Arhive oznaka: prica

TRUDNIČKI DANI DOVIĐENJA, DOBRO DOŠLA PRIČO SA ROĐENJA

Drage naše mame,

pozivamo vas da se priključite našoj divnoj kampanji „Trudnički dani dovidjenja, dobro došla pričo sa rodjenja“ i sa nama podelite kroz vašu priču period vaše trudnoće i sam porodjaj.

Cilj ove kampanje jeste da se buduće mame ohrabre i upoznaju sa situacijama koje se dešavaju i koje su moguće na porodjajima.

Sastavite vašu priču što slikovitije i rečitije i posaljite nam je na mail-u našeg kluba redakcija@kbtim.rs ili u inbox stranice Klub beba trudnica i mama. Sve vaše priče ćemo objaviti a zatim će se vršiti glasanje za priču godine Kluba beba trudnica i mama. Najzanimljivija, najupečatljivija i najemotivnija priča po proceni kluba ali i vas glasača jednom mesečno biće nagradjena.

Uzivajte i sa nama podelite ono što je obeležilo vaš najlepši dan – vaš porodjaj <3 .

Vaš Klub beba trudnica i mama

VANJINE PRIČE: PRIJEM U PORODILIŠTE IZ BEBINOG UGLA

Svi znamo kako je ženama kad odu na porođaj, ali nikada se verovatno nismo zapitali kako sve to „preživljavaju“ bebe i kako izgleda iz njihovog ugla boravak u porodilištu. E pa beba Vanja će nas, uz pomoć mame Višnje, upoznati s tim stvarima…

pregnant woman in nightshirt sleeping on white pillow in bed at home

„Nemam pojima gde smo spavali noćas. Krevet je bio duplo manji, a umesto tate i onog belog što mu noge mirišu na Smoki, oko nas su u tim malim krevetima spavale neke žene.

Jedna od njih je pitala mamu:

  • Jel hrčeš?
    Mama je rekla da ne zna, misli da ne, jer joj se do sada niko nije požalio, ali da ipak ne zna, jer moža je niko nije čuo ili je nekome bilo bez veze da joj kaže, a sad je pritom trudna, kaže ja joj pritiskam neku fragmu, pa je sve moguće…
    Onda ova žena, što je pitala, izvadi neke male bele stvari i nagura ih u uši, a oči joj se zavrnuše u krug.

Mama i ja smo u 18 h jeli palentu, mladi sir i jogurt. Mi to često jedemo, ali sa tatom, a ne sa ovim debelim, okruglim ženama. Mnogo sam srećan što moja mama nije takva, ali sam mnogo tužan jer sam čuo da „nema više jela do sutra“. Ne znam zašto nam to rade, ali verujem da će mama to nekako rešiti.

Probudili smo se baš rano. Mama je dobila neku lepu, novu spavaćicu i otišli smo da je obuče. Dok je stajala ispred ogledala ja sam shvatio da je i ona okrugla i debela. Nema veze, ja je baš volim!

Došla je jedna žena i kaže mami da ne smemo ni vodu da pijemo. Dođavola, kakvi neljudi! Onda je ta ista žena stavila na ruke neke bele stvari i mama je nakezila zube, a onda joj je ova prčkala ispod usne i obe su uzdisale. Odmah sam shvatio da se dešava nešto čudno. Žena kaže da mama „s tim firsingom ne može na porođaj“ pa nastavi da se trudi i na kraju uspeva da spasi mamu od tog firsinga!

Odjednom sam čuo poznat, drag glas. Tata! Oh, tata, divno je što si stigao. Ovde nam ne daju da jedemo i pijemo, spavamo u malom krevetu i mamu napadaju firsinzi. Zašto ne možeš da ostaneš sa nama? Kakva zabrana? Kakava epidemija stripa?!

Zašto mami idu suze? Jel treba i ja da plačem?“.

Nastavak uskoro sledi…

Autor/izvor : visa.sila / bebologija.rs

,,Ovo neće biti tekst o tome kako sam se borila sa postporodjajnom depresijom jer internet je pun simptoma i načina borbe sa istom. Ovo će biti tekst o tome kako sam spriječila da mi se isto ponovi posle drugog porodjaja.“

Odlučila sam da vam napišem o mojoj borbi sa postporodjajnom depresijom. Ovo neće biti tekst o tome kako sam se borila sa postporodjajnom depresijom jer internet je pun simptoma i načina borbe sa istom. Ovo će biti tekst o tome kako sam spriječila da mi se isto ponovi posle drugog porodjaja. Znam da će mnogi od vas biti skeptični i možda neće vjerovati da je tako nešto moguće spriječiti ali meni je uspjelo, opet to sam ja, svi smo različiti i svi imamo svoje načine kako se nosimo sa tim stvarima koje nisu ni malo lake ni bezazlene. Ovo je moj način 🙂


Prvi put sam ostala u drugom stanju kada sam imala 20 godina, dakle pre 15 godina, trudnoća je protekla što bi se reklo školski, porod za prvorotku kažu brz i lagan, ako mene pitate mislim da me tada slomio odnos doktora prema meni, vrlo sraman, neprofesionalan i ponižavajuci, na žalost i danas imamo porodilja koje se susreću sa takvim groznim ponašanjem medicinskog osoblja što je za svaku osudu, ali to je neka druga tema.

Bilo kako bilo moj sin se rodio živ i zdrav, ja presretna, posle dva sata provedena u sali prebacuju me u sobu i sestra mi je dodala sjećam se plazmu i sok, pojela sam malo i osjetila nekakav čudan val tuge koji me odjednom preplavio i počela sam plakati…. Nisam prestala mjesecima, plakanje i nespavanje su me bukvalno uništavali, svakodnevno. Ono što je tragično u svemu tome je što nisam znala šta me snašlo, nisam znala ništa o postporpdjajnoj depresiji, a niko od doktora nije imao volju ili želju da se pozabavi time i pomogne mi na bilo koji način, podršku tadašnjeg supruga nisam imala, imala sam samo svoje tetke ali u tom periodu sam bila toliko zatvorena da sam malo o tome pričala, zapravo nikako, borila sam se sama sa svim tim meni potpuno nepoznatim stanjem, da, izabrala sam najteži način.
Jedanest ili dvanest godina kasnije u drugom braku nisam lako ostala trudna, imala sam jedan pobačaj u ranoj trudnoći i 8 mjeseci kasnije sam ponovo ostala u drugom stanju. Prvi mjeseci trudnoće , briga da se beba fino razvija a onda od 7 mjeseca javlja se strah od poroda i depresije koja me pretpostavljala sam vreba i čeka. Moju doktoricu sam upoznala sa svim što se dešavalo ranije i pomogla mi je da u Banja Luci nadjem dobru doktoricu koja će me poroditi kako sam mislila uz epiduralnu anesteziju pa kako neće biti bolova i trauma na porodu tako neće biti ni depresije mislila sam ja🙂

Sve je išlo po planu, porod je bio indukovan jer moj sin nije želeo napolje 😏 Porodila sam se bez epiduralne brzo i lagano, prebačena sam u sobu, prvi dan nisam mislila o depresiji, uživala sam sa bebom, drugi dan takodje ali tog drugog dana uveče počela sam da osjećam da dolazi ta tuga koje sam se najviše plašila, to je grozan osjećaj, mogu slobodno reci odvratan, nešto što vas obuzima i parališe vas, nemate snage da to spriječite. Ovaj put sam znala šta to znači, bila sam spremna iako sam mislila da će proći bez toga ali očigledno neće moći, e pa vrijeme je da se suočimo pomislila sam i odmjerimo snage. Ustala sam i otišla u kupatilo, koje je bilo vrlo lijepo i pristojno uredjeno, stala sam pred ogledalo i rekla sam sebi ovako: “ Sada ćemo ja i ti porazgovarati. Svjesna si da ako sada počneš plakati nećeš se zaustaviti mjesecima, nećeš spavati ni jesti, bićeš kao biljka i pitanje je da li ćeš uopšte ovaj put preživiti, mislim da ovaj put to sebi ne smiješ dozvoliti, budi jaka, ako već moraš da dozvoliš depresiji da te ulovi neka to bude kod kuće, kada budeš na svom terenu okružena svojim ljudima, ne ovdje, ovdje si zatvorena i to će sve situaciju samo pogoršati.

Misli na ove žene koje su ovdje došle da rode svoje mrtve bebe, misli na njihov bol, misli na one žene čije su bebice na inenzivnoj njezi i svaki put kada se vrata sobe otvore one očekuju najgore vijesti iako se nadaju najboljima, misli na njihov bol, sramota je da te vide da plačeš, pitaće te zašto plačeš a šta ćeš ti njima reći, ti si rodila zdravu bebu, ti si zdrava i nedopustivo je da sada upadneš u sav taj bol, nećeš i tačka“
Ljutito sam izašla iz kupatila kao da sam upravo tamo ostavila jednu losu osobu kojoj sam konačno rekla sve šta joj sleduje🙂, zatim sam sjela na svoj krevet i ne mogu reći da sam osjetila ogromno olakšanje ali dovoljno da zaustavi suze i smanji tugu bar privremeno.

Za vrijeme boravka u bolnici još sam jednom imala potrebu na kratko sa sobom porazgovarati🙂
Kada smo došli kući nije bilo ni traga tuge u mojoj duši već samo beskrajna sreća kako i treba da bude. Od tada je prošlo tri ipo godine.
Drage moje terapiju razgovora lice u lice sa samom sobom koristim i danas u nekim situacijama ☺ djeluje, bar kod mene.
Želim trudnicama laganu i bezbrižnu trudnoću i što lakši porod, a svim mamama da uživaju u svakom danu sa svojom dječicom jer kakav god dan nam bio na kraju nam ostaje samo da se zahvalimo Bogu što nam je dao priliku da se ostvarimo u najljepšoj ulozi i uspješno savladamo sve izazove na tom putu da naša djeca jednog dana budu dobri ljudi, što je na kraju pored zdravlja i najbitnije!


Toliko od mene, sve vas puno pozdravljam 🤗😚💖

Hvala našoj članici Indira Celović Mustafić na izdvojenom vremenu i podeljenom iskustvu koje će našim ostalim članicama sigurno značiti ukoliko se budu našle u sličnoj situaciji.

Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

Zdravo, želela bih da podelim moju priču iz sale sa vama…
Porodila sam se pre pet meseci, hvala Bogu devojčica je živa i zdrava.
Subota na noć ja trčim u vc na svaka dva minuta, a taj dan krečili sobu za bebu, ja ceo dan hodam kao patka… Deset sati uveče mi krećemo. Na pola puta počinju bolovi na pet minuta. Stižemo u bolnicu, ajde na pregled 4 prsta otvorena. Kaže sestra mom mužu: „Idite po stvari biće to večeras. On onako zbunjen pita: „Šta večeras?“, kaže mu sestra: „Porodiće se večeras“. On od šoka seda na stolicu i počinje da igra igricu 🙂

Ajde ti polako u sobu, kad te budu držali bolovi dva-tri sata na pet minuta ti zovi. Tri ujutru ja više ne mogu da izdržim bolove budim sestru, vodenjak počinje da curka. Idemo da me klistiraju pa u salu, opet nije dovoljno, otvorena 6 prstiju. Sestre guraju ruke dole koja kako stigne a meni mrak na oci. U celom tom bolu setih se jedne mame koja reče guraju ruke ko kako stigne kao da je tombola 🙂

Ja već ne znam gde bijem, pola šest ujutru meni babica kaže šetaj ja idem da popijem kafu i ostaviše me samu. Već mi se vrti u glavi, malaksala od bolova. U sedam sati bolovi već polako posustaju. Samo što nisam zaspala, beba pobeže visoko. Dolazi jedan doktor skida ostatak vodenjaka i ode da preda smenu a ja ostah na stolu da čekam i vrištim od bolova. Dolazi babica sa drugim doktorom u 9 i on počinje da se dere na mene. Pritom stolovi za porodjaj kao u 15-om veku ravni. Babica viče: „Vuci noge ka sebi i guraj“ a doktor se nalegao na stomak kao da je vreća za skakanje. Još viče: „Ako ne slušaš ostaviću te da čekaš dok ne prodje vizita“. Meni prvo dete, nemam pojma šta da radim izbezumljena od bolova.

Divota, ide cepanje pa tek onda epiziotomija, doktor ušiva i viče na mene kako ništa nisam slušala, još viče pun sebe: „Stavi te ruke na grudi jesi li razumela?“ Kao bez duše, kao da nismo ljudska bica. Prošlo je sve nekako ali dete ne diše odmah, prodisala je posle minut. Usput su uspeli da joj slome ključnu kost, dan ipo je bila na kiseoniku a tek sutradan sam je videla.

Izlazimo iz bolnice doktor nije hteo ni da nas pogleda, i bolje što nije. Pretegao konce, tri dana kući dušu isplakah. Ne mogu da se pomerim, ne mogu da legnem, ne mogu da ustanem, odlazak u vc ne moguca misija. Na kraju završim na odeljenju jer su konci počeli da se izvlače a zagnojila rana. Preplakala sam put do bolnice, sreća pa doktorka koja me je primila maksimalno je bila razumna i nežna. Skinula mi je konce i dala gomilu lekova, ja ko nova, marširam iz one sobe…

Hvala Bogu sve je to prošlo, zato drage moje ako imate preko nekoga, pažljivo birajte doktora (nazalost danas sve ide preko veze). Ja nisam imala tu mogućnost, a da jesam sigurno bih birala dr. Natašu. Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.