Arhive kategorija: Priče iz sveta

Mamina ideja za prvi rođendan iznenadila ćerku za 18.

Majka Kim Chastain je imala super ideju koju je realizovala za prvi rođendan svoje kćeri Gracie, koja je nedavno proslavila 18. rođendan.

Kim je za prvi Gracien rođendan razmišljala šta pokloniti jednogodišnjem detetu koje ima sve što mu treba i dosetila se jedne super stvari. Sve što je Gracie dobila od porodicei i prijatelja, majka je stavila u vremensku kapsulu koju je čuvala do 18. rođendana kćeri.

Vremenska kapsula je sve ove godine bila skrivena u tajnosti, a Gracie ju je otvorila na svoj 18. rođendan. Kutija je bila ispunjena uspomenama, nakitom, novcem, poklonima i porukama voljenih osoba, od kojih su neki do sad i preminuli.

Izvor: cafe.hr

Ovo je tekst o tebi!

Ovo je tekst o tebi
Da, baš tebi.

Ovo je tvoja zahvalnica samoj sebi
Ovo je oda tebi.
Tebi koja se smeješ
I kada ti se plače.
Tebi koja pevaš
Kada ti se vrišti.
Tebi koja trčiš
I kada ne možeš da hodaš.
Tebi koja tek učiš da hodaš.
Tebi koja treba da ima uži struk.
Tebi koja stojiš pred ogledalom
I tražiš sebi mane
A ne vidiš svoje savršenosti.

Tebi koja kriješ noge jer misliš da su krive.
Tebi koja ispravljaš lokne
Jer je tako bolje.
I tebi koja si previsoka
A ipak nosiš potpetice
I tebi koja si mršava
Pa nosiš široke stvari.
I tebi koja si žena
A voliš ženu.
Tebi koja želiš filmsku ljubav.
Tebi čije prugice i tačkice na haljini bodu oči
Ali ti se ipak sviđaju.

Tebi kojoj je jezik prebrz
I tebi koja kasniš
I sad se nerviraš
A ne znaš da ćeš doći na vreme
Jer uvijek je pravo vreme.

Tebi koja žuriš kući
Jer ne želiš da propustiš njen prvi zubić.
Tebi koja misliš da ne možeš bez njega
A ne znaš da u stvari ne možeš samo bez sebe.
Tebi koja nisi išla na more pet godina
Jer sledeće ćeš.

Valjda.
I tebi koja si u čekaonici kod doktora već celi dan.
Mesec.
Godinu.

Tebi koja si najbolja majka.
Supruga.
Sestra.
Ćerka.
Drugarica.
Takva kakva jesi.

Tebi koja si žena.
Tebi koja trpiš
I tuđu kišu i sunce.
Koja dočekuješ i ispraćaš.
Tebi koja si glasna.
I tebi koja ćutiš.
Tebi koja uvek sve stigneš
Ali ne stigneš sebe.

Tebi koja kažeš
“Nisam gladna, samo ti jedi”.
I tebi koja skupljaš ručak sa poda
Jer nije bilo dovoljno slano.
I tebi koja znaš “gde je tvoje mesto”
A u stvari tvoje mesto je svuda

Tebi kojoj je “bolje da ćutiš”
A jedna tvoja reč
Promijenila bi svet
Tebi kojoj režu krila
A ni ne znaju kako su lepa
I šarena
I tebi koja letiš uprkos tome.

Tebi koja menjaš pravila.
I tebi koja se trudiš
Da pokažeš
Koliko možeš biti važna
Koliko si u stvari važna.

I tebi koja vrištiš olovkom po papiru
Jer želiš da kažeš
I pokažeš
I njemu
I njoj
I celom svetu

Da si lepa i sa manama
Da si jaka i bez drugih
Da si visoka jer želiš da dohvatiš zvezde
Da je kombinacija tačkica i prugica baš savršena
Da tvoje noge i nisu toliko krive
Da imaš pravo da glasno plačeš i da se još glasnije smeješ
Da je tvoj struk idealan

I da si stigla.
Sve.
I sebe.
Na vreme.
Pravo vreme.
I zato

Ovo je oda tebi,
Tebi jer si žena.

piše: Neda Vukadin

Izvor: Lola Magazin

Zbog čega se „veličaju“ nenašminkane žene koje nose patike i jedu picu i ne vole šoping?

Ja volim da nosim štikle.I volim da idem kod frizera, kada mogu.

I volim da ponekad obučem haljinu koja će pokazati trud oko treniranja prethodnih meseci.

I volim da se šminkam. I šminkam se svaki dan, čak i kada ne moram da idem na posao.

I volim kada sam sebi lepa.

I volim da igram u diskoteci do jutra. Da budem zanosna.

I ponekad mi zaista prija da se predstavim kao krhko biće.

Ali, isto tako puno čitam.

I puno pišem. I puno učim.

Marljiva sam i ispunjavam sve poslovne dogovore.

I bila sam odličan student i đak.

Umem da na svoja leđa uprtim teret za osam osoba, zato često idem povijena. Odgovorna sam, požrtvovana i sa jakim grižama savesti.

Ribam i usisavam svaki dan. Zapržavam pasulj, pravim proju, širim veš, perem prozore, perem zavese, ukucavam eksere ako treba, menjam sijalice, pomeram nameštaj, premeštam kutije, radim sve što i svaka vredna domaćica.

Uz to,

Svaki dan kopam po sebi, ponirem u najmračnije delove svog bića, analiziram, trudim se, menjam se, da bi postala bolja sebi i drugima.

Upravo zbog svega ovoga, ne volim kada se žene ubacuju u zasebne kutije sa etiketama „domaćica“, „štreberka“, „drolja“, „glupača“, „čistunica“, „sponzoruša“ itd., bez mešanja.

Žena koja voli da se šminka, da nadograđuje nokte ili nosi štikle ne mora da bude ništa manje načitana ili školovana ili marljiva od one koja to ne radi.

Zbog čega bi alajner na kapcima ili ruž na usnama ili uzani kompletić i ljubav prema šopingu nekoga definisali kao manje posvećenog porodici, studijama, kuvanju, poslu, manje moralnog? Zbog čega se „veličaju“ nenašminkane žene koje nose patike i jedu picu i ne idu u solarijum i ne vole šoping?

Kakve to ima veze sa bilo čim?

To što neko jede brokoli ili karfiol češće nego picu, samo znači da to voli više da jede ili da vodi računa o zdravlju ili da prati ishranom svoje dete u stopu, dajući mu dobar primer ili u krajnjoj liniji samo eksperimetiše dok se ponovo ne vrati na picu.

I to je sve. Uostalom zašto bi jedenje brokolija isključivalo jedenje pice, kada može da se jede i jedno i drugo?! I zašto bi se nečije jedenje brokolija smatralo preseravanjem?

Uz površne podele i jake predrasude, naglašava se i isključivost do korice!

I to je ono što me pomera.

Zar nalickana žena sa dugim noktima, preplanulog tena ne može da čita Dostojevskog i Knuta Hamsuna? Od kad je čitanje knjiga rezervisano isključivo za čupave žene blede puti koje nose naočare, farke i patike?

Izađem često na ulicu našminkana i doterana, a samo sat vremena ranije domestosom sam ribala wc šolju, vadila dlake iz slivnika u kadi, kuvala detetu karfiol i junetinu, prala prozore i osetila se na jak znoj, gotovo muški.

Ali sam se nakon toga istuširala i malo našminkala i izašla na ulicu da uhvatim vazduh, da razmislim o nekim budućim koracima, da vidim kako i šta dalje sa poslom, sa računima za struju, sa honorarima… a vama sam, dok ste na primer sedeli u parku na klupi delovala kao napirlitana mama koja samo to radi, pirlita se i šeta ulicom.

Jer je ljudima nespojiva slika doterane i našminkane žene na štiklama sa vrednom domaćicom.

Strašne predrasude. Neguju ih oni ljudi koji misle da su po nečemu posebniji od drugih, pa tako izaberu da je to što hodaju u patikama ili mrze šoping ili dugo kafenisanje u gradu i sede subotom uz knjigu kod kuće ono što ih stavlja ispred drugih.

To su strašne zablude.

Svaka žena je i majka i domaćica i supruga i mahom zaposlena i to što nosi patike ili štikle je ne čini ni manje ni više dobrom. Niti je stavlja ispred ili iza drugih.

Ne postaje se dobar ili poseban čovek obuvanjem patika, ili neodlaskom kod frizera, niti se postaje „sponzoruša“ i „drolja“ obuvanjem štikli i đuskanjem u diskoteci u uskoj kratkoj haljini.

U svojoj blizini imam prijateljice koje ćete preko dana zateći kako kreče sobu ili kose travnjak, kako rade magistarski ili uče satima sa detetom, a uveče kada odemo na kafu one su našminkane, doterane, u uzanim haljinama, izazovne i pre svega vesele i nasmejane.

Uz to umeju da obuku i skalave farke, pamučne majice i patike, da zaližu kosu i stave tek tek šminke. Jer jedno ne isključuje drugo.

Žene se ne mogu tako grupisati. Posebno ne na osnovu onoga što jedu, što na sebe oblače ili onoga što čitaju ili gledaju.

Ja sam oduvek spajala naizgled nespojivo, jer mi je prijalo da u nekim momentima budem zanosa i u centru pažnja, a u nekim drugim momentima nevidljiva i povučena.

Bilo je dana kada sam išla čupava i takva bila sebi prelepa, ali i dana kada mi je frizer bio potrebniji od vazduha, kada sam uživala u šopingu, i kada me je do bola zamarao, kada sam učila po ceo dan, a onda noću đuskala do besvesti.

Nema kutija. Nema etiketa. To je hranjenje predrasuda i otvaranje puta površnosti koja nas polako ali sigurno guta.

Svaka od nas treba da bude svoja i da uživa u svojoj i u posebnosti drugih žena.

To što ja nosim štikle, ili patike, mažem kapke ili ih ostavljam čiste ni na koji način ne može da ugrozi bilo koga. A to je, čini mi se, najbitnije.

Izvor: Lola

VANJINE PRIČE: PRIJEM U PORODILIŠTE IZ BEBINOG UGLA

Svi znamo kako je ženama kad odu na porođaj, ali nikada se verovatno nismo zapitali kako sve to „preživljavaju“ bebe i kako izgleda iz njihovog ugla boravak u porodilištu. E pa beba Vanja će nas, uz pomoć mame Višnje, upoznati s tim stvarima…

pregnant woman in nightshirt sleeping on white pillow in bed at home

„Nemam pojima gde smo spavali noćas. Krevet je bio duplo manji, a umesto tate i onog belog što mu noge mirišu na Smoki, oko nas su u tim malim krevetima spavale neke žene.

Jedna od njih je pitala mamu:

  • Jel hrčeš?
    Mama je rekla da ne zna, misli da ne, jer joj se do sada niko nije požalio, ali da ipak ne zna, jer moža je niko nije čuo ili je nekome bilo bez veze da joj kaže, a sad je pritom trudna, kaže ja joj pritiskam neku fragmu, pa je sve moguće…
    Onda ova žena, što je pitala, izvadi neke male bele stvari i nagura ih u uši, a oči joj se zavrnuše u krug.

Mama i ja smo u 18 h jeli palentu, mladi sir i jogurt. Mi to često jedemo, ali sa tatom, a ne sa ovim debelim, okruglim ženama. Mnogo sam srećan što moja mama nije takva, ali sam mnogo tužan jer sam čuo da „nema više jela do sutra“. Ne znam zašto nam to rade, ali verujem da će mama to nekako rešiti.

Probudili smo se baš rano. Mama je dobila neku lepu, novu spavaćicu i otišli smo da je obuče. Dok je stajala ispred ogledala ja sam shvatio da je i ona okrugla i debela. Nema veze, ja je baš volim!

Došla je jedna žena i kaže mami da ne smemo ni vodu da pijemo. Dođavola, kakvi neljudi! Onda je ta ista žena stavila na ruke neke bele stvari i mama je nakezila zube, a onda joj je ova prčkala ispod usne i obe su uzdisale. Odmah sam shvatio da se dešava nešto čudno. Žena kaže da mama „s tim firsingom ne može na porođaj“ pa nastavi da se trudi i na kraju uspeva da spasi mamu od tog firsinga!

Odjednom sam čuo poznat, drag glas. Tata! Oh, tata, divno je što si stigao. Ovde nam ne daju da jedemo i pijemo, spavamo u malom krevetu i mamu napadaju firsinzi. Zašto ne možeš da ostaneš sa nama? Kakva zabrana? Kakava epidemija stripa?!

Zašto mami idu suze? Jel treba i ja da plačem?“.

Nastavak uskoro sledi…

Autor/izvor : visa.sila / bebologija.rs

Na dan kad sam rodila svog sina i podojila ga, ZNALA SAM DA JE DRUGAČIJI od ostale dece: Sve roditelje sa „dobrim“ bebama SAŽALJEVAM jer one nikad NEĆE BITI KAO MOJ SIN

Na dan kada sam rodila svog sina, kada sam ga prvi put podojila, odmah je shvatio da kada stavim prst između svoje dojke i njegovih usta, planiram da ga pomerim sa grudi. To sam uradila samo jednom, kako bih ga namestila na drugu dojku. Kada sam sa te druge dojke htela da ga vratim na prvu i krenula prstom ka njegovim ustima, digao je svoju malenu pesnicu kako bi mi blokirao prst. Nije bio spreman da prestane i uzeo je stvar u svoje ruke, iako nije bio star ni 24 sata. Tada sam znala da sam rodila neverovatnog mladog čoveka – piše majka Andrea Martin u svom tekstu na forumu Reddit gde je, kaže, htela da objasni kako je odmah shvatila da je njeno dete drugačije od drugih, a mi njenu priču prenosimo u celosti jer, kako kaže Andrea, sa posebnim detetom morala je da usvoji i poseban način vaspitavanja.

Moj sin je rastao izuzetno brzo i sve je učio i radio ranije od očekivanog. Već sa devet godina podučavao je srednjoškolce prirodnim naukama. Kada je bio u ranim dvadesetim, bolje od mene je vladao mojim tehnikama računanja, a ja sam ipak profesorka matematike sa više decenija iskustva.

Danas mi je žao ljudi koji ocenjuju pasivne bebe koje vide kao „dobre“. Smatram da one nemaju ništa posebno u sebi. „Čekaj samo kad poraste kada budeš kukao što ti je dete tako pasivno umesto da preuzima inicijativu i uradi nešto“, uvek pomislim i uvek sam u pravu. Znam da to zvuči surovo, ali mislim da se već tada, u tom uzrastu, vidi koje će dete biti uspešno. Ako je „dobro“, teško da će nešto ispasti od njega.

Ja sam radila širom Amerike kao privatni profesor, a vrlo brzo u tome mi se priključio i moj sin. Radili smo sa gomilom dece, među njima i mnogo „nepopravljivih“ slučajeva. Smislili smo način da im podignemo samopouzdanje i da ih naučimo kako da budu preduzimljivi, veruju u sebe i rešavaju probleme.

Oduvek sam sina odgajala tako da bude radoznao i da u svemu nauči nešto novo. Od trenutka kada me je sprečio da ga skinem sa dojke, znala sam da neće biti „dobra“ beba, ali će biti sjajan i neverovatan čovek. Odgajanje takvog deteta je iscrpljujuće, ali fantastično iskustvo.

Ljudi bi nas gledali kako ga puštam da se pentra po drveću, da skače, da radi mnoge „opasne“ aktivnosti i čudili mi se. Smatrala sam da je jedino to ispravno, da mora da nauči sve o svetu oko sebe. Naravno, nikad ne bih dozvolila da zaista ugrozi sebe, ali sam mu dopuštala mnoge stvari od kojih se drugim roditeljima diže kosa na glavi.

  • Baš si srećan što imaš takvu mamu – govorili su mu, misleći na to koliko sam strpljiva sa njim i puna podrške.

Redovno je bio u lokalnim i školskim novinama zbog svojih akademskih dostignuća i stipendija. Kako je rastao, umesto da njemu govore da je srećan da ima takvu mamu, meni su počeli da govore „Blago tebi na takvom sinu“.

  • Da, ali bilo je potrebno mnogo krvi, suza i znoja – odgovarala sam u početku.
  • Njegovih? – pitali bi.

Nisu imali pojma o tome šta to znači odgajati tako fantastično dete i koliko se treba žrtvovati i razmišljati. Zato sam počela da na takve komplimente odgovaram sa „Da, sjajno je dete“.

Danas je on izuzetan naučnik, uspešan i ostvaren mlad čovek. Ja nisam savršena majka, ali sam jako naporno radila na tome da radim prave stvari. Uverena sam da ako naše vaspitavanje prilagodimo detetovim potrebama, omogućujemo im da budu najbolji što mogu – zaključuje ova majka.

Izvor: zena.blic.rs

U 29. nedelji trudnoće probudila sam se OBLIVENA ZNOJEM, a onda čula strašnu stvar: „Dete će vam umreti u narednih 48 sati“, rekli su mi A VIDITE JE DANAS

Kada mi je vodenjak pukao u 29. nedelji trudnoće, rečeno mi je da ne postoji šansa da moje dete preživi. Praktično sam je prežalila i kupovala odeću u kojoj ću je sahraniti dok sam čekala da se rodi. A onda se desilo čudo.

Tako svoju priču počinje Kirsti Mizon (23), mama iz Stafordšira koja je doživela najveću patnju, a onda i čudo na kome će celog života biti zahvalna.

Kad sam saznala da sam trudna, bila sam van sebe od sreće i odmah sam počela da spremam sobu i kupujem stvari za bebu. A onda, u 13. nedelji trudnoće, odjednom sam se usred noći probudila oblivena znojem. Presvukla sam pidžamu i vratila sam se u krevet. To je bilo u 4 ujutro. U osam sam ustala da se spremim za posao kada sam videla da krvarim. Odmah sam pozvala hitnu pomoć, znajući da sigurno nije ništa dobro. U bolnici su mi lekari rekli da mi je pukao vodenjak i da će mi beba umreti u roku od 48 sati, a onda me poslali kući da čekam da se to desi – kaže Kirsti.

Van sebe od šoka i bola, Kirsti je uradila upravo to. Otišla je kući da čeka da joj dete umre. Međutim, beba se nije predala.

  • Čekala sam da se desi neizbežno, ali nije. Otkucaji srca mog deteta bili su snažni – kaže Kirsti. Ohrabrena, vratila se u bolnicu, međutim, tamo su joj svi nudili abortus, jer su lekari bili uvereni da, ukoliko beba i preživi, biće hendikepirana.

Kirsti je bila rešena da rodi bebu, čak i ukoliko je to podrazumevalo da ugrozi svoj život.

  • Konstantno sam gubila amnionsku tečnost zbog čega je beba imala jedan odsto šanse da preživi. Stalno sam bila na aparatima, a lekari su mi govorili da zato što nema tečnosti, beba neće imati razvijena pluća, a možda dobije i sepsu. Bilo je užasno – priseća se Kirsti koja već ima dvoje dece.

Stravično je krvarila, a onda, posle sati i sati agonije, beba se konačno rodila.

  • Srce mi je puklo jer sam mislila da sam rodila mrtvu bebu. A onda se odjedno rasplakala. Babica se okrenula ka meni i rekla mi „rodili ste devojčicu“. Nisam mogla da poverujem! Živela je skoro četiri meseca u meni bez tečnosti. Odmah su je stavili na aparate. I dalje se niko nije nadao, ali moja ćerka davala je sve od sebe – kaže Kirsti.

Beba je i dalje na intenzivnoj nezi i pretpostavlja se da će za Novu godinu moći da ide kući. Naravno, biće joj potrebno još mnogo terapija, ali več se pokazala kao pravi neustrašivi borac.

I dalje smo u šoku što je sa nama. To je naša predivna devojčica, naše božićno čudo – kaže Kirsti.

Izvor: zena.blic.rs

Nakon 10 sinova – konačno dobila ćerku!

Koliko život može biti pun iznenađenja doživela je Aleksis Bret (39) iz Velike Britanije. Ona je prva mama u državi koja je rodila deset sinova zaredom, Kembel (17), Harison (16), Kori (14), Lahlan (11), Brodi (9), Bran (8), Hanter (6), Mek (5), Blejk (3) i Rotagajd (2).

Razlika između najstarijeg i najmlađeg sina je 15 godina.

Tada je verovala da je to, to – da je njena porodica kompletna. Kad se osvrnula na svoj život, Aleksis je shvatila da je trudna poslednjih 18 godina svog života, ali bila je vrlo srećna što ima tako brojnu porodicu. Devojčica je promenila porodičnu dinamiku jer su joj braća vrlo pažljiva.

Oni paze da je ne probude, i generalno su nekako počeli bolje da se ponašaju, kažu ponosni roditelji. Dodali su da ova poslednja trudnoća nije bila planirana, pa su se iznenadili, a doživeli su još veći pozitivni šok kada je ultrazvuk pokazao devojčicu.

„Nema više dece. Znam, rekla sam to prošli put, pa smo dobili Kameron, ali ovaj put to stvarno mislim.“

Volim svoju porodicu koliko ih je sada – rekla je Aleksis, dodajući da nailazi na mnogo reči podrške, ali ima i sramotnih komentara, poput „oni sigurno imaju finansijsku korist od toliko dece“. To, tvrdi Aleksis, nije tačno jer njen muž radi dobar posao, pa uopšte ne spadaju u potpunu kategoriju dečjih dodataka.

Moj suprug Dejvid je vozač voza. Izlazi iz kuće u 5.30 ujutru i imam vremena pre nego što se deca probude da popijem kafu i istuširam se. Život sa 11 dece nije lak. Perem veš 49 puta sedmično, a kuću usisavam sedam puta dnevno. Ali deca ih uvek razvesele i ispune im toplinom oko srca, tada znaju da u životu ništa ne bi promenili.

Izvor: novipocetak.com

„Selfi koji je otkrio da su me ukrali kad sam bila beba“

Bilo je prvi dan semestra u srednjoj školi Zvansvik u Kejptaunu, a za Miše Solomon početak njene završne godine.

Tog dana u januaru 2015, sedamnaestogodišnju Miše opkolili su drugi studenti i studentkinje, uzbuđeno joj pričajući o novoj devojci, Kesidi Nurs, koja je tri godine mlađa od Miše, ali je pljunuta ona.

U prvi mah, Miše se nije zainteresovala.

Međutim, kada je potom prošla pored nje u hodniku, osetila je neku neobjašnjivu trenutnupovezanost, kaže ona.

„Osećala sam se kao da je već poznajem“, kaže. „Načisto sam se preplašila – nisam sebi mogla da objasnim zašto se tako osećam.“

Uprkos razlici u godinama, Miše i Kesidi počele su da provode puno vremena zajedno.

Ja bih joj rekla: „’De si, mala’. A ona bi rekla: ‘Zdravo, starija sestro'“, priseća se Miše.

„Nekad bih je odvela u kupatilo i rekla bih joj: ‘Daj da ti iščetkam kosu, da ti stavim sjaj za usne’.“

Kad bi ih neko pitao da li su sestre, Miše i Kesidi bi se šalile: „Ne znamo – možda u nekom drugom životu jesmo!“

A onda su jednog dana napravile zajednički selfi i pokazale sliku drugaricama. Neki su pitali Miše je li sigurna da nije usvojena. „Nisam! Jeste ludi?“ rekla im je.

Kad su se Miše i Kesidi vratile kućama, pokazale su fotografiju članovima porodice. Lavona, Mišeina majka, koja je ćerku zvala „princeza“ i izvodila u tržni centar i bioskop, prokomentarisala je koliko dve devojke liče.

Miše Solomon danas

Majkl, Mišein otac, rekao je da prepoznaje novu prijateljicu svoje ćerke – Kesidin otac držao je radnju za elektroniku gde je Majkl ponekad kupovao.

Kesidini roditelji, Selest i Morn Nurs, dobro su se zagledali u fotografiju. Kesidi su rekli da imaju jedno pitanje za Miše. Kad su se sledeći put našle, Kesidi ga je postavila. „Jesi li rođena 30. aprila 1997. godine?“

„Rekla sam joj: ‘Što pitaš? Je l’ me pratiš na Fejsbuku?'“ kaže Miše.

Kesidi je uveravala da je ne ‘stalkuje’, već da bi samo htela da zna datum Mišeinog rođenja. Miše je potvrdila: da, rođena je 30. aprila 1997. godine.

Nekoliko nedelja potom, Miše je dobila neočekivan poziv da dođe u kancelariju direktora škole, gde su je čekale dve socijalne radnice. Ispričale su joj priču o tri dana staroj bebi Zefani Nurs, koja je pre 17 godina ukradena iz bolnice Grut Šur u Kejptaunu, i nikad nije pronađena.

Dok je slušala priču, Miše se pitala zašto njoj to pričaju. A onda su joj socijalne radnice objasnile da postoje dokazi koji upućuju na to da bi Miše mogla da bude to dete, ukradeno pre toliko godina.

Kako bi pojasnila stvari, Miše je rekla da se ona nije rodila u bolnici Grut Šur – već u bolnici Ritrit, na dvadesetak minuta vožnje odatle. To joj piše u krštenici, rekla im je. Socijalne radnice su joj, međutim, rekle da ne postoji nikakav zapis da se tamo zaista rodila.

I dalje ubeđena da se radi o nekoj užasnoj grešci, Miše je pristala na test analize DNK.

„Toliko sam imala poverenja u majku koja me je odgajila – ona me nikad ne bi lagala, naročito ne oko toga ko sam i odakle potičem“, kaže Miše. „Tako sam u sebi već zaključila da će rezultat DNK testa biti negativan.“

Međutim, stvari se nisu odigrale onako kako se nadala. Narednog dana stigli su rezultati testa koji su nesporno dokazali da su Miše Solomon i Zefani Nurs, beba ukradena iz bolnice Grut Šur 1997. godine, ista osoba.

„Sedela sam u šoku“, kaže Miše. „Osećala sam kako gubim kontrolu nad sopstvenim životom.“

Priča o ukradenoj bebi, danas mladoj ženi na pragu odraslog doba, koja je pronađena pukom slučajnošću gotovo dve decenije kasnije, došla je na naslovnice širom sveta, dok se Mišein život momentalno izmenio.

Rečeno joj je da neće moći da se vrati kući – tek će za tri meseca napuniti osamnaest godina i moći da donosi odluke za sebe. Do tada je morala da ostane u sigurnoj kući.

Miše je potom stigao još jedan udarac, kada je Lavona Solomon, žena za koju je celog života mislila da je njena majka, uhapšena.

„To me je slomilo“, priseća se Miše. „Bila mi je tako potrebna tada. Toliko sam htela da je pitam: ‘Zašto? Šta se događa?’ Toliko me je mučilo to da sam nečije tuđe dete.

Miše stara osam meseci sa Majklom

Miše je prisustvovala sceni u kojoj Lavoninog muža, Majkla – koga je smatrala ocem – ispituje policija.

„Videla sam stres na njegovom licu, popucale kapilare u očima, i mnogo sam se uplašila“, kaže Miše.

Policija je htela da utvrdi da li je imao veze sa njenom otmicom kad je bila beba.

„Moj otac je blag i nežan čovek“, kaže Miše. „Ali on je moj oslonac, moj heroj, on je moj tata, najveći laf. A onda mu dođe neki čovek pored kog deluje kao malo dete, dok priča: ‘Ne, ja nemam veze s tim. Miše je moja ćerka – u kom to svetu nije moja ćerka? Nemam nikakve veze s tim’.“

Iz policije nikada nisu našli nijedan dokaz da je Majkl Solomon znao da je Miše bila ukradena od bioloških roditelja, pa su ga oslobodili.

Majkl tvrdi da je Lavona bila trudna. Neki misle da je zataškala pobačaj i pretvarala se da je i dalje trudna, dok nije ukrala Zefani Nurs, donela je kući, i pretvarala se da je ona rodila.

Lavona Solomon našla se u pritvoru, čekajući suđenje za otmicu i lažno predstavljanje da je majka deteta.

Selest Nurs i njeno drugorođeno dete, Kesidi.

Iako su Selest i Morn Nurs imali još troje dece, nikad nisu prestali da traže svoje prvo dete, Zefani, i svake godine su joj slavili rođendan – čak i pošto su se razveli.

Za sve to vreme, njihovo ukradeno dete je odrastalo u neposrednoj blizini. Solomonovi žive na samo pet kilometara od Nursovih – kad je bila mala, Miše bi trčkarala po livadi prekoputa kuće Nursovih, dok bi Majkl igrao fudbal.

A onda su, u najneverovatnijem obrtu, molitve Nursovih bile uslišene. Miše i njeni biološki roditelji napokon su ponovo bili na okupu, u policijskoj stanici, sa prisutnim socijalnim radnicama.

„Zagrlili su me, privili uz sebe, i počeli da plaču“, kaže Miše. Ali njoj je bilo nelagodno. Nešto joj nije delovalo kako treba.

„Osećala sam se da treba da se prepustim jer mi je bilo žao tih ljudi, oni su se baš namučili“, kaže. „Tužno je, ali, znate, ja ništa nisam osećala. Nisam osećala da su mi nedostajali.“

Miše se obrela u emocionalnom rastrojstvu. Jedan par njenih roditelja bio je ushićen i jedva čekao da nadoknadi izgubljeno vreme, ali su njoj ti ljudi bili potpuno nepoznati. Drugi roditelji – one koje je volela – bili su očajni, dok se jedno od njih nalazilo iza rešetaka.

Suđenje Lavoni Solomon pred Visokim sudom u Kejptaunu počelo je u avgustu 2015. godine. I Miše i njeni biološki roditelji bili su prisutni na zasedanju da bi čuli Lavonin iskaz.

Tokom celog suđenja, Lavona Solomon je negirala krivicu. Pričala je o brojnim pokušajima da zatrudni, više puta kada bi pobacila, i očajničkoj potrebi da usvoji dete.

Rekla je da joj je bebu ponudila žena po imenu Silvija koja joj je lečila od neplodnosti. Silvija joj je navodno ispričala da je beba neke mlade devojke koja ne želi da je zadrži, i želi da je da na usvajanje. Međutim, nisu nađeni nikakvi dokazi da Silvija stvarno postoji.

Štaviše, gotovo dve decenije nakon događaja, jedan svedok koji se setio da je video ženu obučenu u uniformu medicinske sestre kako iznosi mladu Zefani, prepoznao je Lavonu Solomon u policijskom redu za osumnjičene.

Sudija je zaključio da su dokazi protiv Lavone više nego ubedljivi.

Lavona Solomon je 2016. osuđena na deset godina zatvora zbog otmice, prevare i kršenja Zakona o deci. Sudija je takođe prekorio jer nijednom tokom suđenja nije pokazala ni trunku kajanja.

„Mislila sam da je ono što proživljavam slično smrti“, kaže Miše. „Kako ću da se nosim s ovim? Kako ću da živim bez majke koju sam dotad imala svaki dan?“

Kasnije te godine, Miše je posetila Lavonu u zatvoru i prvi put mogla da priča sa njom od dana kada su socijalne radnice došle u njenu školu.

„Prva poseta odigravala se preko zaštitnog stakla, to je poseta u kojoj nije dozvoljen kontakt“, kaže Miše. „Videla sam majku u odeći koju nose zatvorenice i to mi je slomilo srce. Samo sam plakala i plakala.“

Miše je bilo stalo da sazna istinu, da otkrije šta se desilo onog dana kada je Lavona uzela od majke iz bolnice.

„Ona zna da joj opraštam, i da je i dalje volim.“

Rekla sam joj: ‘Time što znam da me nisi ti rodila – da mi je mesto bilo s nekim drugim ljudima, koje si lišila jedne stvarnosti i izmenila ceo moj tok sudbine – to me povređuje. Kako da ti verujem na reč kada si me lagala, kada si mi rekla da sam tvoje dete? Izgubila si moje poverenje. Ako želiš da imaš odnos sa mnom, moraćeš sve da mi priznaš.’

A ona mi je rekla: ‘Jednog dana ću ti ispričati.’

I dalje priča kako nije to uradila, ali ja mislim da jeste.“

Ipak, Miše kaže da je ne mrzi.

„Praštanje vam toliko izleči srce“, kaže. „Život mora da ide dalje. Zna ona da joj opraštam, i da je i dalje volim.“

Prošlo je četiri godine otkad je Miše otkrila istinu o svom poreklu. Kad je napunila osamnaest godina, krajem aprila 2015, razmišljala je da se useli kod jednog od bioloških roditelja, ali se predomislila.

„Oni su se razveli, ta porodična jedinica je već uništena“, kaže Miše.

„Donela sam očiglednu odluku i onu koja mi donosi najviše stabilnosti – vratila sam se kod Majkla, to je moje bezbedno mesto, to je moj dom.“

Miše je imala problema da se poveže sa biološkim roditeljima. Kaže da bi katkad osetila i da ih mrzi što su joj odveli „majku“.

Majkl sa Mišeinom ćerkicom na putu do Lavone u zatvoru

Miše i dalje posećuje Lavonu u zatvoru udaljenom oko 120 kilometara od njene kuće, ali to je duga vožnja, pogotovo sad kad ima dvoje male dece.

Lavona Solomon izdržavanje kazne ističe za šest godina, a Miše kaže da često poželi da vreme malo „požuri“. I dalje živi u porodičnoj kući, i čeka da joj se vrati majka.

Možda je iznenađujuće što je Miše Solomon rešila da zadrži ime s kojim je odrasla, a ne ono s kojim se rodila.

Ali, uprkos psihološkoj katastrofi kakva je otkriće da je žena koja ju je odgajila zapravo ukrala kao bebu, nekako se pomirila sa oba svoja identiteta.

„Isprva sam mrzela Zefani“, kaže Miše.

„Došla je u moj život tako silovito, u vidu tako neželjenog poziva, toliko patnje i bola. Ali Zefani je istina, a Miše, sedamnaestogodišnja devojka koja sam bila, ona je bila laž. Tako da sam uspela da napravim ravnotežu između oba imena. Možete me zvati i Zefani ili Miše, u redu je.“

Mišeina priča ispričana je u knjizi Zefani: dve majke, jedna kćerka autorke Džoan Džouel.

Izvor: bbc.com

ZAGRLIO JE BRATA BLIZANCA U INKUBATORU I SPASAO MU ŽIVOT: Ovo je ČUDO, ni lekari nemaju objašnjenje (FOTO)

Dilan je bio težak malo više od 900 grama, a njegov brat Deinol oko 850. Kada su se rodili pluća su im bila nerazvijena pa su hitno bili prebačeni na odeljenje intenzivne neonatalne nege u bolnicu Rojal Bolton.

Ubolnici su proveli 14 nedelja kada se Dilanovo stanje poboljšalo i roditelji su ga odveli kući, ali je njegov brat Deinol i dalje disao pomoću aparata. Nakon što je njegov brat otišao iz bolnice, Deinolovo stanje se pogoršalo. Lekari su roditeljima Hani Zimunji (28) i ocu Haviju (40) rekli da se pripreme za najgore, jer Deinol neće preživeti. Ipak, kada su roditelji došli u bolnicu s Dilanom i stavili ga pored njegovog brata koji je bio u lošem stanju, sve je krenulo na bolje. Nakon samo pet minuta nivo kiseonika mu se povećao.

Otišli su sa Dilanom kući i dogovorili se sa lekarima da će ovakvo druženje ponoviti opet za dva dana. Nakon što je ponovo proveo neko vreme uz brata u inkubatoru, Deinolu se stanje popravilo. Majka Hana smatra da je Dilan svojom blizinom i dodirom spasao život bratu blizancu. Vratili su se za dva dana, u dogovoru sa lekarima, a Deinolu se stanje toliko popravilo da je počeo samostalno da diše.

U bolnici je proveo sedam meseci, još uvek dobija kiseonik, ali postupno mu smanjuju dozu jer mu pluća jačaju.

Ne postoji naučno objašnjenje za tako naglo i neočekivano poboljšanje zdravstvenog stanja, ali poznato je da dodir pomaže, a zagrljaj ima učinak kao tableta protiv bolova.

  • Nismo to očekivali, kao ni lekari i medicinske sestre. Zaista je čudo. Svojim zagrljajem mu je spasio život. Bilo je to predivno posmatrati, kao da svima žele da nam kažu da nikada nije trebalo da ih razdvajamo. Ta veza između blizanaca zaista postoji – rekla je majka blizanaca koji su napunili godinu dana.

Izvor: kurir.rs