Arhive kategorija: Konkurs „Trudnički dani dovidjenja, dobrodošla pričo sa rodjenja“

„Kad pridjem inkubatoru pokušavam da budem hrabra, da ne plačem, ali osećanja su jača i prevladaju moju želju da budem jaka, suze same klize niz obraze. “ priča mama Tijane koja vas neće ostaviti ravnodušnima

Jutro kao i svako drugo. Spremam se za posao, odlazim na isti, osecam se
drugačije, pospano, umorno, rastrojeno, ne znam u čemu je problem..

Na poslu deca, cika, vriska a ja zaboravljam na svoj umor jer pored dece u vrtiću nema
mesta umoru. Dolazim kuci i shvatam da mi kasni ciklus.. U prvom momentu pomišljam da je to uobičajno kod mene, inače mi kasni ciklus, ali ipak postoji neki crvić sumnje, nikad se nisam osećala ovako.

Sutradan opet ista priča, ali rešavam da kupim test za trudnoću kada se budem vraćala sa posla. Naravno sledi šok, test pozitivan. Sledi mi 5 prelepih meseci trudnoće. Medjutim, 17.05.2019. mi u toku noći puca vodenjak, otiče 80% plodove vode što ne sluti na dobro. Primaju me u bolnicu i čekaju da porodjaj sam krene. Tri dana sam ležala u bolnici i osetila svaki pokret moje bebe, koja se mučila i patila u stomaku bez vode, dok nije krenuo porodjaj.

Odvode me u poseban deo porodilišta gde se inače radi kiretaža, smeštaju u sobu, uključuju indukciju i posle samo 15 minuta počinju neopisivi bolovi i kroz nekoliko minuta rodim mrtvorodjenog dečaka, majušnog od svega 350g. On je postao moj mali Andjeo, dobio je krila. Taj 21.05.2019. mi je bio najgori dan u životu. Sutradan odlazim iz porodilišta bez bebe, bez trudničkog stomaka, samo sa bolom u srcu i duši. More suza sam isplakala, išla kod psihologa, razgovarala sa porodicom i prijateljima.. Svi su mi pruzili neverovatnu podršku.

Radim sve moguće testove, i ispostavlja se da je sve bilo sasvim u redu i sa trudnoćom i sa bebom. Ne postoji ništa poznato što je dovelo do prsnuća vodenjaka. Posle nekoliko nedelja vraćam se na posao, dani prolaze, ciklus prvi posle pobačaja, pa drugi, čekam treci ciklus, nema ga. Pomišljam u sebi, opet su mi se poremetili hormoni, opet moram ispočetka da pratim, medjutim dan za danom ja se osećam opet umorno, pospano, rastrojeno… 05.09.2019. radim test i vidim dve crtice.

Prvo osećanje je bilo strah, i pitanja: „ŠTA AKO?“, „KAKO ĆE BITI?“, „DA LI ĆE SVE
BITI U REDU???“…. Trudnoća uredna, ja se dobro osećam, malo se vise pazim, odmaram, ponekad odem sa drugaricama na kafu, uživam.. Saznajem da nosim devojčicu koju sam oduvek želela… Srećna, presrećna.. Medjutim i ovog puta mi se dešava slična situacija.. Odlazim na redovnu kontrolu u 28.nedelji trudnoće i saznajem da sam otvorena 3cm i da mi je vodenjak prolabirao..

Šalju me hitno u porodilište, smeštaju u sobu i daju mi lekove za razvijanje bebinih pluća i mozga. Posle samo 4 dana ležanja u porodilištu rodim svoju devojčicu u 29.nedelji trudnoće, tešku svega 1180g i dugačku 35cm. Onako mala i krhka borila se za vazduh i zaplakala je. Srećna sam bila što ipak čujem njen plač, a ne muk kao prošli put. Ali u isto vreme bila sam jako tužna što je morala da napusti tako bezbednu sredinu za nju, tamo gde je bila najzaštićenija. Stavljaju je u inkubator, intubiraju, prima različite lekove.
Ja mogu da je vidim samo kroz inkubator jednom dnevno, i svaki put srce mi se slomi u milion malih komadića kad idem kod nje. Kad pridjem inkubatoru pokušavam da budem hrabra, da ne plačem, ali osećanja su jača i prevladaju moju želju da budem jaka, suze same klize niz obraze.

Dok ona bespomoćno leži u inkubatoru pevam joj pesmu koju sam slušala dok je bila u stomaku i na svaki takt pesme se pomerala.. Pevam joj pesmu „I want to hold your
hand“ od Bitlsa. Posle nekoliko dana hitno je prebacuju na Institut za neonatologiju, a ja ostajem u bolnici. Molim Boga da sve prodje kako treba,da joj tamo pomognu.. Zovem svaki dan Institut, ona je na intenzivnoj nezi i kako kažu dok je na intenzivnoj životno je ugrožena, i svaki dan mi knedla stoji u grlu kad treba da zovem i čujem kako je.. Srećom posle par loših dana, i nekoliko komplikacija prebacuju je na poluintenzivnu, posle toga u topli krevetić i počinje da pije mleko na flašicu..

Na dan 16.04.2020. ona je već 56 dana na istitutu, a 18.04.2020. je napunila puna dva meseca.. Sad se već približava dan kada će doći kući i kada ću konačno moći da je
pomilujem, poljubim, uzmem u naručje i ja nahranim svojim mlekom. Čekam taj dan i sva drhtim od srece na samu pomisao kad je budem videla posle vise od
dva meseca..

Puno pozdrava od mame i njene Divice :-*

Hvala mami Tijani Viner koja je podelila svoju borbu za život svoje bebe. Neka ste vas dve žive, zdrave i najsrećnije- <3 Puno poljubaca i pozdrava od redakcije „klub beba trudnica i mama“ .

Kako je krenula ka nogama tako je rekla: „glava Sanja, evo je glava“ – priča mama Jelene Kamidzorac

Trudnoća mi je bila rizična, napeta, mnogo sam je teško iznela ne znam zašto. Mozda zbog visokog pritiska, nisko sam nosila bebu, u kući još jedno dete od nepunih godinu dana. Zatrudnela sam, otišla na pregled kod svog izabranog lekara u “ ZC Studenica“ pregledao me, uradio ultrazvuk, rekao da je sve uredu i dao mi da uradim neke testove. U medjuvremenu ja sam otišla kod još jednog ginekologa jer sam imala problema sa štitnom žlezdom i sa hormonima i tamo su mi rekli da je trudnoća rizična i da moram da idem na „Narodni front“ da se obave sve te analize, tripl test, ekspertski ultrazvuk i jos neki.

I tako mi otišli uradili sve to, rekli su da su nalazi uredu i da nema razloga za brigu. A meni sve teže i teže. Što je beba više rasla, rasli su i problemi. Nekako ja izgurah do termina koji je bio 22.15.2016. Išla sam na svaku kontrolu, radili su mi ctg, i preglede i stalno me slali kući, nije ti ništa, nemoj da se prenemažeš, itd… Zadnjih par dana pre termina primetila sam da mi curi neka tečnost koja nije mokraća, skroz bistra, nad kojom nemam kontrolu. Ništa, odem ja na pregled i kažem šta je bilo a doktor meni kaže da sam umislila nije ništa, ništa ne curi. Dobro ajde, vratim se ja kući a svakim danom sve više i više nastavi da curi. J0a više ne mogu da izdržim i odem u porodilište jer imala sam uput, ne javim se namerno svom doktoru, rekoh sebi primiće me bilo koji.

Dodjem tamo, stavili mi ctg dok ne dodje doktor, došao doktor čita ctg i kaže nije ovo ništa strašno neke blage kontrakcije, ajde da te pregledam kaže on 4 prsta otvorena i visoko naprsnuće vodenjaka, a ja 3 prsta otvorena još od 5 meseca. Ja bih da te ostavim pa da te ujutru porodi tvoj doktor i ja pristanem. I ništa, cele noći te neke blage kontrakcije ja od nervoze ne mogu da spavam. Ujutru dolazi vizita i svi redom vrše pregled. Malo posle vizite dolazi moj doktor i kaže sestrama da mi uključe indukciju. Indukcija je po mom mišljenju nešto najgore što može da vas snadje, tu nema postepeno nego od jednom kreću užasni bolovi, ali hvala Bogu pa znam vrlo dobro da se kontrolišem, nisam ni glas pustila, a i visok mi je prag bola pa sam mogla dosta dugo da trpim. Ali negde oko 13h počela sam da popuštam, nisam mogla više da podnesem. Pozlilo mi je , samo odjednom mi je bilo muka, teško sam disala, glava me je bolela, zujalo mi je u ušima, a da ne napominjem koliko su babice bezobrazne bile da prosto moraš da odeš do njihove sobe da bi došle da te pogledaju.

I tako dodje jedna babica pogleda me i kaže a nećeš ti još, ja joj kažem nije mi dobro, ona kaže ajde bre stisni zube nisi ni prva ni poslednja i ode. Tako sam se mučila još nekih pola sata sve dok nije neki devojčurak ušao u sobu da pita jel sve uredu i jel treba nešto. Ja sam joj tražila čašu vode, ona mi je dodala i rekla vama nije dobro hoćete da vas pogledam. Kako je krenula ka nogama tako je rekla: „glava Sanja, evo je glava“. Babica Sanja (veštica) je došla i kaže pa kad pre malo pre sam te pregledala. Ja joj kažem lepo sam ja rekla.

Ništa odvezoše oni mene sa sve krevetom u salu i pomogoše mi da se popnem na sto. Moram da priznam nije bilo lako izgurati bebu od 4kg ali uspela sam bez ijednog glasa. I tako odvedoše ga od mene jer mu je pupčana vrpca bila obmotana oko vrata 2 puta, nagutao se plodove vode koje uzgred u placenti nije bilo ni za čašu, sav je bio siv i nije plakao. Plašila sam se da li će sve biti uredu, oni su ga odveli i rekli biće on dobro. Ležim ja tako čekam da istekne tih 2 sata i da me prebace u sobu da mogu da idem da vidim svog sina. Vode me u sobu, stavljaju me na krevet, ja pitam da li je moja beba dobro ona kaže u inkubatoru je videćemo. Posle nekog vremena dolazi doktorka, pedijatar i pita me da li sam ja Jelena Kamidžorac ja kazem jesam recite, ona kaže rodili ste sina od 4kg, dugačkog 54cm, da jesam, jel on dobro? Slušajte me majka, vaša beba je rodjena sa pupčanikom oko vrata, nagutao se plodove vode i nije disao, mi smo ga reanimirali i smestili u inkubator, ali on gubi dah na trenutke, postaje siv, prestaje srce da mu kuca i jako smo zabrinuti za njega, šta drugo da vam kažem sem da ćemo dati sve od sebe da ga održimo ali… i doktorka odlazi.

Ja u šoku ne znam šta da radim počinjem da vrištim, da kukam, zovem muza i ispričam mu sve, tražim od njega da pozove našu prijateljicu pedijatricu da ga ona pregleda, a on onako pripit od slavlja počinje da plače, zove doktoku i kaže zovem te cim ga pregleda. A ja van sebe čekam da mi jave ali ne mogu da čekam, ustajem i idem kod njega. Videle me babice na hodniku i kažu a gde ćete vi, rekoh kod svog sina. Ne možete još treba vam snaga, vratite se u krevet. Ja nastavljam do boksa i tamo vidim svoje zlato maleno, prikačeno na sto nekih aparata. Dodirnem ga a on otvori oči i pogleda pravo u mene. Dolazi naša doktorka i kaže idi ti u sobu doćiću kod tebe, biće sve uredu ne brini.

Ja u sobi i ona dolazi kaže ovako: „To što ti je rekla doktorka Sunčica jeste tačno“, a ja pogledah u nju, ona zatim kaže: „Polako nema razloga za paniku, jeste tačno da nije disao da je bio siv, medjutim to je normalno za bebu koja je pretrpela toliko trauma, tebi je napukao vodenjak odavno i beba nije imala dovoljno vode, pupčanik mu je bio oko vrata zbog cega se umalo nije ugušio, a i pritisak ti je bio 220 sa 190, da li znaš šta to znači“? Ja rekoh: „Ne sta?“, kaze: „Bebi je u izvesnom trenutku došlo do zastoja srca, skoro se ugušio ali su ga reanimirali, pročistili su mu nosić i jednjak, biće uredu, već večeras će mu biti bolje“. Ja sam se osećala kao da sam se ponovo rodila, odlazim ja uveče da ga vidim, a on već zivahniji, plače u inkubatoru.

Ja ga pomazim on prestaje da plače i zazpi. Ujutru posle vizite dolazi babica i kaže Jelena imamo iznenadjenje za tebe i donose mog princa koji je izgledao prelepo, u porodilištu je sve bilo ok prošao je sve testove. Otpustili su nas kući, stižemo kući ali našim mukama tu nije kraj. Nakon 2 meseca moja beba se ponaša čudno, stalno plače, što u suštini nije čudno za tako malu bebu, možda ima grčiće ali meni nešto neda mira, stanje mu se pogoršava. Neće da jede i kad uspem nekako da ga nahranim on povrati sve, kažu mi mleko ti ne valja, daj mu formulu i ja mu dam ali je i to povratio. Nece da spava sve je gore i gore i napokon ja izdejstvujem da ga odvedemo kod lekara, tamo dr Krcaković kaže da nešto nije uredu i da mu se sa leve strane nešto čuje i pošalje nas na odeljenje.

Tamo ga je pregledala dr. Tatjana i kaže da sam ga dovela u poslednjem trenutku. Ja pitam šta to znači, ona kaže da dete ima infekciju levog plućnog krila što se i vidi u nalazima krvi i moramo da ostanemo na odeljenju. A to je bio pakao, to kako su ga boli dok je on vrištao,kako ga nosi sestra ja idem iza nje a on me gleda tako tužno kao da mi kaže: „Što si dozvolila da mi ovo rade“, plačem želim da se ništa od ovoga stvarno nije desilo. Tu smo ostali 10 dana, plakali smo svaki dan, čak sam se i ja razbolela, povraćala sam, imala dijareju…

Napokon nas puštaju, posle mnogo injekcija, inhalacija idemo kući jer kažu sada je sve dobro. Kuci se idalje borimo, ja sam mleko izgubila, on idalje teško jede, teško zaspi i kad zaspi slabo spava, kašlje puna su mu pluca šlajma, sve dok mi zaova nije donela guščje salo i rekla da mu mažem na grudi i da mu stavljam po kašiku u mleko. Nećete verovati koliko je to salo meni pomoglo, dete mi se preporodilo. Napokon je sve bilo uredu, ali ja više nisam ista, a on je mnogo slab sa imunitetom. Čim se pojavi neki grip on ga zakači i teško podnese ali je makar ovako ziv i zdrav i veliki dečak. Sada ima skoro 4 godine i to je majkin prelepi, osećajni, osetljivi dečak kad je njegova majka u pitanju. Nikad se nije ni kao beba odvajao od menepa ni sada kada je veći i sve me sluša. Neda nikom da me dira 😍. Eto to je naša priča. ♥️♥️♥️ Želim svim majkama puno sreće jer od nekih lekara nema ništa.

Jelena Kamidzorac

Veoma teško me bude iz anestezije i hemoragičnog šoka i čujem samo reči : „Uradili smo sve što smo mogli, drugačije nije moglo biti, sačuvali smo život umesto materice“ – priča naše članice Milene Petrović

Evo i moje priče, trudnoća je protekla sasvim ok. Termin mi je bio 9 aprila 2016 godine. 8 aprila sam ostala u bolnici zbog krvarenja gde mi je dr. rekao da ću izdržati do ponedeljka. Leskovac je u pitanju. Doktor koji me je primio je otišao kući, jer mu se smena završila a inače to je bio doktor koji mi je vodio trudnoću.

Iste večeri dobila sam nenormalne bolove i obilno krvarenje, pomoć nisam dobila sve do 5 ujutru jer su dežurni doktori i sestre spavali. U 5 ujutru prolazi doktorka kažem joj za problem, tada me je pregledala i upitala zašto nisam zvala ranije jer bi me porodila i da je sad kasno jer se njoj smena završava u 7 h a ja da čekam sledeću smenu. Dolazi druga doktorka SLADjANA STOJANOVIĆ pregleda me i kaže šetaj pa kasnije idemo u porodilište. U 12h me vodi u porodilište gde kreće za mene najveći pakao.

Iscrpljenu i svu iznemoglu tera me da šetam, da se vešam na ručice porodjajnog stola, a pri tom krvarim nenormalno i ne osećam nikakve pokrete bebe. U 16h dolazi druga doktorka i kaže Sladjana slušaj gubimo ili majku ili bebu. Nameštaju mi kateter i vode me na carski. Budim se i kaže čestitam dobili ste sina težak 3950, dugačak 56cm. Mojoj sreći nikad kraja, nakon dva sata prebacuju me na odeljenje gde dolazi dežurna babica i kaže beba će biti u toploj sobi iz razloga što ste se namučili ceo dan, donećemo ga ujutru.

Ujutru ga donose u 8h, gde ista babica nakon sat vremena dolazi i kaže, „kako vam je beba? Ja sada idem kući ukoliko bude potrebe pripremila sam uput za bg, inače to je bila načelnica pedijatrije, dolazim po pozivu potpisujem i beba mora za bg. Ja krećem da plačem i pitam zašto“? Kaže vaša beba je zaplakala pri rodjenju ali nije disala, bila je cele noći pod aspiracijom. Istog dana dolazi doktorka koja je uradila carski rez i pitam je šta se to izdešavalo, kaže ona meni „Ma pusti bilo je šta je bilo važno da je sad sve ok“.

Prošlo je i to sve nekako za mene veoma teško ali hvala bogu beba nije išla za Beograd. Izašli smo kući 6 dana nakon carskog reza, ali novo poglavlje kreće 4 maja gde ja počinjem nemormalno da krvarim. Javljam se dežurnom ginekologu koji me nije ni pregledao, ni ultrazvuk uradio a rekla je to je normalno posle sekcije, daje mi injekciju za zatezanje materice i šalje me kući. Krvarenje prestaje ali na moju nesreću vrlo kratko, a nakon dva sata kreće moja borba za zivot. Krvarenje počinje nenormalno više u odnosu na prvi put, zovem doktorku koja je radila carski rez a ona ne želi da dodje u bolnicu jer prosto joj nije njena smena. Onda sam pozvala doktora koji mi je vodio trudnoću i on istog trenutka dolazi. Odmah me je pregladao gde su ugrušci krvi potopili ordinaciju dok me je pregledao. Zatim mi radi ultrazvuk gde gubim svest čujem samo neko lupanje i kaze moramo u operacionoj sali.

Veoma teško me bude iz anestezije i hemoragičnog šoka i čujem samo reči : „Uradili smo sve što smo mogli, drugačije nije moglo biti, sačuvali smo život umesto materice“ . Meni je tog dana odradjena histeroktomija sa samo 24god.. Nikada to ne mogu prežaliti ali sa druge strane kad pogledam mog sina u trenutku zaboravim na sve, ali uvek postoji onaj crv sumnje zašto je baš moralo to meni da se desi?

Milena Petrović

„Moja teška priča ima jednu pouku, život ne biramo mi , on je već ispisan a na nama je da otkrijemo stranice nase lične knjige…Neki dogadaji imaju neizbrisiv trag. Voli te mama Teo“ – priča naše Mine Gajović

Moja prica….

Imam 27 godina, sa suprugom sa 7 godina ali smo kao i svi parovi čekali trenutak da se i ja zaposlim pa da se ostvarimo kao roditelji. Ostala sam trudna u septembru, i kako radim u porodilištu kao babica pitala sam jednu doktoruku od proverenja da prati moju trudnoću, što je ona prihvatila sa zadovoljstvom. Trudnoća kao i svaka druga je počela lepo čak nisam imala ni mnogo mučnina u početku i mogla lepo da radim, prvi ultrazvuk kažu nam da je beba odlično da se dosta kreće što znači da je vitalna i sve je prošlo ok. Super bili smo presrećni, baš sam se radovala jer sam se lepo osećala i želela da radim dokle god je to moguće. Medjutim u 20-oj nedelji jedno veče posle posla legla sam pored supruga i nisam se osećala kao i obično, bilo mi je jako teško u glavi i rekoh da izmerim pritisak jer znam da kod trudnica hoce i o toga . Imam šta i da ugledam na aparatu. Hipertenzija 150/90. Obično imam 110/60 i to osećam. Uputila sam se u hitnu, videli istu stvar i ostavili me na posmatranju.

Veoma brzo su imali rezultate urina koji su pokazali da imam povišene proteine što nikako nije dobro za jednu trudnicu. Ostala sam dan u bolnici gde su mi rekli da pratim pritisak Ali za sada nema terapije i da moram da radim diurezu od 24h da se vidi nivo proteina jer sumnjaju na bolest zvanu Preeklampsija. Tada mi se sve srušilo u trenu. Mom suprugu to ništa nije značilo Ali meni jeste. Otišla sam kući u petak a u utorak sam trebala doći ponovo sa urinom od 24h da utvrde nivo proteina. U nadi da će se smanjiti ili bar stabilizovati ja odlazim, imala sam ponovo hipertenziju a u medjuvremenu imala i ekografiju gde su mi saopštili da beba ima usporeni rast odnosno da je mnogo mala za termin i da je to zbog ove bolesti koja izgleda je napredovala a ja nisam imala simptome do sada. Baš sam se osećala jako loše Ali sam opet nešto pozitivno tražila da će sve biti ok. Ali nije. Otišla sam kući i babica me zvala da se vratim i da ostanem hospitalizovana do daljnjeg jer su proteini bili jako povišeni (4,4 a normalno je 0,30) Dan za danom u bolnici, mestu gde radiš, sve kolege zabrinute jer poznaju kakva je ova bolest i da može biti fatalna za bebu i majku. Ukratko želim da vam objasnim i da vas malo vise uputim u ovu bolest.

Preeklampsija je bolest posteljice gde se dete ne hrani dovoljno a majci šalje toksine koji se oslobadjaju u vidu proteina u urinu koji ostećuju bubrege, jetru, kako se stanje pogoršava mogu da izazovu vodu u abdomenu ili u pluća i tako dovedu do konvulzije i šloga. Ukratko smrtonosno je za majku i jedini lek je porodjaj. Ja sam sve to znala Ali kako jedna majka da prihvati da mora da misli na sebe a ne na svoje dete koje osećam svakom danom njegove pokrete i čuje njegovo srce na ultrazvuku?! Lekari su bili otvoreni a i sama sam znala sve. Ali sam odlučila da želim da čekam dve nedelje da vidim da li će se on razviti jer toliko je trebalo čekati da se utvrdi da li raste uprkos toksinima. Svakim danom je bilo sve teže imala sam dosta kolega oko sebe i prolazilo je … Rekli su mi da je rizik veliki za mène , svaki dan su me gledali na ultrazvuku da vide dal mu srce kuca i da li ja nemam vode u stomaku. Sve je bilo ok. Ja sam vernik i jako sam se molim Bogu da imam snage za sve ovo i da on bude dobro. Čekali smo jednog dečaka iako su nam u početku rekli da je devojčica, nije ni bitno samo da mi bude dobro, u 22 nedelji i 4 dana mi smo videli da on nije porastao, da vide nema plodove vode kao ranije ( znači da ne urinira jer se plodova voda obnavlja kada beba urinira) što znači da se ne hrani. Moji rezultati su počeli da se pogoršavaju i lekari su odlučili da je dosta čekanja, naš Teo je imao 320 g pre dve nedelje a sada 340-350g u 22-oj nedelji i to je jako Malo a nikad neće dostići 500g i 25 nedelja a mene mogu da izgube u To su sigurni. Porodjaj je bio predvidjen u subotu Ali u petak su videli vodu u stomaku što je jako opasno po majku i odmah me prebacili u salu. Stavili su me u salu i pripremili za porodjaj. Počelo je. Ali počeo je jos véći košmar, porodjaj je bio težak a moje stanje sve gore …

36h u sali na indukciju,sa temperaturom 40 , pritiskom 160/110, proteini 17 g/l . i tako sve je to trajalo jako dugo da bi se moj Teo rodio u nedelju u 06h31. Bio je prelep, ličio je na tatu a na mène je imao samo nosić. To je bol jedna i jedina za nas dvoje. Ni suze ni bol koju smo suprug i ja osećali u tom trenutku ne možemo opisati. Želeli smo da ga vidimo jer je to naše dete i uvek će ostati. Kolegenice su bile maksimalno uz mène uradile su sve kako sam zamislila, obukle su ga iako je imao svega 317g, uradile su mu otiske da imamo uspomenu što je bila moja jaka zelja tako… Ispratili smo našeg andjela…. Ali za mène se nastavlja bol i strah…. Pre négo što su trebali da me popnu u sobu kreće panika, imala sam saturaciju na 91 što pokazuje da teško dišem i da nedostaje kiseonika u krvotoku. Kolegenice zabrinute zovu anesteziologa i on utvrdjuje da treba da rade još neke analize a jedna od njih skener pluća jer sumnjaju na emboliju pluća. Kako li se tada nisam srušila od šoka i od svega. Strah je bio prisutan u svima a ja sam se samo molila. I Hvala Bogu da je skener pokazao vodu u pluća koja prolazi kroz par dana i tako se dan završio sa kiseonikom u sobi i hospitalizacija dva dana .

Moja teška priča ima jednu pouku, život ne biramo mi , on je već ispisan a na nama je da otkrijemo stranice nase lične knjige…Neki dogadaji imaju neizbrisiv trag. Voli te mama Teo 💙

„Jedva sam dočekala. I tad sam ugledala 2 najvoljenija stvorenja na svetu i vredelo je svih bolova . Danas imaju 16 meseci, jedu mi džigericu i volim ih najviše ❤️“ – priča mame Tijane Nikolić

Moja priča počinje ovako…

Nisam neki pisac, ali hajde da ispričam.
Odlučih ja da odem preko da radim, na mesec dana, mada nešto mi nije dalo mira, kasnio mi je ciklus samo dan. I ja hajde da uradim test da odem mirne glave. Kad sam uradila, videh jednu crtu. Misleći, to je to, nisam trudna, i sedoh za komp. Nakon 10-ak minuta taman krenem da bacim test, kad ugledah kao senku (samo meni vidljivu) drugu crtu.

Postade to meni sumnjivo.
Kupim ja još jedan test da radim ujutru. Pošto sam ovaj radila uveče oko 23h. Ustadoh rano, uradih prvim jutarnjim urinom i jasno su se videle 2 crte . Počela sam da plačem od sreće. Suprug je spavao. Dolazim do njega, budim ga i samo sam rekla: „jesam,,

Uradila sam taj dan i betu, što je potvrdilo . Imala sam na početku bolove nalik menstrualnim. Na prvi ultrazvuk otišla sam u petoj nedelji trudnoće gde se video plod i da je sve uredu. Par dana nakon toga, videla sam na vešu nešto nalik na svetlo braon boju. Ja u panici otišla na ginekologiju, gde su mi rekli da je hematom. Tamo sam ležala 7 dana, da bi nakon toga obavili pregled i rekli kako nemam ništa. Ne znajući šta da mislim, odmarala sam 10 dana i otišla drugom ginekologu gde sam doživela ŠOK.

Ležim ja na stolu za uz, pregledaju i kažu,, ne brini, nemaš hematom, beba je dobro, a evo i druga je dobro,, ja pitam u šoku, šta druga? Oni meni :,,pa beba, nosiš blizance,, To ni u najludjem snu nisam mogla da zamislim. Još ja povela supruga da vidi bebu na uz. Mi smo se kezili do kuće, ne progovarajući ni reč. Bili smo srećni. Sve je išlo uredno i svojim tokom do nekog 5og meseca, gde odlazim na pregled i ustanove mi višak plodove vode. Odmah me šalju na odelenje da izmere šečer u krvi. I ustanove da je malo povišen. Tu sam prešla na neku dijetu. Posle su me pustili kući. Negde pred kraj 6og meseca, javim se ja zbog bolova. Mene tu zadrže i kažu kako mi se skratio grlic i da mogu da izgubim bebe, tu me zadržavaju, dobijam neke injekcije da bi im sarela pluća. Ležim tamo 20 dana nerviram se svakodnevno. Stomak mi raste, a ja sve mršavija, do te mere da su mi se sve kosti videle. Počinje strasno da mi trni noga da ja to ne mogu da opišem, ne mogu da stojim uopste. Dobijam neku nesnosnu alergiju koja svrbi, peče i boli. To je agonija, nema spavanja. Ustanovili su da je to P. U. P.P.P. sindrom (alergija u trudnoci)
Odlazim opet na odeljenje, gde su me zadržali, kreveti neudobni, boli svaka kost, ne mogu ni da jedem više. Preživljavam agoniju, uglavnom samo agonijai nesnosni bolovi u kicmi, nisam mogla, ne znam iz kog razloga da se okrenem na desnu stranu . Puštaju me opet kući. Dolazim u bolnicu nakon 10-tak dana da zakažu carski rez. Nakon rutinskog pregleda, odlazim da obučem gaće, gde u trenutku osećam jak bol u predelu karlice, kao da je nešto zapalo i ostajem skoro nepokretna. Molim ih da me opet pregledaju, a oni onako bezobrazno,, sad smo te pregledali,, I hajdeim ti objasni da ti se nešto desilo nakon pregleda. Odvukla sam se nekako do sobe, vukući svojenoge jer nisam mogla da savijem u kolenima. Zakažu oni meni carski rez 5.11. 2018. A tek je bio 29.10. Ja umirem u bolovima, ne mogu da sednem, legnem, stojim, apsolutno ništa. Počinjem da vičem od agonije, pokušavaju da me smire, ali bezuspešno. Odlazim nekako u wc i ne znajući šta ću od bolova palim cigare jednu za drugom, psujem ih, oni zovu moju pokojnu majku da me nekako smiri.

Nakon toga mi daju nešto protiv bolova i uspeh ja da zaspim prvi put posle 2 meseca spojila sam 2 sata sna. Prolaze dani, ja idalje u agoniji. Jedno veče, ide mi se non stop u wc, jedva sam ustajala i hodala, soba je bila od wca udaljena 20 m. Te noći sam se upiškila na sred hodnika 3,4 puta, jer nisam stizala u wc, ostala sam maltene nepokretna. Zovem ja sestru dežurnu u 4 ujutru, kažem joj da više ne funkcionišem. Zove ona dežurnog lekara, nakon 40 min. dolazi i kaže da sam otvorena 3 prsta. To je bio 1.11. 35 nedelja. Odvode me na hitan carski. Stavljaju me prvo u box da urade neke pripreme i ctg. Tamo je bila neka mlada babica koja je bila užasna. Rekla mi je da se okrenem, ja joj kažem da ne mogu da sam skoro pa nepokretna, bilo je nemoguće, a ona,, šta ne možeš,, i tako mi je cimnula noge da sam zvezde brojala. Nedugo zatim odvode me u salu. Budim sei kažu mi,, čestitam, rodila si 2 dečaka dobro su,, na šta ja kažem,,znam,, haahhaha šta je meni bilo u glavi. Tako su na svet dosla moja 2 mala cupavca u 10:50 i 10:51

Toliko mi je laknulo kad sam znala da su ok. Ni rana me nije bolela koliko sve u trudnoći i posle olakšanja i srepnje da li će biti dobro. Odvode me u šok sobu i kažu mi da su bili na kiseoniku jer
su se rodili modri. Pitaju me da li želim da znam kilažu i dužinu, ja im kažem,, recite mi malo kasnije, sad sam sva ošamućena i neću zapamtiti. Nakon nekog vremena ih pitam oni kažu jedan 2650,drugi 2600, 43 dugi. Pitam se gde li to stade, ja sam metar i jedva 60.Sutradan me odvode na odeljenje carskog reza gde su neke sestre bile toliko užasne da sam u par navrata
poželela da ih gurnem niz neku vodu . Dokopah se nekako telefona da zovem muža, javlja se i kaže da je video decu, dva mala čupavca. Ja zamišljam kakvi li su. Posle počnem da paničim jer ih nisam videla. Kaže muž da će da ih dovedu kad bude vreme za podoj. Jedva sam dočekala. I tad sam ugledala 2 najvoljenija stvorenja na svetu i vredelo je svih bolova . Danas imaju 16
meseci, jedu mi džigericu i volim ih najviše ❤️

„KADA SAM OSTALA TRUDNA BILO JE PUNO ALI PUNO SUZA, NARAVNO RADOSNICA“ – priča naše mame Tamare Mirković

Mm da , želim sa Vama podeliti svoju priču . Bajkovitu priču …


Ja sam Tamara, supruga najboljeg muža na svetu i jedne najdivnije duše koja ima sada 7 meseci. Pre nego što počnem da vam pišem svoje iskustvo ispričaću vam šta mi se dogodilo kada sam imala samo 2 godine kako bi razumeli celu priču.
Sa dve godine operisala sam slepo crevo koje je već bilo puklo nekoliko dana u meni. Imala sam sepsu, gubili su me dva puta tokom operacije i jedva sam spašena.
Kada sam ostala trudna , bilo je puuuno ali puno suza , naravno radosnica . Moj tata je bio taj koji je najvise plakao , ali u jednom trenutku sam se zabrinula i upitala ga: „Tata , da li je sve uredu, da li si srećan zbog mene ?“ , jedva je došao do reči i odgovorio mi : “ Ja držim nešto u sebi već 21-nu godinu…. Ne mogu više. Kada si operisana sa dve godine rečeno mi je od strane lekara da nikada nećeš moći da ostaneš trudna , i koliko me je to bolelo ćutao sam da ne zna ni tvoja majka za to.Ja nisam srećan ja sam presrećan, hvala ti što ćeš mi podariti unuče „.

Baby girl on her stomach with teether in the mouth

Ne mogu rečima da vam opišem osećanja koja su nas preplavila . Moj suprug tada nije bio zaposlen , završavao je kurs u Sremskoj Kamenici za policajca . Tokom cele moje trudnoće vidjali smo se samo vikendom ,jer su njih puštali samo za vikend kući . Ali ti vikendi su bili nezamenljivi.
Ja sam celu trudnoću radila nokte , pošto se time bavim a prestala sam sa radom kada sam ušla u 9ti mesec . Putovala sam , radila , šetala , vozila bicikl , trčala. Ništa mi nije smetalo osim povraćanja. Jednom rečju obožavala sam što sam trudnaaa!! U mojoj 17-oj nedelji rekli su nam da nosim dečaka i odlučili smo da će se zvati Strahinja . Koliko sam oko svega bila uzbudjena stvarčice sam počela da kupujem od onog trenutka kada sam saznala da sam trudna . Zatim na svaki naredni pregled doktorka nije mogla da mi potvrdi pol, beba se okrenula i bila karlično . I tako do kraja trudnoće. Otišla sam da zakažemo carski rez iako sam bila veliki protivnik (pošto mnogo gledam filmove u mojoj glavi bilo je zamisli da će da mi zamene bebu dok ja spavam hahah ) , ali u medjuvremenu beba se okrenula i čekamo (jupiii ostvarila mi se zelja staviće mi je odmah na grudii) .

Od datuma termina porodjaja prošlo je nedelju dana i zbog toga su mi za ujutru zakazali indukciju. Pošto mi suprug nije bio tu svekrva mi je ponudila da spava sa mnom u slučaju da mi krenu bolovi . U toku noći osetila sam nešto ali nisam bila sigurna , ukucala sam na netu da vidim da li je to to i ispostavilo se da jeste . Probudila sam svekrvu (koja je ogroman paničar) , počela je da mi masira stopala ,noge, šake kao da me priprema za boks meč. Brzo sam se istuširala izmedju kontrakcija i dok sam se oblačila pukao mi je vodenjak . Brzo smo krenuli u bolnicu , gde su me pripremili i odmah odveli u porodjajnu salu . Porodila sam se za nepunih dva minuta , dobila sam ćerku Stašu. Najlepšu na svetu iako nisam ocekivala. (I onda zamislite carski rez , umesto dečaka dobila sam ćerku , sigurno bih tražila DNK da vidim da li je moja jer
sam trebala da nosim dečaka hahah)
Osećanja ? Osećanja u tom trenutku: ogromna ljubav , ogroman ponos , ejj Tamara rodila si divno biće , pa vidi jee ona je med medeni! Stomak mi je odmah splasnuo, kada su me odveli u sobu ustala sam nakon pola sata i okupala se, ne mogu da kažem da me rana nije bolela ,ali od sreće sve prolazi, od tolike ljubavi zaboraviš na sve i na bolove i na porodjaj.
Tata je preponosan na svoju ćerk, kaže biće dzudista kao on kad poraste gledaće je sa tribina i vikaće : “ Da to je moj sin „!! Staša je nešto najlepše što nam se desilo u životu. Ona je naša nežnoća, tako bih je opisala.
Ovo mi je bila prva trudnoća, i jedno dirljivo iskustvo . Izvoljevanja u toku moje trudnoće nije bilo, mislim da je sve do glave . Ako si trudna nisi bolesna! Šetaj, vozi bicikl , radi stvari koje tebi prijaju i uživaj !

S ljubavlju porodica Mirković

„MILOVALA SAM STOMAK I SAMO TE MOLILA DA MI POMOGNEŠ I BUDEŠ HRABRA I JAKA KAO JA TADA“ priča naše članice Milice Lazarev

Dugo, dugo sam te čekala, samo se nisam nadala da ćeš na ovaj svet doći
ranije, da ćeš požuriti da me upoznaš.

Pa valjda si i ti toliko željno čekala da vidiš mene. Prosto kad sam se najmanje nadala, čak ti ni jednu benkicu nisam kupila rešila si da ti je dosadilo u mom stomaku. Taj utorak nikada neću da zaboravim..

Ustala sam sa bolovima u stomaku u 32-oj nedelji i odmah sam i bez pregleda znala da stižeš, valjda se tako tačno oseti. Sa pregleda su me poslali pravo u bolnicu na „održavanje“ , do tamo ti si lupala sve jače i bila nervoznija, mamu su boli kanilama i iglama kako bi produžili tvoj boravak u stomaku. Jedina svetla i lepa strana te agonije su reči doktorke: „Odavde ne izlaziš sama, odavde izlazite ti i tvoja devojka zajedno“ e to mi je dalo snagu.

Ležala sam preko 12 sati bez pomicanja i čekala i zadnja kap infuzije da procuri kroz kanilu, nije mi bilo bolje, trpela sam užasne bolove tada već više od 48 sati ali ćutala sam. Davali su mi
injekcije za tvoja pluća pa sam shvatila bolje da ih primim što više da bi ti disala. Već pri svitanju shvatila sam da ne mogu više i da sam pri kraju, uz izvinjenje sam probudila sestru koja se šokirala kad me je videla. Žvala je doktore, svi su nešto počeli da se deru, nisu mi dali ni sa stola da ustanem, a ja sam mila moja devojčice bila jača nego ikada. Tada su mi dali zadnju injekciju uz pitanje da li ću moći bolove da izdržim još neko vreme dok injekcija ne deluje, ja sam rekla vrlo hrabro da ću moći. Milovala sam stomak i samo te molila da mi pomogneš i budeš hrabra i
jaka kao ja tada. Nismo se mnogo mučile, čak smo se sa svima i šalile tj ja, dok si se ti radjala, jedino što me plašilo je bila soba puna ljudi koji čekaju da se rodiš. Čekali su da te odmah odvedu od mene. Ja sam to znala, čekali su da zaplačeš, a u pogledima im se video strah da se to nece desiti jer si i suviše mala.

Rodila si se posle 10-ak minuta od kada su mi rekli da guram, rodilo se moje čudo koje je istog
trenutka zaplakalo a ja sam odahnula. Imale smo vremena čak i da se malo ljubimo koliko si bila jaka. Kada su krenuli da te odnose kao da su odneli deo mene, to nikada pre nisam osetila, i nije to ono klasično odnošenje bebe, ja sam znala da nećeš biti pored mene. Stegla sam zube i rešila da moram da budem jaka. Odmah sam i ustala, želela sam da dodjem do tebe, da znaš da nisi sama ali morala sam da slušam, nisu mi odmah dali. Prvi put kada sam te videla u inkubatoru srce mi se cepalo, bila si tako malena, nemoćna, sa infuzijama, a ja nisam mogla ni da te dodirnem. Dugo sam sebe krivila da sam ja krivac za to što si ti tamo sama u nekom staklu daleko od mene, što su ti rukice i nogice u modricama od iglica, mislila sam ja sam kriva. Svaki plač bebe na spratu bio mi je kao so na ranu jer su one bile sa majkama, a ti si palčice bila daleko od mene i to sama, nisam mogla da ti pomognem sve i da sam te čula da plačeš. Žene sa kojima sam provodila vreme delile su istu sudbinu kao ja, sve smo bile 32 ( sve smo se porodile u istoj nedelji) , sa njima sam se orodila, postale smo porodica. Koliko smo se se samo puta sa sprata gde su bebe vukle na gore, jedna drugu bodrile i brisale suze, za tih 20 dana bezbroj puta. Hvala im, hvala! Hvala Ljubici, Jeleni, Tamari, hvala Maji, Loli, hvala svakoj na svakoj reči podrške i razumevanja.

Dani su tako prolazili, ukupno ih je prošlo 21 i došao je dan kada su mi rekli da smo spremne da idemo kući, taj osećaj nikada nikome neću moći da opišem, taj strah i tu sreću u isto vreme, kao lavina osećanja je prošla kroz moje telo. Jedva sam te čekala svete moj da se volimo najviše na svetu, a u isto vreme sam se i veoma plašila kako ćemo i šta. Kada su mi te doneli i kada sam shvatila da više nema s tobom razdvajanja, shvatila sam da sam se zapravo tada rodila, jer život je tek tada sa tobom počeo.. ❣

Milica Lazarev