AUTIZAM

Autizam je razvojni poremećaj koji se karakteriše smetnjama u govoru, percepciji i socijalizaciji. Različite biohemijske, anatomske i neuroradiološke studije ukazuju na smetnje u energetskom metabolizmu mozga kod dece sa autizmom. Još uvek je nepoznata fundamentalna etiologija narušenog bioenergetskog metabolizma kod autizma. Autizam (koji se ponekad naziva ’’klasičnim autizmom’’) je najčešće stanje u grupi razvojnih poremećaja poznatih kao poremećaji autističnog spektra (ASD).Postoji tri različita ponašanja koja karakterišu autizam. Autistična deca imaju poteškoće sa socijalnom interakcijom, probleme sa verbalnom i neverbalnom komunikacijom, kao i repetitivno ponašanje ili uska, opsesivna interesovanja. Ova ponašanja mogu da obuhvataju od onih sa blagim uticajem do onesposobljavajućih. Glavna karakteristika autizma je nerazvijena socijalna interakcija. Roditelji su obično oni koji prvi primjete simptome autizma kod svog deteta. Još u ranom detinjstvu, beba sa autizmom može slabo reagovati na ljude ili da se svesno fokusira na jedan predmet isključujući ostale na duži vremenski period.Može izgledati da se dijete sa autizmom razvija normalno ali se zatim povlači i postaje indiferentno prema socijalnom angažovanju. Mnoga deca sa autizmom imaju smanjenu osetljivost na bol, ali su abnormalno osetljiva na senzacije kakve su zvuk, dodir ili druge čulne stimulacije. Ove neobične osetljivosti mogu doprineti bihevioralnim simptomima kao što je otpor prema maženju ili grljenju.

Kako nastaje autizam?

Izvesno je da je autizam znatno češći kod dečaka nego kod devojčica. Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Međutim, u pitanju je grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka. U najvećem broju najverovatnije se radi o kombinaciji genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. Specifičan gen/geni još nisu potvrđeni.

Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Međutim, ne postoje jasni naučni dokazi da nijedna vakcina na bilo koji način može da uzrokuje pervazivni poremećaj.

Kako i kada roditelj može uočiti simptome autizma?

Autizam se javlja rano i roditelji već tokom prve godine mogu primetiti neke simptome i znake poremećaja. Međutim, zbog velike varijabilnosti u ispoljavanju simptoma pouzdana dijagnoza je moguća tek oko drugog ili trećeg rođendana. Važno je da za pouzdanu dijagnozu postoji veći broj ispoljenih karakterističnih simptoma, a ne samo jedan ili dva.

Postoje neki rani “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Beba ne brblja i ne gestikulira sa oko 12 meseci,
• Dete ne izgovara nijednu reč smisleno sa oko 16 meseci,
• Dete ne koristi fraze od dve reči smisleno sa oko 2 godine,
• Ne odaziva se na poziv po imenu do kraja prve godine,
• Prestanak ili gubitak govora na bilo kom uzrastu,
• Majci se čini da dete ne prepoznaje njeg glas od 6. meseca pa na dalje,
• Dete ne razmenjuje vokalizaciju sa roditeljima posle 6. meseca,
• Dete ne gleda ljude u oči,
• Dete se ne smeje, ili
• Dete deluje odsutno i kao da vas ne čuje šta mu govorite.

Kod neke dece su ovi navedeni simptomi blagi ili neprimetni tokom prvih godina, ali postoje neki kasni “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti,
• Dete ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga,
• Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece,
• Dete se ne igra igre pretvaranja i ne igra društvene igre,
• Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične,
• Preokupacije određenim predmetima, njihovom teksturom, mirisom i slično,
• Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja, ili
• Druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

Kako se poremećaj dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu autizma. Dijagnoza se zasniva na posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, pedijatrijskom i neurološkom pregledu, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Tim za dijagnozu ovog poremećaja čine dečiji psihijatar, pedijatar, neurolog, psiholog i defektolog-logoped.

Kakav je značaj ranog otkrivanja?

Rano uključivanje deteta u intenzivne tretmane pokazuje značajno bolje socijalne i akademske ishode u kasnijim periodima života.

Kako se poremećaj leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih i psihoterapijskih tehnika, i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji.

Da li se i kome roditelji mogu obratiti ako misle da njihovo dete ima problem?

Često se dešava da prođe i po par godina, a da poremećaj ne bude dijagnostikovan, jer dete bude pogrešno dijagnostikovano od stane samo defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa.  Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije i/ili komunikacije.

 

dr sci med Dejan Stevanović, dečiji psihijatar
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu

Ostavite komentar