Vama je materica puna krvi!Imate hematom koji je duplo veći od bebe!

 

Prica o Bubamari…Udala sam se na moj rodjendan i odmah ostala trudna. Odem kod lekara, kaze da dodjem za dve nedelje, vidi se mesak, trudnoca 5 nedelja. Meni je bila cudna doktorkina faca, kao da sam znala da nesto nije ok. Naravno, odmah „konsultujem“ Google i primetim da je plod manji nego sto bi trebalo. A nisam se ni osecala kao da sam trudna. Jedva docekam drugi UZ, 7 nedelja, vidi se plod, ali 4mm. Doktorka me smiruje i kaze da je moguce da je ovulacija bila kasnije, mada ja nekako znam da nije ok. Kaze da dodjem za 7 dana.

Uvece osecam neku nadutost, bolove u desnom jajniku. Znam da ce mi sutra reci da je abortus neizbezan. Prolazi noc, jedva cekam da se sve zavrsi. Stizem kod nje i govori „zao mi je, plod je u fazi raspadanja“. Ceka moju reakciju, suze, ali nista se ne desava, bukvalno sam to znala od pocetka. Nisam htela da cekam da telo samo odbaci, zamolila sam je da mi sto pre uradi kiretazu. Bilo je kasno popodne, pa mi zakazuje za sutra. Stavljaju mi neke tablete, nista se ne desava. Posle 2 sata me uspavljuju. Budi me i kaze „ja u zivotu nisam videla manju matericu, jedva sam usla najmanjim instrumentom. Sacekajte prvu menstruaciju i slobodno probajte ponovo“. To je bio 28.07.

Naravno, pokusavamo ponovo. 15.10. dobijam i 03 .11. mi muz donosi kafu, koju lansiram iz stomaka brzinom svetlosti. Znam da sam trudna, sad osecam. A i muz zna, kaze „trudna si sigurno“. Smejem se i kazem „ne lupaj, pa sad su mi tek plodni dani, ne moze to da se zna odmah“. Posto je on meni za rodjendan poklonio prsten i brak, odlucujem da uradim test za njegov rodj 18.11. iako znam da je rano. Radim test u ponoc i odmah zasijaju dve crtice. Trcim u sobu, dajem i kazem „srecan rodjendaaaan“. Odlucujem da ne idem odmah kod dr, iz straha, vec da sacekam do 8 nedelja pa da vidim otkucaje. Ali… Osetim bolove blage posle par dana i odem uvece u dz Ristic.

Doktorka gleda i kaze da deluje ok, ali… „Da li imate blizance u familiji?“ Ne… „Ovde ima dva ploda, jedan je uginuo, uradite Beta hcg 2x sa danom pauze, otprilike bi trebao da se duplira, pa mi se javite“. Nije se bas duplirala, ali tu je negde. Taman zvala i zakazala za dva dana, pocinju bolovi. Ujutro odlazim u wc, malo krvi na papiru, rozikasto. Zovem ponovo, ali mogu da me prime tek sutradan. Zovem kliniku Papic, kazu da dodjem popodne. Smoreni i muz i ja, mislimo da smo ponovo izgubili. Bolovi sve jaci. Dolazimo tamo i ja mu ne dozvoljavam da udje samnom. Ako ja ponovo moram da prodjem kroz te reci, ne mora i on. Kad ono medjutim. Doktorka Marija mi pusta otkucaje srca da cujem!

Presrecna sam i trazim joj da pozove muza da i on vidi i cuje. Sa plodom je sve ok. Ja joj dajem papir od Dz Ristic i ona izgovara „ma kakav, bre, blizanac?! Vama je materica puna krvi! Imate hematom koji je duplo veci od bebe, gura bebu napolje, evo vidite kako se ovde odvojilo. Strogo mirovanje, nemojte cak ni da se kupate svaki dan, lezanje samo. 3×200 Utrogestan, ali je sad nestasica, ako ne nadjete odmah onda inekcije idu“. Zovem mog tatu koji mi nalazi tablete bukvalno za pola sata. Pocinjem sa terapijom, mirujem, ali za par dana ponovo krecu bolovi. Zovem tatu i vozi me u Narodni front. Tamo konstatuju da moraju da se ukljuce i inekcije, na treci dan, Progesteron depo (primala sam ih do 30te nedelje, a Utrogestan do kraja). Brisevi svi ok.

Posto mi se nije truckalo kolima svaki dan na inekcije do Doma zdravlja, odlucujem se za Medigroup bolnicu, privatno, jer mi je blizu. Zakazujem tu i double test kod dr Maricica, za dve nedelje. Ali, pocinjem da povracam 24/7…uzas zivi… Jedino pijem vodu, a i to povratim. U to vreme ide reklama za Rosu da pomaze prevremeno rodjenim bebama i pod uticajem hormona odbijam da pijem bilo koju drugu. Padam skoro u nesvest od malaksalosti i muz me posle 8 dana toga hitno odnese u Zemunsku bolnicu u 02h nocu, jer je najbliza drzavna. Pregled jedan, drugi, UZ, sve ok, ali me smestaju tu jer bukvalno vodu ne mogu da popijem. Drze me tu 5 dana na infuzijama bez dodatnih analiza i posalju kuci.

Taman sutra treba na double test. Odlazim i saopstavaju mi da je doktor hitno na operaciji, da dodjem sutra ili mogu odmah kod doktorke Dukanac. Naravno, zelim to sto pre da odradim i dan danas se zahvaljujem Bogu sto mi je ta doktorka slucajno „upala“. Ispricam joj i pokazem sve analize. Osim double testa, doktorka mi savetuje sa uradim TORCH i analize za stitnu zlezdu zbog tog povracanja, a i da ponovimo briseve. Odlucujem da mi ona vodi trudnocu, jer je temeljna. Inace, ja sam tad zivela sama sa mackom. Muz je bio na Avali jer imamo dobermana, pa da me slucajno ne povredi. Jedino me je moj otac obilazio svako jutro i muz popodne. Zato mi i dan danas nije jasno kako sam dobila ureaplazmu i proteus (to je nadjeno u brisevima). Naravno, na odnose nisam smela ni da pomislim, tako da je jedini zakljucak prilikom pregleda u Zemunskoj bolnici.

Za to mi da Eritromicin da pijem, plus vaginalete. TORCH je ok bio, ali stitna zlezda ima smanjenu funkciju, pa dobijam i Eutirox. Prestaju mucnine i srecna sam. Nadam se da cu poceti da uzivam u trudnoci. 16ta nedelja sam i radim 4d, prelepe snimke imam. U 18oj su mi mokre gacice. Zovem dr i kaze mi da uzmem uloske za detekciju plodove vode. Pozitivan je. Hitno idem do Visegradske, jer moja doktorka tu radi. Pregledaju me, konstatuju visiko naprsnuce vodenjaka i smestaju me ma patologiju. Objasnjavam im da je moja doktorka na visoko rizicnim trudnocama, ali oni ne reaguju. Tu mi nadju i urinarne infekcije Eserihiju i Enterokokus. Dokle vise, pitam se… Lezim tu 7 dana na infuzijama, ne mrdam. Kazu da je ok i pustaju me kuci, ali da dodjem za mesec dana. Odem odmah privatno kod dr i ona poludi sto me nisu smestili kod nje, kaze „jedva cekam sutra da im objasnim neke stvari“. Stize 24ta nedelja. U medjuvremenu zbog kontrakcija idem svaki drugi, treci dan na UZ.

Dobijam bolove da ne mogu da ustanem iz kreveta, ali sa desne strane pupka. Kad sam u jednom polozaju nista ne boli, pomerim se milimetar, ubija. Hitno ponovo u Visegradsku, ali ovaj put se doktorke gledaju cudno, pa papirologiju i smestaju me na visoko rizicne trudnoce kod moje doktorke. Pregled urologa, hirurga…kazu slepo crevo. Da li da operisu odmah ili da probamo da sacekamo 28u nedelju, pa crevo u smece, a bebu u inkubator. Doktorka mi daje infuzije i gomilu lekova, da smirimo upalu. Inace, manjak plodove vode, afi 40-50. Hvala Bogu, smiruje se sve i ja ulazim u 30u nedelju. Prestajemo sa inekcijama. Od lekova pijem „samo“ za stitnu zlezdu, vitamine i Utrogestan (srecna sam, jer za mene jeste to „samo“, koliko sam pila ranije). U 33oj dolazim na redovno lezanje par dana. Dolazi novi nacelnik dr Petronijevic (a moja doktorka ostaje kao sef odeljenja). Presrecna sam.

Od tog doktora otac je porodio moju mamu samnom. A taj doktor je operisao moju pokojnu mamu za vreme bombardovanja, na Uskrs, na svoju odgovornost u pola 12 nocu za vreme vazdusne opasnosti otvorio operacionu salu i spasio joj zivot (izvadio cistu 15cm koja je imala 3,5l vode i samo sto nije pukla). Seti se on cele price, jer je bila specificna situacija. Smejemo se da je kod nas ginekolog kao kum, s kolena na koleno. Moja dr je na odmoru i on radi UZ. Usput se zalim na mucninu i gorusicu i on mi savetuje da me ipak zadrzi u bolnici dok ne dodje sa odmora, cak iako UZ bude super, pa da dogovaramo carski. Manjak vode i dalje, beba kasni, posteljica gradus 3/3, kaze on meni „ovako, posteljica ima 4 funkcije, prva koja se gubi je ishrana. Nama sada ova devojcica mase i kaze „hey ljudi, gladna sam“. To nije strasno. Ali druga funkcija je disanje. Moramo da radimo CTG 2x dnevno i kad krene da se gubi, radimo carski. Ja se nadam da ces izdrzati dok se ne vratim“.

Postajem maskota CTG-a, svaki dan po 5-6x, jer „beba spava“, „beba preaktivna“ pa se ponavlja u nedogled. Budim se jedno jutro sva uspanicena. Zovem Serassel i molim ih da mi posalju set za maticne celije iako sam 35+2. Stize set za sat vremena po kuriru u bolnicu. Ceo dan ludim, tesko mi je. Ctg los i ponavljaju ga vise puta. Oko 21h na nervnoj bazi pocinjem da jedem (dva sendvica, 7days, cokoladu, jafu, litar soka, grisine). Na pola sata ponavljaju. U 23,15h mi prilazi divna sestra Andrijana i kaze „ajde spakuj se brzo, sve je u redu cisto da te vide u porodilistu, verovatno ce te vratiti, ali pozuri sad im se menja smena jedva sam ih namolila da prime i tebe“. Tek kasnije sam skapirala da nema nikakve smene, nego nije htela da mi unese paniku.

Bukvalno trci do lifta i pozuruje me. Stizemo u potodiliste i krece haos. Ja na stolu, jedna mi stavlja braunilu „za svaki slucaj“, dok mi busi venu, lezim na levoj strani i druga drzi ctg na stomaku, doktor Andrijasevic (koji mi je toliko dobro uradio rez, da bih mu da jos 10x da me operise)gleda monitor i dodaje mi masku za disanje uz recenicu „drogirajte se malo na legalan nacin“, a jedna doktorka mi dize jednu nogu i pregleda! Sve to istovremeno. Stize jos jedan doktor i cujem samo rec „katastrofa ctg“. Dotrcava neka lekarka i cujem kako kaze „mislimo da dete pati, da bi bilo dobro da se uradi carski odmah“. Prekidam je u pola recenice „dajte sta da potpisem, dete spasavajte prvo ako treba, vi ste lekari, nemam nameru da vam se mesam u posao“. Zacudjeno su se pogledali, valjda su ocekivali neko pitanje, molbe da se odlozi itd. Doktor mi daje njegov telefon, javljam tati i muzu. Uspanicena skroz.

Dok telefoniram, sestra mi vadi krv. Doktor me pita sta sam jela, kad sam nabrojala, samo je rekao „o boze“, i onda se obratio sestri „u infuziju ranisan, za klizmu nemamo vremena, nemamo ni za rezultate krvi, neka stigne u toku operacije“. Govorim im za set maticnih celija i zahvaljujem Bogu na mom predosecaju jutros. Voze me na stolu trcecim korakom i ja tek tad shvatam da se moje dete gusi, da su minuti u pitanju. Uspavljuju me. Cujem zenski glas „rodili ste zivu devojcicu 2250g 45cm u 23,35h ocena na rodjenju 6 posle 7“. Prolazi mi kroz glavu da je to samo 20 min od kad su me odveli u porodiliste. Poslednjim atomom snage pitam „da li je dobro?“ I odgovor „ziva je“.

Dolazi doktor, daje mi svoj telefon ponovo da se javim i da mi kaze da je beba na kiseoniku. Par sati jedino cega se secam je da sam im uvek kad dodju trazila za bolove nesto i da sam sve vreme u glavi izgovarala Oce nas. Prebacuju me u drugu sobu, daju telefon i vidim da mi je muz poslao sliku. Nedelja je i nema nigde zive duse. Molim sestru da me na kolicima odveze do bebe. Potpisujem nesto i placem. Gledam je, pricam. Ona u izoleti (inkubator je za pilice, a izoleta za bebe-kaze sestra), sa infuzijom. „Bubamaro, budi jaka, uskoro cemo se maziti, uzecu te i nista nas nece razdvojiti, izdrzi jos malo samo“, to sam joj kroz suze rekla.

Jedva sam se odvojila od nje. Sutradan dolazim sama. Imala sam svadju sa jednim dr, ali necu sad da pisem o tome, u svakom slucaju, posle zalbe upravi i 2 sata svadjanja sa mnogima, prebacice me samu u apartman na spratu gde je beba i bicu tu dok je ne puste kuci. Dodirnula sam je, pomazila po glavici. Doktorka je rekla da je na minimalnoj dozi kiseonika. Posle 5 dana je presla u krevetic. Onda smo se svaki dan mazile vise puta dnevno po sat vremena, plus sto sam 10x dnevno i nocu dolazila da je vidim na minut, jer je apartman i njenu sobu deli samo jedna soba izmedju. Posle 12 dana nas pustaju kuci. Hvala Bogu sve je ok, zdrava je! Imala je hipertonus, vezbali smo, imala je i reflux, sredilo se.

Sumnjali su na Daunov sindrom, pa smo radili kariotip, nema ga, secnuli smo podjezicnu resicu. U pocetku smo bili u panici, sad je nekako doslo na svoje mesto.Evo, sad dok ovo pisem razmisljam da je izljubim (prosla je ponoc i danas joj je drugi rodjendan). Ona trci, prica, sklapa recenice i odaziva se na „Bubamaro“ kao sto sam joj i rekla kad se rodila, ne odvajam se od nje. Uzasno je razmazena, ali nije bezobrazna. Ako kazem da nesto „ne moze“, ona me pogleda, kaze „mojim te mama“ i poljubi me. I onda dobije sve. Eto, pored svih problema, imala sam srecu da mi fenomenalni doktori odrze trudnocu i da sada uzivamo zajedno.

Ostavite komentar