„Rekli su mi da idem na pobačaj, a onda su je pokazali, nije imala čak ni kožu, bila je providna, teška 600 grama i dobila je ocenu 1“: Ovo je Magdalena danas, nakon 14 meseci

Magdalena Femić danas ima 14 meseci, teška je 8.2 kilograma i visoka 72 centimetra. Rodila se sa 660 grama i visinom od 31 centimetra. I danas na Svetski dan prevremeno rođenih beba slavimo njenu pobedu u borbi za život.

„Magdalena je moje prvo dete iz željene i planirane trudnoće. Još od puberteta sam imala disbalans hormona i tada su mi doktori rekli da ću teško ostati u drugom stanju prirodnim putem“, kaže nam Mila Medić (29) iz Beograda koja je kasnije sa suprugom Ivicom Femićem (42) planirajući da postanu roditelji, potražila savet lekara na privatnoj klinici za vantelesnu oplodnju.

Nakon testova rečeno im je da ne odustaju od prirodnog začeća, do kog je i došlo posle dva meseca.

„Na početku sam imala blago krvarenje zbog čega su lekari moju trudnoću okarakterisali kao rizičnu. Morala sam da više mirujem i uzimam određene lekove za održavanje drugog stanja, iz predostrožnosti, a na kontrole sam odlazila svakih 14 dana“, priča nam Mila.

Ističe da ništa nije ukazivalo da će doći do prevremenog porođaja.

„Niti je disbalans hormona mogao da utiče na to. Trudnoća se odvijala kako treba, svi nalazi su uvek bili gotovo pa savršeni, svi, moj pritisak, šećer“.

„Lekari su mi rekli da ću pobaciti bebu“
S obzirom da se trudnoća odvijala dobro, Mila i njen suprug su u avgustu prošle godine planirali da odu na godišnji odmor – na kontroli obavljenoj 15 dana pre planiranog polaska na put nije ustanovljen bilo kakav problem.

„Dan pre putovanja, tačnije 12. avgusta odlazimo na kontrolu da proverimo da je sve u redu i tada počinje pakao“, priseća se Mila i dodaje:

„Doktorka je na ultrazvuku videla da se grlić smanjio, da je bebina noga izašla skoro napolje i da moraju hitno da me hospitalizuju. Govori mi da nemam vremena ni da odem kući po stvari i upućuje me hitno u Višegradsku na Odeljenje humane reprodukcije gde će me dočekati lekar koji je trebalo da me porodi za tri meseca. Primaju me uz pomoć telefonskog angažovanja samog doktora koji je na godišnjem odmoru, smeštaju me u krevet i saopštavaju da mora hitno da mi se uradi serklaž, operativna metoda kojom se usiva sam grlić materice kako bi se sprečilo dalje otvaranje i prevremeni porođaj“.

Na operaciju se čekalo do povratka Milinog lekara. Bilo je teško, ali je jedna osoba unela mnogo svetla.

„Upoznala sam divnu medicinsku sestru koja mi je davala snagu da izdržim. Po njoj je moja ćerka Magdalena dobila ime“, poručuje mama koja se seća svega što je prethodilo rođenju njene ćerkice:

„Doktor dolazi na kliniku 19. avgusta i operiše me dan kasnije. Za tih osam dana koliko sam ležala čekajući, grlić se potpuno smanjio. Lekar me je uveravao da je sve u redu, operacija je završena, vraćam u sobu i primećujem da imam oticanje plodove vode. Rečeno mi je da sam izgubila osećaj za mokrenje od anestezije i da to nije plodova voda“

Mila je otpuštena nekoliko dana kasnije, uz napomenu da dolazi na mesečne kontrole.

„Stižem kući i ležemu krevet. Ustajem samo do toaleta. U ponedeljak ujutru 26. avgusta u 24. nedelji trudnoce dobijam bolove i krvarenje. Hitno odlazim u Višegradsku. Ponovo me smeštaju u sobu i posle dva sata pregledaju. Ustanovili su da mi je istekla sva plodova voda i da počinje porođaj. Nemoguće je bilo sprečiti ga. Sat vremena pre porođaja lekari se okupljaju oko mene, govore mi mi da će me poslati na prvi sprat u porodilište i da ću imati pobačaj. Ni jedan odsto šanse nisu davali da Magdalena preživi“.

Doktor joj je rekao da se takav porođaj smatra pobačajem. Zahtevala je da urade carski rez jer nije mogla da budna posmatra horor, a onda joj je objašnjeno da je bolje da je ne seku kako bi što pre mogla da ponovo zatrudni.

„Ne mogu ni da se setim tačno šta se sve dalje dešavalo. Muž je bio u hodniku I njemu su isto saopštili i pustili nas da se pozdravimo. Od šoka, tuge, bola i nemoći da nešto promenimo nismo mogli ni da progovorimo. Samo smo se zagrlili i plakali dok nas nisu razdvojili“, ističe.

„Magdalena je dobila ocenu jedan“
Opisuje nam šta je zatim usledilo:

„U porođajnom boksu sam sama, imam bolove, odbijam da poverujem da to biće koje se i dalje pomera u meni neće biti živo za koji trenutak. Doktorku kroz suze pitam da li će pokušati neko da spasi moju bebu, a ona kaže da je to previše kratka trudnoća da bi moglo sve dobro da se završi. Četiri sata kasnije u 17. 52 časova porađam se i rađam nju, moju Magdalenu, mog heroja“.

Doktorka joj je pokazala majušnu bebu, tešku 660 grama i dugačku 31 centimetar.

„Moja beba nije imala čak ni kožu nego je skoro bila providna, delovala modro jer su se provideli krvni sudovi. Niti je disala, niti plakala, niti davala znake života. Magdalena je dobila ocenu jedan… Imala je jedan otkucaj srca pre nego što je ono prestalo da kuca pa su je reanimirali. Nije udahnula vazduh. Nije zaplakala. Nisam je držala na grudima. Nisam je pomazila. Ništa se nije odigralo onako kako je trebalo i kako sam prethodnih meseci zamišljala“.

„Rekli su mi da idem na pobačaj, a onda su je pokazali, nije imala čak ni kožu, bila je providna, teška 600 grama i dobila je ocenu 1“: Ovo je Magdalena danas, nakon 14 meseci
17.11.2020. 06:58
45
Magdalena Femić danas ima 14 meseci, teška je 8.2 kilograma i visoka 72 centimetra. Rodila se sa 660 grama i visinom od 31 centimetra. I danas na Svetski dan prevremeno rođenih beba slavimo njenu pobedu u borbi za život.

Mama Mila Femić sa ćerkicom Magdalenom
MAMA MILA FEMIĆ SA ĆERKICOM MAGDALENOMFOTO: PRIVATNA ARHIVA
„Magdalena je moje prvo dete iz željene i planirane trudnoće. Još od puberteta sam imala disbalans hormona i tada su mi doktori rekli da ću teško ostati u drugom stanju prirodnim putem“, kaže nam Mila Medić (29) iz Beograda koja je kasnije sa suprugom Ivicom Femićem (42) planirajući da postanu roditelji, potražila savet lekara na privatnoj klinici za vantelesnu oplodnju.

Možda vas zanima…

Katja se rodila sa 1.600 grama, nije disala, telo joj je bilo prekriveno modricama, kaže nam njena mama, a evo kako je izgledala BITKA ZA ŽIVOT završena VELIKOM POBEDOM
DVE GODINE KASNIJE: Priča o prevremeno rođenoj bebi MILICI razgalila je našu zemlju, a iz porodice VARDA stižu PREDIVNE VESTI
Nakon testova rečeno im je da ne odustaju od prirodnog začeća, do kog je i došlo posle dva meseca.

„Na početku sam imala blago krvarenje zbog čega su lekari moju trudnoću okarakterisali kao rizičnu. Morala sam da više mirujem i uzimam određene lekove za održavanje drugog stanja, iz predostrožnosti, a na kontrole sam odlazila svakih 14 dana“, priča nam Mila.

Ističe da ništa nije ukazivalo da će doći do prevremenog porođaja.

„Niti je disbalans hormona mogao da utiče na to. Trudnoća se odvijala kako treba, svi nalazi su uvek bili gotovo pa savršeni, svi, moj pritisak, šećer“.

„Lekari su mi rekli da ću pobaciti bebu“
S obzirom da se trudnoća odvijala dobro, Mila i njen suprug su u avgustu prošle godine planirali da odu na godišnji odmor – na kontroli obavljenoj 15 dana pre planiranog polaska na put nije ustanovljen bilo kakav problem.

„Dan pre putovanja, tačnije 12. avgusta odlazimo na kontrolu da proverimo da je sve u redu i tada počinje pakao“, priseća se Mila i dodaje:

„Doktorka je na ultrazvuku videla da se grlić smanjio, da je bebina noga izašla skoro napolje i da moraju hitno da me hospitalizuju. Govori mi da nemam vremena ni da odem kući po stvari i upućuje me hitno u Višegradsku na Odeljenje humane reprodukcije gde će me dočekati lekar koji je trebalo da me porodi za tri meseca. Primaju me uz pomoć telefonskog angažovanja samog doktora koji je na godišnjem odmoru, smeštaju me u krevet i saopštavaju da mora hitno da mi se uradi serklaž, operativna metoda kojom se usiva sam grlić materice kako bi se sprečilo dalje otvaranje i prevremeni porođaj“.

Magdalena se nije predala
MAGDALENA SE NIJE PREDALAFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Na operaciju se čekalo do povratka Milinog lekara. Bilo je teško, ali je jedna osoba unela mnogo svetla.

„Upoznala sam divnu medicinsku sestru koja mi je davala snagu da izdržim. Po njoj je moja ćerka Magdalena dobila ime“, poručuje mama koja se seća svega što je prethodilo rođenju njene ćerkice:

„Doktor dolazi na kliniku 19. avgusta i operiše me dan kasnije. Za tih osam dana koliko sam ležala čekajući, grlić se potpuno smanjio. Lekar me je uveravao da je sve u redu, operacija je završena, vraćam u sobu i primećujem da imam oticanje plodove vode. Rečeno mi je da sam izgubila osećaj za mokrenje od anestezije i da to nije plodova voda“

Mila je otpuštena nekoliko dana kasnije, uz napomenu da dolazi na mesečne kontrole.

„Stižem kući i ležemu krevet. Ustajem samo do toaleta. U ponedeljak ujutru 26. avgusta u 24. nedelji trudnoce dobijam bolove i krvarenje. Hitno odlazim u Višegradsku. Ponovo me smeštaju u sobu i posle dva sata pregledaju. Ustanovili su da mi je istekla sva plodova voda i da počinje porođaj. Nemoguće je bilo sprečiti ga. Sat vremena pre porođaja lekari se okupljaju oko mene, govore mi mi da će me poslati na prvi sprat u porodilište i da ću imati pobačaj. Ni jedan odsto šanse nisu davali da Magdalena preživi“.

Magdalena je pobedila
MAGDALENA JE POBEDILAFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Doktor joj je rekao da se takav porođaj smatra pobačajem. Zahtevala je da urade carski rez jer nije mogla da budna posmatra horor, a onda joj je objašnjeno da je bolje da je ne seku kako bi što pre mogla da ponovo zatrudni.

„Ne mogu ni da se setim tačno šta se sve dalje dešavalo. Muž je bio u hodniku I njemu su isto saopštili i pustili nas da se pozdravimo. Od šoka, tuge, bola i nemoći da nešto promenimo nismo mogli ni da progovorimo. Samo smo se zagrlili i plakali dok nas nisu razdvojili“, ističe.

„Magdalena je dobila ocenu jedan“
Opisuje nam šta je zatim usledilo:

„U porođajnom boksu sam sama, imam bolove, odbijam da poverujem da to biće koje se i dalje pomera u meni neće biti živo za koji trenutak. Doktorku kroz suze pitam da li će pokušati neko da spasi moju bebu, a ona kaže da je to previše kratka trudnoća da bi moglo sve dobro da se završi. Četiri sata kasnije u 17. 52 časova porađam se i rađam nju, moju Magdalenu, mog heroja“.

Doktorka joj je pokazala majušnu bebu, tešku 660 grama i dugačku 31 centimetar.

„Moja beba nije imala čak ni kožu nego je skoro bila providna, delovala modro jer su se provideli krvni sudovi. Niti je disala, niti plakala, niti davala znake života. Magdalena je dobila ocenu jedan… Imala je jedan otkucaj srca pre nego što je ono prestalo da kuca pa su je reanimirali. Nije udahnula vazduh. Nije zaplakala. Nisam je držala na grudima. Nisam je pomazila. Ništa se nije odigralo onako kako je trebalo i kako sam prethodnih meseci zamišljala“.

Tatina ruka podrške
TATINA RUKA PODRŠKEFOTO: PRIVATNA ARHIVA
„Sepsa, krvarenje u mozgu, epileptični napadi. Živeli smo za trenutak da posetimo našu bebu“
Magdalena je tri dana posle rođena prebačena na Institut za neonatologiju. U bolnici je provela četiri meseca, uz brojne komplikacije.

„Bila je dugo na respiratoru, imala je sepsu dva ili tri puta, krvarenje u mozgu. Njena kilaža je padala na 550 grama. Imala je neonatalne konvulzije – epileptične napade koji su, kako su nam lekari rekli, mogli da ostave ozbiljne posledice na njen neurološki sistem. Spominjali su razne teške bolesti, nemogućnost da živi normalan život. Rečenica koju smo najčešće čuli tokom razgovora sa lekarima bila je: „To je jako nerazvijena prevremeno rođena beba i prognoze su neizvesne i nimalo nisu lepe. Ona je stabilno, ali kakve će sve ovo posledice ostaviti ne možemo da znamo“. To je bilo nešto najteže. Mi roditelji smo potpuno nemoćni, ništa ne zavisi od nas, ne možemo ništa da uradimo, ne odlučujemo ni o čemu“.

Mila i njen suprug viđali su ćerkicu u mantilima, sa maskama, kapama i velikim količinama dezinfekcionog sredstva na rukama.

„Mi smo živeli samo za 12 sati kada su bile posete i za tih pola koje smo provodili sa našom bebom nadajući se da je baš taj dan onaj dan kada ćemo čuti nešto lepo. Ali ne, to je bio začarani krug. Jedan dan nam kažu da je stabilno, narednih tri dana je kritično, ne napreduje, ne raste. Magdalena je jako dugo imala 600 grama. Kada joj se stanje stabilizovalo, ostao je problem što ne raste. Sve dok jednog dana doktora nije predložio da dolazim popodne i da je držim u naručju da bi se pokrenulo napredovanje. To je bio pravi korak, moja beba je počela da napreduje. Prvi put sam je u naručje uzela skoro mesec dana posle rođenja. Ljubila sam je, mazila, pevala joj“, priča Mila.

„Taj njen prstić, čarobni štapić“
I ma koliko da je bilo teško, znala je da će sve biti u redu. Taj osećaj je nije napuštao od momenta kada je saznala da je njena beba rođena zdrava. Bodrili su je, pružali ogromnu ljubav, a bodrila je i ona njih.

„Sada čvrsto verujem da je taj njeni majušni prstić bio čarobni štapić koji je svakim danom stvarao novu čroliju u našim životima“, opisuje Mila momente kada bi sa suprugom dodirivala inkubator, a ćerkica reagovala na to.

„Nemoguće je izdvojiti najteži momenat jer je svaki dan prva dva meseca bio podjednako težak zbog konstantnog kritičnog stanja koje se ponavljalo iz dana u dan. Tri dana je problem sepsa, pa je problem disanje zbog pluća koja su potpuno nerazvijena. Skinuta je sa respiratora pa je vraćena na respirator, pa su bubrezi prestali sa radom pa su se za nekoliko dana oporavili, a konstantno su bile prisutne konvulzije koje su možda i bile najgore jer se ne zna kakve posledice mogu da ostave na mozak. Tako su se dijagnoze smenjivale svaki dan tokom četiri meseca“.

„Dva kilograma su bila znak da će sve biti dobro“
A onda je stanje počelo da se popravlja.

„Stvari su kenule nabolje kada smo konačno uspeli da dostignemo težinu od dva kilograma, kada su se malo stabilizovali napadi uz lekove, kada je postala sposobna da samostalno diše. Iako nismo znali da će biti neurološki zdrava, barem smo znali da joj osnovne životne funkcije više nisu ugrožene“, ističe mama koja je sa suprugom odvela ćerkicu kući nedelju dana pred Novu godinu. Magdalena je tada imala 2.300 grama.

„Kasnije smo redovno odlazili na preglede kod specijalista za srce, pluća, mozak, digestivni sistem. Kod fizijatra i oftalmologa. I dan danas pratimo njeno stanje u svim tim aspektima. Magdalena je sada dobro, ona je zdrava devojčica, vesela je, živahna, tvrdoglava i puna ljubavi. I dalje je veoma hrabra i sigurni smo da će joj osobine zahvaljući kojima je pobedila, pratiti ceo život“.

{„subsource“:“done_button“,“uid“:“AD666DAF-9E9C-427B-8317-4D2E4AEE3A0A_1605462693824″,“source“:“other“,“origin“:“gallery“,“source_sid“:“AD666DAF-9E9C-427B-8317-4D2E4AEE3A0A_1605462694299″}

Mama Mila se zahvaljuje celom timu lekara, sestara i tehničara sa Instituta za neonatologiju, timu sa intenzivne nege i sa Četvrtog odeljenja, kao i odeljenju za neonatologiju Instituta za majku i dete gde se kasnije lečila Magdalena.

„Svi oni su doprineli da danas moja ćerka i mi njeni roditelji budemo zdravi i srećni zajedno i neizmerno im hvala na svemu“, poručuje.

Imala je i posebnu poruku za roditelje čije bebe vode bitku u kojoj je Magdalena pobedila:

„Neka samo pokušaju da budu pozitivni, jaki, istrajni, da veruju u svoje male heroje i da ne pokleknu i ne gube nadu, jer su oni, iako tako sićušni i sa mnoštvom komplikacija veoma jaki i veliki borci, hrabriji čak i od većine nas odraslih“.

Izvor: zena.blic.rs

Ostavite komentar