroz isto prolazile.Čak se jedna porodila u terminu i rodila dete koje nije bilo živo. Plac se čuo iz susedne sobe. Tad sam još više bila uplašena. Osećaj sam imala neki čudan ali neznam kakav.


Nekako sam osećala da mi se stomak naduva pa izdva.Kao da su to bile neke kontrakcije, neznam. Osvanulo je jutro. Novi dan ali težak za mene. Dolazi doktor i reče „Nakon tri carska reza Vi ćete doći na red“. O boze panika me hvata još više i više. Dolazi sestra. Hvatam je za ruku i pitam “ Reci mi molim te šta je to serklaz?“. Ona kratko i jasno reče „Mila moraju da ti ušiju grlić materice da se ne porodis pre vremena“.

Progutala sam knedlu I sad me obliva znoj i strah je prisutan. Čujem samo sledeće :“Prvi carski, drugi carski, treći…. Uh tad mene u nosilima odgurase u neku veliku salu u jedan ćošak. Ležim ja tako nigde nikog. Jednom pojavi se sestra od nekud i gurne me u još veću salu. Oko mene puno očiju a ja da prostite gola na stolu. Prilazi doktor bliže i rece“Gospodjo Marijana mi ćemo sad vas da uspavamo I da odradimo serklaz „. Uspela sam samo da plačući izgovorim“ Molim vas pazite na moje malo srce, pazite na njega, sačuvajte mi moju curu ja je želim živu „.


Tad više ništa nisam znala, zaspala sam. Probudila sam se ali nisam bas bila dovoljno svesna. Osetila sam nečiju ruku na mojoj ruci. Okrenula sam glavu i ugledala mog muža koji je sedeo pored mene. U tom momentu pipnula sam svoj stomak ali beba se nemrda. Prošlo je više od dva sata ali ne osetim udarce. Dolazi sestra i ja je pitam za bebu. Ona mi rece “ Sve je ok, i beba od anestezije još spava ali probudice se uskoro“. Tako je i bilo. Ponovo sam osetila njene udarce. Otpuštaju me iz bolnice treći dan. Došla sam kuci. Ipak morala sam strogo mirovati. Prošlo je od tad još mesec dana. Opet ista prica se ponavlja opet sam prokrvarila i pukao mi je i vodenjak. Zimsko je doba, sama u kući sa starijom ćerkom. Groznica me trese, ujedno me obliva znoj…. Bolovi u stomaku i u leđima. Ustajem polako oblacim jaknu. 03:15h.Jutro je odlučno krećem do komšinice da zatražim pomoć. Svugde je led oko mene ali ok ipak sam uspela da stignem do nje. Lupam na prozor i kažem joj“Molim te zovi hitnu poradjam se“.


Polako se okrećem i vraćam se kući. Dolazi komšinica i kaže zvala je hitnu I rekli doce za pola sata. Pola sata je prošlo, ja uzimam njen mobilni i zovem ih ponovo. Opet oni meni govore dolaze za petnaestak minuta. Sve u svemu prošlo je sat i po tek onda su došli. Čovek iz hitne mi rece“Gospodjo uzmite vaše stvari i knjižicu i dodjite u kola. „Idiot mogao je on uzeti tu veliku I tešku putniku tašnu ali nije. Unela sam tašnu u auto. Komšinici sam rekla da mi dobro čuva ćerku jer ipak bila je tad mala. Imala je tri i po godine, i da joj kaže da će joj mama odmah doći kući. Stigla sam u bolnicu sva iscrpljena. Doktor me pregleda i ujedno vadi konce. Reče sestri“vodite ovu ženu u sobu ona mora imati spontani pobačaj „. O bože odvede me sestra u sobu, bolovi sve jači i jači. Ležim u bolovima već par sati. Doktori se smenjuju. U moju sobu ulazi jedan krupan doktor i pita me“ Gospođo da li je vama dobro, jako ste mi bledi, zatim vice „Sestro dodjite brzo“.


Dolazi sestra i on reče “ ovu ste ženu trebali poroditi davno“. Vode me u porodjajnu salu. Na jedvite jade su me porodili.Potpisujem brdo papira ni sama neznam više šta potpisujem. Potpisala sam papire koji potvrđuju da će beba biti prebačena u Novi Sad. Tako kažu tamo su veće šanse da dete dobije sve I odgovarajući inkubator. Nakon pola sata su mi moju malenu I sicusnu princezu dogurali da je vidim. Duša mi je plakala samo zbog toga što je malena I nejaka. Bebica otvara okice. Tek tad sam još više zaplakala i rekla “ vodite je molim vas, vodite je da preživi, ćao dušo moja voli te tvoja mama“.


Nakon tri dana dolazim kući ali praznih ruku, sa strane hiljadu pitanja ali ja nemogu odgovor da dam. Noć je a meni je tad najteže, jednu curu grlim a drugu nema ko. Prolaze dani. Odlučno krećem do moje curice da je vidim. Ulazim u bolnicu i vidim jedno malo nejako ali slatko biće. Mamino srce nemoze izdržati ono mora zaplakati.Zvala sam bolnicu svaki dan dva puta na dan. Išla sam u posetu par puta. Jedne noći sedimo muž i ja I pričamo. Osećam srce će mi puci I lepo mu kažem „Imam loš predosecaj nešto neće biti dobro, o bože Saška… Ne… Pogledam na sat i vidim 21:30


Polako uzimam mobilni u ruke i odlazim u kupatilo da obavim poziv. Zovem ponovo bolnicu da vidim njeno trenutno stanje. Sestra se javlja a srce mi u grlu kuca ovaj put. „Primite moje saučešće, vaša Saška je preminula“. To su bile njene reči… Tada sam upala u sok ali u dupli sok jer prilikom izlaska iz kupatila ćerka me pita “ MAMA jel to Saška moja umrla“?. Verujte mi duša mi se stega, srce mi je pucalo na sitne komade…. Nema je više… Duša moja… Rodila sam je 10.12.2008. Njena težina je bila 890g… Više se ničega ne sećam…… Preminula je 17.01.2009.Sta reci živela je pet nedelja i otišla sa and jelima a meni ostavila veliki i doživotni ožiljak.


 

Ostavite komentar