Loše raspoloženje oca utiče na intelektualni razvoj njegove dece

Mrzovoljan otac koji ne zna da kontroliše svoje emocije ima negativan uticaj na kognitivni i emocionalni razvoj dece. Iako je ovo ponašanje uobičajenije kod muškaraca, majčinska ljutnja ne nanosi ništa manje štete. A ako su oba roditelja sklona besu – šteta se višestruko povećava.

Nažalost, tokom sukoba mnogo je teže pronaći uverljive argumente i razuman izlaz iz situacije, nego prosto dati besu oduška i vikati (ili čak nešto gore). A kad su na poslu problemi i stres, očevi često ventil pronalaze upravo u porodici.

Ipak, očeva, isto kao i majčina vika i preterana strogost ne izaziva poštovanje – samo strah. Tako roditelji dobijaju bitku, gubeći rat, i to na više frontova odjednom: posledice će uticati na formiranje detetove ličnosti, uticaće na njegovo zdravlje, razvoj odnosa roditelj-dete.

Dete sve shvata bukvalno: ako ga otac vređa i svakodnevno viče – to znači da ga ne voli. A ako te ne voli onaj koga najviše voliš, kakvi će tek drugi biti prema tebi. Rezultat je prilično predvidljiv: pojavljuju se razdražljivost, anksioznost, fobije, loše navike, poteškoće u interakciji sa drugim odraslim osobama i vršnjacima.

Kada dete raste u ovakvim uslovima, može se razvijati u jednom od dva smera:

Pojačaće se loše ponašanje i kršenje pravila – dete zna da će u svakom slučaju neko vikati na njega, pa onda barem neka bude da je to i zaslužio;
Želja da udovolji – dete će pokušati da uradi sve što roditelji očekuju od njega, čak i po cenu prevare i laskavosti.
Deca koja se približavaju pubertetu mogu pokazati agresiju, probleme sa zakonom i još mnogo toga.

Dugoročno, hronični stres može pokrenuti psihosomatske bolesti.

Agresija kao primer
Porodična mikroklima vrlo zavisi od načina komunikacije. Detetu je teško da izgradi topao odnos poverenja sa roditeljima koji često podižu glas – jednostavno se emocionalno zatvara.

Kao rezultat toga, dolazi do opšteg pogoršanja odnosa, što je posebno štetno za predškolsku decu. Odrasli često ne shvataju razloge udaljenosti deteta i još više se nerviraju. Začarani krug.

Dečji odnos prema društvu zavisi od porodičnih odnosa
Vikanje kao porodični stil komunikacije dovodi do formiranja navike. Dete ga prenosi u društveni život: jednog dana vikaće i na svoju decu.

Druga posledica je nedostatak nezavisnosti i infantilnost. Deci biva teško da formiraju osećaj odgovornosti, pa će pokušavati to da prebaci na druge.

Kompleks žrtve je jedna od najtežih posledica. Dete se oseća nepotrebno, postaje osetljivo, pati zbog sitnica, zahteva aktivnu pažnju i sažaljenje od strane onih koji ga okružuju.

Kako se nositi sa tim?
Da biste izgradili novi i drugačiji odnos, važno je razumeti uzroke “padova”. Pre svega, takvo ponašanje je gubitak kontrole nad sobom i svojim emocionalnim stanjem. Negativni osećaji izbijaju na površinu, a dete je još nedovoljno zrelo da bi odvratilo napad ili sprečilo takve ispade.

Samokontrola kao veština ne razvija se lako. A ono što treba da znate jeste da, ako želite da vaspitate decu, najpre treba da vaspitate sebe. Jer će deca ionako ličiti na vas (Duško Radović):

Eliminacija iritanata. Ako su stres i opšta iritacija uzrok vašeg sloma, bolje je pokušati isključiti „okidače“ ljutnje. To naravno nije uvek moguće, ali u izvesnoj meri svakako jeste.
Vremensko planiranje. Jasna dnevna rutina pomoći će da izbegnete žurbu i neće vam zbog toga kašnjenja ili nedostatka vremena “pasti roletna”.
Vizualizacija posledica. Ako osećate da ćete se slomiti, zamislite koliko štete činite svom detetu: kako se uplaši, plače, muca. Takva slika vas brzo otrezni i neće dozvoliti da emocije izbijaju na način koji šteti detetu i vašem odnosu.
Vizualizacija “gledalaca”. Zamislite da ste okruženi ljudima ili da vam dolaze gosti. Čim želja da vrisnete postane jaka, pomislite da će vas drugi čuti.
Razvoj simbola. Dogovorite se sa detetom o ključnoj reči ili frazi koju će izgovoriti čim oseti da gubite sposobnost da se kontrolišete. Na primer: “Volim te, ne ljuti se.” To će vam omogućiti da se zaustavite na vreme.
Verbalizacija osećanja. Ne stidite se svojih negativnih osećanja i otvoreno kažite: “Ja sam veoma ljut” , “Ja sam ljut zbog tvog ponašanja”. Ovakve fraze su konstruktivnije od vrištanja.
Ako nijedna od gore navedenih metoda ne pomaže obuzdavanju agresije, najbolje je konsultovati psihoterapeuta.

U slučaju da ispad besa nije bilo moguće obuzdati, važno je izviniti se: iskrena izvinjenja neće nikad narušiti roditeljski autoritet, već će ublažiti posledice sukoba, a takođe pomoći u izgradnji otvorene komunikacije sa detetom.

Izvor: zelenaucionica.com

Ostavite komentar