„Znaš ti šta su naponi. Ja sam ti doktorka i nemoj da mi se dereš tu za svaku kontrakciju, ti si prvorodkinja tek smo te stavili na sto, do 3 nemam šta da te gledam!! “ Ja kažem da me drugačije boli nego kontrakcija i dobijam pitanje „A šta si mislila da će da ti prija kao kad si ga pravila? Pa ne šire se noge samo zarad zadovoljstva“

Ovo je moje iskustvo sa porodjaja, i odlučila sam da ga podelim sa vama jer da sam samo jednu ovakvu priču pročitala sigurno bih se drugacije ponašala.
Moja prva trudnoća protekla je besprekorno, takva trudnoća se samo poželeti može. Bila sam potpuno aktivna, vesela, bez ikakvih tegoba… Uživala u svakom trenutku trudnoće čak i pred sam kraj trudnoće nisam imala nikakvih tegoba ni otoke, ni umor ama baš ništa, osim velikog stomaka i nestrpljenja jer je bebica probila termin 4 dana 😊

14.jul 2019. 04:50 h javljam se u porodilište u Nišu, sa porodjajnim kontrakcijama na razmaku od po 8 minuta i ispalim sluznim čepom. Na prijemu dečko jako neljubazan i krajnje nepristojan ali me stavlja na CTG uz komentar „Sada će da vidimo da li si me dzabe budila?“. Posle CTG-a zove doktora a meni kaže da se spremim za pregled. Doktor stariji, krupan covek, od onih koji na prvi pogled ulivaju autoritet, ali jako ljubazan i prijatan. Gleda CTG i prilazi da me pogleda uz komentar “ Polako samo… Sačekaću da te pogledam izmedju kontrakcija ne brini ništa paziću… „

Nakon pregleda doktor mi reče „Dobro ćero, super si ti za prvorodkinju. Ne brini se neće porodjaj bas odmah sad ali do 10 ćeš najverovatnije da držiš bebicu, jel dečak ili devojčica? “ Ja odgovaram samo „devojčica“ on nastavlja razgovor: „E baš lepo one su bolje od dečaka veruj mi“ ( pokušava šalom da me opusti ).
„Sa kim si tu, a evo ga suprug..“ (tu se sa njim našali malo) i nastavlja: „Dobro donesite joj stvari ona ostaje ovde, za nekih 4-5 sati će da se porodi. Ajde pozdravljajte se još 10-tak minuta pa se vidimo gore“ ja i suprug ostajemo presrećni. On nam je otklonio onaj strah i paniku, sads smo jedva čekamo da se porodim 😊

Odlazim u pripremnu sobu čujem se sa sestrom, mamom i svekrvom. Medicinske sestre me pripremaju sve što treba. Doktor dolazi do mene, gleda CTG, kaže: „Znam da te boli, imaš baš jake kontrakcije al zato se i brzo otvaraš i brže ćeš se poroditi hoćeš da prošetaš malo ako će da ti bude lakše“ . Ja kažem da ne mogu jer mi noge gube snagu kad me uhvati kontrakcija, on mi pruža ruku sa osmehom i kaže „Ajde zajedno ćemo“ I prošetao me lično dva-tri puta po hodniku. Ne mogu da vam opišem koliko je taj covek ulivao i poverenje i spokoj i sigurnost i pozitivnost ma sve, baš sve što je jednoj zeni tada očajnicki potrebno.

Na kraju smene došao je da se javi i poželi nam sreću. 08:15h u sobu ulazi mlada visoka crnka u pogledu se već vidi arogancija, bez predstavljanja kaže: „Raširi noge da te pregledam“, ja poslušna bez ijedne reči, pregled jako neprijatan. Znatizeljno pitam: „Kako stoje stvari?“ a dobijam hladan, drzak odgovor „Nikako, nisi makla od prijema nećeš ti do večeras. Gde ti je priprema za epidural?“ Zbunjena njenom konstatacijom da neću da se porodim do večeras odgovaram samo: „Nemam“, nisam joj objasnila da ne smem da primim epidural jer sam imala povredu donjeg dela kičme samo godinu dana pre toga. Ona se cinično smeje i u izlasku iz sobe kaže: „Dobro onda ćeš da osetiš sve čari prirodnog porodjaja“, ja u šoku. Pritom sam ubedjena da je ona samo neka sestra ili stažista.

Posle 20-tak minuta čujem da se u sobi pored moje rade pregledi i izmedju dve kontrakcije se odvucem sama da tražim pregled. Tamo starija doktorka gleda me i kaže „A nema šta da čekamo više 8,5 cm ideš ti na sto pile, bušite joj vodenjak pa da se ne maltretira više.“ 08:45h Ona ista crnka me odvodi u salu, buši mi vodenjak i seda za sto koji je u mom zaglavlju, okrenuta mi ledjima, niti vidi mene niti CTG, gleda u dečka koji sedi naspram nje. Tamo babica andjeoskog lica, priča samnom, opušta me, umiruje… Ja sam prve kontrakcije osetila još u 7 uveče dan pre toga, ali sam u porodilište otišla tek kada su postale baš bolne i mislila sam da bolnije ne mogu da budu, ali mogu… Nakon bušenja vodeljaka sve vreme sam smirivala sebe i osim povremenog „Ovo baš boli jel tako treba? Jel sve uredu?“ Nisu ni reč čule od mene. Trudila sam se da se ne derem i ne vrištim.

Babica prilazi mokrom gazom i kvasi mi čelo jer vidi da sam već premorena od bolova, a da će mi tek trebati snaga. Ona crnka se okreće i isteruje babicu jer je protiv pravila to što me umiva uz komentar „Jel vi mislite da sam ja budala da ne vidim šta radite ajde izadjite “ 😳
Posle 15 minuta prvi napon, ja zbunjena krenem da se derem „Doktorka, doktorka!“ Pokušavajuci da dozovem doktorku koja me poslala u salu, a devojka pored se okreće i uz pogled sa visine „Šta mi se dereš pored glave čujem te“. Ja kažem: „Zovem doktorku počeli su naponi“ a ona još ciničnije odgovara: „Znaš ti šta su naponi. Ja sam ti doktorka i nemoj da mi se dereš tu za svaku kontrakciju, ti si prvorodkinja tek smo te stavili na sto, do 3 nemam šta da te gledam!! “ Ja kažem da me drugačije boli nego kontrakcija i dobijam pitanje „A šta si mislila da će da ti prija kao kad si ga pravila? Pa ne šire se noge samo zarad zadovoljstva“ i smeje se (valjda misli da je duhovita).

Dečko koji je sedeo preko puta nje tada ustaje i izlazi (izgleda da mu je postalo neprijatno) a ona i dalje sedi na istom mestu i gleda u telefon. Ja u šoku, u panici, u strahu. Kreće drugi napon, ja krećem da dišem kako su nam pričali u školici, pokušavajući da ostanem smirena. Ona kreće da se dere na mene: „Nemoj da guraš i da dišeš tako dok ti ja ne budem rekla jel ti jasno!!!“ Ja odgovaram samo tiho „da“ pokušavajući da stisnem zube kako bi izdržala bolove. Znate ono kad vam svi pre porodjaja pričaju „Slušaj tamo sve što ti kažu.. “

U sebi osećam da nešto nije kako treba, ali se tešim da ona verovatno zna šta radi. Pokušavam da suzdržim napone jer na svaki moj i pokušaj disanja ili guranja ona me sledi poprekim pogledom preko ramena. Već gubim snagu… U tom trenutku nailazi babica koja od vrata viče „Auuuu glavaaa…. aaaa otkucaji bebe 70!!!“
Gospodja ili gospodjica crnka tek tad ustaje sa stolice. Babica se razletela, umiva me jer već gubim svest, objašnjava mi da se beba zaglavila i da joj otkucaji padaju da moram da nadjem snagu da guram. Dotrčavaju još 2 doktorke i 2 doktora … Kreće opšta panika, deru se da požure sa vakumom, jedan doktor se dere na onu crnku i izbacuje je iz sale…

Ja ih na trenutke vidim, na trenutke ne… Tu se već sećam u slikama. Tek tad mi daju neku inekciju protiv bolova u kuk. Onda mi jedan doktor prilazi i kaže „Slušaj me, porodićemo te vakumom ali moraš da nam pomogneš da beba ne bi imala posledice, moras da ostaneš pribrana i svesna, kad kažem -sad- guraj svom snagom koju imaš ja ću da ti pomognem, nemoj da se plašiš što ću da ti pritisnem stomak. Jel važi? Ajde moramo da spasimo bebu…! “ Napon – njegov pritisak i olakšanje, beba je napolju, ali ne čujem da plače… Čak je i ne vidim jer su njih 5-6toro ispred mene… A onda posle par minuta čujem plač i njihovo „Uuuh dobro je!“

Doktor prilazi, proverava mi posteljicu i kaže „Moraću da te uspavam za reviziju materice, ali sačekaću da se prvo upoznaš sa bebom, babice će sad da ti je daju, obadve ste mnogo hrabre“ i blagi osmeh podrške…10:08 vreme kada je moja dušica došla na svet <3 .

Da su okolnosti bile drugačije verovatno bi i koji minut ranije i sa manje traume i mučenja. Ono što želim da kažem svim trudnicama je da koliko slušaju doktore i babice toliko slušaju i svoj osećaj i svoje telo. Da sam ja slušala sebe i ovakvu priču pročitala pre porodjaja (a pročitala sam ih mnogo jer sam želela da se što bolje pripremim), verovatno bih se pobunila protiv one crnke još na samom početku dok sam još imala snage, jer joj od starta nisam verovala. Ako ništa drugo, kad su krenuli naponi a ona me terala da ih suzdržavam, drala bih se iz sveg glasa da me neko čuje i dodje na vreme, ne bih je ponizno slušala kako su me svi savetovali… Ne bih joj dozvolila da svojom arogancijom ugrozi i mene i bebu.

Mi smo imale neverovatnu sreću da je babica naišla tada i da su svi doktori bili u tom trenutku slobodni da priskoče u pomoć. Jedno veliko HVALA svima njima jer su nas bukvalno spasili… A vama buduće mame želim da se takvom osobom ne sretnete…

Aleksandra Stefanović

Ostavite komentar