Arhive kategorija: Roditeljstvo

DAN KADA SAM SVOJOJ DECI ODUZELA EKRANE I SVE IGRAČKE NA 24 SATA

Dan je ipak proleteo. Bez igračaka i bez ekrana. Dobro, sa jednim klikerom. I sa njihovom maštom i onim što su našli izvan sobe za igru.

Subota. Lenja subota. U našoj kući obično počinje tako što deca krenu da trče hodnikom oko 7 ujutru dok i mi konačno ne shvatimo da nam spavanja više nema. Onda, srećni što su nas probudili, uskaču u naš krevet i prvo pitanje je uvek: “Šta ćemo da doručkujemo? Je l’ može puter i med?”

Tako je počelo i ovo jutro, ali su se stvari (kako to obično biva) promenile u trenutku. I za sve je kriva Lego paukova mreža iz Spajdermen seta. Konkretno ova:

Ostala je tokom noći na stočiću u dnevnoj sobi i odjednom je žele oboje. Nijedna druga igračka u carstvu igračaka koje imaju ne može je zameniti. Mislim, jasno je zašto, pogledajte samo kako je zanimljiva!

Anja je dograbi prva, trči u svoju sobi i penje se na krevet. Ogi juri za njom u panici, penje se i on, pokušava da otme mrežicu, a ona ga odguruje nogom tako da on pada dole sa kreveta koji je visok skoro metar.

Sve do ovog poslednjeg momenta nisam se uključivala jer se trudim da ih pustim da sami rešavaju probleme, ali je taj trenutak u kom je on mogao ozbiljno da se povredi u meni izazvao ogroman strah. Čim se umirio i kad sam videla da je sve u redu, ne baš smirenim tonom sam im rekla: “Danas više nema igračaka. Soba za igru se zatvara. Nema, naravno ni ekrana. A nema ni odlaska na igralište. Pošto igračke danas izazivaju velike nezgode kod vas i mogli ste ozbiljno da se povredite, posledica toga je da se danas nećemo igrati ničim što je u sobi za igru. Sve što vam ostaje na raspolaganju je ono što je u dnevnoj sobi – knjige, papir i bojice.”

Na početku su sedeli natmureni, a onda je Anja ustala, izvadila bojice i papir i počela da crta. Ogi se vrteo oko nje, pa došao na ideju da se sagne i pogleda da nije neka igračka da je ostala izvan sobe za igru – ispod stola, troseda, fotelje… I našao je! Jedan kliker! Oh te sreće! Onda me je pitao da li može da pronađe nešto za igru u kuhinji. “Možeš”, rekla sam “ali ne sme da bude ništa oštro”. Uzeo je dva podmetača za čaše i jedan levak. Narednih pola sata je kliker držao u levku i s njim se vrteo u krug, a onda je krio kliker od samog sebe između dva podmetača.

Evo šta su još radili u toku ovog dana:

sredili fioku sa svojim bojicama i obrisali prašinu u svojim sobama (ovo im je sugerisano)
bojili i sekli papir
stajali na jednoj nozi – takmičili se ko može duže da izdrži
trkali se na petama, na prstima, čučeći…
skakali kao zečevi i kao žabe
vrteli se u krug
glumili da su leptir i cvet (jedno čuči kao cvet, a drugo leti oko njega kao leptir)
“čitali” knjige (Ogi je listao Miška nećejeda i Kauboja Kostu, a Anja Elmera i Od čitanja se raste)
igrali papir kamen makaze (saznala sam da ima i upaljač koji pobeđuje sve)
igrali dan-noć-kiša-vatra-avion
krili se ispod pokrivača i pričali strašne priče
Sigurno sam nešto i zaboravila. Ali dan je ipak proleteo. Bez igračaka i bez ekrana. Dobro, sa jednim klikerom. I sa njihovom maštom i onim što su našli izvan sobe za igru.

Naravno da su deci igračke važne, da postoji mnogo onih koje razvijaju pažnju, motoriku, kreativnost, te da ne bi bilo dobro da rastu bez njih. Ali pravilo da se svakog dana sat vremena igraju bez igračaka ili da postoji jedan takav dan u nedelji, može samo pozitivno uticati na decu, ako se to naravno ne predstavlja kao kazna.

Jer to što njihova mašta može, ne znamo ni mi, a ni oni sami, dok ne dođu u situaciju da je upotrebe. A previše stvari im u tome smeta.

A. Cvjetić

Izvor: Zelena učionica

MAMA KOJA JE DECI UKINULA EKRANE PODELILA SLIKU KOJA POKAZUJE POZITIVNE EFEKTE OVOG POTEZA

Moja deca obožavaju ekrane. Ali ekrani im nisu uzvraćali ljubav. Pretvarali su ih u dekoncentrisane svađalice. Zbog toga smo muž i ja odlučili da ih potpuno izbacimo iz doma.

Mama petoro dece, pisac i blogerka Moli Defrank pre sedam meseci odlučila je da iščupa svoje klince iz ralja ekrana svih vrsta – pametnih telefona, televizora i računara. Nedavno je objavila fotografiju koja sumira rezultate ovog poteza – pet malih čitača ušuškanih u krevet sa knjigama u rukama.

“lako je detetu ćušnuti Ajped u ruke kada želite par minuta na sebe. Današnji roditelji su prva generacija koja mora da se suoči sa ovim dugoročnim nekontrolisanim eksperimentom koji se sprovodi na našoj deci. Teško im je da se bore protiv nečeg što je toliko prisutno i lako dostupno. Ipak, u jednom trenutku morate da se zapitate da li treba tako? Mi smo na kraju zaključili da stvari moraju da se promene.”

Defrank kaže da su dobrobiti ove odluke bile višestruke. “Počela sam bolje da uočavam talente i interesovanja svoje dece, jer su konačno mogli da im posvete vreme. Ćerka je počela mnogo brže da čita, a sada piše i priče. Sin crta i čak je organizovao porodične večeri crtanja na kojima je on nastavnik. Za decu je dobro da iskuse dosadu, kako bi preuzela inicijativu i probudila svoju kreativnost.”

Štaviše, detoks od ekrana uopšte nije toliko teško izvodljiv, kaže Defrank: “Najveći izazov je ponuditi deci nešto što će raditi umesto gledanja u ekran. Deci je potrebno što više interakcije sa drugim osobama, kako bi razvijala društvene veštine i motoriku. Moraju da nauče da prepoznaju i tumače različite izraze lica, govor tela, ton u govoru i druge veštine komunikacije.”

“Moja deca obožavaju ekrane. Ali ekrani im nisu uzvraćali ljubav. Pretvarali su ih u dekoncentrisane svađalice. Zbog toga smo muž i ja odlučili da ih potpuno izbacimo iz doma. Deca su se prvo bunila, a onda se život nastavio. Detoks je bio iznenađujuće lak i izvodljiv, a moja devetogodišnja ćerka mi je više puta rekla kako joj je drago što smo ih izbacili”.

Izvor: Detinjarije.com

Tata, dobila sam prvi put: Evo kako je samohrani otac preživeo prvu menstruaciju svoje ćerke! (FOTO)

Čim mu se ćerka požalila da joj se nešto čudno dešava, on je otrčao u školu da joj pomogne

Biti samohrani otac verovatno samo po sebi nije lako, a biti samohrani otac devojčice u pubertetu je poseban izazov.

Maverik Austin iz Teksasa je svojim primerom dokazao kako i otac može dobro da se snađe sa ženskom fiziološkom pojavom – prvim menstrualnim ciklusom svoje ćerke.

Kad je shvatio da mu je ćerka Avi (11) u školi dobila prvu menstruaciju zbog koje se uplašila, on joj je pritekao u pomoć.

Kao i mnoge devojčice njenog uzrasta, Avi nije bila skroz sigurna šta se događa kad je prvi put videla krv na donjem vešu, pa je iz škole nazvala tatu da mu se požali kako joj se „nešto čudno događa“, te misli da „nije stigla na vreme u toalet“.

Otac je istog trenutka seo u auto i stigao u školu.

„Požurio sam u školu, odneo joj rezervnu odeću, staru bacio u smeće i odjurio da obavim bitan poziv za konferenciju“, napisao je otac na Fejsbuku.

Međutim, posle nekoliko sati devojčica ga je ponovo zvala dok je imao važan poslovni sastanak i rekla „Tata, opet mi se dogodilo“.

Zbunjeni i zauzeti otac rekao joj je da se „bolje obriše i stavi malo toalet papira“, te da će je opet zvati za sat vremena.

„Nekoliko minuta kasnije mi je sinulo. O, Bože! Potrčim do kante za smeće da iskopam i pregledam donji veš od ranije i viknem: „To je krv!“

A kako menstrualna krv, pogotovo na početku ciklusa, može biti smećkaste boje, nije čudo da su i devojčica i otac bili veoma zbunjeni.

Kako najdraži tata postupi? Krene u akciju, naravno“, napisao je Maverik koji je odmah prekinuo sastanak, izvinio se kolegama i objasnio da mora odmah da ide.

„Trčim u školu i zovem usput školsku medicinsku sestru da potraži moje dete i istovremeno proživljavam napad panike jer me je ćerka zvala u pomoć, a ja sam je otkačio. Utrčim kod sestre, a Avi stoji vrlo mirna, gleda me i kaže:

„Tata, dobila sam prvi put…“ Otac ju je odmah zaustavio na pola rečenice.

„Već znam, Avi. Shvatio sam odmah, nekoliko minuta nakon što sam prekinuo poziv“, priseća se otac.

A kako bi ispravio grešku iz neznanja, za Avi je pripremio malo iznenađenje jer je kasnije pitala i dobija li se nešto za početak menstruacije, „kao kad ti zub ispadne“.

On je kao pravi otac odjurio do radnje i ćerku iznenadio sa dosta čokoladica i drugih slatkiša, cvećem i sladoledom.

Izvor: stil.kurir.rs

IZVINJAVAM SE ŠTO SAM BILA BEZOBRAZNA PA OPET ZATRUDNELA: Jovana je dobila OTKAZ, a sada ima PORUKU ZA DRŽAVU

Jovana Radovanović Lukić je žena i majka dvoje dece koja je samo jedna u nizu žena koja je dobila otkaz jer je zatrudnela. Ova hrabra majka nije želela iz straha da ćuti već je javno rešila da podeli muke kroz koje je prošla jer je želela drugo dete.

Ona je progovorila o svom iskustvu i svemu što je prošla od rađanja deteta, otkaza, šikaniranja države… Naime, ona je bila zaposlena u jednom Institutu za rehabilitaciju, a kako kaže, nakon što je odlučila da rodi drugo dete, dobila je otkaz i to posle 5 godina rada.

Otkaz je dobila nakon isteka drugog porodiljskog bolovanja. Dok je održavala trudnoću, kako kaže, njeno mesto je ciljano čekalo drugu osobu. U povratku sa bolovanja njena zamena je potpisala za primanje u stalni radni odnos, a ona prekid ugovora. Nakon pet godina rada na određeno vreme, nije bilo mesta za jednu majku, čiji muž nije u radnom odnosu, ali je imalo za dete radnika koji je u tom momentu radio šest meseci ili godinu dana, kako nam je napomenula.

  • Zvanično objašnjenje mi nisu dali. Jednostavno mi nisu produžili ugovor. Firmi sam se zamerila što sam rodila dva deteta jedno za drugim. Kada sam drugi put ostala trudna, direktorka je trazila rupe u zakonu da me otpusti, ali pošto zakon štiti majke dok su na bolovanju, čekala je da mi istekne. Smetalo joj je sto “koristim državu“ da mi plaća trudničko i porodiljsko. Znate, moja direktorka, S.K je jedna ohola žena, poznata po tome da ne voli porodilje. Njen otac, čuveni T. M. nekada bio direktor ove firme i on je svojevremeno otpuštao svaku ženu koja bi ostala trudna, bez imalo griže savesti. Samo što sada u odnosu na taj period zakon stiti majke dok su na bolovanju. Bojkotovala me je na sve moguce načine.Više puta sam zakazivala razgovor kod nje, ali me nikada nije primila. Jednom sam je zaustavila na hodniku nakon nekog sastanka, sa detetom u rukama, da je zamolim da mi produzi jer mi muž nije u radnom odnosu, ali ona nije želela da priča sa mnom već mi je rukom odmahnula da letim nakon isteka, okrenula se i otišla, ostavivši me u pola rečenice i u šoku, ispričala je Jovana za Espreso.

Kaže kako je više puta konkurisala za prijem u stalni radni odnos, kao i da je htela da prekine bolovanje dva meseca nakon porođaja samo da bi ostala u firmi, ali nije primljena.

Uvek su se primala deca zaposlenih i njene druge veze, koje su radile mnogo kraće u firmi od mene. Ja sam bila jedini radnik sa najduzim radnim stažem na određeno i dobila sam otkaz. Ako ovo nije diskriminacija jedne majke, ne znam šta je jer kako drugačije objašnjavate činjenicu da su postojale potrebe za radnicima, a ja nisam primljena. Pritom, napominjem, da sam svoj posao uvek vrlo savesno obavljala i nikada nisam imala primedbe na njega. Pola firme čine direktorkini bliži i dalji rođaci, čitave njihove porodice, prijatelji i druge veze i vezice sa svih strana, dodala je Jovana.

Jovana planira da tuži firmu, a krivičnu prijavu je već poslala direktorki i predsednici komisije pošto je kako kaže, poslednji konkurs bio namešten. Tvrdi da se svaki konkurs otvarao za ciljana lica, pa je ovog puta odlučila da ode sa advokatom na uvid u konkursnu dokumentaciju gde je uočila niz nepravilnosti. Naime, videla je kako nema opisa toka konkursa, većanja, vremena i mesta održavanja, kao i rang liste, potpisa svih članova komisije do toga da izabrani kandidat za primanje u stalni radni odnos nije imao punu dokumentaciju tj. priložen položen stručni ispit iako je u oglasu jasno naznačeno da će nepotpune prijave biti odbačene kao nevažeće.

  • Imam sve dokumentovano. Moj prigovor je odbačen, a u obrazloženju se nigde ne spominje činjenica da kandidat nije imao punu dokumentaciju. Jasno je da su nešto izmuljali. Ipak je dete radnika,oprošteno mu je, navela je Jovana.

Ona je veoma teško podnela činjenicu da je ostala bez posla, ali kaže kako neće odustati. Boriće se do kraja za svoje pravo koje joj pripada, a koje joj je uskraćeno. To je pravo na rad.

Na pitanje da li je očekivala da tako nešto može njoj da se desi, Jovana odgovara iskreno.

  • Nisam jer čovek uvek polazi od sebe. Ako nije obavezno po zakonu zadržati porodilju da li je moralno otpustiti je kada joj je posao najpotrebniji, a postoje potrebe za radnicima?

Kaže, kako su nove životne okolnosti itekako uticale na njen stil života i kako zbog toga itekako trpi.

  • Decu rađate prvenstveno sebi, to je neosporno, ali deca se moraju od nečega izdržavati, školovati i sve što ide uz odrastanje što je bez posla za pristojan život nemoguće. Novčane nadoknade nažalost ne rešavaju pitanje egzistencije. Dok država propagira natalitet na sva usta, pojedinci se prema majkama ponašaju kao da su gubave. Dajte majkama pravo na rad, to će biti pravi podsticaj za rađanje, navela je Jovana.

Ona je rešila i da se javno izvini državi što se upustila u tu bitku da postane roditelj.

Ovim putem želim javno da se izvinim državi sto sam „rano“ rešila da postanem roditelj, a mogla sam da čekam još, da se stanje u državi sredi. Što sam bila naivna i glupa, verovala da rad na natalitetu, koji država propagira, znači da će te majke i sutra kada rode biti zaštićene i zadržati posao koji su imale, a ne biti na ivici egzistencije, rekla je Jovana.

Ona je dodala kako se izvinjava i što je bila toliko „bezobrazna“ pa da odmah rodi i drugo dete, kao i što je „koristila“ državu da joj plaća trudnićko i porodiljsko, ali i zato što „misli“ da je nešto posebno.

Naime, ona se na ovaj način zamerila firmi u kojoj je radila pet godina jer kako kaže, nije pitala kada je po njihovom mišljenju pravi trenutak da postane majka. Zaključuje ironično, da je onda sasvim opravdano što je „popila“ otkaz.

Izvinjavam se mojoj direktorki Instituta za rehabilitaciju što sam više puta bila dosadna i zakazivala prijem kod nje, a ona me nije primala. Što sam očajna na hodniku trčkala za njom da je zaustavim sa detetom u rukama i zamolim da mi produži jer mi muž nije u radnom odnosu, a nju smaralo da prica pa mi je rukom odmahnula da letim nakon isteka, što sam konkurisala više puta i što moj CV nije bio otvaran-znam bila sam dosadna, navela je ova hrabra žena.

Navela je i zbog čega se još izvinjava i zbog čega joj je sve žao.

  • Žao mi je što sam videla da primljeni kandidat nema svu dokumentaciju tj položen strućni ispit iako je u oglasu naznačeno da će nepotpune prijave biti odbačene – ipak je on dete radnika, oprošteno mu je.
  • Što sam nekoliko puta smarala predsednika opstine Mladenovac, a on mi govorio da budem strpljiva, jer je na snazi zakon o zabrani zapošljavanja, a novi radnici konstantno pristizali i potpisivali rešenja za stalno.
  • Što sam tražila pomoć stranke koju sam pomagala i čiji sam član i očekivala kontrauslugu.

Takođe je „dala oprost“ mnogim ljudima u svojoj blizini i na poslu.

  • Opraštam državi, jer ona ima viši cilj – da nas nema.
  • Opraštam direktorki jer je ona samo mislila na državni budzet – ja sam ga zloupotrebljavala.
  • Opraštam i stranci jer sam očekivala mnogo – da prehranim decu.

I najzad, znam da sam krivac ja jer sam grešna poželela da postanem majka u 30-oj, a najviše moj muž jer me nista nije pitao!

Za kraj ona je imala jasnu poruku za državu, ali i za sve žene koje su trudne i ona koje planiraju trudnoću.

E pa, državo draga, ako želiš da ti majke rađaju decu, stani na put ovakvim neljudima i obezbedi im posao, to će biti pravi podsticaj za rađanje! Predviđene novčane nadoknade su dobra stvar, ali nažalost ne rešavaju pitanje egzistencije. Kada rodimo čija smo posle briga? Ničija izgleda. Zakon je takav! Deca se posle moraju od nečega izdržavati, pkolovati i sve sto prati odrastanje. Misli i na nas i učini da srećni dani dolaska nase dece na svet zaista to i budu!

S ’poštovanjem, zahvalna majka!

Izvor: http://politika-ekspres.net/

Šta čini dobru majku? Je li to strpljenje? Saosećanje? Mogućnost dojenja bebe, kuvanja večere, šivenja dugmadi…

Ovo je za sve mame koje su probdele noći sa bolesnim detetom u rukama, govoreći “U redu je, mama je tu.”

Ovo je za mame koje su hodale po kući celu noć sa bebom na rukama, koja nije prestajala da plače.

Ovo je za sve majke koje su se pojavile na poslu sa pljuvačkom u kosi, mrljama od mleka na bluzi i pelenama u torbi.
Za sve majke koje su pekle kolače za rođendane i šile kostime za školske predstave.

I za sve majke koje to nisu radile jer su bile na poslu, trudeći se zaraditi novac kako bi se platili računi.

Ovo je za majke koje su rodile decu koju nikada neće videti.

I za sve majke koje su uzele tu decu, dale im dom i pružile svu svoju ljubav.

Ovo je za sve majke koje su sedele na klupama na košarkaškim, fudbalskim ili rukometnim utakmicama, i kada su ih deca pitala: “Jesi li me videla?”, rekle su: “Naravno da sam te videla, ne bi to nizašta propustila” i stvarno to mislile.

Ovo je za sve majke koje su vikale na decu u prodavnici i dale im po guzi u očaju, kada su deca udarala nogama, poput dvogodišnjaka koji želi sladoled prije večere, i posle se mrzele jer su izgubile živce.

Ovo je za sve majke koje su porazgovarale sa decom i objasnile im sve o tome kako bebe dolaze na svet. I za sve majke koje su to želele učiniti, ali jednostavno nisu mogle.

Za sve majke koje su čitale priču za laku noć dva puta svako veče. I tada su je pročitale još jednom nakon molbe: “Ispričaj mi još jednom priču.”

Ovo je za sve mame koje su naučile decu zavezati pertle pre nego su krenula u školu. I za sve majke koje su uzele cipele na čičak umesto onih sa pertlama.

Ovo je za sve majke koje su naučile svoje sinove da kuvaju , i svoje kćeri da budu hrabre i snažne.

Ovo je za sve majke čije se glave automatski okrenu kad nežni glasić u gomili zazove: “Mama?”, iako znaju da su njihova deca kod kuće ili odrasla.

Ovo je za sve majke koje su primile poziv iz škole da im je dete bolesno i neka odmah dođu po njega u školu. I one su to učinile.
Ovo je za sve majke čija su deca krenula krivim putem, i koje ne mogu pronaći reči kojima bi doprle do njih.

Za sve majke koje su se ugrizle za usnicu, kad su videle da je njihova četrnaestogodišnjakinja ofarbala kosu u zeleno.

Šta čini dobru majku? Je li to strpljenje? Saosećanje? Mogućnost dojenja bebe, kuvanja večere i šivenja dugmadi na košulju, sve u isto vreme? Ili je to srce? Je li to bol koju osećaš kada gledaš svoju kćer ili sina kako ide niz ulicu, odlazeći po prvi puta sam u školu? Ili je to strah koji osećaš u 1 ujutro kad tvoj tinejdžer sa novopečenom vozačkom dozvolom kasni jedan sat kući? Trzaj koji te probudi iz sna, natera da odeš od kreveta do krevetca u 2 noću i staviš ruku na svoju usnulu bebu? Ili osećaj tupe boli dok promatraš kćer ili sina kako spava, noć pre odlaska na fakultet u drugi grad? Ili potreba da, gde god se nalazila, otrčiš u zagrljaj svome detetu, kad čuješ vest da se dogodila nesreća, izbio požar ili neko dete umire?

Ovo je za sve majke dece koja su poginula u nesreći i majke onih koji su skrivili nesreću.

Za sve majke čija su deca preživela nesreću i majke koje su sedele pred televizorom prestravljene, grleći svoje dete koje se upravo vratilo živo i zdravo iz škole.

Za sve majke koje su u suzama stavljale cveće i lutke na grobove svoje dece. Za one čija su deca umrla od bolesti, nesretnim slučajem i najgore od svega i najteže za shvatiti, deca koja su počinila samoubistvo.

Ovo je za sve mlade mame koje se muče sa menjanjem pelena i manjkom sna.

I starije mame koje su naučile ili još uče pustiti decu da odu od kuće.

Za sve zaposlene mame i mame domaćice.

Samohrane majke i udate majke.

Bake čija mudrost i ljubav prema svojoj odrasloj deci i deci njihove dece ostaje konstantna.

MAMA, HVALA TI!

Izvor: pricalica.blog.rs

Devojčica sa šibicama – priča za sva vremena

Nekada davno, u hladno predvečerje vejao je sneg i počeo je da pada mrak. Bilo je to poslednje veče u godini, veče uoči Nove godine. Po toj hladnoći, mračnom ulicom obaskanom svetlošću fenjera i uličnih svetiljki, hodala je jedna sirota bosonoga devojčica. Uistinu, imala je na nogama neke papuče kada je pošla od kuće, ali kakva joj je bila korist od njih kada su bile pocepane i velike. Bile su to papuče koje je nekada nosila njena majka. One su bile tako velike da su joj spale s nogu kada je potrčala da se skloni ispred automobila koji je projurio ulicom. Jednu papuču više nije mogla da pronađe a s drugom je umakao neki nevaljali dečak i doviknuvši joj nešto nerazumljivo.

Tako je sada sirota devojčica hodala ulicom bosonoga, Noge su joj već poplavele od zime. U staroj iscepanoj pregači nosila je svoje šibice, a jednu kutiju je, nudeći ih prolaznicima, držala u ruci. Nije imala sreće, čitav dan nije prodala ni jednu jedinu kutijicu šibica, nije zaradila nijedan dinar. Gladna, ozebla i potištena, lutala je gledajući ljude koji u žurbi hodaju ulicama ne osvrćući se na nju. Snežne pahulje padale su po njenoj dugoj, svetloj kosi koja se u loknama spuštala niz njena leđa, ali ona nije ni mislila na taj svoj ukras. Svi prozori su bili osvetljeni i okićeni, a po ulicama se, dopirući iz toplih domova, širio miris pečenja – svuda se pripremao doček Nove godine, pa je i ona maštala o tome.

Sirota devojčica sa šibicama se šćućurila u jednom ćošku između dve kuće, od kojih je jedna malo više štrčala na ulicu. Nogice je podvila poda se, ali joj je ipak bilo sve hladnije. Kući nije smela da se vrati, jer nije prodala nijednu kutiju šibica, nije pazarila niti jedan dinarčić, i otac bi je grdio, možda i batinama. A i šta će tamo, i kod kuće je isto tako hladno. Živeli su na nekoj mansardi gde je promaja duvala sa svih strana, iako su neke veće pukotine zapušili slamom i krpama. Ruke su joj se sasvim ukočile od zime. Poželela je da upali jednu šibicu malo bi se ogrejala ali se ustručavala misleći da je to rasipanje i šta bi joj na to rekao ljutiti otac.

kada bi zapalila samo jedno palidrvce možda bi zagrejala prste! Usudi se i pripali jednu šibicu i odmah buknu plamen. Drvce je gorelo poput sveće i bilo je tako toplo dok je držala ruku nad njom. Bila je to čudesna svetlost i devojčici se činilo da sedi pored velikog otvorenog kamina ukrašenog novogodišnjim ukrasima i borovim grančicama. Ona ispruži noge ka tom kaminu da i njih malo ogreje, ali se tog trenutka plamen šibice ugasi i nestade kamin a devojčica osta sa drvcetom dogorele šibice u ruci.

Ona upali još jednu šibicu, pa i ona zaplamsa, i zid po kojem zasja postade providan kao zavesa. Mogla je da vidi pravo u trpezariju gde je bio postavljen sto sa čistim belim stolnjakom i divnim tanjirima od porcelana. A na stolu je servirana pečena guska sa mnogim začinima i salatama. Ali što je bivalo još lepše – domačini su je pozvali da ruča sa njima. Međutim, tek što je zakoračila ka trpezi, ugasi se šibica i pred njom osta samo debeli i hladni zid.
Zapali potom novu šibicu a pred njom se ukaza prekrasna okićena jelka. Bila je i veća i lepše ukrašena nego ona što je prošle godine kroz staklena vrata videla kod onog bogatog trgovca.

Hiljade lampiona je gorelo na zelenim grančicama, a šareni ukrasi, kao oni u izlozima prodavnica, gledali su pravo u nju. Devojčica izdiže obe ruke prema lampionima ali se šibica ugasi. Međutim, oni mnogobrojni lampioni počeše da se uzdižu sve više i više, a onda se pretvoriše u sjajne zvezde. Jedna od njih pade i ostavi za sobom dugački plameni trag.

“Neko je umro!” – Pomislila je devojčica sećajući se svoje pokojne bake koja je imala običaj da kaže: “Svaki put kad padne zvezda, nečija duša odlazi u nebo.”
Kada devojčica upali novu šibicu, oko nje sve zasja i u tom sjaju pojavi se njena baka sva blistava, blažena i zadovoljna .

– Bako! – Povika devojčica. – Uzmi me sa sobom! Znam da ćeš nestati čim se šibica ugasi kao što je nestao i onaj topli kamin i divno guščje pečenje i ona predivna velika jelka!

Da i baka ne bi iščezla, devojčica brzo, jednu po jednu, zapali sve ostale šibice iz kutije. Nikada ranije joj baka nije izgledala tako lepa i tako radosna. Ona uze devojčicu u naručje i ponese je visoko, visoko u veliku radost i predivnu toplinu. Sada je devojčica bila na nebu i više nije bilo ni zime, ni gladi ni straha…

A ujutru, u onom čošku između dve kuće, našli su je rumenih obraza i sa osmehom na usnama – bila je mrtva. Smrzla se poslednje večeri u staroj godini. Prvo jutro nove godine zateklo je mrtvu devojčicu sa šibicama.

Pred njom je ležalo puno mnogo izgorelih šibica.

– Htela se da se ugreje! – Govorili su prolaznici.

A niko nije slutio kakve su lepe slike lebdele pred njom kada je sa svojom bakom zaplovila u novogodišnju radost.

Hans Kristijan Andersen

BAPSKE PRIČE I RODITELJSTVO

Porodile ste se. Pa, čestitamo! U prethodnom postu o bapskim savetima apsolvirale smo o čemu to sve treba da vodite računa dok ste trudne. Ne želite da vam dete bude glupo ili dlakavo ili da, ne daj Bože, liči na omraženu političku ličnost. Međutim, ako ste mislile da je to to, varate se. Naročito sada kada ste postale roditelj treba da poslušate sve te divne narodske savete, jer prave opasnosti tek vrebaju. Od vampira i veštica, pa do kojekavkih poroka.

I ne zaboravite najvažnije što smo prošli put naučile: ne ulazite u analizu i ne pitajte Zašto? To uopšte nije važno. Ćutite i slušajte. Tako mora, tako treba. Ma, tako su i naše bake.

Ne daj detetu da jede ribu dok ne progovori, jer riba je nema. Znači ništa voće, povrće i žitarice, jer ni oni ne govore. Isključivo meso!
Ne peri kosu 40 dana posle porođaja, jer će beba plakati zato što si sprala svoj miris sa sebe. U trudnoći se niste smele šišati da bebi ne skratite život, sada nemojte ni kosu prati. Bebi ipak više prijaju perut, smrad i prljave dlake koje opadaju, nego nedostatak mirisa (smrada) vaše kose koju ne perete 40 dana.

Kada prolaziš pored ogledala pazi da dete ne pogleda u svoj odraz – ružno će sanjati, a velike su i šanse da postane lažljiv. Znači, recept za miran san i iskrenost je negledanje u ogledalo. Tajna je tako jednostavna i svo vreme nam je bila na dohvat ruke, samo da smo znale šta tačno treba da uradimo.
Ne dozvoli da se bebina odeća noću suši na štriku (naročito ne okrenuta naopačke) – postaće veštica. Bebina odeća doziva veštice, pažljivo sa njom.
A ako ne želiš da ti druge veštice uznemiravaju dete dok spava, za svaki slučaj stavi beli luk u ključaonicu. Eto ga još jedan recept za miran san. Znači, ne sme da se gleda u ogledalo i beli luk neka je u ključaonici!
Ne smeš nastavljati sa dojenjem ako si ga prekinula – dete će ti postati vampir. Aha, ovo su prasaveti svih “konstruktivnih”saveta oko dojenja što “pomažu” trudnicama koje se muče da uspostave dojenje. Verujem da su uz njih išli i saveti poput “Vidiš da ti mleko slabo ide. Mora da te je neko urekao. Bolje se mani ćorava posla, nemoj sa đavolom da se igraš!”
Ako dete želiš da zaštitiš od uroka, stavi mu nož ispod jastuka. Nemojte brinuti o tome šta se može desiti ako se jastuk pomeri. Uroci su najbitniji!
Nemoj bebu ljubiti u vrat jerbo će postati alkos. Samo dobro vodite računa gde ljubite svoje dete, pa posle bez brige možete da mu dajete alkohol do mile volje – biće zaštićen od alkoholozma.
Ako želiš da ti beba rano progovori, nemoj je ljubiti u potiljak. Zar ne vidite kako je sve jednostavno. Samo uskratite bebi što više poljubaca i ona onda vanprosečno napreduje.
Ako želiš da ti beba brzo prohoda, nemoj je ljubiti po tabanu. Verovatno su neka pouzdana bapska istraživanja pokazala visok stepen korelacije između poljubaca i prohodavanja, jer ta veza baš zvuči logično, zar ne?
A i kad kreće da prohodava, napravi mu postuparnicu da bi nastavio da hoda. Ne znate šta je postuparnica? Pa, gde vi živite?! To je kolač po kom dete treba da gazi, nakon čega svi ukućani uzimaju po parče i trče oko bebe, kako bi ona samo nastavila da hoda. Srpski vudu, nema šta!
Ako imaš žensko dete nemoj da joj daješ da jede sa noža kako ne bi imala “oštar” jezik. Pretpostavljam da će vam ovo teško pasti obzirom da je najslađe decu hraniti upravo nožem umesto sa kašikom.
Pljuni i vređaj bebu, ako želiš da ti posle bude lepa. Ako joj još kažete reči poput “što si gadna.. gaduro jedna.. kučko”, utabale ste joj put do manekenstva.
Pusti bebu da plače, tako jača pluća. Jer, ona zna da priča te će tako sa tobom komunicirati. Plakanje je čista manipulacija i ništa više.
Batina je iz raja izašla. Ako nista znale, u Srbiji ima najviše potomaka Sparte. I zato od malih nogu vaspitavajte u duhu “Neka se zna ko kosi, a ko vodu nosi”.
Znači, drage mame, ukoliko želite da budete uspešan roditelj vodite računa o sledećem: ogledalo uklonite iz stana, a isti napunite belim lukom i noževima, naročito oko uzglavlja. Bebu ne ljubite, hrnite je isključivo mesom, tucite je i pustite je da plače. Vi ne perite kosu, a veš sušite samo danju.

Ako to sve uspete da uradite, na konju ste. A dete će vam garantovano izrasti u jednu samostalnu, sigurnu i zdravu jedinku! Samo napred!

Izvor: aleksandrabirta.com

ISTINA KOJU PREĆUTKUJU SVE “PREDIVNE” MAME

Jedna mama je na Facebooku objavila sliku svoje kuhinje i tekst koji otkriva kako živi većina žena koje pokušavaju da usklade stresnu svakodnevicu i roditeljstvo. Razlika je samo što se retko koja žena odvaži da otkrije šta se dešava u njena četiri zida.

Prenosimo njen status u celosti.

“Ok, potpuno razotkivanje: Ja sam stvarno haotična mama. Konstantno sam pet koraka udaljena od sveta odgovornog odraslog čoveka. Stvarno. Nikada nisam pomislila: “O Bože, mislim da sam savladala ulogu roditelja”. Ne, nijednom. Da li mislim da sam dobra mama? Da, stvarno to mislim. Ali nemam predstavu o tome šta znači imati potpunu kontrolu ni u najluđoj mašti. I shvatam da je to ok. Nisam sigurna da su držanje stvari pod kontrolom i to da si dobra mama sinonimi. Mislim da to ne odražava pa…ništa po mom mišljenju. Ali želim da kažem svima…Ja sam potpuno haotična. I želim s tim da se suočim i krenem dalje, jer imam mnogo važnijih stvari kojima moram da se bavim.

Ja sam mama koja ne pere sudove pre nego što ode u krevet. Perem sudove kad stignem.

Ja sam mama koja izvuče dečju odeću iz mašine za sušenje veša ujutru, jer ništa nije ispeglano, složeno i u ormarima.

Ja sam mama koja zaboravi da popuni formulare i onda me zovu da me podsete da moram da ih pošaljem.

Ja sam mama koja preskoči rođendane i sastanke s vremena na vreme jer zaboravim da ih unesem u kalendar.

Ja sam mama koja zaboravi da odgovori da li će moje dete doći na proslave i onda me u poslednjem trenutku zovu da me pitaju da li će doći.

Ja sam mama koja celo jutro viče da bi isterala decu iz kuće jer svi kasnimo.

Ja sam mama koja spakuje lude užine sa samo jednom namirnicom jer nisam stigla da odem da kupim hranu.

Ja sam mama koja dozvoljava deci da ponekada beskonačno budu ispred ekrana (ok, češće nego ponekad), samo jer me mrzi da se raspravljam i moram da završim neke stvari.

Ja sam mama koja ima gomile i gomile papira, knjiga, dokumenata za koje svaki put kažem da ću ih srediti, ali nikada to ne uradim.

Ja sam takođe ona mama čija deca su sigurna.

Takođe sam mama čija deca su uglavnom srećna.

Ja sam mama koja ima mnogo ljubavi i smeha.

Ja sam i mama koja ohrabruje decu i njihov sam najveći obožavalac.

Mama sam koja konstantno pokazuje deci da su prihvaćena bez obzira na sve.

Ja sam mama koja decu vodi da rade kul stvari i stiču prelepa iskustva.

Ja sam mama koja voli što je mama.

Definitivno sam haotična mama, ali dođavola, i dalje sam prilično fabulozna.

Drage moje haotične mame…I vi ste prokleto predivne.”

Izvor: Noizz.rs

Ove duhovite, a emotivne ilustracije savršeno opisuju majčinstvo

AKO ste zavisni od Instagrama, a pritom i majka, vrlo verojatno ste već uočili ilustracije Paule Kuke, koja se krije iza nadimka @common_wild. Na toj društvenoj mreži počela je objavljivati svoje radove s kojima se poistovećuju majke celog sveta.

Paula ima dvoje dece, puno talenta i sposobnost da u ilustraciju pretoči tačno ono što mnoge mame osećaju.

„Oduvek sam crtala, ali tek nakon rođenja drugog deteta sam se vratila toj strasti. Nisam želela pritisak klijenata i kupaca, nego sam samo htela raditi nešto posebno. Grozna sam kad je u pitanju upisivanje važnih datuma u dnevnike za bebe pa sam sve dokumentovala ilustracijama.

Htela sam da na neki način zabeležim smešne trenutke i izjave svoje dece, njihova postignuća, ali i haos koji naprave. Moja ideja je bila skupiti sve ilustracije i smestiti ih u jednu knjigu koju ću dati deci kad odrastu. U jednom trenutku sam neke objavila na Instagramu i ubrzo su mi se počele javljati druge majke“, otkrila je Kuka za portal Motherly.

Najveću pažnju izazvala je ilustracijom „Nisi sama“, kojom je prikazala da žene koje se osećaju usamljeno dok noću hrane decu zapravo to nisu.

„Uvek sam nervozna pre nego što nešto objavim. U svaku ilustraciju stavljam svoje emocije i pokazujem ih svetu. Ali u roku od nekoliko minuta primim stotine komentara majki koje me razumiju i onda me preplavi sreća. Oduševljena sam kad vidim koliko jedan crtež može uticati na ljude“, dodaje.

Na prste jedne ruke može prebrojati negativne komentare, a poruka koju želi preneti drugim mamama je da zaista nisu same.

„Želim nasmejati žene kad plaču. Želim im pomoći da se reše osećaja krivice i pritiska kojima su nekad nepravedno izložene. Želim da trenuci frustracija ili dosade ne znače da manje volite svoje dete. I ja sam ušla u majčinstvo očekujući da ću biti sto posto zadovoljna, a onda se dogodila postporođajna depresija. Želim to sve približiti drugim majkama“, zaključila je.

Izvor: index.hr

PRITISNI SRCE KAD GOD TI NEDOSTAJEM I STIĆI ĆE ZAGRLJAJ! Mama i ćerka su našle način da se NIKADA NE RAZDVOJE (FOTO)

Ako ste roditelj verovatno znate koliko ponekad deci teško padne odvajanje od vas – bilo da je reč o nekoliko dana, ili svega nekoliko sati. Čak i svaki odlazak u vrtić ili školu može da bude stresan, a upravo se sa takvim problemom suočila Melisa Konlon iz Velike Britanije.

Njena ćerkica Elsi ne može da podnese rastanak, pa je svako jutro pre ulaska u školu bilo propraćeno jecajima i suzama. Melisa je rešila da isproba metodu koju je videla na Internetu i ispostavilo se da je to bio pun pogodak.

Ova dosetljiva mama je nacrtala malena srca na svom i ćerkinom dlanu, a potom je devojčici objasnila kako su srca zapravo „čarobni dugmići“ koje svaki put kada pritisne dobije zagrljaj.

Polako, ali sigurno ovo je počelo da daje rezultat – Elsi je iz jutra u jutro bila sve mirnija i manje uzrujana.

„Elsi je oduvek bila anksiozna kada bi se razdvajala od mene i odlazila u školu, a posle odmora ovo se uvek pogorša. Jutros se opet uplašila, pa sam pomislila kako nemam šta da izgubim. Nacrtala sam jedno srce na svojoj, a drugo na njenoj ruci. Šetali smo do škole držeći se za ruke, kako bi napunili naša srca i sve vreme zapitkivala je da li su napunjena. Kada smo došli do njene učionice, rekla sam joj da su srca potpuno napunjena i da pritisne svoje kad god joj nedostajem, i da će tada dobiti magični zagrljaj od mene. Hej!!! Ona je ušla bez suza u razred, sa osmehom. Kad je završila sa nastavom, pitala me je koliko sam puta pritisla magično dugme i ja sam rekla 10! Nasmešila se“, napisala je ova mama na svom Fejsbuk statusu.

Njena objava je postala viralna – podeljena je preko 60.000 puta, a preko 20.000 ljudi ju je komentarisalo, između ostalog i puno roditelja koji su uspešno primenili istu metodu.

Izvor: kurir.rs