PRICA SAMOHRANE MAJKE

Udala sam se jako mlada. Volela sam ga. Mislila sam da je obostrano. Ziveli smo sa njegovima i mogu reci da nije bilo idealno ali sam se privikla.


U martu prosle godine saznam da sam u drugom stanju.Mojoj sreci nije bilo kraja zelela sam da mu rodim sina posle samo dva i po meseca moj dragi odluci da se razidjemo jer se zaljubio u zenu dosta stariju od njega. Ja trudna,bez posla,bez icega. Od stresa zavrsim u bolnici,ispricam mojima sve i oni,naravno,prihvate situaciju u kojoj jesam i ja odlucim da rodim.


U medjuvremenu se desava to da on dolazi u bolnicu i nudi novac za abortus. Ja naravno ne prihvatam. Od tog dana ja pocnem da krvarim,da se otvaram. Onda lezenja u bolnici,tokoliza,utrogestani. Visoko rizicna trudnoca.. Kontrole u Narodnom Frontu. Svi se plase da ce se beba rodit pre vremena. Ja sam pala u depresiju jer sam izgubila coveka kojeg volim,rizicna trudnoca.. U bolnici upoznam zenu koja me trgne iz mog ludila. Da mi snage da idem napred i borim se. Moji roditelji su mi u svemu tome velika podrska. Hvala im na tome.


Dolazi dan kada saznajem da cu roditi sina. Ja presrecna.Prolazi vreme,sve se stabilizuje. Ja ponovo picinjem da se smejem,zivim za dan kada cu ga uzeti u narucje. A onda krece pakao. Termin 21 novembar. Odlazim kod svoje doktorke i ona mi kaze da idem kuci i dodjem za tri dana. Doktorke kojoj sam svakog meseca davala 5ooo za preglede i briseve. I zao mi je sto sam to radila.


To vece mi pukne vodenjak,krvarim. Moji me voze u bolnicu. Bolovi su na 2o minuta. Nije strasno. Smirena sam. Radujem se sto cu ga videti. Ta ista doktorka ga procenila na 33oo. Ja u porodiliste,ona tamo. Dezurna. Pregleda me i radi ctg. Otvorena 3 prsta i kontrakcije jake. Kaze da cu se poroditi do ujutru. Medjutim nje cele noci nema. Ja sama u pripremnoj sobi. Sestre su uradile klizu,sredile papire i legle da spavaju. A meni djavo ne da mira. Konacno dolazi jutro,stize i doktorka koja mi saopstava da ona mora da ide za Topolu na seminar.


Pregleda me i sada sam otvorena 4 prsta. Samo jedan prst za celu noc. Bolovi nestaju,pa se onda povremeno jave. Bila sam smirena,nisam se zalila. Taj dan mi je samo jedan doktor prisao i rekao da ako do sutra ne bude nista ukljucice mi indukciju. Ja se pitam kako je moguce da toliko cekaju. Pa vec je dugo proslo od naprsnuca vodenjaka ( nije sva voda izasla jer je bilo visoko naprsnuce). Prolaze minuti,sati. Ja dobijam bensedine ali ne pomazu. Negde od ponoci krecu bolovi… ctg pokazuje da je beba uznemirena. Opet dolazi jutro. 5 sati ujutru,dolazi doktor,vodi me u salu,stavlja na sto,ukljucuju indukciju. Babice ne ljubazne.


Ja izmorena i izmucena. Opet prolaze sati. Bolovi jaki ali se ne otvaram,svega jedan prsta,znaci ukupno 5. Anestezija ne moze (nisam trazila na vreme ili je bilo u pitanju sto nikome nisam platila). Pogledam na sat 12 sati. Kasnije sam saznala da su moji doktoru davali novac da bi odveo na carski ali su dobili odgovor da on ne zna kako ce to da se zavrsi jer smo i ja i beba namuceni i da ne moze uzeti. Posle sat vremena,u 1 sat ja osecam jake napone.


Oni konstatuju da sam se za malo vise od sata otvorila 5 prstiju. Govore mi da gurem,da moja beba dolazi. Ali ja se od straha i umora paralizujem. Guram ali ne dovoljno. Dva doktora mi lezu na stomak i guraju. Osecam da je moj sin izasao ali ne cujem plac padam u nesvest… budim se. Infuzija je tu,prskaju me vodom. Donose mi ga na minut i nestaju. Iako je dan pre doga bio procenjen na 33oo rodio se sa 4 kg,56 dug.Onda je usledilo usivanje i oporavak. Kasnije,kada je dosao pedijatar su mi saopstili da je moj sin u inkubatoru i na kiseoniku.


Dugo je bio zaglavljen u kanalu. Polomljena mu je kljucna kost. Ima neku infekciju. Ja ne znam sta me je snaslo. Ne mogu da ustanem i odem kod njega. Dusa me boli. Meni naprslo rebro od njihovog guranja.


Zenice koje su bile sa mnom u sobi mi pomazu… daju mi snagu. Moji roditelji su tu,traze informacije ali svi govere da treba da budemo strpljivi. Prolazi tri dana. Konacno mi donese sina. Samostalno dise,ali mora nazad u inkubator. Crp ne opada… prolazi dan za danom. Muce mi razne misli. Zasto meni? Zasto moj sin nema oca? Zasto je moj sin bio ugrozen? Suze,smeh… vise ni sama nisam znala u kom sam stanju. Jako je tesko sve to. A onda,posle dugih 13 dana kazu da idemo kuci.



Mojoj sreci nije bilo kraja. Po nas su dosli baba,deda i ujko… svi srecni. Jedva cekaju da njihov mali unuk dodje kuci. Sada moj Mihailo ima dva meseca i petnaest dana. Vesela je,voljena i srecna beba. Ponosno nosi mamino prezime.Deda i baba ga obozavaju. Ujko je po celi dan sa njim. Srecna sam i zahvaljujem Bogu sto mi je podario mog Mihaila. Jer moj zivot bez njega ne bi imao smisao. 

 PORUKA MAME NATASE JE:

Drage moje,verujte u sebe i svoje snove. Verujte da je jedina i prava ljubav ljubav vaseg deteta prema vama. Sve ostalo moze biti lazno… a i ne mora. Puno pozdrava za sve mame i bebe

Ostavite komentar