Da li ste se ikada zapitali zašto se ne sećamo najranijeg detinjstva?

Pamtimo samo one stvari koje smo mogli da verbalizujemo

Istraživanja sugerišu da stvari koje ne verbalizujemo često zaboravljamo. Upravo iz tog razloga se ne sećamo događaja iz ranog detinjstva.

Jedna laboratorijska grupa sprovela je malu studiju. Razgovarali su sa mališanima koji su imali nezgodu pet godina ranije i završili na hitnom bolničkom lečenju. U pitanju su bile uobičajene dečje povrede. Oni koji su bili stariji od 26 meseci kada se povreda desila i već su pričali, setili su se šta im se dogodilo. Svi kojima se to desilo ranije nisu se sećali.

Međutim, većina istraživanja o ulozi jezika fokusira se na određeni oblik narativa i njegovu socijalnu funkciju. Kada roditelji prepričavaju deci uspomene, nesvesno ih uče narativnim veštinama, odnosno koje je događaje važno zapamtiti i kako strukturirati razgovor o njima na način koji drugi mogu da razumeju.

Za razliku od jednostavnog prepričavanja podataka u činjenične svrhe, sećanje se vrti oko društvene funkcije razmene iskustava sa drugima.

Sećanje takođe ima različite društvene funkcije u različitim kulturama.

Kako vaspitanje može da utiče na pamćenje?
U zemljama koje cene nezavisnost, poput Amerike i zapadne Evrope, deca pamte bolje svoje detinjstvo od onih koji su živeli u kulturama koje više cene povezanost sa drugima.

Sve zavisi od roditeljskog stila vaspitanja, pa su roditelji na Zapadu više usresređeni na individualno iskustvo deteta, ono što ono želi i oseća, a manje na povezivanje sa drugim ljudima i socijalnu rutinu.

Iako još uvek postoje stvari koje ne razumemo u vezi sa amnezijom detinjstva, istraživači napreduju. Sve je više prospektivnih studija koje prate pojedince od detinjstva do odraslog uzrasta.

Takođe, kako neuronauka napreduje, nesumnjivo će biti sve više studija koje se odnose na razvoj mozga i razvoj memorije. Ovo bi trebalo da nam pomogne da razvijemo druge mere pamćenja osim verbalnih izveštaja.

Izvor: telegraf.rs

Ostavite komentar