Mesečne arhive: novembar 2019

GLASANJE TURNEJA KLUBA 2020.

Udruženje Klub beba trudnica i mama organizuje turneju i u 2020. koja kreće već od januara.

Lepim iskustvom, novim poznanstvima i vašim interesovanjem postigli smo otvaranje filijala u do sada 9 gradova i to u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, Kruševcu, Nišu, Leskovcu, Boru, Zaječaru i Pirotu.

Ciljamo ka novim gradovima prema tome želimo da nam vi date predloge po pitanju gradova, kako bismo već u tekućoj godini osmislili programe za dalje planiranje poslovanja našeg Kluba i saradnji sa trudnicama i mamama.

GLASANJE TURNEJA KLUBA 2020.
  • Add your answer

IZVINJAVAM SE ŠTO SAM BILA BEZOBRAZNA PA OPET ZATRUDNELA: Jovana je dobila OTKAZ, a sada ima PORUKU ZA DRŽAVU

Jovana Radovanović Lukić je žena i majka dvoje dece koja je samo jedna u nizu žena koja je dobila otkaz jer je zatrudnela. Ova hrabra majka nije želela iz straha da ćuti već je javno rešila da podeli muke kroz koje je prošla jer je želela drugo dete.

Ona je progovorila o svom iskustvu i svemu što je prošla od rađanja deteta, otkaza, šikaniranja države… Naime, ona je bila zaposlena u jednom Institutu za rehabilitaciju, a kako kaže, nakon što je odlučila da rodi drugo dete, dobila je otkaz i to posle 5 godina rada.

Otkaz je dobila nakon isteka drugog porodiljskog bolovanja. Dok je održavala trudnoću, kako kaže, njeno mesto je ciljano čekalo drugu osobu. U povratku sa bolovanja njena zamena je potpisala za primanje u stalni radni odnos, a ona prekid ugovora. Nakon pet godina rada na određeno vreme, nije bilo mesta za jednu majku, čiji muž nije u radnom odnosu, ali je imalo za dete radnika koji je u tom momentu radio šest meseci ili godinu dana, kako nam je napomenula.

  • Zvanično objašnjenje mi nisu dali. Jednostavno mi nisu produžili ugovor. Firmi sam se zamerila što sam rodila dva deteta jedno za drugim. Kada sam drugi put ostala trudna, direktorka je trazila rupe u zakonu da me otpusti, ali pošto zakon štiti majke dok su na bolovanju, čekala je da mi istekne. Smetalo joj je sto “koristim državu“ da mi plaća trudničko i porodiljsko. Znate, moja direktorka, S.K je jedna ohola žena, poznata po tome da ne voli porodilje. Njen otac, čuveni T. M. nekada bio direktor ove firme i on je svojevremeno otpuštao svaku ženu koja bi ostala trudna, bez imalo griže savesti. Samo što sada u odnosu na taj period zakon stiti majke dok su na bolovanju. Bojkotovala me je na sve moguce načine.Više puta sam zakazivala razgovor kod nje, ali me nikada nije primila. Jednom sam je zaustavila na hodniku nakon nekog sastanka, sa detetom u rukama, da je zamolim da mi produzi jer mi muž nije u radnom odnosu, ali ona nije želela da priča sa mnom već mi je rukom odmahnula da letim nakon isteka, okrenula se i otišla, ostavivši me u pola rečenice i u šoku, ispričala je Jovana za Espreso.

Kaže kako je više puta konkurisala za prijem u stalni radni odnos, kao i da je htela da prekine bolovanje dva meseca nakon porođaja samo da bi ostala u firmi, ali nije primljena.

Uvek su se primala deca zaposlenih i njene druge veze, koje su radile mnogo kraće u firmi od mene. Ja sam bila jedini radnik sa najduzim radnim stažem na određeno i dobila sam otkaz. Ako ovo nije diskriminacija jedne majke, ne znam šta je jer kako drugačije objašnjavate činjenicu da su postojale potrebe za radnicima, a ja nisam primljena. Pritom, napominjem, da sam svoj posao uvek vrlo savesno obavljala i nikada nisam imala primedbe na njega. Pola firme čine direktorkini bliži i dalji rođaci, čitave njihove porodice, prijatelji i druge veze i vezice sa svih strana, dodala je Jovana.

Jovana planira da tuži firmu, a krivičnu prijavu je već poslala direktorki i predsednici komisije pošto je kako kaže, poslednji konkurs bio namešten. Tvrdi da se svaki konkurs otvarao za ciljana lica, pa je ovog puta odlučila da ode sa advokatom na uvid u konkursnu dokumentaciju gde je uočila niz nepravilnosti. Naime, videla je kako nema opisa toka konkursa, većanja, vremena i mesta održavanja, kao i rang liste, potpisa svih članova komisije do toga da izabrani kandidat za primanje u stalni radni odnos nije imao punu dokumentaciju tj. priložen položen stručni ispit iako je u oglasu jasno naznačeno da će nepotpune prijave biti odbačene kao nevažeće.

  • Imam sve dokumentovano. Moj prigovor je odbačen, a u obrazloženju se nigde ne spominje činjenica da kandidat nije imao punu dokumentaciju. Jasno je da su nešto izmuljali. Ipak je dete radnika,oprošteno mu je, navela je Jovana.

Ona je veoma teško podnela činjenicu da je ostala bez posla, ali kaže kako neće odustati. Boriće se do kraja za svoje pravo koje joj pripada, a koje joj je uskraćeno. To je pravo na rad.

Na pitanje da li je očekivala da tako nešto može njoj da se desi, Jovana odgovara iskreno.

  • Nisam jer čovek uvek polazi od sebe. Ako nije obavezno po zakonu zadržati porodilju da li je moralno otpustiti je kada joj je posao najpotrebniji, a postoje potrebe za radnicima?

Kaže, kako su nove životne okolnosti itekako uticale na njen stil života i kako zbog toga itekako trpi.

  • Decu rađate prvenstveno sebi, to je neosporno, ali deca se moraju od nečega izdržavati, školovati i sve što ide uz odrastanje što je bez posla za pristojan život nemoguće. Novčane nadoknade nažalost ne rešavaju pitanje egzistencije. Dok država propagira natalitet na sva usta, pojedinci se prema majkama ponašaju kao da su gubave. Dajte majkama pravo na rad, to će biti pravi podsticaj za rađanje, navela je Jovana.

Ona je rešila i da se javno izvini državi što se upustila u tu bitku da postane roditelj.

Ovim putem želim javno da se izvinim državi sto sam „rano“ rešila da postanem roditelj, a mogla sam da čekam još, da se stanje u državi sredi. Što sam bila naivna i glupa, verovala da rad na natalitetu, koji država propagira, znači da će te majke i sutra kada rode biti zaštićene i zadržati posao koji su imale, a ne biti na ivici egzistencije, rekla je Jovana.

Ona je dodala kako se izvinjava i što je bila toliko „bezobrazna“ pa da odmah rodi i drugo dete, kao i što je „koristila“ državu da joj plaća trudnićko i porodiljsko, ali i zato što „misli“ da je nešto posebno.

Naime, ona se na ovaj način zamerila firmi u kojoj je radila pet godina jer kako kaže, nije pitala kada je po njihovom mišljenju pravi trenutak da postane majka. Zaključuje ironično, da je onda sasvim opravdano što je „popila“ otkaz.

Izvinjavam se mojoj direktorki Instituta za rehabilitaciju što sam više puta bila dosadna i zakazivala prijem kod nje, a ona me nije primala. Što sam očajna na hodniku trčkala za njom da je zaustavim sa detetom u rukama i zamolim da mi produži jer mi muž nije u radnom odnosu, a nju smaralo da prica pa mi je rukom odmahnula da letim nakon isteka, što sam konkurisala više puta i što moj CV nije bio otvaran-znam bila sam dosadna, navela je ova hrabra žena.

Navela je i zbog čega se još izvinjava i zbog čega joj je sve žao.

  • Žao mi je što sam videla da primljeni kandidat nema svu dokumentaciju tj položen strućni ispit iako je u oglasu naznačeno da će nepotpune prijave biti odbačene – ipak je on dete radnika, oprošteno mu je.
  • Što sam nekoliko puta smarala predsednika opstine Mladenovac, a on mi govorio da budem strpljiva, jer je na snazi zakon o zabrani zapošljavanja, a novi radnici konstantno pristizali i potpisivali rešenja za stalno.
  • Što sam tražila pomoć stranke koju sam pomagala i čiji sam član i očekivala kontrauslugu.

Takođe je „dala oprost“ mnogim ljudima u svojoj blizini i na poslu.

  • Opraštam državi, jer ona ima viši cilj – da nas nema.
  • Opraštam direktorki jer je ona samo mislila na državni budzet – ja sam ga zloupotrebljavala.
  • Opraštam i stranci jer sam očekivala mnogo – da prehranim decu.

I najzad, znam da sam krivac ja jer sam grešna poželela da postanem majka u 30-oj, a najviše moj muž jer me nista nije pitao!

Za kraj ona je imala jasnu poruku za državu, ali i za sve žene koje su trudne i ona koje planiraju trudnoću.

E pa, državo draga, ako želiš da ti majke rađaju decu, stani na put ovakvim neljudima i obezbedi im posao, to će biti pravi podsticaj za rađanje! Predviđene novčane nadoknade su dobra stvar, ali nažalost ne rešavaju pitanje egzistencije. Kada rodimo čija smo posle briga? Ničija izgleda. Zakon je takav! Deca se posle moraju od nečega izdržavati, pkolovati i sve sto prati odrastanje. Misli i na nas i učini da srećni dani dolaska nase dece na svet zaista to i budu!

S ’poštovanjem, zahvalna majka!

Izvor: http://politika-ekspres.net/

ŠKOLICA RODITELJSTVA „RODA“ INFORMACIJE O UPISU

Udruženje Klub beba trudnica i mama je nevladina organizacija koja organizuje stručne skupove i predavanja namenjena trudnicama i novorođenčadima. Klub posluje od 2016. (registrovan od 2017.) sa ciljem edukacije budućih i novopečenih roditelja.

Postoje više od deset lokacija u Srbiji sa predstavništvom u Nišu. Pomoć u podršci ovog Kluba pružaju zdravstveni radnici i to: pedijatri, ginekolozi, anesteziolozi, pedijatrijske sestre i babice, a po nagoveštaju trudnica dovodi se i hematolog kao i endokrinolog. Najveću bazu medicinskih radnika za sada poseduje Niš, zatim Beograd, Leskovac, Kragujevac i ostali gradovi…

Kada govorimo o školicama roditeljstva ne govorimo o predavanjima u trajanju od 10 min neorganizaciji ili reklamiranju farmaceutskih kuća već govorimo o školi i centru edukacije koju vode lekari sa predavanjima od minimum sat vremena gde se ista oblast obrađuje po dva časa. Gotovo sa sigurnošću trudnice idu spremne na porođaj a mame rešavaju sve nedoumice.

KAKO MOŽEMO DOBITI VIŠE INFORMACIJA O UPISU?

-KBTIM ima strategiju promocije ovih časova jednom u 45 dana. Uglavnom okuplja sve zainteresovane u nekom ivent centru.

DA LI TADA MOŽEMO DOBITI ADEKVATAN SAVET OD LEKARA?

-Naravno! Svi medicinski učesnici zajedno sa stručnim saradnicima farmaceutskih kuća se tog dana predstavljaju sa temama koje će obraditi u toku trajanja školica roditeljstva.

DA LI TI LEKARI PRUŽAJU SAMO SAVETE ILI I PREGLEDE?

-U skladu sa zakonom Republike Srbije u adekvatnoj sterilnoj prostoriji rade se preventivni pregledi na osnovu tih rezultata šaljemo trudnice na psihofizičku pripremu.

ZANIMA ME DA LI ŠKOLICA ZA BEBE PODRAZUMEVA I PRISUSTVO BEBE?

-U zavisnosti od programa, ali uglavnom DA. Kada se radi psihološka radionica onda mame dolaze same bez deteta, ali kada su druge aktivnosti mama dovodi bebu i sa njom radi ono što predavač prikazuje na lutki.

ŠTA SVE IMATE OD AKTIVNOSTI?

Školica za trudnice:

-Lekar opšte prakse (merenje krvnog pritiska, šećera u krvi, telesne temperature i telesne težine)

-Babice (psihofizička priprema)

-Ginekologija (opšte karakteristike o trudnoći i porođaju)

-Anesteziolog (sve vrste anestezija-epidural)

-Pedijatrijske sestre (prvi dani sa bebom)

Školica za bebe:

-Fizioterapeut (masaža beba)

-Pedijatrija (motorički razvoj, imunizacija, imunologija, uvođenje nemlečne ishrane)

-Ginekologija (prve kontrole nakon porođaja)

-Psiholog (postporođajna depresija)

Svakog dana se vrše aktivnosti po principu 2x nedeljno za trudnice i 2x nedeljno za mame, dok su farmaceutske kuće subotom.

KOLIKO BI NAS IMALO U GRUPI?

-Radimo sa grupama od 10-15 žena

KAKO DOBITI MESTO OBZIROM DA SE NA TIM VELIKIM SKUPOVIMA JAVI PREKO PLANIRANI BROJ ŽENA?

-Sigurno mesto imaju članovi Kluba, postoje određeni dani kada se okupljamo gde se žene učlanjuju i sa njima se uglavnom dogovoramo za ostale aktivnosti, svi ostali mogu prisustvovati ukoliko ima mesta.

DA LI TO ZNAČI DA JA PLAĆAM ŠKOLU ZA MESEC DANA?

-NE… Članarina nije obavezna i nije uslov i ne važi mesec dana već godinu dana, uglavnom se trudnica učlani a kartica joj važi i kada se porodi pa dolazi na aktivnosti jer za nju ima mesta, ali imamo i veliko interesovanje mama čije bebe dolaze na masažu zbog grčeva,nicanja zubića i ostalog…

ŠTA DONOSI TA ČLANSKA KARTICA PORED ČEKIRANOG MESTA I DA LI ONA VAŽI SAMO ZA GRAD U KOM SE UČLANIM?

-Članovi Kluba imaju benefite kao što su: paketi za bebu, besplatne preglede, vaučere kod naših partnera, i sve ostale pogodnosti koje KBTIM dobije ustupa članovima udruženja. Što se važnosti tiče, kartica važi u svim gradovima u kojima imamo filijalu. Više o tome pronaći ćete na našem portalu.

ŽELIM SE UČLANITI KAKO DOĆI DO KARTICE?

-Vrlo jednostavno pronađite nas na društvenim mrežama, ili pošaljite upit na mejlu info@kbtim.rs

Vaš KBTIM

RUSKINJA JE POSTALA MAJKA U 13. GODINI: Napustila je školu i postala ZVEZDA JUTJUBA! Trudnoću je krila do samog KRAJA!

Polinu Fetisovu nova je zvezda Jutjuba u Rusiji i to zato što je odlučila da javno progovori o svom nesvakidašnjem iskustvu. Iako ima samo 13 godina, ona je već majka, a milioni su saznali kako izgleda tinejdžerska trudnoća zahvaljujući njenim videima.

Ruskinja je svoju trudnoću dugo krila od roditelja, a otac deteta je odbio da ima bilo šta sa njom. Nazvao je čak i „ku*vom“.

  • Blokirao me je na svim društvenim mrežama pa sam rešila da sa njim razgovaram lice u lice. Uhvatila sam ga u školi i rekla sam mu da sam trudna očekujući podršku. Umesto toga, dobila sam uvrede – priča Polina.

Nakon toga je trudnoću dugo krila, sve do 35. nedelje trudnoće kada je njena majka shvatila šta se dešava. U svojim videima je pričala i o vršnjačkom nasilju koje je trpela.

  • Oduvek su mi svi govorili da sam debela, ružna, da sam loša. Nikad nikog nisam povredila, a stalno su me vređali i ponižavali – kaže Polina i dodaje.
  • Nisam smela nikom da kažem. Bežala sam iz škole i krila se od svih. Onda sam se plašila i da možda nešto nije u redu sa bebom. Noćima sam plakala, a nisam znala kako da kažem roditeljima. Svi smo u porodici krupni pa se niko nije pitao zašto se gojim i nisu primetili da sam trudna – kaže Polina.

Ipak, jednog dana je njena mama sasvim slučajno saznala da je trudna.

  • Mama me je zagrlila i baš tada se beba ritnula. Mama je to osetila i shvatila je šta se dešava – otkriva Polina.

Nakon toga je majka odvela kod lekara, kada je saznala da je u 35. nedelji trudnoće i da nosi devojčicu. Polina je sa mamom odabrala ime za ćerku – Ilijana.

Pošto je propustila školu, Polina je rešila da zarađuje na Jutjubu. Već nakon ispovesti o majčinstvu, uspela je da sakupi veliki broj pratilaca. Kada prikupi dovoljno novca, planira da plati sebi školovanje za frizerku kako bi mogla da izdržava ćerku.

Izvor: kurir.rs

ZAGRLIO JE BRATA BLIZANCA U INKUBATORU I SPASAO MU ŽIVOT: Ovo je ČUDO, ni lekari nemaju objašnjenje (FOTO)

Dilan je bio težak malo više od 900 grama, a njegov brat Deinol oko 850. Kada su se rodili pluća su im bila nerazvijena pa su hitno bili prebačeni na odeljenje intenzivne neonatalne nege u bolnicu Rojal Bolton.

Ubolnici su proveli 14 nedelja kada se Dilanovo stanje poboljšalo i roditelji su ga odveli kući, ali je njegov brat Deinol i dalje disao pomoću aparata. Nakon što je njegov brat otišao iz bolnice, Deinolovo stanje se pogoršalo. Lekari su roditeljima Hani Zimunji (28) i ocu Haviju (40) rekli da se pripreme za najgore, jer Deinol neće preživeti. Ipak, kada su roditelji došli u bolnicu s Dilanom i stavili ga pored njegovog brata koji je bio u lošem stanju, sve je krenulo na bolje. Nakon samo pet minuta nivo kiseonika mu se povećao.

Otišli su sa Dilanom kući i dogovorili se sa lekarima da će ovakvo druženje ponoviti opet za dva dana. Nakon što je ponovo proveo neko vreme uz brata u inkubatoru, Deinolu se stanje popravilo. Majka Hana smatra da je Dilan svojom blizinom i dodirom spasao život bratu blizancu. Vratili su se za dva dana, u dogovoru sa lekarima, a Deinolu se stanje toliko popravilo da je počeo samostalno da diše.

U bolnici je proveo sedam meseci, još uvek dobija kiseonik, ali postupno mu smanjuju dozu jer mu pluća jačaju.

Ne postoji naučno objašnjenje za tako naglo i neočekivano poboljšanje zdravstvenog stanja, ali poznato je da dodir pomaže, a zagrljaj ima učinak kao tableta protiv bolova.

  • Nismo to očekivali, kao ni lekari i medicinske sestre. Zaista je čudo. Svojim zagrljajem mu je spasio život. Bilo je to predivno posmatrati, kao da svima žele da nam kažu da nikada nije trebalo da ih razdvajamo. Ta veza između blizanaca zaista postoji – rekla je majka blizanaca koji su napunili godinu dana.

Izvor: kurir.rs

„SVEKRVA MI JE REKLA: OSTAVI IH U PORODILIŠTU“ Sara je rodila bliznakinje sa Daunovim sindromom, dobijala HOROR SAVETE, ali onda su se sve tri herojski izborile

Kad su se Irma i Ilda rodile, svekrva mi je rekla: ‘Ostavi to u porodilištu!’ Rekla sam joj da su to njene unuke, koje je njen sin napravio, njena krv. Pričali su mi da su deca sa Daunovim sindromom nesposobna za život, da neće hodati, pričati… Nisu rekli da će moći da me ludo vole, grle i ljude.“

Ovako priča Sara Prelević (31) iz Podgorice, koja je pre 11 godina postala ponosna majka prelepih bliznakinja Irme i Ilde, koje su rođene sa Daunovim sindromom.

  • Irmu i Ildu sam rodila sa 20 godina i rekli su mi da devojčice imaju Daunov sindrom. Zbog reči lekara i okoline ja se svojim devojčicama tada nisam obradovala. Savetovali su me potom da ćerkice treba da idu u dom ili ću ja završiti na psihijatriji. Nikada nisam pomislila da ih napustim. Eto, niti sam ja završila u ludnici, niti su one završile u domu – ponosno priča Prelevićka koja danas ima podršku celog regiona.

Priznala je da tada ništa nije znala o Daunovom sindromu, ali da joj je porodica umnogome olakšala prve godine nakon rođenja ćerki koje su između ostalog, obeležila lečenja od Kotora, Igala preko Beograda do Novog Sada.

Kada je došlo vreme za vrtić, Sara je bila premna za novi nivo obaveza. Ništa joj nije bilo teško. Navikla je da se bori i da brine o sebi. Ponosno ističe da je radila od devete godine kada je u očevoj pekari prodavala burek.

Koliko je bilo teško, najbolje znaju roditelji koji su u istoj situaciji kao Sara, a ona nije krila da joj je najteže bilo kada je Ilda sa devet meseci upala u komu, kada je Ilma izgubila kosu…. Teško je podnela i Ilmine brojne operacije.

Ilma i Ilda poput svoje mame umeju da se bore, danas pohađaju redovnu školu, nakon koje odlaze na defktoloske tretmane u specijalnoj školi. Ilda je sa pet godina prošetala na Nedelji mode u Crnoj Gori i postala prva mala manekenka sa Daunovim sindromom na ovim prostorima.

Ni mama Sara ni one nisu dozvolile da bolest kroji njihove živote, već su probleme uzele pod kontrolu.

Zbog hrabrosti koju je mama Sara pokazala danas je mnogi zovu mama heroj. I to svakako jeste, baš kao što su i njene devojčice heroji.

  • Roditeljima koji imaju decu sa posebnim potrebama bih preporučila da se ponose njima, da ih vole, paze i maze, jer nije njihova greška što su rođeni takvi. Da ih socijalizuju što više, tako što će ih uključiti u što više aktivnosti i što više društva – poručuje Sara koja je prošle godine dobila još jednu devojčicu Inu.

Izvor: blic.rs

Šta čini dobru majku? Je li to strpljenje? Saosećanje? Mogućnost dojenja bebe, kuvanja večere, šivenja dugmadi…

Ovo je za sve mame koje su probdele noći sa bolesnim detetom u rukama, govoreći “U redu je, mama je tu.”

Ovo je za mame koje su hodale po kući celu noć sa bebom na rukama, koja nije prestajala da plače.

Ovo je za sve majke koje su se pojavile na poslu sa pljuvačkom u kosi, mrljama od mleka na bluzi i pelenama u torbi.
Za sve majke koje su pekle kolače za rođendane i šile kostime za školske predstave.

I za sve majke koje to nisu radile jer su bile na poslu, trudeći se zaraditi novac kako bi se platili računi.

Ovo je za majke koje su rodile decu koju nikada neće videti.

I za sve majke koje su uzele tu decu, dale im dom i pružile svu svoju ljubav.

Ovo je za sve majke koje su sedele na klupama na košarkaškim, fudbalskim ili rukometnim utakmicama, i kada su ih deca pitala: “Jesi li me videla?”, rekle su: “Naravno da sam te videla, ne bi to nizašta propustila” i stvarno to mislile.

Ovo je za sve majke koje su vikale na decu u prodavnici i dale im po guzi u očaju, kada su deca udarala nogama, poput dvogodišnjaka koji želi sladoled prije večere, i posle se mrzele jer su izgubile živce.

Ovo je za sve majke koje su porazgovarale sa decom i objasnile im sve o tome kako bebe dolaze na svet. I za sve majke koje su to želele učiniti, ali jednostavno nisu mogle.

Za sve majke koje su čitale priču za laku noć dva puta svako veče. I tada su je pročitale još jednom nakon molbe: “Ispričaj mi još jednom priču.”

Ovo je za sve mame koje su naučile decu zavezati pertle pre nego su krenula u školu. I za sve majke koje su uzele cipele na čičak umesto onih sa pertlama.

Ovo je za sve majke koje su naučile svoje sinove da kuvaju , i svoje kćeri da budu hrabre i snažne.

Ovo je za sve majke čije se glave automatski okrenu kad nežni glasić u gomili zazove: “Mama?”, iako znaju da su njihova deca kod kuće ili odrasla.

Ovo je za sve majke koje su primile poziv iz škole da im je dete bolesno i neka odmah dođu po njega u školu. I one su to učinile.
Ovo je za sve majke čija su deca krenula krivim putem, i koje ne mogu pronaći reči kojima bi doprle do njih.

Za sve majke koje su se ugrizle za usnicu, kad su videle da je njihova četrnaestogodišnjakinja ofarbala kosu u zeleno.

Šta čini dobru majku? Je li to strpljenje? Saosećanje? Mogućnost dojenja bebe, kuvanja večere i šivenja dugmadi na košulju, sve u isto vreme? Ili je to srce? Je li to bol koju osećaš kada gledaš svoju kćer ili sina kako ide niz ulicu, odlazeći po prvi puta sam u školu? Ili je to strah koji osećaš u 1 ujutro kad tvoj tinejdžer sa novopečenom vozačkom dozvolom kasni jedan sat kući? Trzaj koji te probudi iz sna, natera da odeš od kreveta do krevetca u 2 noću i staviš ruku na svoju usnulu bebu? Ili osećaj tupe boli dok promatraš kćer ili sina kako spava, noć pre odlaska na fakultet u drugi grad? Ili potreba da, gde god se nalazila, otrčiš u zagrljaj svome detetu, kad čuješ vest da se dogodila nesreća, izbio požar ili neko dete umire?

Ovo je za sve majke dece koja su poginula u nesreći i majke onih koji su skrivili nesreću.

Za sve majke čija su deca preživela nesreću i majke koje su sedele pred televizorom prestravljene, grleći svoje dete koje se upravo vratilo živo i zdravo iz škole.

Za sve majke koje su u suzama stavljale cveće i lutke na grobove svoje dece. Za one čija su deca umrla od bolesti, nesretnim slučajem i najgore od svega i najteže za shvatiti, deca koja su počinila samoubistvo.

Ovo je za sve mlade mame koje se muče sa menjanjem pelena i manjkom sna.

I starije mame koje su naučile ili još uče pustiti decu da odu od kuće.

Za sve zaposlene mame i mame domaćice.

Samohrane majke i udate majke.

Bake čija mudrost i ljubav prema svojoj odrasloj deci i deci njihove dece ostaje konstantna.

MAMA, HVALA TI!

Izvor: pricalica.blog.rs

Devojčica sa šibicama – priča za sva vremena

Nekada davno, u hladno predvečerje vejao je sneg i počeo je da pada mrak. Bilo je to poslednje veče u godini, veče uoči Nove godine. Po toj hladnoći, mračnom ulicom obaskanom svetlošću fenjera i uličnih svetiljki, hodala je jedna sirota bosonoga devojčica. Uistinu, imala je na nogama neke papuče kada je pošla od kuće, ali kakva joj je bila korist od njih kada su bile pocepane i velike. Bile su to papuče koje je nekada nosila njena majka. One su bile tako velike da su joj spale s nogu kada je potrčala da se skloni ispred automobila koji je projurio ulicom. Jednu papuču više nije mogla da pronađe a s drugom je umakao neki nevaljali dečak i doviknuvši joj nešto nerazumljivo.

Tako je sada sirota devojčica hodala ulicom bosonoga, Noge su joj već poplavele od zime. U staroj iscepanoj pregači nosila je svoje šibice, a jednu kutiju je, nudeći ih prolaznicima, držala u ruci. Nije imala sreće, čitav dan nije prodala ni jednu jedinu kutijicu šibica, nije zaradila nijedan dinar. Gladna, ozebla i potištena, lutala je gledajući ljude koji u žurbi hodaju ulicama ne osvrćući se na nju. Snežne pahulje padale su po njenoj dugoj, svetloj kosi koja se u loknama spuštala niz njena leđa, ali ona nije ni mislila na taj svoj ukras. Svi prozori su bili osvetljeni i okićeni, a po ulicama se, dopirući iz toplih domova, širio miris pečenja – svuda se pripremao doček Nove godine, pa je i ona maštala o tome.

Sirota devojčica sa šibicama se šćućurila u jednom ćošku između dve kuće, od kojih je jedna malo više štrčala na ulicu. Nogice je podvila poda se, ali joj je ipak bilo sve hladnije. Kući nije smela da se vrati, jer nije prodala nijednu kutiju šibica, nije pazarila niti jedan dinarčić, i otac bi je grdio, možda i batinama. A i šta će tamo, i kod kuće je isto tako hladno. Živeli su na nekoj mansardi gde je promaja duvala sa svih strana, iako su neke veće pukotine zapušili slamom i krpama. Ruke su joj se sasvim ukočile od zime. Poželela je da upali jednu šibicu malo bi se ogrejala ali se ustručavala misleći da je to rasipanje i šta bi joj na to rekao ljutiti otac.

kada bi zapalila samo jedno palidrvce možda bi zagrejala prste! Usudi se i pripali jednu šibicu i odmah buknu plamen. Drvce je gorelo poput sveće i bilo je tako toplo dok je držala ruku nad njom. Bila je to čudesna svetlost i devojčici se činilo da sedi pored velikog otvorenog kamina ukrašenog novogodišnjim ukrasima i borovim grančicama. Ona ispruži noge ka tom kaminu da i njih malo ogreje, ali se tog trenutka plamen šibice ugasi i nestade kamin a devojčica osta sa drvcetom dogorele šibice u ruci.

Ona upali još jednu šibicu, pa i ona zaplamsa, i zid po kojem zasja postade providan kao zavesa. Mogla je da vidi pravo u trpezariju gde je bio postavljen sto sa čistim belim stolnjakom i divnim tanjirima od porcelana. A na stolu je servirana pečena guska sa mnogim začinima i salatama. Ali što je bivalo još lepše – domačini su je pozvali da ruča sa njima. Međutim, tek što je zakoračila ka trpezi, ugasi se šibica i pred njom osta samo debeli i hladni zid.
Zapali potom novu šibicu a pred njom se ukaza prekrasna okićena jelka. Bila je i veća i lepše ukrašena nego ona što je prošle godine kroz staklena vrata videla kod onog bogatog trgovca.

Hiljade lampiona je gorelo na zelenim grančicama, a šareni ukrasi, kao oni u izlozima prodavnica, gledali su pravo u nju. Devojčica izdiže obe ruke prema lampionima ali se šibica ugasi. Međutim, oni mnogobrojni lampioni počeše da se uzdižu sve više i više, a onda se pretvoriše u sjajne zvezde. Jedna od njih pade i ostavi za sobom dugački plameni trag.

“Neko je umro!” – Pomislila je devojčica sećajući se svoje pokojne bake koja je imala običaj da kaže: “Svaki put kad padne zvezda, nečija duša odlazi u nebo.”
Kada devojčica upali novu šibicu, oko nje sve zasja i u tom sjaju pojavi se njena baka sva blistava, blažena i zadovoljna .

– Bako! – Povika devojčica. – Uzmi me sa sobom! Znam da ćeš nestati čim se šibica ugasi kao što je nestao i onaj topli kamin i divno guščje pečenje i ona predivna velika jelka!

Da i baka ne bi iščezla, devojčica brzo, jednu po jednu, zapali sve ostale šibice iz kutije. Nikada ranije joj baka nije izgledala tako lepa i tako radosna. Ona uze devojčicu u naručje i ponese je visoko, visoko u veliku radost i predivnu toplinu. Sada je devojčica bila na nebu i više nije bilo ni zime, ni gladi ni straha…

A ujutru, u onom čošku između dve kuće, našli su je rumenih obraza i sa osmehom na usnama – bila je mrtva. Smrzla se poslednje večeri u staroj godini. Prvo jutro nove godine zateklo je mrtvu devojčicu sa šibicama.

Pred njom je ležalo puno mnogo izgorelih šibica.

– Htela se da se ugreje! – Govorili su prolaznici.

A niko nije slutio kakve su lepe slike lebdele pred njom kada je sa svojom bakom zaplovila u novogodišnju radost.

Hans Kristijan Andersen

NAJTUŽNIJA PRIČA! ČETIRI MALA BRATA U KUĆI OD BLATA: Žive u jednoj sobi BEZ STRUJE, nemaju ni kupatilo! Kupaju se u koritu, dečaci uče uz sveću!

Vrhunac siromaštva: Sedmočlana porodica živi u kući od blata, bez kupatila, struja im je isključena zbog dugova, a četvorica đaka pešače kilometrima do škole i nazad

U selu Alun, na 10 kilometara od Brze Palanke a 40 od Kladova, u neviđenom siromaštvu živi sedmočlana porodica Božinović.

Najstarija je baka Mitra (87), koja već tri godine ne čuje i ne vidi. Njen sin Ljubiša Božinović i snaja Velinka imaju četvoricu sinova: Slađana (11), Ivana (9), Aleksandra (8) i Jasmina (7). Njih sedmoro živi od oko 20.000 dinara socijalne pomoći. Nedavno im je isključena struja zbog duga od 65.000 dinara.

Žive u kući od blata, u jednoj sobi, bez kupatila. U sobi plafon od plastike samo što nije pao, razglavljene krevete samo čudo drži da se ne raspadnu, pod je od utabane zemlje, a prekrivaju ga poderane krpe. Dve pohabane fotelje poduprte daskama, sto, tri kreveta i regal iz prošlog veka su sve što ovi ljudi imaju.

Baka Mitra spava u krevetu sa dvojicom najmlađih unuka, ostala dvojica braće san nalaze u drugom krevetu, dok roditelji spavaju u trećem krevetu. U toj sobi jedu, kupaju se u koritu, deca pišu domaći… – Eto, mučimo se… A deca su vrlo dobri đaci. Domaći se piše pod svećom, rano sad padne mrak. Ja idem u nadnicu, kapne poneki dinar. Ne biram posao, da l‘ su drva, da l‘ je rad u polju, srećan sam kad me neko pozove – kaže Ljubiša.

Objašnjava da je usvojen, baka Mitra ga je uzela kad je imao samo dva dana. Zbog toga je, kako kaže, još više poštuje i pazi.

Najstariji dečak Slađan ide u školu u Brzoj Palanci i smešten je u internatu. Tamo mu je obezbeđen smeštaj i hrana. – Tuga mi natapa srce jer ga šaljemo bez dinara u džepu. Druga deca kupe sok, pojedu čokoladu, a on može samo da gleda. Jedva sakupimo para da ih nekako obučemo – kaže majka Velinka.

Otac Ljubiša dodaje da deca nikad nisu gladna. Sade luk, pasulj, krompir… – Bojao sam se godinama da nam socijalna služba ne oduzme decu zbog naše nemaštine. Da ih ne razdvoje, smeste u hraniteljsku porodicu… Borio sam se i rukama i nogama da oni uvek imaju šta da pojedu – kaže Ljubiša i dodaje: – Mnogo nam je teško što nam je isključena struja. Molio sam u opštini da nam pomognu, ali zasad ništa. Spas bi nam bio kad bismo imali, recimo, stado ovaca, pa malo prodamo jagnjad, malo mleko i sir. Imamo pašnjake, mislim da bi nas to spaslo.

Osim trošnih štala i još trošnije kuće, ova porodica ima jednu kravu, dve ovce, tri koze i nekoliko kokošaka. – Pre mesec dana su nam uginule četiri svinje, verovatno neka bolest, a zbog dece smo ih očuvali. Ali neka, važno da smo na okupu, da su deca zdrava – kaže Ljubiša pognute glave.

Skromni i stidljivi DECA SANJAJU KOMPJUTER

Trojica mlađe braće pešače do škole dva kilometra, i još dva do kuće. Zimi, kažu, tata uvek ide s njima jer prilaze šakali i vukovi. Zbog smetova, ponekad u jednom pravcu putuju po dva i po sata. Dečaci stidljivo gledaju u pod. Na pitanje šta bi voleli da imaju jedino, i to šapatom, odgovara Slađan: – Da imamo kompjuter… Ako ima dobrih ljudi, možda će se Slađanu i ostvariti želja.

Preživljavanje ODEĆA I HRANA OD DOBROTVORA

Božinovići su do sada u nekoliko navrata od opštine dobijala po 5.000 dinara pomoći. Crveni krst im donosi odeću i pakete namirnica i sredstva za higijenu. Dobrotvorna fondacija Srpske pravoslavne crkve „Čovekoljublje“ im je kupila traktor. – Oni su hteli i da nam sazidaju montažnu kuću, ali zbog nerešenih imovinskih odnosa to nije bilo moguće. Čuli smo i da majka Mitra ima pravo na nekakvu tuđu negu, ali moramo da odemo u Bor, a nemamo put – jada se Ljubiša.

Izvor: kurir.rs

8 GODINA ROBIJE MAJCI MONSTRUMU IZ NEGOTINA: Vesna pustila da joj dečko na njene oči ubije ćerkicu (2)

Viši sud u Negotinu usvojio je sporazum o priznanju krivice kojim je Vesna Firulović okrivljena da je dopustila Zoranu Albiću da na smrt pretuče njenu ćerku Lunu (2,5) osuđena na osam godina zatvora.

Sporazumom ovoj ženi stavlja se na teret krivično delo nepružanje pomoći nemoćnom licu, a kazna koja joj je izrečena je ujedno i maksimalna kazna pomenuto delo.

Ova odluka suda usledila je nakon što je Više tužilaštvo u Negotinu podiglo optužnicu protiv ove majke kojom je tereti za krivično delo napuštanje nemoćnog lica za koje je zaprećena kazna do osam godina zatvora, jer krajem maja ove godine u kući u Prahovu nije sprečila Zorana Albića, muškarca sa kojim je živela, da nasmrt pretuče njeno dete.

Ona je, kako se navodi u optužnici sve vreme bila ispred kuće dok se Albić iživljavao nad detetom, a ni u jednom trenutku nije pokušala da ga zaustavi i spasi dete, ali ni da pozove pomoć iako je, kako je i sama navela, znala da u komšiluku živi socijalni radnik.

Kako je istragom utvrđeno, a šta je ona kasnije potvrdila na saslušanju pred postupajućim tužiocem, ona nije reagovala nijedne sekunde dok se njen momak Zoran Albić brutalno iživljavao nad njenom ćerkicom koja je imala samo dve i po godine.

Vesna je, kako se navodi u optužnici sve vreme bila ispred kuće dok je Albić krvnički tukao dete, ni u jednom trenutku nije pokušala da ga zaustavi i spase dete, ali ni da pozove pomoć iako je, kako je i sama navela, znala da u komšiluku živi socijalni radnik.

Utvrđeno je i da je Vesnu Zoran izbacio iz kuće jer je bio nervozan nakon što mu je ujak prebacio kako je našao ženu koja ima dete sa drugim. Kada je Albićev ujak otišao iz kuće, oko 1 ujutru, on je pijan počeo da viče i razbija stvari po kući. Ova lomljava uznemirila je dete koje je počelo da plače. Pomahnitali nasilnik vikao je na devojčicu da ućuti i prestane da plače, a ona je reagovala sve glasnijim plačom… Tada je, prema optužnici, Zoran Vesnu izbacio iz kuće i zaključao ulazna vrata, dok je on ostao nasamo sa devojčicom Lunom. Albić je tada razbacao stvari po kući i brutalno tukao dvoipogodišnju devojčicu.

Izvor: kurir.rs