Tiršova 10: Tamo gde rade samo HRABRI, UPORNI I POSVEĆENI za Katarinu i mnoge druge POBEDNIKE ŽIVOTA

Tužna je istina da ni najmlađi nisu pošteđeni malignih oboljenja, a kada se dete tako teško razboli, u trenutku se sruši svet i sve gubi važnost i smisao. Jedino što zaokuplja dušu i um jeste pitanje postoji li nada, ima li leka za to mlado, nevino biće koje je tek zakoračilo u život? I zašto se to desilo baš njemu?

Odeljenje dečje hematologije i onkologije Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, čuvena Tiršova 10… Ovde smo potražili odgovore na ova i mnoga druga pitanja. Kolike su, realno, šanse da se pobede zloćudne dečje bolesti od čijih naziva podilazi jeza – leukemija, limfomi, neuroblastomi… Da li je terapija kod nas ista kao svuda u svetu ili naše zdravstvo nije u stanju da podmiri troškove skupog lečenja?

Na ulazu smo navukli kaljače i potom zakoračili u besprekorno čist, blistavo osvetljen hodnik. Prolazimo pored staklenih boksova gde su smešteni mali pacijenti šćućureni uz majke koje pokušavaju da ih nagovore da uzmu još jedan zalogaj, tepaju im, pričaju… Preko puta bolesničkih soba je igraonica u kojoj sve pršti od boja, pored nje soba za intervencije iz koje se čuje dečji smeh.

  • Pregledi su ponekad neprijatni, pa se trudimo da opustimo decu, pričamo s njima, šalimo se – objašnjava Nena Divac, zamenica glavne sestre, koja na odeljenju radi osamnaest godina i ne bi, kaže, menjala svoj posao ni za jedan drugi na svetu, iako nije nimalo lak.

Na ovom odeljenju rade sestre koje su prošle su posebnu obuku: one su do detalja upoznate s neželjenim dejstvima terapije, prepoznaju kada je mali pacijent ugrožen, samostalno stavljaju decu na monitoring, daju obaveštenja roditeljima. Maze i paze male pacijente kao da su njihovi rođeni, igraju se s njima, trude se da ih ne boli neprestano i dosadno bockanje, pokušavaju da izmame osmeh kada u njihovim očima vide patnju. Raduju se kada se sve završi dobro i krišom plaču ako pođe po zlu.

S PREGLEDA NA ROĐENDAN
Iz ordinacije dežurnog doktora istrčava preslatka plavokosa devojčica, za njom izlazi dr Jelena Lazić u živom razgovoru sa zabrinutom majkom. Trogodišnjoj princezici pre tri meseca počeo je da otiče zubić, ali ispostavilo se da se radi o retkom benignom tumoru vilične kosti. Roditelji su bili za to da se odmah operiše, doktori su pak smatrali da ne treba žuriti jer je operacija vrlo složena i praćena rizikom da ćelije tumora mutiraju u maligne i raseju se po organizmu. Sada se prati i čeka. Kontrola je pokazala da se tumor ne povećava, ali presudan će biti snimak na magnetnoj rezonanci od kojeg zavise dalji koraci. Mala lepotica može da ide na rođendan kod drugarice, doktorica joj je kazala da slobodno može da pojede dva parčeta torte.

TO MOGU SAMO HRABRI, UPORNI I POSVEĆENI

Doc. dr Jelena Lazić, žena neverovatnog entuzijazma, bez ostatka se, kao uostalom ceo tim na Odeljenju dečje hematologije i onkologije, daje svojim malim pacijentima. Leči teško obolele mališane skoro dve decenije i tvrdi da to nije posao za svakog.

  • I lekari i osoblje suočavaju se s mnoštvom izazova i ogromnim stresom, počev od saopštavanja dijagnoze roditeljima koji teško prihvataju da im dete ima malignu bolest, pa do terapije koja je vrlo agresivna i ima brojna štetna dejstva. Ova vrsta poziva je specifična i mlade kolege, pri odabiru grane medicine kojom žele da se bave, moraju da imaju jasnu sliku sa kakvim će se izazovima posla svakodnevno suočavati – kaže dr Lazić.

Ovde se leče sva maligna oboljenja kod dece od 0 do 18 godina: leukemije, Hočkinov i ne-Hočkinov limfom, svi zloćudni tumori (osim onih na mozgu koji su u nadležnosti Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije), ali i benigni poremećaji krvnih loza, kao što su razne vrste anemija i trombocitopenija.

DA, LEUKEMIJA JE IZLEČIVA

  • Leukemija je najučestalija maligna bolest u pedijatriji, dijagnostikuje se u oko 35% naših mladih pacijenata, a bitan podatak je da se uspešno leči u preko 90% dece – otkriva naša sagovornica, ističući da je i procent izlečenja drugih dečjih hematoloških i malignih oboljenja takođe vrlo visok i da po uspešnosti terapije ne zaostajemo za razvijenim svetom.
  • Našim pacijentima su dostupni savremeni lekovi i druge terapijske metode, koji se koriste u vodećim svetskim klinikama: najnovije generacije citostatika, zračenje, hirurgija, naravno, i transplantacija koštane srži. Izuzetak su medikamenti za vrlo retke maligne bolest kojih nema na listi RFZO, ali se pokrivaju troškovi njihove nabavke na različite načine. Takođe, pozni stadijumi nekih zloćudnih oboljenja poput neuroblastoma, tumora nadbubrežne žlezde, tretiraju se biološkom terapijom, koja se ne primenjuje u našim bolnicama, ali imamo sporazum s klinikom u Đenovi gde se sprovode takve procedure. Pacijenti se tamo šalju o trošku države, a ovde im se pre toga radi kompletna dijagnostika i primenjuju sve druge terapijske mere – objašnjava doktorka.

IZLEČENI NE ZABORAVLJAJU
Nekadašnji mali bolesnici, sada već odrasli ljudi, ne zaboravljaju one koji su im pomogli da pobede u najtežoj bici, i dolaze na Odeljenje da podele radost zbog važnih događaja u životu – upisa u školu, na fakultet, sticanja diplome, udaje ili ženidbe, prinove…

  • Nedavno nam je bila Ljubica, mlada žena koja se kod nas krajem devedesetih, u ono najteže vreme, lečila od leukemije. Dovela je dečicu, ima ih troje, zdrava je kao dren, čovek ne bi rekao da je ikada imala tako ozbiljan zdravstveni problem – kaže sestra Dijana Pavlov. Redovno ih posećuje i dvadesetogodišnja Aleksandra Ljajić, koja se na Odeljenju dečje hematologije i onkologije lečila od leukemije kada joj je bilo dvanaest godina. Danas studira na FON-u i svako slobodno popodne provodi s najmlađim pacijentima. Njena vršnjakinja Nevena Stanić imala je pet godina kada joj je dijagnostikovana leukemija, sada je na Višoj medicinskoj školi i kao i Aleksandra, dolazi često na Odeljenje. Obe su odavno izlečene i vrlo su angažovane u svim akcijama koje sprovodi Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR). “NEPOSLUŠNI” GENI
    Maligna oboljenja kod dece uzrokovana su raznim faktorima, među kojima su i genetski poremećaji – promene u broju i strukturi hromozoma.
  • Svojevremeno smo na lečenje primili trogodišnjeg dečaka kojem je dijagnostikovana leukemija, u čijoj je osnovi vrlo specifična genetska mutacija. Mališan ima jednojajčanog brata blizanca, te smo pažljivo saopštili roditeljima da je potpuno izvesno da će se razboleti i drugi sin. I zaista, u roku od tri meseca kod brata je dijagnostikovana ista vrsta leukemije, tako da su se paralelno lečili kod nas. Sada su to veliki momci, koji završavaju osnovnu školu i potpuno su zdravi – s osmehom priča dr Jelena Lazić.

KATARINA – NAŠA HEROINA

Sedamanestogodišnja devojka širokog osmeha, miljenica je celog odeljenja, deca je obožavaju jer se s njima igra i šali, sestre i doktori je vole zbog nepresušnog optimizma i vedrine kojom zrači. Katarina Pešterac je pravo čudo. Do pre godinu dana bila je oličenje zdravlja, a onda se javio taj bol u glavi, prvo u čelu, potom u potiljku, pa u vratnom delu kičme. Zatim je nestao kao rukom odnesen, da bi se posle nekog vremena vratio još intenzivniji, ali ovoga puta se spustio na kičmu i Katarina je sve teže hodala pa su je zabrinuti roditelji odveli kod lekara. Pregledi su pokazali da je krvna slika savršena, nije bilo temperature, ni otečenih limfnih čvorova, no, snimak magnetne rezonance otkrio je da su kičma i karlica “izrešetane” promenama, a biopsija je pokazala da se radi o četvrtom stadijumu malignog ne-Hočkinovog limfoma kostiju, vrlo retkoj bolesti koja se na Odeljenju dečje hematologije i onkologije, otkad ono postoji, dijagnostikovala samo nekoliko puta. Podvrgnuta je intenzivnoj terapiji citostaticima i promene na kostima počele su da se povlače već posle drugog ciklusa lečenja.

ONA GLEDA SAMO NAPRED

  • Sada primam poslednji, šesti ciklus lekova i ne smatram da je strašno to što sam ostala bez kose. Neću da nosim periku, sviđa mi se ovako. Više su mi smetale druge nuspojave, recimo, afte zbog kojih mi je svaki zalogaj, čak i gutljaj vode, delovao kao da u ustima imam užareno gvožđe.

Ali, sve je to prolazno, najvažnije je da su rezultati dobri – zaključuje ova šarmantna, duhovita devojčica, zapanjujuće zrelog razmišljanja, netipičnog za njenu generaciju. Izvesno je da je naglo odrasla kada joj se desila bolest, ali sigurno je da njenom stavu mnogo doprinosi i činjenica da je vrhunska šahistkinja, prvakinja Srbije i naša predstavnica na svetskim i evropskim takmičenjima. Katarina gleda samo napred, pravi planove za budućnost i postavila je životne prioritete. Kada ozdravi, posvetiće se školovanju: odlučila je da upiše žurnalistiku i već se s uspehom oprobala kao novinarka.

Njeni roditelji ponosni su na svoje dete i najveća su joj podrška. Mama Marija je stalno uz nju, dok tata Goran dolazi čim završi obaveze. Složniji su, kažu, više nego ikada, Katarinina bolest ih je još čvršće povezala i jedva čekaju da se završi terapija, da svoju hrabru kćerku tetoše kod kuće.

NEMA PREDAJE
Iako se mogu pohvaliti svetskim rezultatima lečenja, na odeljenju hematologije i onkologije u Tiršovoj svesni su činjenice da maligna bolest može imati nepredividiv tok, da uvek postoji opasnost da se vrati ili pogorša.

  • Neka od tih oboljenja smatraju se izlečenim ako simptomi potpuno nestanu posle šest meseci, ali kod većine je taj rok pet godina, mada se u nekim slučajevima čeka i čitava decenija da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da je bolest savladana. Imali smo malu pacijentkinju kojoj se leukemija vratila mesec dana pre isteka kritičnog petogodišnjeg perioda. Primila je drugu liniju hemoterapije, transplantirana joj je koštana srž i sada je dobro. Retko se javlja, takozvani, sekundarni malignitet koji je posledica terapije citostaticima i zračenjem, ali to, nažalost, spada u rizike lečenja. Trudimo se da se naši pacijenti što manje zadržavaju na odeljenju, ako njihovo stanje to dozvoljava, terapiju primaju u dnevnoj bolnici, a oni koji je dobijaju ovde odmah po okončanju ciklusa odlaze kući. To je najbolja prevencija bolničkih infekcija koje su mnogo opasnije od kućnih i mnogu znatno pogoršati ionako osetljivu situaciju – objašnjava naša sagovornica i dodaje da se dešava, doduše sve ređe, da malom pacijentu, uprkos najboljoj terapiji, ne može da se pomogne. Ali se pokušava. Uvek i do kraja.

RAZMISLIMO O TOME…
Roditelji se, razumljivo, teško mire s tim da je stanje njihovog deteta takvo da nema mnogo nade. Sumnjaju u stručnost i dobru volju lekara, iako Srbija ima svetske eksperte u mnogim oblastima medicine, uključujući dečju hematologiju i onkologiju. Nikome se ne može zameriti to što poseže za očajničkim merama i što traga za rešenjima koja se zovu lečenje u inostranstvu i apel za pomoć preko SMS-a, ali hajde da stvari sagledamo iz drugačijeg ugla. Recimo, iz perspektive poznatog muzičara Ramba Amadeusa, koji se povodom jedne od takvih akcija oglasio otvorenim pismom, čije delove prenosimo:

“… Bolesne djece, kojoj treba pomoć, ima puno… A ko je taj koji može da procijeni kome je više potrebna pomoć, a kome manje? Ta teška odluka mora da se prepusti profesionalcima. Iskusnim ljekarima, koji imaju ukupnu sliku zdravstvenog stanja nacije, i posao im je da odrede prioritete liječenja.

… Srbija ima zdravstveni sistem koji je dobar, samo mu nedostaje novac. Koliko bi za nas bilo sve bezbolnije, da humanitarnim i drugim akcijama zapravo punimo zdravstveni fond, i prepustimo ekspertima da barataju sredstvima na najadekvatniji način?

… Počnimo da gajimo povjerenje prema našim ljekarima i zdravstvu uopšte, koje je dobro zahvaljujući natčovječanskim naporima ljudi koji u njemu rade. Usmjerimo svi naše humanitarne akcije u istu kasu, kasu zdravstva.

Jer ta institucija, sa armijom ljekara, doktora, profesora, sestara, hirurga i zdravstvenih stratega ipak najbolje zna da procjeni kako se domaćinski vodi ovaj škakljivi, suptilini, a najvažniji zadatak u državi. Kako se čuva zdravlje nacije.

Ne znam šta ćete danas vi da radite. Ja znam… Provjeriću koliko sam novca dužan zdravstvenom fondu, da to hitno izmirim, u nadi da će dinar koji dam u zdravstvo najbolje naći put do svakog djeteta kome je potrebna pomoć.

Americi, Hjustonu, Beču, svaka čast. I njihovoj medicini. Podsjećam da su naši doktori, do prije koju godinu usred Beograda vršili najkompleksnije transplantacije srca. Pacijent nije trebalo da izbroji milion, već samo, na šalteru, prilikom prijema, da preda ovjerenu knjižicu.”

Angelina Čakširan

Izvor: zena.blic.rs

Ostavite komentar