Na pola puta do bolnice,počela sam da se porađam i rodila mrtvo dete

Ja sam imala 18 a on 19 godina. Oboje smo iz Beograda. Bio je jun 2012. godine. Kraj skolske godine. Upoznali smo se pre toga preko moje drugarice s kojom je bio u vezi. To je bio prvi i poslednji put da smo se videli kada nas je upoznala, sve do tog juna. Poceli smo da se vidjamo, ali nismo bili u vezi. Svaki dan smo provodili zajedno, posle 6-7 meseci sam upoznala i njegove, i priznali sebi da jesmo u vezi.Cesto sam ostajala da prespavam kod njega. Posle Bozica 2014. godine njegovi su otisli u Nemacku.

Tek tada sam provodila vreme kod njega, vise nego inace. Primetila sam da mi je menstruacija izostala, ali to se i pre desavalo pa nismo obracali paznju. Krajem februara ja posumnjam da sam trudna. Imala sam ceste mucnine, hranu koju volim nisam mogla da jedem, smetali su mi mirisi neki… Zakazem ultrazvuk za sredinu marta. Doktorka me je pitala zbog cega sam dosla I ja joj kazem da proverim da li sam trudna. Samo sto je prislonila sondu rekla je da je to sigurna trudnoca. 12 nedelja I 4 dana. Nikad srecnija nisam bila. Medjutim, posle 10 minuta kada sam mu javila da sam trudna, dozivela sam najvece razocarenje.

On nije bio srecan. Rekla sam mu da cu roditi dete sa njim ili bez njega. Posto mu otac, majka Iibrat nisu bili u Srbiji, otisao je da javi babi i dedi vesti. Dosla sam uvece kod njega, odmah za mnom usla je njegova baba i napala me zbog toga sto sam trudna. Otisla je da preko fejsbuka javi njegovom ocu i majci za to. Mi smo legli da spavamo. Neko nam je kucao na vrata, on je ustao da otvori dok sam ja i dalje spavala. Kroz polusan cujem kako ona izgovara da imaju vezu ako hocu da abortiram, jer je velika trudnoca i nece svaki lekar da radi abortus. Odmah sam se razbudila. Rekao joj je da cemo razgovarati ujutru. Rekla sam mu da abortus ne dolazi u obzir, makar me ostavio. On mi je na to odgovorio da ako zelim da nam veza uspe moram da abortiram.

Nisam zelela da razgovaram s njim. Prolazili su dani a on je sve vise navaljivao da abortiram. Svadjali smo se zbog toga. Odjednom, on ne spominje abortus. Kada legnemo da spavamo obavezno me zagrli I mazi stomak. Inace mi je okretao ledja i prebacivao moju ruku preko njega. Jedno vece kada smo legli osetila sam da se dete pomerilo. Rekla sam mu za to a on je stavio ruku i cekao da I on oseti. Medjutim nije se pomeralo. Okrenuo je ledja a ja sam ga zagrlila, kad u jednom trenutku dete se opet pomeri, ovaj put je i on osetio. Okrenuo se prema meni, toliko je bio srecan, kao dete kad mu neko kupi igracku. Sutradan je to svima prepricavao. Nismo se svadjali vise, on je svakim danom bio sve srecniji, kao i ja.

Odbrojavali smo dane do 19-og septembra, iako je to bio tek kraj aprila-pocetak maja. 26. maj,bila sam 24.nedelje trudna, sedim kod kuce sa njim, njegovim sestrama i jos nekom rodbinom i pricamo o tome ko sta misli, kog je pola dete. Njegova sestra od strica prica kako ce stalno da nam uzima dete da ga ona cuva, kako jedva ceka da se porodim. Uvece izadjemo da prosetamo, sve je bilo u redu. Oko pola tri posle ponoci mene zaboli stomak, pukne mi vodenjak I prokrvarim. Probudila sam ga, jedva se obukla da krenem u bolnicu a on je otisao po njegovu babu i tetku, posto zive na istom mestu gde i mi samo u drugoj kuci, da idu s nama. Krenuli smo brzo, medjutim meni su pocele kontrakcije u kolima. Na pola puta do bolnice, pocela sam da se poradjam, ali nisam to ni znala.

Sve vreme sam krvarila i to obilno. Kada sam izasla iz kola, ja sam se porodila. Na sebi sam imala trenerku, tako da sam dete pridrzavala iako je bilo u trenerci. Izneli su kolica i stavili me da legnem, uveli su me u ordinaciju. Dete je mrtvorodjeno. Bila sam u soku. Drhtala sam ali nisam mogla da zaplacem, jer sam pogledala u njega, a on je bio van sebe, vristao je. Rekli su mi da cu ostati u bolnici taj dan. Dok su me vodili u sobu, nisam smela da ga pogledam, pocela sam da placem. Na vreme sam stigla u bolnicu. Da sam minut kasnije dosla, ni ja ne bih prezivela jer sam izgubila mnogo krvi. Pitala sam da li je musko ili zensko. Sestra je rekla da misli da je zensko, pokazace mi.

Rekla sam da ne mora da mi pokaze, vec sam videla i dotakla, bilo mi je previse tesko, samo sam htela da mi kaze sta je. Rekla je da je devojcica. Ujutru su dosli da potpisem da salju dete na obdukciju i rekli mi da je 31cm dugacka I da ima 570 grama. Dolazila je I policija da uzme izjavu. Posle podne je dosao da me vidi a ja sam po ceo dan plakala. Nisam dugo ostala u bolnici, sutradan sam izasla. Nije mi bilo do zivota, nisam mogla da jedem, samo sam plakala. On nije hteo da sahranimo dete, a ni nasi nisu bili za to, jer bi bilo previse potresno za nas. Da li smo dobro postupili, ne znam, znam samo da se cesto pokajem sto to nisam uradila. Proslo je tri godine, jos uvek nisam zatrudnela. Svakog trenutka se setim moje devojcice i uvek zaplacem. 🙁

 

Ostavite komentar