Zbog naše nepažnje detetu je pukla jetra stomačna arterija (mišica)

Bio je 23 avgust sasvim obican dan, kasno poslepodne izasli smo na dvoriste sa trogodisnjim sinom da popijemo kafu i on da se malo igra jer je hladovina….Igrao se loptom bio je tu u roku od minute culi smo nesto je jako lupilo, skocili smo odma pogledom u drugo dvoriste videli smo da je (traktorska prskalica ) pala i vide se detetove noge…(i sada me jeza prolazi dok ovo pisem) suprug je neznam kojom snagom podigao prakalicu maleni je bio bez vazduha svsesti i vec pomodrio, pocela sam da vristim uzela sam ga u narucje polivala vodom poceo je da dise bez ikakvih pitanja sedamo u auto i pravac urgentni centar celim putem je stenjao jecao oci nije otvarao pokusavala sam da ga odrzavam budnim…


Stigli smo tamo uleteli do saltera objasnili sta se desilo odma su nas poslali u sobu cekajuci nasleznog lekara, minuti su bili kao godine on je lezao na krevetu jecao savijao se a mi nismo znali sta je jer spolja se nije videlo nista…Dosli su lekari da mu urade ultrazvuk cim su poceli videlo im se po facama da nije dobro, naime jedan od njih je zvao kola hitne pomoci hitno dete da se prebaci za Novi Sad, pitali smo sta se desava samo je rekao detetu je jetra pukla krvari obilno iz stomacne arterije (misica) plakala sam nisam znala sta cu gde cu…Sedam u hitnu doktori su oko njega ja sam na suvozacevom mestu mali ostaje opet bez svesti gledam da ga bockaju stavljaju kiseonik i dalje sve kao da sanjam.


Stizemo u Novi Sad tamo nas ceka cela delegacija lekara njega uvoze u neku sobu meni je receno da ostanem napolju, u tom izlaze dva lekara i kazu ovakav tezak slucaj jos nismo imali meni se noge odsekle svasta mi prolazi kroz glavu…Sestrica mi iznosi njegove stvarcice i kaze da sednem…Bio je to najduzi minut u zivotu, iznose ga bez svesti i govore ide na rengen.Kad su ga snimili prikljucuju ga na kiseonik i odvode, srce mi se slama doktora sam zamolila da nam objasni sta je gde ga vode…Ovim recima mi odgovara:Ako prezivi prva dva dana mocicemo vam reci nesto vise do tada vam nista veliko ne mozemo reci, i zatvori vrata ostali smo sami odlazimo bez naseg malca u suzama misleci o svemu.


 Ujutru nakon neprespavane noci dolazi policija na vrata doktori iz Zrenjaninske bolnice su ih poslali da naprave uvidjaj…Razumni ljudi slikali su i rekli da nema nikakvih problema, da nece nista biti i da se mole za naseg malisu dani su prolazili dugi kao godine isli smo u posetu svaki dan mada je vecinu vremena bio pod sedativima i nije bio svestan,stanje je bilo isto bez ikakvih promena…Nakon dve sedmice krenulo je na lepse mada i dalje pod aparatima i u sok sobi ali bilo je nade, doktori su ga zvali mali heroj. Posle trece sedmice poceo je da jede da prica.Obecali su nam sl nedelje tj (cetvrte) da ce ga prebaciti na odeljenje i mocicu biti sa njim.


Tako je i bilo moja mrvica je napokon izasla iz sok sobe, napokon smo bili zajedno sve kako su lekari rekli sam radila, dani su prolazili bilo je bolje nakon 7 nedelja otpustaju nas kuci al i dalje uz strogo lezanje bez ikakvih naglih pokreta, bilo je tesko jer dete do tada hiperaktivno 7 nedelja u krevetu bez sedenja lezannje bez jastuka ali borili smo se nakon prve kontrole doktor kaze moze polako da seda i da hoda medjutim morali smo ga kao malu bebu uciti da hoda da sedi jer su se zivci i misici umrtvili.Ali uspeli smo prevazici i to idemo na redovne kontrole pratimo sad vec i trckamo ali sve u granici normale.


Drage moje mame, zene ovom pricom htedoh vam samo dati do znanja da i jedan trenutak nepaznje dovede do zla, cuvajte svoju decu pazite ih jer pakao koji sam prosla nedao Bog nikome.

Autor:Aleksandra Đuriček

 

Ostavite komentar