„Jedva sam dočekala. I tad sam ugledala 2 najvoljenija stvorenja na svetu i vredelo je svih bolova . Danas imaju 16 meseci, jedu mi džigericu i volim ih najviše ❤️“ – priča mame Tijane Nikolić

Moja priča počinje ovako…

Nisam neki pisac, ali hajde da ispričam.
Odlučih ja da odem preko da radim, na mesec dana, mada nešto mi nije dalo mira, kasnio mi je ciklus samo dan. I ja hajde da uradim test da odem mirne glave. Kad sam uradila, videh jednu crtu. Misleći, to je to, nisam trudna, i sedoh za komp. Nakon 10-ak minuta taman krenem da bacim test, kad ugledah kao senku (samo meni vidljivu) drugu crtu.

Postade to meni sumnjivo.
Kupim ja još jedan test da radim ujutru. Pošto sam ovaj radila uveče oko 23h. Ustadoh rano, uradih prvim jutarnjim urinom i jasno su se videle 2 crte . Počela sam da plačem od sreće. Suprug je spavao. Dolazim do njega, budim ga i samo sam rekla: „jesam,,

Uradila sam taj dan i betu, što je potvrdilo . Imala sam na početku bolove nalik menstrualnim. Na prvi ultrazvuk otišla sam u petoj nedelji trudnoće gde se video plod i da je sve uredu. Par dana nakon toga, videla sam na vešu nešto nalik na svetlo braon boju. Ja u panici otišla na ginekologiju, gde su mi rekli da je hematom. Tamo sam ležala 7 dana, da bi nakon toga obavili pregled i rekli kako nemam ništa. Ne znajući šta da mislim, odmarala sam 10 dana i otišla drugom ginekologu gde sam doživela ŠOK.

Ležim ja na stolu za uz, pregledaju i kažu,, ne brini, nemaš hematom, beba je dobro, a evo i druga je dobro,, ja pitam u šoku, šta druga? Oni meni :,,pa beba, nosiš blizance,, To ni u najludjem snu nisam mogla da zamislim. Još ja povela supruga da vidi bebu na uz. Mi smo se kezili do kuće, ne progovarajući ni reč. Bili smo srećni. Sve je išlo uredno i svojim tokom do nekog 5og meseca, gde odlazim na pregled i ustanove mi višak plodove vode. Odmah me šalju na odelenje da izmere šečer u krvi. I ustanove da je malo povišen. Tu sam prešla na neku dijetu. Posle su me pustili kući. Negde pred kraj 6og meseca, javim se ja zbog bolova. Mene tu zadrže i kažu kako mi se skratio grlic i da mogu da izgubim bebe, tu me zadržavaju, dobijam neke injekcije da bi im sarela pluća. Ležim tamo 20 dana nerviram se svakodnevno. Stomak mi raste, a ja sve mršavija, do te mere da su mi se sve kosti videle. Počinje strasno da mi trni noga da ja to ne mogu da opišem, ne mogu da stojim uopste. Dobijam neku nesnosnu alergiju koja svrbi, peče i boli. To je agonija, nema spavanja. Ustanovili su da je to P. U. P.P.P. sindrom (alergija u trudnoci)
Odlazim opet na odeljenje, gde su me zadržali, kreveti neudobni, boli svaka kost, ne mogu ni da jedem više. Preživljavam agoniju, uglavnom samo agonijai nesnosni bolovi u kicmi, nisam mogla, ne znam iz kog razloga da se okrenem na desnu stranu . Puštaju me opet kući. Dolazim u bolnicu nakon 10-tak dana da zakažu carski rez. Nakon rutinskog pregleda, odlazim da obučem gaće, gde u trenutku osećam jak bol u predelu karlice, kao da je nešto zapalo i ostajem skoro nepokretna. Molim ih da me opet pregledaju, a oni onako bezobrazno,, sad smo te pregledali,, I hajdeim ti objasni da ti se nešto desilo nakon pregleda. Odvukla sam se nekako do sobe, vukući svojenoge jer nisam mogla da savijem u kolenima. Zakažu oni meni carski rez 5.11. 2018. A tek je bio 29.10. Ja umirem u bolovima, ne mogu da sednem, legnem, stojim, apsolutno ništa. Počinjem da vičem od agonije, pokušavaju da me smire, ali bezuspešno. Odlazim nekako u wc i ne znajući šta ću od bolova palim cigare jednu za drugom, psujem ih, oni zovu moju pokojnu majku da me nekako smiri.

Nakon toga mi daju nešto protiv bolova i uspeh ja da zaspim prvi put posle 2 meseca spojila sam 2 sata sna. Prolaze dani, ja idalje u agoniji. Jedno veče, ide mi se non stop u wc, jedva sam ustajala i hodala, soba je bila od wca udaljena 20 m. Te noći sam se upiškila na sred hodnika 3,4 puta, jer nisam stizala u wc, ostala sam maltene nepokretna. Zovem ja sestru dežurnu u 4 ujutru, kažem joj da više ne funkcionišem. Zove ona dežurnog lekara, nakon 40 min. dolazi i kaže da sam otvorena 3 prsta. To je bio 1.11. 35 nedelja. Odvode me na hitan carski. Stavljaju me prvo u box da urade neke pripreme i ctg. Tamo je bila neka mlada babica koja je bila užasna. Rekla mi je da se okrenem, ja joj kažem da ne mogu da sam skoro pa nepokretna, bilo je nemoguće, a ona,, šta ne možeš,, i tako mi je cimnula noge da sam zvezde brojala. Nedugo zatim odvode me u salu. Budim sei kažu mi,, čestitam, rodila si 2 dečaka dobro su,, na šta ja kažem,,znam,, haahhaha šta je meni bilo u glavi. Tako su na svet dosla moja 2 mala cupavca u 10:50 i 10:51

Toliko mi je laknulo kad sam znala da su ok. Ni rana me nije bolela koliko sve u trudnoći i posle olakšanja i srepnje da li će biti dobro. Odvode me u šok sobu i kažu mi da su bili na kiseoniku jer
su se rodili modri. Pitaju me da li želim da znam kilažu i dužinu, ja im kažem,, recite mi malo kasnije, sad sam sva ošamućena i neću zapamtiti. Nakon nekog vremena ih pitam oni kažu jedan 2650,drugi 2600, 43 dugi. Pitam se gde li to stade, ja sam metar i jedva 60.Sutradan me odvode na odeljenje carskog reza gde su neke sestre bile toliko užasne da sam u par navrata
poželela da ih gurnem niz neku vodu . Dokopah se nekako telefona da zovem muža, javlja se i kaže da je video decu, dva mala čupavca. Ja zamišljam kakvi li su. Posle počnem da paničim jer ih nisam videla. Kaže muž da će da ih dovedu kad bude vreme za podoj. Jedva sam dočekala. I tad sam ugledala 2 najvoljenija stvorenja na svetu i vredelo je svih bolova . Danas imaju 16
meseci, jedu mi džigericu i volim ih najviše ❤️

Ostavite komentar