Mesečne arhive: avgust 2018

Mali sam i ne znam drugačije..

Internetom ovih dana kruži pismo „jedne bebe“ koje nas je dirnulo

Umorna si i pomalo ljuta, jer briga o meni izgleda dosta teško. Pre nego što odustaneš, pokušaću da ti objasnim moje ponašanje. Možda ćeš se onda osećati bolje…
Draga mama,
Hvala ti puno što me dojiš. Verovatno i sama već znaš koliko je tvoje mleko najbolje za mene. Umorna si i pomalo ljuta, jer briga o meni izgleda dosta teško. Pre nego što odustaneš, pokušaću da ti objasnim moje ponašanje. Možda ćeš se onda osećati bolje. Ako su me nakon porođaja odvojili od tebe, meni treba više vremena da povratim svoj instinkt i počnem pravilno da sisam.
Možda sam izgubio na težini dok smo bili u bolnici. Znaj mama, ja ću ti uvek reći kad sam gladan da bih dobio što više tvog mleka. Čak i ako je prošlo samo pet minuta od kad sam poslednji put sisao!
Ali mama, ja sam jako mali i ne mogu brže! Sad mi treba 20 minuta da dobijem samo pet mililitara tvog kolostruma koji mi puno znači! Ali mamice, sve je u redu! Ne postoji mesto gde bih radije bio nego u tvom naručju, da slušam tvoj glas i mirišem te, čak iako se nisi kupala otkako sam rođen. Za mene si najukusnije i najdivnije biće.

Ne postoji puno načina kako bih ti rekao šta želim. Mogu plakati i mogu sisati. Ne mogu puno da vidim, ali dosta mogu da osetim. Osećam kako me stavljaš na svoje grudi mama, i tada sam najsrećniji. Možda te zbunjuje to što želim da sisam po ceo dan i noć. Ali mama, ja ne gutam sve vreme. Ja vežbam kako da postanem snažniji i istovremeno pospešujem tvoju “fabriku mleka” koja za mene ima ukus bolji od sladoleda!
Ako mi ponudiš flašicu, ja ću posisati sve što je u njoj jer drugačije ne znam. Moj stomačić je mali i na tvojim grudima mogu zastati kad god poželim. Mama, kad sisam ja podstičem i dva bitna hormona prolaktin i oksitocin.
Ovaj drugi je odgovoran za tvoje bezrezervno zaljubljivanje u mene! Postoje samo tri događaja u tvom životu kada se ovaj hormon čudnog naziva luči – tokom mog rađanja, tokom mog stvaranja (tačnije pri orgazmu!) i kada sisam! Možda ti zvuči čudno što ja kao beba sve ovo znam. Ali mama, meni je bitno da ti budeš srećna i zato želim da napravim sve što mogu kako bi ti pružio što više ovog divnog hormona.
Mama, znam da želiš samo najbolje za mene i da se ponekad brineš imaš li dovoljno mleka za mene. Možda počinješ da sumnjaš u svoje telo. Ali, ja znam da ti to možeš. Dozvoli nam da budemo zajedno ceo dan i noć, nerazdvojni i ja ću napraviti svo mleko koje mi je potrebno.
Ja volim i baku i tatu i sve ostale koji dolaze kako bi me videli, ali sam najsrećniji kad sam s tobom! Volim da slušam tvoje srce dok spavam, tako si topla i mekana i mirišeš najdivnije na svetu. Mesto između tvojih grudi je mesto gde mogu spustiti svoju glavicu i osetiti dodir tvoje kože. Volim i kada me dojiš ležeći pored mene. Osetim kako si opuštena, mleko tako lako teče i znam da tada ne žuriš da me podojiš brzo i odeš od mene.
Mama znam da si bila vrlo aktivna pre nego što sam se ja rodio. Išla si u bioskop, u restoran, u posetu prijateljima. Znam da ti sad deluje kao da nećeš uskoro sve to ponovo raditi. Možda nam je stan u neredu, možda sudovi nisu oprano danima… Ali mama, ja bih ti hteo nešto da ti obećam. Ne znam reći kad će se dogoditi, ali doći će dan kad ću te trebati puno manje. Moje će se sisanje prorediti i postati brže, počeću i da spavam sam u krevecu. Uživaću i voleću i kad me neko drugi drži. Naučiću i kako da se sam uspavam, naučiću i kako da manje zavisim od tebe.
Ali danas mama ti mi najviše trebaš. Nadam se da će moja ljubav prema tebi, koju ti ne mogu još pokazati, biti dovoljna da izdržiš ove naporne prve dane!
Tvoja beba
Izvor: Index.hr

Najlepša ženska ruska imena sa divnom simbolikom: 5 popularnih imena za vatrene, srećne i darovite devojčice

Vatrena kraljica, mirna, spokojna i sveta – evo koja su najlepša ruska imena za devojčice!

Popularnost ruskih imena ne jenjava, šta više sve je veća, a roditelji se često odlučuju za njih jer su milozvučna, ali i zbog predivnih značenja koje sa sobom nose.

Pa, ako ste možda buduća mama, a još uvek niste izabrali ime za bebu, donosimo 5 najpopularnijih i najlepših ruskh imena za devojčice, koja su kod nas odavno popularna.

Pet najpopularnijih ženskih imena ruskog porekla

1. Tatjana: Tatjana ili skraćeno Tanja ima jedinstveno značenje – vatrena kraljica

2. Olga: Ogla ili Olja je ime koje je u Rusiju prispelo u 9. veku sa švedskim Vikinzima, a radi se o varijanti njihovog imena Helga. Prevodi se kao „zdrava, srećna, sveta“

3. Maša: Ovo ime nekoliko značenja, a najčešće mu se prepisuju ona poput „gospođa“ ili „ona koju ljubi Bog“

4. Nataša: U prošlosti su ovo ime dobijale devojčice koje se rode na Božić, a znači rođen, rodni, dan rođenja, rođendan

5. Irina: Ovo ime vezuje se za ono grčko – Eirene, i znači „mir, spokoj“

 

Izvor: loveseansa.rs

Pušenje pred decom: Evo šta se dešava u telu mališana i kakve su posledice!

Šanse da odrasli nepušači umru od posledica teške plućne bolesti veće su ako su odrastali uz roditelje pušače, pokazali su rezultati američkog istraživanja.

Članovi Američkog udruženja za borbu protiv raka zaključuju da pasivno pušenje u detinjstvu „rezultira smrću sedam od 100.000 odraslih nepušača godišnje“.To je rezultat studije sprovedene na 70.900 odraslih nepušača.

Stručnjaci kažu da je najbolji način zaštite deteta od loših posledica duvana – prestanak pušenja, piše BBC.

Jeziva statistika

Kada su učesnici istraživanja tokom odrastanja živeli sa samo jednim pušačem postojale su i druge posledice po zdravlje, pokazala je američka studija. Izloženost duvanskom dimu tokom 10 ili više sati nedeljno povećava rizik od smrti od ishemijske bolesti srca za 27 odsto, od moždanog udara za 23 odsto i od hronične opstruktivne bolesti pluća za 42 odsto u odnosu na osobe koje su živele s nepušačima.

Rezultati studije objavljeni su u časopisu American Journal of Preventive Medicine. Učesnici su odgovorili na upitnik o izloženosti pušenju od najranijeg doba, a potom je njihovo zdravstveno stanje praćeno naredne 22 godine.

Pušačima se loše piše

„Ova poslednja studija doprinosi našim nastojanjima da pušače „izvedemo“ napolje, odnosno da ih izmestimo iz zatvorenog prostora kako ne bi naškodili deci“ i odraslim nepušačima, smatra Hazel Čizmen, aktivista grupe Action on Smoking and Health, Hazel Cheeseman, dodajući kako bi „za sve bilo najbolje da roditelji u potpunosti prestanu da puše“.

Ona smatra i da bi ubuduće trebalo da se izdvaja više novca za ovakve aktivnosti. S njom se slaže i dr Nik Hopkinson, savetnik udruženja British Lung Foundation koji potvrđuje da „pasivno pušenje ima dugotrajno negativan efekat na zdravstveno stanje deteta.“

Sa žaljenjem ističe da su sredstva što su ih dobijali aktivisti za borbu protiv pušenja u Velikoj Britaniji ukinuta.

„Morali bismo još snažnije da se angažujemo na tome da svako, naročito roditelji vrlo male dece i trudnice koje puše dobiju odgovarajuću pomoć u nastojanju da prestanu da puše“, smatra dr Hopkinson.

Bitan uticaj na razvoj

Od ranije je poznato da su deca čiji su roditelji pušači izloženija opasnosti od razvoja astme i da se njihova pluća razvijaju sporije. Američka studija pokazala je da se posledice pasivnog pušenja osećaju i u odrasloj dobi. Najčešće rezultiraju hroničnom opstruktivnom bolešću pluća, ali i brojnim drugim hroničnim bolestima.

Jedan od autora studije, dr Rajan Dajver kaže:

„Ovo je prvo istraživanje koje upućuje na povezanost između izloženosti dece pasivnom pušenju i smrti od hronične opstruktivne bolesti pluća u srednjoj ili starijoj životnoj dobi. Studija je dodatan podsticaj da se smanji izloženost pušenju dece i odraslih osoba koje ne puše.“

 

Izvor: stil.kurir.rs

Tata je ostao sam sa bebom: Kad se mama vratila, ZATEKLA IH JE U OVOM STANJU i ostaćete bez teksta kada ih vidite

Neki će reći da su tate najbolje mame, drugi će se zgroziti. A evo šta se zapravo dešava kada mame ostave bebe same sa tatama.

Tate su najbolje mame?
Tate znaju prioritete – prvo hrana, a onda igrice.

Kao što rekosmo, hrana pa igrice



Tate su najbolje mame?
Tate su majstori efikasnosti koji će sa minimumom truda pružiti najviše zabave.



Tate su najbolje mame?
Nekada su i previše lenji - kao onda kada smisle način da spreče dete da otpuzi negde.



Tate su najbolje mame?
A dete može da se "imobiliše" i ovako.



Tate su najbolje mame?
Dete može da se "imobiliše " i ovako.



Tate su najbolje mame?
A jedan tata setio se i kako da razlikuje identične blizance



Tate su najbolje mame?
A na kraju dugog, napornog dana, obično se sve završava ovako.




Izvor: zena.blic.rs

 

Jedna stvar se obično ne nalazi na spisku jedne trudnice a trebalo bi – RADUJ SE, ŽENO!

Svaka prvorotka prati sledeći scenario: prisustvuje časovima za trudnice, satima proučava metode za kontrolu bola tokom porođaja, čita svu moguću literaturu vezanu za sam čin porođaja, gleda porođajne videe raznih žena na youtube-u, lista dobre i loše efekte medikamenata koji se daju pre, tokom i nakon porođaja. Prostije rečeno, svaka prvorotka postaje hodajuća enciklopedija rađanja.

 

Kako to obično biva, na časovima za trudnice, časove drže iskusne babice spremne da svojim znanjem detaljno odgovore na pitanja svake trudnice. Trudnici ostaje samo da izmašta svoju bebu i idealni porođaj.

Tada se, trudne i zbunjene, žene prepuštaju pisanju porođajnog plana, pakuju torbu za porodilište, za sebe i bebu, prave još koji spisak stvari koje treba poneti. Sasvim razumljivo, jer sva ta priprema ih vodi, korak po korak, do psihičke pripreme za nešto što do sada nisu iskusile. Mnoge se trude da sve vreme budu fizički aktivne, pa pored svijanja gnezda za novorođenče i bavljenja kojekakvim kućevnim aktivnostima, dodaju u svoj dnevni raspored šetnje, plivanje, akvabik. Da budemo potpuno iskrene, tu negde se ubaci i slatka hrana, jer se tada jede za dvoje, i duge dremke, jer se tada i drema za dvoje. Sve smo svesne da je ta „2u1“ filozofija šarena laža, ali to je jedna tako dobra šarena laža da nijedna trudnica ne planira da je se odrekne u skorije vreme. U tom blagoslevnom stanju, obilje vremena daje priliku da se odgledaju svi zapostavljeni filmovi, pročitaju sve knjige koje su hvatale prašinu. Sušta je suština da se porođaju pristupa kao organizovanju Madoninog koncerta – planiraj, organizuj, vežbaj pokrete i psihički se pripremi kao nikada do sada za performans svog života, jer ćeš imati publiku.

Sva je prilika da ste fokusirane, spremne kao zapete puške i… nažalost, veoma, veoma nervozne.

U ovoj rečenici dolazimo do ključnog dela čitave predporođajne žurke. Dok razmišljate o mogućoj indukciji, infuziji oksitocina, epiziotomijama i ostalim porođajnim radostima, zaboravite da se zaista, iskreno, kao dete radujete i budete uzbuđene! Kako se taj bitni dan rođenja vašeg potomstva približava, mesto uzbuđenja zameni frustracija, neizdržljivost i netrpeljivost. U poverenju, niti možete da trpite vi sebe, niti drugi vas.

Kao što se dešava u životu, šira slika nastupa tek nakon što bura događaja prođe. Nakon porođaja, po nepisanom pravilu, žene shvate da je trebalo da se raduju i budu uzbuđene, umesto što su se prepustile strahovanju i bojazni od neočekivanih ishoda.

Neverovatna je činjenica da mnoge žene u razgovoru o porođaju zakukaju koliko su sati provele u porođajnim bolovima, koliko ih je epiziotomija bolela, koliko im je šavova ostavila, dok se nijedna ne seti da uhvati svoju sapatnicu za ramena, prijateljski je prodrma i kaže: „Draga, očekuje te najlepši, najmagičniji, najemotivniji životni momenat! Čeka te nešto što se rečima ne može opisati, nešto što se mora doživeti!“ Niko vam ne kaže kako će vas preplaviti talas ljubavi onog momenta kada ugledate svoju bebu prvi put. Niko ne kaže kako ćete se osećati trijumfalno, nadahnuto, zaljubljeno, čudesno. Eto, ne možemo ni dovoljno prideva da nanižemo o tome koliko je to predivno.

Bez sumnje, ne postoji nijedan lepši i oplemenjujući osećaj od rađanja bebe. Ne postoji. To je najlepši osećaj na svetu. Činjenica je da se ne može uporediti ni sa čim drugim. Da ne govorimo o tome, da ta malena kifla života i ljubavi koju ste doneli na svet i samim tim ga i ulepšali – čini da sve izgleda fantastično. Postali ste mama. I osećate se moćno, osećate se kao da u trenu možete da pomerite planine!

Ukoliko ste te sreće da vaš muž prisustvuje porođaju, on će takođe osetiti i podeliti delić tih jakih emocija. Zanemeće od osećaja ljubavi kada prvi put ugleda vaše dete. Zanemeće od jačine tog uragana. Bez obzira na to kako ste doneli dete na svet, da li ste imali carski rez, prirodan porođaj, da li ste usvojili dete – trenutak kada shvatite da ste postali roditelj je trenutak kada poverujute u magiju. Samo da naglasimo, ta magija nema rok trajanja koji je vezan za prvo dete, nastavlja se sa svakim narednim.

Obratite pažnju na trudnice oko vas. Dešava nam se da neka prođe i da malo izljubomorišemo jer znamo da joj je magija na dohvat ruke. Najlepši trenutak njenog života je tu iza ugla, čeka da je zagrli. Niko ne spori da je porođaj težak, da telo prođe kroz velike i ne baš prijatne promene, ali sve mame kažu da bi rado ponovile sve zarad te magije.

Ako u ovom trenutku pakujete torbu za bolnicu, ili čitate spisak po devedeseti put, ili ste se zabrinuli zamišljajući neželjene scenarije, pustite sebe da osetite radost. Iskrenu, detinju radost onog što vas očekuje! Budite srećne, uzbuđenje i ushićene. Jer, magija stiže, obećavamo!

 

Izvor: najboljamamanasvetu.com

Poruka svima koji osuđuju fotografije i vesti o mrtvorođenim bebama!

Caila Smith mama je petero dece, dva para blizanaca i devojčice koju čuva u srcu.

Na svom blogu Keeping Up With The E’s, osvrnula se na jednu, još uvek tabu temu – objavljivanje fotografija i vesti o mrtvorođenim bebama na društvenim mrežama.

Naime, ako na Instagramu upišete #stillbirth, prikazaće se više od 80.000 fotografija, a ova mama napisala je snažnu poruku svima onima koji posramljuju te roditelje.

“Samo prošli mesec, na društvenim mrežama videla sam kako tri majke kritiziraju zbog objavljivanja fotografija svojih mrtvorođenih beba. Tri majke, koje već ionako pate, patile su još i više zbog zlih komentara.

View this post on Instagram

Beginning. My new beginning is the ending of a life that had only just begun • • This is the beginning of my grief journey. The moment my world shattered and I lost my sense of everything. My baby, myself, my future, my family. Everything changed in an instant. Instead of the new beginning of a baby, I was thrust into the beginning of a bereaved parent • • The first days were a blur. Even though I relive them with sharp clarity every single day. The beginning seems like that first month. But years from now, the beginning will feel like this whole year of firsts. I am still in the beginning • • I have decided to join @whatsyourgrief for the month of August, and refocus my love of photos, and the fact that I don’t have a newborn to be filling that desire, and follow their photo a day prompt. Today’s prompt was beginnings. I will always miss the beginning of what should have been. This is the beginning of what is • • #wygriefphoto #photoadaychallenge #annamaechristensen #lifeafterstillbirth #bereavedmother

A post shared by Alissa Christensen (@lissables) on

Neki od tih komentara bile su reči poput ‘neprikladno’, ‘traženje pažnje’, a nekoliko ljudi otišlo je toliko daleko i dragocene male bebice i njihove roditelje nazvali ‘odvratnima’. Zbog toga sam odlučila napisati nekoliko reči svima koji se imalo slažu s tim komentarima i smatraju da su takve fotografije i vesti ‘neprikladne’.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, svake godine rodi se oko 2,6 milijona mrtvorođene dece. To je 2,6 milijona života vrednih priznanja i slavlja. Ali, prema mnogima, roditelji to ne bi smeli raditi jer drugima nameću nelagodu? Jadni vi… Jer dok vaša nelagoda prestaje iste sekunde kada se prestanete fokusirati na nečiju tragediju, tim roditeljima nelagoda ne prestaje do kraja života.

Ako se ne slažete s odlukom roditelja koji javno objavljuju rođenje svog deteta, samo zato jer se radi o mrtvorođenosti, onda vam nemam šta drugo reći. Zapamtite, ‘mrtvorođenje’ je ipak rođenje.

S druge strane, takve objave nisu ono što su ti roditelji priželjkivali kad su videli pozitivan test na trudnoću. Oni nisu hteli objaviti svoje mrtvorođenče, hteli su objaviti svoju bebu ružičastih obraza, bebu čiji je život tek počeo. Ali, nose se s onim što im je dano na svoj način.

Da imaju fotografije ili video svog deteta dok je živo, garantujem vam da bi ih podelili. S obzirom da nemaju, dele jedine uspomene koje su im ostale.

Mrtvorođenost krade tim roditeljima prvi plač, prvi osmeh, odrastanje, rođendanske proslave, sve uspone i padove, venčanja, potencijalne unuke i milijon drugih malih i velikih stvari. Ostaje im samo priča i po koja slika o mrtvorodjenoj bebi.

I zato, moram vas pitati, zašto biste im hteli ukrasti još jednu stvar?

Molim vas, shvatite da ste vi ovde nebitni. Dok svi drugi iznose svoje najiskrenije saučešće, vaša okrutna negativnost je krajnje nepotrebna. Roditeljska ljubav je najmoćnija, ona koja nikada ne može biti slomljena – niti vašim ružnim komentarima, niti životnim problemima, niti tragedijom mrtvorođenosti.

Budite ljubazni jer ne poznajte takvu bol.”

 

Izvor: lolamagazin.com

Bolnički protokoli – nisu isto što i saobraćajni propisi, NISU ZAKON!

Saobraćajnih propisa se MORATE pridržavati. Ali niste primorani da radite sve što vam kažu u bolnici, lekar, babica ili sestra.

Legalno gledajući, žene nisu primorane da prihvate bolnički protokol kada dođu da se porode, ili u bilo koje vreme tokom trudnoće. Od trudnih žena očekuju njihove porodice, medicinski radnici, pa čak i potpuni stranci da se one povinuju instrukcijama koje daju zdravstveni radnici, da se ignorišu njihove vlastite želje – jer imati viziju kako želimo da dočekamo svoju bebu se smatraju nerealističnim i sekundardnim u odnosu na sigurnost.

Zakon je, međutim, sasvim jasan, trudne žene NISU lude ili iracionalne, one imaju potpunu sposobnost donošenja odluka. Nadalje, imaju pravo da donose odluke u vezi trudnoće i poroda, i zdravstveni radnici moraju pružiti usluge koje traže.

Kada žena kaže: “Moj doktor/babica mi dozvoljava da idem preko 41. sedmice pre nego me indukuju” ili “CTG je obavezan u mojoj bolnici, to im je protokol”. možemo odmah ustanoviti dve stvari:

– Da zdravstveni radnik na kojeg pri tome misli, nije bio jasan pri razgraničenju legalne obaveze trudnice nasuprot njene lične preferencije gleda neke prakse i protokola institucije u kojoj radi
– Da zdravstveni radnici nisu ispunili SVOJU legalnu obavezu: da obezbede ono što je poznato kao INFORMISANI PRISTANAK (ili ga je bolje nazvati Informisano odlučivanje).

Koristeći gore navedene scenarije, ono što bi mi TREBALI čuti da nam žena kaže je sledeće:

“Moj doktor/babica je raspravio sa mnom koje izbore imam nakon što dođem u 41. sedmicu. Trenutno ispitujem koristi i rizike indukcije i čekam da se moje dete rodi.” i “Moja bolnica nudi kontinuirano praćenje fetusa tokom poroda. Ponudili su mi materijal za čitanje kako bi mi pomogli u odluci.”

Da budemo načisto, kada doktor, babica ili sestra, kažu ženi da je njihov bolnički protokol jasan, kada ne raspravljaju o RIZIKU, kada ne pojasne da je žena zakonski u mogućnosti da odbije, ONI KRŠE ZAKON, jer zakon zahteva informisani pristanak, i podržava informisano odbijanje.

KADA ŽENA ODBIJE BILO ŠTA U TRUDNOĆI ILI PORODU ONA NE KRŠI NIJEDAN ZAKON

Doktori, babice i bolnice ne mogu “dozvoljavati” ženi da čini nešto jer oni nemaju zakonske snage koja im daje to pravo “dozvoljavanja”. Zakon omogućava jedino trudnoj ženi moć nad svim odlukama koje se tiču nje i njenog deteta. Doktor, babica, muž ili porodica žene ne mogu doneti odluku za ženu osim ako ih sud nije ovlastio preko advokata, da donose medicinske odluke.

Bolničko osoblje redovno ostavljaju utisa0k. na trudne žene i žene u porodu kako su njihovi protrokoli zakonski obavezujući, međutim, protokoli su dizajnirani kako bi njihova institucija funkcionisala bez prepreka. Nisu zasnovane na najnovijoj praksi zasnovanoj na dokazima, i to je jasno kada vidimo da različite bolnice imaju različite protokole i stope u intervencijama tokom poroda. Protokoli služe kao vodiči za osoblje, kako bi se standardizovala nega, a ne kao zakon za žene u porodu.

Zdravstveni radnici u porodilištima bi trebali biti zakonski obavezani da izjasne svoje motive. Žene imaju pravo da znaju da li je njihovo zdravlje zaista ugroženo ili jednostavno preferiraju da se povinuju bolničkim protokolima. Zdravstveni radnici takođe trebaju biti vrlo jasni da oni mogu samo preporučivati, a da odluka stoji na ženi.

Nažalost, nije neuobičajeno da trudnice misle da se ništa ne pitaju u pogledu medicinske nege koja im se pruža, i zato one upravo koriste reč “dozvoljeno”, i govore o bolničkom protokolu kao da su primorane da mu se povinuju kao da je u pitanju zakon. Iako neki zdravstveni radnici zaista objasne ženama da mogu odbiti neke preporučene aktivnosti tokom poroda, obično se ne pridržavaju toga na samom danu poroda. Ovo se nekad naziva Namami i Obrni, ali takođe može biti u pitanju jednostavno loša komunikacija među bolničkim radnicima.

Istina je ova, žene nisu samo primarni donosioci odluka, zakonski gledajući, već su i  kompetentne kada im se “da” sloboda da to i urade. Ljudi koji veruju da se žene trebaju povinovati hirovima medicinskih radnika i bolničkim protokolima pokazuju jasan nedostatak razumevanja važnosti poroda kako za ženu tako i za bebu.

Jedina osoba koja može “dozvoliti” bilo kome nešto tokom trudnoće i poroda, jeste sama trudnica, i jedini protokoli koji su zaista važni su njeni.

 

Izvor: lolamagazin.com

Ova hrabra fotografija slavi kćerku koju je izgubila i sina kog će dobiti!

Nakon što je rodila mrtvorođeno dijete, fotografkinja i mama, Čelsi Kar (Chelsea Karr) ponovo je ostala trudna i odlučila je da fotografijama ovjekovječi trudnoću sa svojom “duga bebom” (rainbow baby).

Prema Kicks Count, dobrotvornoj agenciji iz Velike Britanije koja je posvećena trudnicama, “duga beba” je beba koja se rodi nakon neonatalne smrti, mrtvorođenčeta, pobačaja ili smrti odojčeta. “U prirodi, duga se pojavi nakon oluje i daje nam nadu da stvari idu na bolje. Duga bebe donose svjetlo, ali nikako ne zamjenjuju bebu anđela” piše na stranici organizacije.

U svom postu na stranici Love What Matters, fotografkinja je opisala priču iza svoje duga bebe, napisavši kako je u junu 2017. godine ostala trudna, nakon što su proslavili rođendan njenog dvogodišnjeg sina.

Tokom 13. nedjelje trudnoće, otkrila je da ima nizak plazma protein A vezan za trudnoću (PAPP-A), protein koji stvara posteljica. Bilo joj je teško jer se o ovome ne zna mnogo, a može značiti mnoge stvari, ali isto tako ne mora značiti ništa. Glavni razlog za brigu je bio visok rizik od trizomije 18 poznatije kao Edvardsov sindrom.

Porodica je redovno išla na kontrole, a ubrzo su saznali da je beba ženskog pola, te da nema trizomiju 18.

Kada je bila u 22. nedjelji trudnoće, par je na društvenim mrežama objavio da će dobiti dijete.

Dvije nedjelje kasnije, 25. oktobra, kada je Čelsi bila u 24. nedjelji trudnoće, probudila se sa glavoboljom i grčevima u stomaku. Primijetila je i to da njena kćerka nije aktivna kao obično u tom periodu. Kar je odvedena u rađaonu obližne bolnice gdje su doktori poslije pregleda utvrdili da beba nije živa.

Čelsi je indukovanim porodom rodila mrtvu Kloi Džejd (Chloe Jade), a ginekolog je utvrdio da je razlog za to skriveno odvajanje posteljice.

Majka je provela dva dana u bolnici i za to vrijeme primila 16 jedinica krvi. Po izlasku iz bolnice, čitava porodica se morala nositi sa ovim gubitkom. Oko četiri nedjelje nakon poroda, Čelsi je dijagnostikovana trombofilija, genetski poremećaj zgrušavanja krvi koji čini da osoba bude sklonija formiranju krvnih ugrušaka, te može biti krivac za nizak PAPP-A.

Čelsi se još uvijek nosila sa gubitkom kćerke kada je otkrila da je ponovo trudna. Ona i njen muž su bili prestravljeni, te su preduzeli sve moguće mjere predostrožnosti, uključujući i uzimanje posebnih Aspirina i konsultacije sa specijalistom fetalne medicine.

“Što sam se više približavala 24. nedjelji, bila sam anksioznija. Razvila sami PTSP i moj um je umišljao iste simptome koje sam imala sa Kloi” navodi Kar.

U 34. nedjelji, Kar je napisala da je anksioznost i dalje prisutna, ali da je željela da najava ove trudnoće bude hrabra posveta Kloi, kao i proslava trudnoće sa svojim sinom.

Fotografkinja se odlučila za dramatičnu pozadinu dima u duginim bojama.

Kar je rekla za A Plus da je inspiracija za ovo došla nakon što je vidjela fotografiju sa sličnom idejom u svojoj fotografskoj grupi. Kada je ostala trudna, znala je da želi nešto drugačije, što se ne viđa često.

Fotografije je napravila sama, uz pomoć supruga i roditelja. Imala je mnogo anksioznosti zbog ove objave jer je Kloi izgubila samo dvije nedjelje nakon što su objavili da je trudna.

“Veoma mi je bitno da podijelim svoju priču. Gubitak djeteta, prekinuta trudnoća, sve su to tabu teme. Nakon gubitka Kloi, mnogo ljudi mi je zamjerilo što sam pričala o njoj i uključivala je u stvari. Želim da podignem svijest o tome da iako je grozna stvar izgubiti dijete, to se dešava” tvrdi Čelsi.

Ne postoji pravi način kojim se žali za djetetom. Pričom o Kloi i dijeljenjem ovih fotografija je kako ova majka žali za svojom kćerkom i održava njen duh živim.

“Nadam se da druge majke znaju da nisu same. Jedna stvar koju sam spoznala je da sam otvorila vrata najjače zajednice. Izgubiti dijete je najteža stvar koju roditelj može doživjeti i zbog toga znati da nisi sam znači mnogo” rekla je Kar.

 

Izvor: lolamagazin.com

Moje dete je bolje od tvog: Još ne hoda sama? Naša, bome, eno već trči!

Jovana Kešenski za Lola Magazin na duhovit način napisala je iskrenu i veoma istinitu priču o takmičenju među majkama.

Bilo je to pre sedam meseci, sećam se dobro.

„Dobar dan.“

„Dobar dan.“

Pozdravljam radnicu u piljarnici čija je sestra dobila ćerku istog meseca kad i ja svoju.

„Imate li svežih tikvica?“

„Imamo, naravno, dole su u gajbici“, pokazuje mi prstom.

Čučnem, malo prebiram, ne pritiskam, tražim neku lepu. Ona primeti to, pa kaže: „Sve su od jutros“.

„Super, trebaju mi za malecku“, opravdavam rovarenje po gajbi.

„Je l’ voli da ih jede?“

„Videćemo danas“, kažem: „Nije ih još probala.“

„Nije ih probala?! Niste joj još dali tikvicu“, začuđena je, oči joj se uvećale.

„Nismo. Još uvek sisa, ne žurimo nigde. Za sada je probala šargarepicu i krompir, jede žitarice“, ne znam koji se vrag pravdam.

„Ova naša, bogami, već pasulj tamani. Izmrvimo i malo hlebića u to, sve pojede! Posle prdi k’o prava!“ I… Počinje.

„Jede pasulj, pojede punu šerpicu, jede kiflu, celu. Ima svuda sarme. Već izgovara mama, tata. Sedi već sama. Ima tri zuba. Zna da se lepo igra s igračkama. Kod svakog hoće, ne plaši se ljudi“.

Pakujem tikvice, klimam, plaćam račun, klimam, pozdravljam klimanjem.

Izlazim na ulicu. Uzimam vazduh duboko, dublje. Zovem muža i počinjem da mu pričam kao ona meni, bez prestanka.

„Ali, ona već jede pasulj, naša tek probala šargarepu, mrve joj i hleb, naša ni ne zna šta je hleb, sedi već sama uveliko i što naša neće da se igra sa onim medvedom i onom muzičkom igračkom?“

„Pa, dobro, neka jede pasulj, ješće ga i naša“, kaže pribrano.

„I sedeće kad bude spremna“, kaže pribrano.

„Čemu tolika drama“, pita. I zaista, čemu drama, pitala sam se na stotine puta za ovih trinaest meseci. Čemu drama?

Od kada sam postala mama kao da me je neko, van moje volje, stavio na atletsku stazu da se trkam, da se takmičim. Pored mene, levo i desno, sve mame k’o ja, ruku oslenjenih na kolica u kojima su bebe. Neke plaču, neke ne. Na majke čije bebu plaču, s tribina se gleda sa čuđenjem. Čuju se povici „gladna je, nahrani je“, „puna joj je pelena“, „ne uzimaj je u ruke, ne navikavaj je“, „hladno joj je“, „toplo joj je“. ‘Ajd što dobacuju s tribina, dobacuju i druge mame, uglavnom one čija deca spavaju mirno u kolicima.

„Moja obožava da bude u kolicima, kako to da tvoja ne voli“, pita prva do mene.

Nekad svesno, nekad nenamerno, ali većina mama se takmiči (bar latentno) u pogledu svega, od ishrane preko broja zuba do marke odeće, i posebno u pogledu motornog razvoja deteta.

„Moj počeo da sedi sa šest meseci. Tvoja nije još. Pa kako?“

„Moja prohodala sa deset meseci, da je vidiš, ko prava, neće za ruku da nas uzme.“

„Tvoja ima osam zuba? Naša, bogami, deset!!!“,“Mi već jedemo meso. Kako niste probali, pa zar nije trebalo da ga uvedete sa sedam meseci?“

„Tri pesmice zna. Priča k’o navijen. Kako to da tvoj kaže samo tata, mama, baba? Pa, je l’ mu pričate?“

„Mi skinuli pelene sa petnaest meseci. Šta čekate, je l’ neće na nošu?“

I tako redom

Čuje se to svuda, u prodavnici, ambulanti, na savetovalištima, na ulici, za kasom.

Stalno.

I da se razumemo, nije to „samo“ dobronamerna razmena iskustava, ima tu i te kako nadmetanja. I počinje još u porodilištu – koja se koliko napatila, koja je vrištala, koja „a“ nije pustila, koliko je sati trajao porođaj, koliko koja šavova ima, doje li i koliko koja mleka ima. Čim zacele, priča se prenosi na odojčad.

I baš kad su najosetljivije i najzbunjenije, jedna drugu ovakvom pričom još više zbunjuju, jer se upoređuju, jer rast i razvoj dece upoređuju.

Nedavno me jedna komšinica pitala, dok sam držala Srnu za ruke: „Još ne hoda sama? Naša, bome, eno već trči“.

Super. Šta drugo da kažem? Da pravdam normalan razvoj svog deteta ko da nešto škripi, da joj objašnjavam da ne može da hoda u skafanderu, da je svako dete priča za sebe, da je nisam rodila da se nadmećem, da se trkam, jurim, da je forsiram da bi drugi rekli – ma, bravo. Da preko nje prebijam i lečim neke svoje frustracije, želje, nesavršenosti?

Volim kada čujem mame ponosne na svoju decu. Ne volim da čujem mame koje se nadmeću (i one su naravno ponosne, ali one to prezentuju drugačije). Razlika se oseti u interpretaciji, boji glasa, stavu, položaju ruku, čuđenju što neki drugi mališan nije istim tempom postigao što i njihovo dete.

Ovoga je bilo i ranije. Ovoga je bilo oduvek, bez obzira na uzrast. Sećam se priprema pred matursku veče u srednjoj školi. Sedimo kod drugarice, njeni imućni, nikad joj, Bogu hvala, nije falilo. Iznosi pred mene haljinu na ofingeru, lepu, lepršavu. Pitam je kakvih još ima da se kupi. Odgovara njena mama: „Za tebe mršavu, ima veći izbor i nisu skupe, imaš ih baš budzašto u onom butiku ‘Mira’, ne moraš dalje ni tražiti. Moja Sanja ima specifičnu građu, lepe velike grudi, uzan struk, pa smo jedva ovu našli. Taman će joj duge noge i manekenska figura doći do izražaja“.

I to je to. Učenje u tri rečenice svog deteta da je sve u lepim grudima, zgodnim nogama, uzanom struku i da se mršava deca radnika lakše obuku i da njima nije to toliko važno.

Mislim da bismo svi skupa trebali da se opustimo, da sutra ne bismo imali klince nezadovoljne i nesigurne u sebe.

Da se manemo nadmetanja i upoređivanja, da živimo rasterećeno, onako kako osećamo da je za našu decu i nas najbolje, pa makar to drugima izgledalo kao najlošiji mogući izbor. Da ih odgajamo osluškujući glas iz grudi, jer on nikad nije omanuo, da verujemo u njih i kad kaskaju i kad jure u prohodavanju, i kad jedu pasulj i kad samo za siku znaju, da ih ne upoređujemo nikad i ni sa kim, da ih naučimo da su najbolja i najlepša baš takva kakva jesu, sa klempavim ili sitnim ušima, sa mnogo ili malo zuba, sa krivim ili ko strela pravim nogama, sa manjkom ili viškom kilograma, u bilo kakvoj odeći.

Da ih naučimo da se smeju, da se raduju životu, da se takmiče sa sobom zbog sebe.

Da svemu ovome naučimo i sebe.

 

Izvor: lolamagazin.com

Sara od porođaja radi stvar KOJE SE SVI GROZE: „Sedela sam na šolji, gledala u gaćice i pitala se ŠTA SAD – a onda uradila ONO ŠTO NIJEDNA ŽENA NE BI“

Od trenutka kada uđemo u pubertet, pa godinama koje će uslediti, mi devojčice stidimo se menstruacije.

Tako je bilo i sa mnom. Čak kao već odrasla mlada žena, osećala sam neku vrstu stida pri kupovini uložaka i tampona. I tada sam osećala posledice pritiska društva da moramo da se stidimo svoje menstruacije, piše Sara Banton, blogerka i aktivistkinja za sajt „Romper“.

Tek pred kraj fakulteta shvatila sam da žene ne smeju da se stide menstruacije i potpuno sam promenila svoj stav prema tome. Pomogao je i porast proizvoda poput gaćica za menstruaciju, ili „diva čašica“. Ipak, crtu sam povukla pred „slobodnim krvarenjem“ jer sam smatrala da je to nehigijenski.

Međutim, sada, kao majka koja je potpuno upoznata sa sopstvenim reproduktivnim sistemom i kao društvena aktivistkinja koja se bori za jednaka prava muškaraca i žena, ali i aktivistkinja za zaštitu prirode, rešila sam da isprobam „slobodno krvarenje“.

ŠTA JE SLOBODNO KRVARENJE?

Koncept je jasan sam po sebi – žene koje koriste ovu metodu ne koriste nikakav način zaštite. Da, nije baš lep prizor spirati krv sa odeće, ali nije ni kraj sveta.

Kako svoj glavni posao radim od kuće, a dodatni posao od mene zahteva da budem u kancelariji samo par sati nedeljno, zaključila sam da mogu da priuštim sebi taj luksuz slobodnog krvarenja. Time ću svakako osetiti u kakvoj su situaciji žene koje prosto ne mogu da priušte tampone i uloške.

PRVI DAN

Kada sam dobila, prvi instinkt bio mi je da posegnem za ormarićem sa tamponima i ulošcima. Zaustavila sam se i sedela na šolji, gledajući u flekavi veš, i pitala se šta sledeće da preduzmem. Promenila sam veš, oprala onaj već isflekani, preko toga obukla šorts za vežbanje u nadi da će on biti dovoljan da upije štetu.

Ustala sam sa šolje, uverena da će sve ipak proći glatko, međutim, čim sam ustala ustanovila sam da mi je krv kapala po čarapama.

DRUGI DAN

Očekivala sam da ću krvariti, ali ne ovako žestoko. Možda je ovo u stvari normalan dotok moje menstruacije, ali ja to nisam primećivala zbog tampona? Takođe, promenila sam garderobu jedno četiri puta.

TREĆI DAN

Trećeg dana osećala sam se snažnije nego ikada. Grčevi nisu bili samo grčevi – sada sam ih videla kao dokaz da moje telo radi ono što treba da radi.

Prisetila sam se svoje prijateljice koja je pre nekoliko godina iz zdravstvenih razloga morala da odstrani matericu, i pomislila kako bi ona sigurno dala sve da oseti ove grčeve.

ČETVRTI DAN

Obično moja menstruacija traje oko šest dana. Međutim, ovog puta sam četvrtog dana videla da krvi skoro da i nema. Ne znam zašto se to desilo, ali oduševljena sam time.

KAKO JE PROTEKLO?

Da, menjala sam veš i odeću češće nego što bih inače i morala sam da nosim više slojeva. Takođe, morala sam da stavljam peškir ispod sebe kada bih legla da spavam. Međutim, menstruacija mi je trajala svega četiri dana, od čega su prvi i poslednji bili gotovo neprimetni.

Celo iskustvo bilo je oslobađajuće. Ne kažem da svaka žena treba ovo da radi, ali kažem da postoji određena lepota u slobodnom krvarenju i svaka žena bi morala da ima pravo da slobodno krvari ukoliko to želi.

 

Izvor: zena.blic.rs