Mesečne arhive: januar 2019

Psiholog otkriva kako da prepoznate sramežljivost kod dece: 4 načina da im pomognete!

Često možemo čuti da se za pojedino dete kaže kako je sramežljivo ili povučeno, dok su ona nasuprot njemu glasna, vesela i rado se igraju s drugima. I upravo u ovakvom etiketiranju počinju problem.

Sramežljivost je čak i genetski uslovljena, a oko prve godine života javlja se kao prirodan refleks u blizini nepoznatih ljudi, te svoj vrhunac može doseći u tinejdžerskom dobu.

S druge strane, o povučenosti se može govoriti tek kada dete počinje da razviji sliku o sebi, kada stvara svoje misli i osećanja. I zato to nisu isti pojmovi.

Ali sramežljivost može znatno uticati na život deteta, a ono što pritom čine roditelji i ostali uključeni u razvoj, od presudne je važnosti.

Koje su vrste sramežljivosti, zašto se ona smatra društveno nepoželjnom i što roditelji mogu učiniti po tom pitanju, otkrila je psiholog Tina Brzić.

Sramežljivost se u današnjem društvu smatra manom jer sprečava osobu da uspostavi ravnopravan kontakt sa svojom okolinom. Takvi pojedinci znaju biti nesrećni, za socijalne interakcije im je potrebno puno više uloženog truda i svesnih radnji, te često ostaju neshvaćeni.

„Međutim, u nekim situacijama je sramežljivost sasvim prirodna, posebno u ranom detinjstvu. Tada govorimo o sramežljivosti u odnosu na druge. Deca  još uvek ne mogu regulisati stepen uzbuđenosti koji dolazi iz okoline“, pojašnjava psihologinja.

I upravo će se zato dete sakriti iza vaših nogu kada ga nepoznata osoba upita kako se zove ili će se uvući u vaše krilo. I to je sasvim prirodna reakcija.

Međutim, značajniji problemi počinju da se događaju  kada se kod dece razvije sramežljivost u odnosu na samog sebe.

Takva vrsta sramežljivosti implicira loše sliku o sebi, nisko samopoštovanje, pa čak i samopoimanje.

„Deca koja pokazuju takvu vrstu sramežljivosti često deflektuju u smislu povlačenja, slabog uspostavljanja kontakta s drugima, maštanja, sanjarenja, ali ponekad i izliva agresije.Preplašena su i boje se promena i grešaka, a sve je to rezultat odnosa s roditeljima i okolinom„, ističe Brzić.

Naime, deca se ne rađaju s lošim mišljenjem o sebi. Što dete misli o sebi u srednjem i kasnom detinjstvu, zavisi od poruke koje je dobilo iz svoje okoline, najviše od roditelja, te samo nastavlja slati te iste poruke.

Kako napominje psiholog, često je teško pronaći uzrok detetovog lošeg doživljavanja sebe jer poruke iz okoline mogu biti nenamerne i vrlo suptilne.

Drugim rečima, roditelji nekad nisu ni svesni toga da ih šalju.

Izbegavajte etiketiranje deteta i osluškujte ga

Upravo zato što nisu svesni poruka koje šalju, roditelji ili drugi članovi porodice često svojim postupcima čine trajnu štetu. Posebno je štetno kada mu se govori neka ne bude sramežljivo jer mu se time poručuje da je sramežljivost nešto loše, te da ono zbog toga nije dovoljno dobro.

Slušajte ga i podstičite na nova iskustva

Detetu je potrebno pružati podršku, podsticati ga na nove aktivnosti i situacije, osigurati jasan prostor za grešku i pratiti njegove potrebe.

Zanimljivo je da u britanskom govornom području decu nazivaju osobama kratkih nogu (short leg person), što nas upućuje na to da ih trebamo gledati kao prave male osobe sa svojim integritetom, potrebama i jasnim mestom u svojoj okolini. Saslušati dete je važno“, pojašnjava psihologinja.

Kako sve kreće od kućnog vaspitanja, treba imati na umu to da deci treba pružiti priliku da se sama razviju, da im se nikako ne nameće tuđe mišljenje, a to se može videti i u malim stvarima poput dečjih crteža.

Dete oseća, prati, posmatra i sve što nauči, primenjuje na sebi. Zato, kada vam donese crtež i kaže:

‘Nacrtao sam medu’, nasmešite se i zahvalite na poklonu. Nemojte na glas procenjivati kakav ste crtež dobili.

Ne upoređute svoje dete s drugima

„Ako vas dete pita da li vam se sviđa crtež, pohvalite njegov trud i rad. Vrlo lako upadamo u zamku misleći da znamo bolje od dece, da više znamo što njima treba, ali oni nam svakodnevno pokazuju što je za njih važno kako bi se razvili u stabilne, samouverene, vredne ljude. Dovoljno ih je samo pratiti i uvažiti“, zaključuje Tina Brzić.

Primetite li pak kod deteta već prve znakove sramežljivosti, pokušajte da reagujete što pre. Ako ste i sami bili sramežljivi, ispričajte detetu svoju priču i kako ste „došli na drugu stranu“.

Dobro je i stvarati interakciju s drugom decom, ali ne prisilno

U redu je pristupiti na igralištu drugim roditeljima i njihovoj deci pa upitati dete kako se zove njihov medvedić pa potom svome detetu uputiti pitanje poput „Sviđa li se i tebi? Šta ti se najviše sviđa na njemu?“, ali ako dete odbija svaku interakciju, nemojte ga prisiljavati. Pričekajte bolji trenutak.

Budite pažljivi u tome da ga ne etiketirate jer, verujte, stalna govorenja nekome da je sramežljiv može imati posledice za kasnije. Osluškujte ga i uvažavajte.

 

Izvor: stil.kurir.rs

Šokantna tvrdnja naučnika: Školski sistem ubija kreativnost dece, evo kako!

Pre mnogo godina NASA je kontaktirala sa dr Džordžom Landom i Bet Jarman kako bi razvila visoko specijalizovani test koji će im dati sredstva za delotvorno merenje kreativnih potencijala NASA-inih raketnih naučnika i inženjera, piše Ideapod.

Test se pokazao vrlo uspešnim za NASA-ine svrhe, ali naučnicima su ostavili nekoliko pitanja za dalja istraživanja: odakle dolazi kreativnost? Jesu li neki ljudi rođeni sa njom ili se ona uči? Ili to proizlazi iz našeg iskustva?

Naučnici su tada testirali 1.600 dece u dobu između 4 i 5 godina. Njihov test merio je sposobnost da se problemima pristupi sa novim, različitim i inovativnim idejama, a ono što su otkrili ih je šokiralo.

Procenat dece koja su ušla u kategoriju mašte koja je u granicama genijalnosti bio je punih 98 posto!

Ali ovo nije kraj priče. Naučnici su bili toliko zaprepašćeni da su odlučili da naprave longitudinalnu studiju i ponovo ispitaju decu, pet godina kasnije kad su imali deset godina.

Novi rezultat je pokazao da samo 30 posto te iste dece spada u kategoriju mašte koja je u granicama genijalnosti.

Kad su deca testirana sa 15 godina, procenat je pao na 12 posto!

A šta je sa odraslima? Koliko nas je još uvek u kontaktu sa našim kreativnim genijem nakon godina školovanja?

Nažalost, samo 2 posto.

Za one koji sumnjaju u doslednost tih rezultata – ili misle da bi to mogli da budu izolovani slučajevi – ti rezultati zapravo su bili ponavljani više od milion puta, piše Gavin Nascimento.

Taj članak je prvi put upozorio na ovu neverovatnu studiju i njegovu šokantnu implikaciju: školski sistem, naše obrazovanje, udaljava nas od našeg kreativnog genija.

„Razlog za to nije previše teško shvatiti; škola, kako to jasno zovemo, institucija je koja je uspostavljena kako bi služila željama vladajuće klase, a ne običnih ljudi“, navodi se u članku.

„Da bi takozvana elita mogla da održava svoje raskošne životne stilove otvorenog luksuza – tamo gde najmanje pridonose, ali uživaju najviše – shvataju da deca moraju da budu zaglupljena i mora da im bude ispran mozak kako bi prihvatili njihov gramzivi sistem nametnute oskudice, beskrajnog iskorišćavanja i neprekidnog rata“, piše Nascimento.

Šta sada? Može li da se regeneriše naša kreativnost?

Land tvrdi da imamo sposobnost da budemo ponovo na 98 posto ako želimo. Iz onoga što su otkrili iz studije sa decom i od načina na koji mozak funkcionše, postoje dve vrste razmišljanja koje se odvijaju u mozgu. Obe se koriste različitim delovima mozga i to je sasvim drugačija vrsta paradigme u smislu kako ono oblikuje nešto u našem umu.

Jedna se zove divergentna – to je mašta, koja se koristi za stvaranje novih mogućnosti. Druga se naziva konvergentna – kada donosite odluke, testirate nešto, kritikujete, procenjujete.

Dakle, divergentno razmišljanje deluje poput akceleratora, a konvergentno razmišljanje deluje kao kočnica.

„Otkrili smo šta se događa sa tom decom kada ih školujemo – podučavamo ih da istovremeno koriste obe vrste razmišljanja“, kaže Land.

Kada neko zatraži od vas da smislite nove ideje i vi ih iznesete, ono što će vam u školi reći je: „Pokušali smo to ranije“, „To je glupa ideja“, „Neće funkcionistai“ i tako dalje.

Evo što moramo prestati da radimo:

„Kad zapravo gledamo u unutrašnjost mozga, vidimo da se neuroni međusobno suprotstavljaju i zapravo smanjuju moć mozga jer stalno procenjujemo, kritikujemo i cenzurišemo“, kaže Land.

„Ako delujemo pod strahom, koristimo manji deo mozga, ali kad koristimo kreativno razmišljanje, mozak živne.“

Šta je rešenje?

Moramo ponovno da pronađemo tog petogodišnjaka u sebi. Ta sposobnost koju mi ​​kao petogodišnjaci posedujemo nikada se ne gubi.

„To je nešto što vežbate svaki dan kada sanjate“, podseća nas Land.

Kako ćete pronaći tog petogodišnjaka?

Land nas izaziva sve: Sutra, uzmite viljušku, probudite petogodišnjaka i smislite 25 ili 30 ideja kako ćete poboljšati tu viljušku.

 

Izvor: stil.kurir.rs

Nemojte da ugrozite njihovu ličnost: Ovako ćete najbolje kazniti dete, a da mu ne uništite samopouzdanje!

Sistem kažnjavanja treba da bude jasan i izbalansiran. Nemojte da dajete iste kazne i za loše ocene i za slomljeni prozor. Male stvari zaslužuju male kazne, a veliki nestašluci zahtevaju veće kazne

Većina roditelja misli da ni u čemu ne greši kada je vaspitanje dece u pitanju, ali naučnici kažu da kada su u pitanju kazne za određeno ponašanje roditelji i te kako ne znaju šta treba da rade.

Većinu vremena odrasli ne mogu da se kontrolišu pa kažnjavaju decu i više nego što ona to zaslužuju. To onda ima negativne posledice po dete pa ono razvija strahove i stereotipe zbog čega mu je mnogo toga u životu teže da uradi. Eksperti savetuju da se u tim trenucima poslužite nekom od sledećih taktika.

Ako dete nije imalo zlu nameru, ne treba da ga kaznite

U većini vremena deca ne žele nikoga da povrede, već samo žele da otkrivaju nove stvari. Kada dete želi da uči, podržite ga. Kada kažnjavate dete zbog nekih nesrećnih okolnosti koje su se iznenada desile, onda dete izrasta u neodlučnu osobu.

Predlozi i naređenja su dve različite stvari

Ove situacije se nazivaju stereotipne akcije. Roditelji misle da su tradicionalni načini vaspitanja najbolji jer su tako postupali i njihovi roditelji. Ali, postoji ogromna razlika kada kažete “Mislim da ne treba da igraš tu igru” i “Nemoj da igraš tu igru”. Ukoliko dete ima jaku ličnost ovo ga neće mnogo pogoditi, ali ukoliko je osetljivo onda će ga i te kako povrediti. Kada porastu, slušaće naređenja svih ljudi koje poštuju iz straha od posledica.

Kazna ne sme da bude emotivna

Ako je dete neposlušno, neki roditelji se ljute i ne mogu da se kontrolišu čak i ako vole svoje dete. To je često posledica velikih očekivanja koja roditelji imaju od dece, a kada se ta očekivanja ne ispune roditelji se ne osećaju zadovoljno. Takve emocije treba potisnuti.

Javno kažnjavanje je neprihvatljivo

To ponižava i vređa decu, a čini ih da se pored toga osećaju besno. Tako će se dete uvek osećati postiđeno, poniženo ukoliko se situacija ponavlja. Kasnije mogu da postanu u potpunosti zavisni od mišljenja drugih ljudi.

Ispunite svoje pretnje

Ako obećate detetu da ćete ga kazniti onda to i uradite. Obećanje da ćete izvesti kaznu je gore nego ne kazniti dete uopšte. Deca brzo uče da su to samo prazne reči koje njihovi roditelji koriste i sa time se mire.

Kada ne znate ko je kriv, kaznite sve

Ako niste sigurni koje od dvoje ili više dece je krivo za neki nestašluk, kaznite oboje ili sve. Tako se deca neće osećati odvojeno, a ni krivac se neće izvući.

Deca treba da odgovaraju za sadašnje nestašluke, ne i za one od pre

Jedna od najvažnijih taktika je kazna – oproštaj – zaborav. Dete koje je stalno pod kaznom jer je nešto uradilo pre ne može da bude jaka osoba.

Kazna treba da bude u skladu sa godinama i hobijima

Sistem kažnjavanja treba da bude jasan i izbalansiran. Nemojte da dajete iste kazne i za loše ocene i za slomljeni prozor. Male stvari zaslužuju male kazne, a veliki nestašluci zahtevaju veće kazne.

Ne koristite loše i uvredljive reči

To se dešava kada su ljudi veoma emotivni. Mnogi roditelji ni ne primećuju da rade to. Psiholozi predlažu neutralni rečnik. Osetljiva deca mogu da imaju problem sa samopouzdanjem zbog toga. Mogu da zapamte kada su im otac ili majka rekli koju uvredljivu reč, a to je mnogo opasnije po devojčice nego po dečake pa vam savetujemo da posebno sa njima budete oprezni.

 

Izvor: stil.kurir.rs

„TAJNA JE U MNOGO LJUBAVI“ Upoznajte Spasiće iz Kragujevca, imaju ŠESTORO DECE, odgajaju sportiste i umetnike, a Ana je i zvanično „MIS MAMA

Roker i ekonomista. Zabavljanje, izlaženje, a onda brak i porodica. Zvuči kao kliše, ali nije. Kragujevačka porodica Spasić je daleko od toga, Darko je tehničar u hitnoj pomoći, svira u bendu, Ana je ekonomista, najlepša mama Šumadije, a roditelji su šestoro dece!

Bračni par Spasić su primer da može sve kad se hoće. Njihov dan je ispunjen do tančina i stalno su na nogama, a ključ je u ljubavi i deljenju posla.

– Svi nas pitaju kako postižemo, tajna je u tome da se svi mnogo volimo, delimo poslove i sve radimo zajedno, kaže za „Blic“ Ana Spasić (36).

Ana je na konkursu sajta “Lepa Šumadija”, među 200 mama, izabrana za najlepšu. Sa suprugom Darkom je u braku od 2002. godine i do sada su dobili šestoro dece, a to možda neće biti kraj.

– Ja sam ekonomista, završila sam smer za računovodstvo i bankarstvo, ali radim u privatnoj firmi koja radi instalacije za sudomašine. Suprug je tehničar u Hitnoj pomoći. Imamo šestoro dece, pa ceo dan provodimo u velikim obavezama i “na nogama” – kaže Ana.

Najstarije dete već ide u srednju školu, a najmlađe ima tek godinu i po dana, pa su obaveze roditelja različite i brojne.

– Najstarija Milica pohađa prvi razred Druge kragujevačke gimnazije i odlična je atletičarka atletskog kluba „Radnički“. Teodora je osmi razred. Talentovana je slikarka i pohađa časove likovne umetnosti kragujevačkog Doma omladine i pritom trenira atletiku, isto kao i njene sestre Anastasija, Marija i Milica. Anastasija je muzički nadarena, završila je tri razreda niže muzičke škole. Pohađa šesti razred. I još jedan mali đak je Marija, odlična je učenica sada trećeg razreda. Đurđija ima tri godine, a Gavrilo je najmlađi i ima godinu i po – priča Ana.

Ova lepa žena uspeva da postigne sve. I da brine o svom izgledu, i da radi nimalo lak smenski posao u fabrici, da skuva, opere, sredi dom. I naravno, da gaji svoju decu.

– Borimo se i ja i suprug. On radi i dodatni posao. Roker je i svira u bendu kako bi zaradio dodatni prihod za porodicu. Ekonomski nije lako, mada smo jedna prosečna porodica. Ali eto, kao i svi obični ljudi, čekamo platu i novac od svirki. Mi smo u braku od 2002. godine, a pre nego što smo odlučili da se venčamo, bili smo u vezi nekoliko godina. Planirali smo da imamo puno dece. Računali smo na troje, četvoro, ali eto imamo božiji dar. Sada nas je osmoro u porodici. Imali smo dovoljno snage i volje za to. Trudnoće sam odlično podnosila, i nije isključeno da će biti još dece – kaže kroz smeh najlepša mama Šumadije.

Ovu porodicu svi pitaju kako sve postižu. Ali oni dele posao. Kuvaju zajedno, obaveze u kući obavljaju zajedno. I to sami, bez tuđe pomoći. Čak i deca koja su starija pomažu mlađoj. Slažu se, brinu jedni o drugima. Ana kaže da je jedina “nevolja” što kad ukore neko od dece, ostalih petoro se ujedine, pa ga brane.

– Ja se nikada nisam prijavljivala za takmičenje lepote, i nagovorila me je koleginica mog supruga. Ali mi se svi mnogo volimo, i svi nam kažu da zračimo nekom posebnom energijom. Ja decu mnogo volim, i uvek kada jedno dete poraste ja se zaželim ponovo bebe. Ali živimo na 80 kvadrata, i pitanje je gde ćemo – kaže Ana i dodaje da bi joj mnogo bilo lakše, kada bi pronašla posao u svojoj struci, neko radno mesto koje je manje iscrpljuje.

Profesorka engleskog prva pratilja

Inače, drugo mesto je osvojila Nataša Krsmanović (36) profesorka engleskog jezika iz Kragujevca, a treće su podelile Danijela Jovanović (31) iz Mladenovca i Dijana Martinović (34) iz Gornjeg Milanovca.

 

Izvor: blic.rs

HEROJ DANA: Pitbul Saša spasila bebu iz zapaljenog stana, držeći je u zubima za pelenu!

Vatra, koja je u nedelju buknula u jednom stanu u Stoktonu, gradu u Kaliforniji, oštetila je dve zgrade u kompleksu, a nekoliko stanova je potpuno oštećeno. Da je tragedija, koja je mogla imati mnogo veće razmere, sprečena – POBRINULA SE SAŠA, ženka pitbula, kućni ljubimac porodice Čaičandu.

Naime, vlasnicu psa, Nanu, njena osmomesečna Saša probudila je oko 22 sata. Saša je cvilela i skakala po izlaznim vratima stana, pokušavajući da upozori vlasnicu i njenu ćerku na vatru, koja je počela da se širi strahovitom brzinom.

-Videla sam kako u zubima nosi pelenu. Za to vreme, požar je već uništio dom našim komšija, a Saša je sve jače lajala. Nije mi bilo ni na kraj pameti da pokušava da nas upozori na požar, priča Nana za “fox40”.

Nana je ustala iz kreveta da proveri šta se događa. Tek tada je videla da joj komšiluk gori, pa je panično krenula ka spavaćoj sobi u kojoj se nalazila njena ćerka, stara samo sedam meseci. Kada je ušla u sobu, imala je šta da vidi. Saša je već spašavala devojčicu tako što ju je izvlačila iz kreveta, držeći je za pelenu.

-Zahvaljujući Saši, na vreme smo izašle iz stana i nazvale 911. Uzbunile smo i ostale ljude koji su se u tom trenutku nalazili u zgradi. Dugujem Saši svoj život i život svoga deteta. Ona je naša junakinja. Bez nje, verovatno se ne bismo izvukle, ispričala je Nana.

Stan je potpuno izgoreo. Vatrogasci su brzo stigli i uspeli da u relativno kratkom roku ugase vatru, pa požar nije uništio celu zgradu. Ali, stan Saše i njenih vlasnica je potpuno uništen u požaru, zajedno sa svim stvarima koje su posedovale.

Dok pokušavaju da počnu život iz ispočetka, Nana se nada da će gets njene ljubimice Saše promeniti stav koji ljudi imaju o pitbulovima, kao kućnim ljubimcima.

VAU, KAKVA PRIČA!

 

Izvor: petface.net

MARIJA IZ SVRLJIGA PORODILA SE NA STEPENIŠTU ISPRED KUĆE: Držala je bebu u rukama i ponavljala samo jednu rečenicu! Dete je bilo modro i nije disalo, a onda se u Domu zdravlja DOGODILO ČUDO!

Marija Milivojević iz Svrljiga porodila se na minusu, ispred kuće, lekari „za dlaku“ spasli bebu. Dete bilo modro i nije disalo, zaplakalo tek posle reanimacije u Domu zdravlja.

Kada sam videla bebu, bila je potpuno modra, nije disala. Uzela sam dete u naručje i govorila: „Izdrži, dušo“. Nisam znala ni da li je moj tek rođeni sin uopšte živ. Ubrzo je došao vozač Hitne pomoći i odvezao nas u Dom zdravlja.

Ovako priča Marija Milivojević (25) iz Svrljiga, koja je u ponedeljak rodila Dušana, teškog dva kilograma, i koji je, po svemu sudeći, požurio da dođe na svet. Porođaj je krenuo iznenada, petnaestak dana pre termina, i to na stepeništu u dvorištu ispred kuće, na temperaturi ispod nule. Dečaku je zbog toga život visio o koncu, pa mu je u svrljiškom domu zdravlja hitno urađena reanimacija, nakon čega je dete zaplakalo, a s njim i kompletno osoblje ove zdravstvene ustanove.

Kada je u ponedeljak ujutru osetila jake bolove i kontrakcije, Marija je zgrabila torbu i odmah krenula da ispred kuće sačeka vozilo Hitne pomoći, koju je njen suprug Slađan prethodno pozvao. Međutim, tek što je napravila nekoliko koraka, shvatila je da beba dolazi, sela je na stepenište i porodila se.

„Nisam uspela da siđem, već sam maltene pala na prvi stepenik i tu ostala“, kaže Marija.

Trudovi su joj počeli, pa je Slađan imao vremena samo da otrči po ćebe.

„Porodila sam se na ćebetu, sama. Uzela sam bebu i ponavljala: ‘Izdrži, dušo’. Vožnja od kuće do Doma zdravlja, koja traje svega nekoliko minuta, meni je izgledala kao večnost“, priča suznih očiju Marija.

Nije, kaže, marila za svoj život, ali je brinula hoće li beba ostati živa.Požrtvovanost lekara ulila joj je nadu da će sve biti dobro, a kada je beba posle nekoliko minuta zaplakala, svi su odahnuli.

„Marija je kod nas primljena nešto pre sedam. Beba je bila modra, pupčana vrpca još nije bila presečena. Dežurna doktorka Olja Savić uradila je prijem, podvezala pupčanik, uradila reanimaciju, nakon čega je dete zaplakalo“, rekao je direktor Doma zdravlja u Svrljigu Ljutomir Davidović i dodao da su beba i majka, na sreću, dobro.

Davidović kaže da je, ipak, zabrinut, jer su životi i majke i bebe mogli biti ugroženi da je njihov vozač bio na terenu i da nije imao ko da ode po nju.

„Marijin suprug je više puta zvao, ali mi imamo samo jednog vozača u Domu zdravlja, a imali smo dva hitna poziva u isto vreme. U Lalincu je umirao čovek, u Svrljigu se žena porađala. Gde prvo intervenisati? Nakon reanimacije, ženu i bebu je do ikubatora u Nišu vozio naš ložač, što nije po zakonu, ali nije imao ko drugi, jer je vozač morao u Lalinac“, objašnjava direktor ove zdravstvene ustanove koji i sam često privatnim vozilom odlazi da ukaže pomoć pacijentima kada je to neophodno.

Vozač Hitne: Pomislio sam da je pala

Vozač Doma zdravlja iz Svrljiga Labud Milijić kaže da ne pamti da ga je neka situacija na terenu više pogodila nego kada je u ponedeljak ujutru na stepenicama u dvorištu zatekao pacijentkinju kako u naručju drži bebu kojoj ni pupčana vrpca još nije presečena.

„Na sreću, žena nije paničila, bila je veoma smirena, pribrana, lepo je sarađivala. Nisam znao o čemu se radi, najpre sam pomislio da je pala. Kada sam prišao, video sam da u rukama ima bebu, koja uopšte nije izgledala dobro. Uneo sam ih u vozilo i za nekoliko minuta smo bili u Domu zdravlja“, kaže Labud.

Slađan: Zvaće se Dušan

„Nisam znao šta da radim, ni kako da pomognem. Zvao sam i taksi i Hitnu, pa ko brže stigne. Međutim, moj sin je bio najbrži. Došao je na svet bukvalno za 10 minuta. Imamo sedmogodišnjeg Lazara, a bebu ćemo nazvati Dušan, jer je on duša i borac“, rekao nam je Slađan Milivojević.

 

Izvor: kurir.rs

MAJKO ZAŠTO PLAČEŠ? TEKST KOJI ĆE SVAKOG MUŠKARCA NATERATI DA RAZMISLI…

MAJKO,ZAŠTO PLAČEŠ?

Jedan mali dečak upitao je svoju majku: Majko, zašto plačeš?
– “Zato što sam žena” – odgovorila mu je majka.
– “Ne razumem te!” – zbunjeno je rekao dečak.
Mama ga je samo zagrlila nežno i reče mu: – “Nikada i nećeš razumeti sine”.
Kasnije je upitao svoga oca:
– “Tata, zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?”
– “Sve žene ponekad puste svoje suze bez ikakvog razloga” – bilo je jedino što je otac znao reći.
Dečak je odrastao i postao je čovek, a još uvek se pitao i tražio odgovor zašto žene plaču.

Jedne noći u snu mu se javio Bog i on ga je upita:
– “Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?”
Bog mu je odgovorio:
– “Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna. Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nosi svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da svakome mogu pružati utehu. Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porođaj i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece. Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu i da se brine za svoju rodbinu i porodicu u dane bolesti i nevolje bez prigovora. Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak iako su je veoma povredili. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce. Dao sam joj mudrosti da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali da povremeno testira njenu snagu i odlučnost da postojano bude uz njega. I napokon, dao sam joj SUZU da se isplače. To je samo njeno na korišćenje kad god joj zatreba. Vidiš, sine moj, lepota žene nije u odeći koju nosi, ni u njenoj figuri ili u načinu na koji se češlja. Lepota žene mora se videti u njenim OČIMA, jer je tu ULAZ u njeno SRCE i DUŠU – mesto gde stanuje njena LJUBAV!
– “ZATO”, nastavi Bog;

BUDI JAKO OPREZAN, NEŽAN i PAŽLJIV PREMA ŽENI DA JE NE RASPLAČEŠ, JER JA BROJIM NJENE PROLIVENE SUZE… ŽENA JE NASTALA OD ČOVEKOVOG REBRA, A NE OD NJEGOVIH STOPALA DA SE GAZI PO NJOJ, NE OD NJEGOVE GLAVE DA SE SA ŽENOM VLADA… VEĆ OD NJEGOVOG BOKA DA MU BUDE JEDNAKA, ISPOD RUKE DA BUDE ZAŠTIĆENA I POKRAJ ČOVEKOVOG SRCA DA BUDE VOLJENA…

Tajna savršene figure Francuskinja: Evo zašto nekoliko meseci nakon porođaja izgledaju nestvarno dobro!

Iako je normalno da se koža na stomaku opusti u prvim mesecima nakon što je beba došla na svet, kod nekih žena stomačić posle porođaja dobija karakterističan izgled

Kada bi sve žene posle porođaja tretirali kao one u Francuskoj, natalitet bi sigurno bio mnogo veći, jer bi dame bile zadovoljnije. Evo u čemu je tajna dobrog izgleda Francuskinja posle porođaja.

U većini zemalja, žene su, po otpuštanju iz porodilišta, prepuštene same sebi, pa nisu u prilici da sa stručnim licima razgovaraju o problemima vazanim za svoje telo, koji se javljaju nakon porođaja.

U Francuskoj, s druge strane, porodilje obavezno posećuju ginekologa u toku prvog meseca nakon porođaja, pa mogu da se požale stručnjacima na eventualne poteškoće i bolove. Uz to, one, u proseku, dvanaest sati provedu u razgovoru s postnatalnim fizioterapeutom, koji je specijalizovan za rehabilitaciju karličnog područja i abdominalnih mišića.

– Razgovaramo o tome kako da se oporaviti perineum i kako da se poboljša seksualni život – objasnio je Džejms Turgis, francuski fizioterapeut i vlasnik privatne klinike u Londonu.

On dodaje da se abdominalni mišići redovno pregledaju, za slučaj da je došlo do bilo kakvih oštećenja, a ženama se propisuju i određene vežbe za ovaj deo tela.

Iako je normalno da se koža na stomaku opusti u prvim mesecima nakon što je beba došla na svet, kod nekih žena stomačić posle porođaja dobija karakterističan izgled: formira se pojas masnih naslaga podeljen na dva viseća dela.

Ovaj drugi slučaj je znak da se abdominalni mišići nisu vratili u pređašnji položaj. Ovo stanje naziva se abdominalna dijastaza, a u većini zemalja se ne kontroliše. Uz to što dijastaza izaziva neatraktivan izgled stomaka, ona, ukoliko se ne leči, dovodi do većih problema – nevoljnog mokrenja i bolova u donjem delu leđa.

Štaviše, fizička aktivnost u vreme razvoja abdominalne dijastaze može izazvati dalje poteškoće.

– Ako se mišići stomaka nisu vratili u pređašnji položaj, mišići karličnog dna nemaju pravilan oslonac – kaže Marija Eliot, fizioterapeutkinja koja vodi londonski centar “SimplyWomansHealth”.

– Mnogo žena koje su bile u formi pre porođaja smatraju da su njihovi mišići dovoljno snažni i odlaze na trčanje ili vežbanje, zbog čega nastaju problemi poput stresnog nevoljnog mokrenja – dodaje Eliot.

Kako objašnjava, u tom stanju čak i jednostavni čučnjevi mogu da dovedu do toga da se abdominalni mišići još više udalje.

– U Francuskoj, ženama se najpre pomaže u jačanju mišića karličnog dna (kegelovim vežbama) i približavanju abdominalnih mišića. Tek kada se ovo postigne, žena može da počne s vežbama za stomak – kaže Marija Eliot.

 

Izvor: stil.kurir.rs

Velika greška koju prave mnogi roditelji: Ovako mnogo igračaka utiče na razvoj deteta!

Stručnjaci s univerziteta u Toledu utvrdili su da igračke mogu da koče razvoj deteta i da se deca s manje igračaka više igraju, kreativnija su i lakše se fokusiraju na zadatke i igru.

Roditelji često prave grešku i nagomilavaju igračke u kući misleći da tako pomažu svom detetu. Međutim, u nedavnoj studiji koja je sprovedena u Toledu istraživači su izjavili kako previše igračaka stvara kontraefekat i deca ne postaju kreativnija, nego se brzo zasite i onda žele još.

U sklopu istraživanja su deci mlađoj od tri godine dali četiri ili 16 igračaka te su posmatrali njihove navike. Deca sa manje igračaka su se duže igrala jednom igračkom i bila su fokusiranija i kreativnija. Zaključak naučnika je bio da je manje igračaka bolje za razvoj deteta, odnosno da će ga više njih ugroziti.

– Igračke držite izvan detetovog vidnog polja i redovno ih menjajte. Sve vreme će se osećati kao da je Nova godina i doživljavaće to kao da stalno dobijaju nove igračke. Manje igračaka neka bude deci na raspolaganju, a većinu sklonite i tako decu neće ometati preveliki broj šarenih predmeta, naveli su u rezultatima istraživanja.

Roditeljima se preporučuje da pametno biraju igračke, odnosno da biraju one koje će trajati dugo ili podsticati kreativnost, razvoj i maštu.

 

Izvor: stil.kurir.rs

Stručnjak otkrio: Evo kako ime deteta utiče na kasnije ponašanje i uspeh u školi!

U poslednje vreme sve su popularnija neobična imena, pa čak i izmišljena. Izbor zna biti i stresan, pogotovo ako se roditelji ne mogu dogovoriti, a ime može imati trajne posledice na dete.

David Figlio, profesor ekonomije i obrazovanja na američkom Univerzitetu Northwestern, koji je istraživao uticaj imena na decu, pronašao je povezanost.

Kako kaže, dečaci s imenima koja se tradicionalno daju devojčicama imaju veću šansu da će se lošije ponašati nego vršnjaci s muškim imenima. Kao što izvlačimo zaključke o osobi na temelju načina pričanja ili odevanja, tako nesvesno stvaramo stav o osobi na osnovu imena.

Profesor je analizirao imena dece iz miliona izvoda iz knjige rođenih, te ih analizirao. Pomoću statističkih analiza pokušao je proceniti verovatnost da ime pripada nekome niskog socioekonomskog statusa.

„Deca koja, iz lingvističke perspektive, imaju imena koja su dali slabo obrazovani roditelji, lošija su u školi i često imaju poteškoće u učenju“, rekao je za Live Science.

Decu koja imaju imena koja povezujemo s lošijim socioekonomskim statusom, okolina može označiti kao manje sposobnu. Deca pokušavaju ispuniti tuđa očekivanja, a ako su ona niska, deca se ni ne trude, i obrnuto.

Inteligentnija deca ne spavaju noću, a danju spavaju kraće

„Bebama nije prirodno da spavaju duže. Nema ni dokaza da imaju ikakve koristi od tog, a to možda neki roditelji ne žele čuti“, kaže Petar Fleming, profesor za zdravlje dojenčadi i razvojnu psihologiju na Univerzitetu u Bristolu.

On i njegov tim pronašli su vezu između visokog razvoja i intelektualnih postignuća i budnosti tokom noći. Kaže i kako je najbolje vreme za spavanje tokom dana, a od 18 sati do ponoći bebe najviše žele biti budne.

 

Izvor: stil.kurir.rs