„Moja teška priča ima jednu pouku, život ne biramo mi , on je već ispisan a na nama je da otkrijemo stranice nase lične knjige…Neki dogadaji imaju neizbrisiv trag. Voli te mama Teo“ – priča naše Mine Gajović

Moja prica….

Imam 27 godina, sa suprugom sa 7 godina ali smo kao i svi parovi čekali trenutak da se i ja zaposlim pa da se ostvarimo kao roditelji. Ostala sam trudna u septembru, i kako radim u porodilištu kao babica pitala sam jednu doktoruku od proverenja da prati moju trudnoću, što je ona prihvatila sa zadovoljstvom. Trudnoća kao i svaka druga je počela lepo čak nisam imala ni mnogo mučnina u početku i mogla lepo da radim, prvi ultrazvuk kažu nam da je beba odlično da se dosta kreće što znači da je vitalna i sve je prošlo ok. Super bili smo presrećni, baš sam se radovala jer sam se lepo osećala i želela da radim dokle god je to moguće. Medjutim u 20-oj nedelji jedno veče posle posla legla sam pored supruga i nisam se osećala kao i obično, bilo mi je jako teško u glavi i rekoh da izmerim pritisak jer znam da kod trudnica hoce i o toga . Imam šta i da ugledam na aparatu. Hipertenzija 150/90. Obično imam 110/60 i to osećam. Uputila sam se u hitnu, videli istu stvar i ostavili me na posmatranju.

Veoma brzo su imali rezultate urina koji su pokazali da imam povišene proteine što nikako nije dobro za jednu trudnicu. Ostala sam dan u bolnici gde su mi rekli da pratim pritisak Ali za sada nema terapije i da moram da radim diurezu od 24h da se vidi nivo proteina jer sumnjaju na bolest zvanu Preeklampsija. Tada mi se sve srušilo u trenu. Mom suprugu to ništa nije značilo Ali meni jeste. Otišla sam kući u petak a u utorak sam trebala doći ponovo sa urinom od 24h da utvrde nivo proteina. U nadi da će se smanjiti ili bar stabilizovati ja odlazim, imala sam ponovo hipertenziju a u medjuvremenu imala i ekografiju gde su mi saopštili da beba ima usporeni rast odnosno da je mnogo mala za termin i da je to zbog ove bolesti koja izgleda je napredovala a ja nisam imala simptome do sada. Baš sam se osećala jako loše Ali sam opet nešto pozitivno tražila da će sve biti ok. Ali nije. Otišla sam kući i babica me zvala da se vratim i da ostanem hospitalizovana do daljnjeg jer su proteini bili jako povišeni (4,4 a normalno je 0,30) Dan za danom u bolnici, mestu gde radiš, sve kolege zabrinute jer poznaju kakva je ova bolest i da može biti fatalna za bebu i majku. Ukratko želim da vam objasnim i da vas malo vise uputim u ovu bolest.

Preeklampsija je bolest posteljice gde se dete ne hrani dovoljno a majci šalje toksine koji se oslobadjaju u vidu proteina u urinu koji ostećuju bubrege, jetru, kako se stanje pogoršava mogu da izazovu vodu u abdomenu ili u pluća i tako dovedu do konvulzije i šloga. Ukratko smrtonosno je za majku i jedini lek je porodjaj. Ja sam sve to znala Ali kako jedna majka da prihvati da mora da misli na sebe a ne na svoje dete koje osećam svakom danom njegove pokrete i čuje njegovo srce na ultrazvuku?! Lekari su bili otvoreni a i sama sam znala sve. Ali sam odlučila da želim da čekam dve nedelje da vidim da li će se on razviti jer toliko je trebalo čekati da se utvrdi da li raste uprkos toksinima. Svakim danom je bilo sve teže imala sam dosta kolega oko sebe i prolazilo je … Rekli su mi da je rizik veliki za mène , svaki dan su me gledali na ultrazvuku da vide dal mu srce kuca i da li ja nemam vode u stomaku. Sve je bilo ok. Ja sam vernik i jako sam se molim Bogu da imam snage za sve ovo i da on bude dobro. Čekali smo jednog dečaka iako su nam u početku rekli da je devojčica, nije ni bitno samo da mi bude dobro, u 22 nedelji i 4 dana mi smo videli da on nije porastao, da vide nema plodove vode kao ranije ( znači da ne urinira jer se plodova voda obnavlja kada beba urinira) što znači da se ne hrani. Moji rezultati su počeli da se pogoršavaju i lekari su odlučili da je dosta čekanja, naš Teo je imao 320 g pre dve nedelje a sada 340-350g u 22-oj nedelji i to je jako Malo a nikad neće dostići 500g i 25 nedelja a mene mogu da izgube u To su sigurni. Porodjaj je bio predvidjen u subotu Ali u petak su videli vodu u stomaku što je jako opasno po majku i odmah me prebacili u salu. Stavili su me u salu i pripremili za porodjaj. Počelo je. Ali počeo je jos véći košmar, porodjaj je bio težak a moje stanje sve gore …

36h u sali na indukciju,sa temperaturom 40 , pritiskom 160/110, proteini 17 g/l . i tako sve je to trajalo jako dugo da bi se moj Teo rodio u nedelju u 06h31. Bio je prelep, ličio je na tatu a na mène je imao samo nosić. To je bol jedna i jedina za nas dvoje. Ni suze ni bol koju smo suprug i ja osećali u tom trenutku ne možemo opisati. Želeli smo da ga vidimo jer je to naše dete i uvek će ostati. Kolegenice su bile maksimalno uz mène uradile su sve kako sam zamislila, obukle su ga iako je imao svega 317g, uradile su mu otiske da imamo uspomenu što je bila moja jaka zelja tako… Ispratili smo našeg andjela…. Ali za mène se nastavlja bol i strah…. Pre négo što su trebali da me popnu u sobu kreće panika, imala sam saturaciju na 91 što pokazuje da teško dišem i da nedostaje kiseonika u krvotoku. Kolegenice zabrinute zovu anesteziologa i on utvrdjuje da treba da rade još neke analize a jedna od njih skener pluća jer sumnjaju na emboliju pluća. Kako li se tada nisam srušila od šoka i od svega. Strah je bio prisutan u svima a ja sam se samo molila. I Hvala Bogu da je skener pokazao vodu u pluća koja prolazi kroz par dana i tako se dan završio sa kiseonikom u sobi i hospitalizacija dva dana .

Moja teška priča ima jednu pouku, život ne biramo mi , on je već ispisan a na nama je da otkrijemo stranice nase lične knjige…Neki dogadaji imaju neizbrisiv trag. Voli te mama Teo 💙

Ostavite komentar