„Kad pridjem inkubatoru pokušavam da budem hrabra, da ne plačem, ali osećanja su jača i prevladaju moju želju da budem jaka, suze same klize niz obraze. “ priča mama Tijane koja vas neće ostaviti ravnodušnima

Jutro kao i svako drugo. Spremam se za posao, odlazim na isti, osecam se
drugačije, pospano, umorno, rastrojeno, ne znam u čemu je problem..

Na poslu deca, cika, vriska a ja zaboravljam na svoj umor jer pored dece u vrtiću nema
mesta umoru. Dolazim kuci i shvatam da mi kasni ciklus.. U prvom momentu pomišljam da je to uobičajno kod mene, inače mi kasni ciklus, ali ipak postoji neki crvić sumnje, nikad se nisam osećala ovako.

Sutradan opet ista priča, ali rešavam da kupim test za trudnoću kada se budem vraćala sa posla. Naravno sledi šok, test pozitivan. Sledi mi 5 prelepih meseci trudnoće. Medjutim, 17.05.2019. mi u toku noći puca vodenjak, otiče 80% plodove vode što ne sluti na dobro. Primaju me u bolnicu i čekaju da porodjaj sam krene. Tri dana sam ležala u bolnici i osetila svaki pokret moje bebe, koja se mučila i patila u stomaku bez vode, dok nije krenuo porodjaj.

Odvode me u poseban deo porodilišta gde se inače radi kiretaža, smeštaju u sobu, uključuju indukciju i posle samo 15 minuta počinju neopisivi bolovi i kroz nekoliko minuta rodim mrtvorodjenog dečaka, majušnog od svega 350g. On je postao moj mali Andjeo, dobio je krila. Taj 21.05.2019. mi je bio najgori dan u životu. Sutradan odlazim iz porodilišta bez bebe, bez trudničkog stomaka, samo sa bolom u srcu i duši. More suza sam isplakala, išla kod psihologa, razgovarala sa porodicom i prijateljima.. Svi su mi pruzili neverovatnu podršku.

Radim sve moguće testove, i ispostavlja se da je sve bilo sasvim u redu i sa trudnoćom i sa bebom. Ne postoji ništa poznato što je dovelo do prsnuća vodenjaka. Posle nekoliko nedelja vraćam se na posao, dani prolaze, ciklus prvi posle pobačaja, pa drugi, čekam treci ciklus, nema ga. Pomišljam u sebi, opet su mi se poremetili hormoni, opet moram ispočetka da pratim, medjutim dan za danom ja se osećam opet umorno, pospano, rastrojeno… 05.09.2019. radim test i vidim dve crtice.

Prvo osećanje je bilo strah, i pitanja: „ŠTA AKO?“, „KAKO ĆE BITI?“, „DA LI ĆE SVE
BITI U REDU???“…. Trudnoća uredna, ja se dobro osećam, malo se vise pazim, odmaram, ponekad odem sa drugaricama na kafu, uživam.. Saznajem da nosim devojčicu koju sam oduvek želela… Srećna, presrećna.. Medjutim i ovog puta mi se dešava slična situacija.. Odlazim na redovnu kontrolu u 28.nedelji trudnoće i saznajem da sam otvorena 3cm i da mi je vodenjak prolabirao..

Šalju me hitno u porodilište, smeštaju u sobu i daju mi lekove za razvijanje bebinih pluća i mozga. Posle samo 4 dana ležanja u porodilištu rodim svoju devojčicu u 29.nedelji trudnoće, tešku svega 1180g i dugačku 35cm. Onako mala i krhka borila se za vazduh i zaplakala je. Srećna sam bila što ipak čujem njen plač, a ne muk kao prošli put. Ali u isto vreme bila sam jako tužna što je morala da napusti tako bezbednu sredinu za nju, tamo gde je bila najzaštićenija. Stavljaju je u inkubator, intubiraju, prima različite lekove.
Ja mogu da je vidim samo kroz inkubator jednom dnevno, i svaki put srce mi se slomi u milion malih komadića kad idem kod nje. Kad pridjem inkubatoru pokušavam da budem hrabra, da ne plačem, ali osećanja su jača i prevladaju moju želju da budem jaka, suze same klize niz obraze.

Dok ona bespomoćno leži u inkubatoru pevam joj pesmu koju sam slušala dok je bila u stomaku i na svaki takt pesme se pomerala.. Pevam joj pesmu „I want to hold your
hand“ od Bitlsa. Posle nekoliko dana hitno je prebacuju na Institut za neonatologiju, a ja ostajem u bolnici. Molim Boga da sve prodje kako treba,da joj tamo pomognu.. Zovem svaki dan Institut, ona je na intenzivnoj nezi i kako kažu dok je na intenzivnoj životno je ugrožena, i svaki dan mi knedla stoji u grlu kad treba da zovem i čujem kako je.. Srećom posle par loših dana, i nekoliko komplikacija prebacuju je na poluintenzivnu, posle toga u topli krevetić i počinje da pije mleko na flašicu..

Na dan 16.04.2020. ona je već 56 dana na istitutu, a 18.04.2020. je napunila puna dva meseca.. Sad se već približava dan kada će doći kući i kada ću konačno moći da je
pomilujem, poljubim, uzmem u naručje i ja nahranim svojim mlekom. Čekam taj dan i sva drhtim od srece na samu pomisao kad je budem videla posle vise od
dva meseca..

Puno pozdrava od mame i njene Divice :-*

Hvala mami Tijani Viner koja je podelila svoju borbu za život svoje bebe. Neka ste vas dve žive, zdrave i najsrećnije- <3 Puno poljubaca i pozdrava od redakcije „klub beba trudnica i mama“ .

Ostavite komentar