“U roku od par sekundi donji deo tela nisam ni osetila. Kreće carski oni ćaskaju glavna tema je bio Novak Djoković”

Bio je petak 13-ti, 2h posle ponoći. Jul 2018 god.

Prokrvarila sam i otišla hitno u bolnicu. Odem tamo kad ono nigde nikoga (svi spavaju). Pojaviše se sestre i primiše me. Odmah su pozvale doktorku, a nje nema pa nema. Minut kao večnost (verovatno dok su je probudile). Dolazi ona kaže da se skinem da me pogleda. Nakon toga ni reč samnom nije progovorila, ja sva zbunjena jer prvi je put pa ne znam o čemu se radi. Odlazi ona do sestre i njoj kaže šta ima i ode. Kaže meni sestra sad ćemo da obučemo spavaćicu, ja pitam “Zaštoo?” kaze – “Vodimo te u porodilište”.

Suprug ode u prizemlje da izvadi istoriju bolesti ni on ne zna šta ga je snašlo i gde ću ja. Spremna sam, odlazim u porodilište suprug i dalje ništa ne zna. Ulazim ja u hodnik porodilišta i odmah počinjem da plačem jer nisam se sa njim ni pozdravila da ne bi video moje suze. Sestra me drži za ruku i kaže mi “Pa zašto plačeš? Sad ćeš na svet da doneseš jedno malo biće”. Stižem u porodilište ukljucuju mi CTG, a u sobi pored čujem nenormalno vrištanje. Koliko se trudim da ne slušam, zatvorim uši, CTG je bio pojačan do kraja baš zbog toga da ne bi slušala svašta, da se ne uplašim ali je bilo nemoguće ne čuti one vriske. Sedela sam u porodilištu do 6h ujutru. Tih 4 sata što sam bila tamo je bilo kao čitava večnost.

Dodje doktorica ,pogleda me i kaže “Nećeš ti još šaljem te na patologiju”. Ja sad ne znam ni šta je to, ali pomišljam u sebi “Sigurno je tamo bolje nego ovde”. Sestra me vodi do sobe i ja je pitam kako je prošla ona što se sinoć poradjala. Ona na to reče da je bolje da ne znam. Ja radoznala pa opet pitam i ona kaže “Rodila je mrtvo dete”. Od tog trenutka počinje panika da me hvata, a inače mi je termin bio 10-og jula. Ja kažem suprugu da ne mogu više da čekam da hoću carski rez u čemu me je on i podržao, medjutim doktorica nije bila za to. Rekla je da sam super gradjena i da prirodan porodjaj mogu super da podnesem. Onda moj otac ode kod komšije koji radi u bolnici i dodju zajedno kod mene na odeljenju. Komšija popriča sa doktorkom, zatim se oni dogovore da mi uključe stres test pa da onda pričaju dalje.

Odvedu me u sobu uključe mi indukciju i priključe me na CTG. I ja kako dobijem bolove pogledam u aparat i CTG listu koja izlazi otkucaji ravno (nema ih) i na aparatu gde je prozorčić koji pokazuje otkucaje stoji samo “———–“. Ja i dalje ne znam šta se dešava, sestra dolazi stalno, slika i šalje doktorici. Posle sigurno sat vremena dolazi doktorica i komšija i stoje iza mene. Posmatraju CTG listu koja je dugačka par metara i pričaju sve nešto u šiframa. Kaže doktorka (to je jedino što sam razumela) –  “Sa doktorom sa kojim sam u smeni moram da se dogovorim pa ćemo da vidimo šta ćemo”. Odlazi ona to je sigurno bilo 16h 14-og jula i posle 10min dolazi sestra kaže mi “Spremaj se u pola pet je carski”. Ja ni ne znam šta me je snašlo. Brzo potpisivanje papira da sam saglasna, klistiranje,katetar i odvode me u porodilište. Svi pozitivni, anesteziolog me pita kad sam jela da bi znali verovatno zbog anestezije i pita me da li hoću spinalnu anesteziju. Ja sam kao iz topa prihvatila. Odlazimo, stavljaju me na stolu da sednem da bi mi udarila anesteziju u kičmu. U roku od par sekundi donji deo tela nisam ni osetila. Kreće carski, oni ćaskaju glavna tema je bio Novak Djoković i posle nekoliko minuta čujem plač moje bebe.

Mojoj sreći nema kraja, daju mi je da je poljubim. Bio je to dečak 3kg, 54cm dugačak. Sve je prošlo u najboljem redu, zdrav, prav. Posle carskog nisu hteli da mi daju inekciju protiv bolova, pa smo morali da molimo jer sam imala nenormalne bolove, a noge nisam osećala čak 10h. Prvi put sam ustala nakon 24h tako su mi rekli, i nije bilo baš lako narednih nekoliko dana. Otežano kretanje, bolovi, zatezanje u stomaku, čini mi se da će konci popucati. Ali hvala Bogu da je sve prošlo u najboljem redu, opet bih kroz sve isto prošla, jer dete je najveća radost i sreća u životu. Vremenom se sve zaboravi kao da se nije ni desilo. Sada još malo pa punimo 13 meseci, već mesec dana kako hodamo ne možemo da se stignemo po kući. I ja sam jedna presrećna i preponosna majka posle svega što se desilo!

 

Hvala mama Mariji na njenoj priči. Bravo za hrabrost i istrajnost bez obzira na sve. A našem malenom drugaru želimo srećno i bežbrižno detinjstvo <3

Ostavite komentar