Arhive oznaka: porodjaj

MUŽEVLJEV ŠAV je sve češći uzrok BOLNIH odnosa nakon porođaja: „Doktor mi je rekao da tako LEPŠE izgleda, a bol je gori od porođaja!“

“Muževljev šav” je ime preuzeto iz stranih krugova (engl. husband stitch, daddy stitch ili husband’s knot), a opisuje navodnu praksu da se u porođaju prilikom popravka međice, odnosno perineuma (nakon pucanja ili epiziotomije) primenjuje više šavova nego što je potrebno da bi tkivo zacelilo.

Kažem navodna jer nisu sprovedena istraživanja o tome koliko bi žena moglo biti pogođeno niti postoji metoda “procene štete”. S druge strane, iskustva žena nakon porođaja pričaju svoju priču. Kroz šapat, u šali ili neverici one kažu kako se osećaju kao da imaju “šav viška” ili da su se s porođaja vratile “uže nego pre”.

Kao “The husband stitch” prvi ga je put imenovala porođajna edukatorka Šila Kicinger u svojoj knjizi “The Year after Childbirth”. Definiše ga kao postupak “da se sačuva veličina i oblik vagine s ciljem pojačavanja seksualnog zadovoljstva muškarca ili povećanja učestalosti ženskog orgazma”.

Sve će biti kao pre
Materica koja će biti kao pre, nije li to dobra stvar? Nije (dobra stvar) i neće (se vratiti na staro). Zabluda u pozadini muževljevog šava je da materica može hirurški da se vrati u prvobitno stanje i da bude estetski prihvatljivija i funkcionalnija u pružanju seksualnog zadovoljstva muškarcu.

Osim što je krajnje seksistička i mizogina, ta pretpostavka je i pogrešna.

Ako se ušće materice učini užim, ništa se ne menja u širini vaginalnog kanala. Za to su zaslužni mnogi drugi činioci, među kojima su genetika i tonus mišića karlice, ali nikako ne i veština lekara ili babice koji ušivaju međicu. Prezategnuti ili prekomerni šavovi mogu zapravo da srozaju seksualni život žene nakon porođaja i umanje joj kvalitet života zbog simptoma kao što su bol i zatezanje u međici.

Odakle uopšte sablasna pomisao da je to praksa koja se nad ženama provodi namerno? “Muževljev šav” je svoje nesrećno ime verovatno zaradio zahvaljujući neumesnim komentarima koji nisu strani ni u našim porodilištima:

Ti komentari se tumače kao pošalica, ali su neprimereni, neprofesionalni i u krajnjem slučaju štetni za psihičko stanje žene koja je upravo rodila.

Priča o muževljevom šavu se vodi kao urbana legenda, međutim u porodilištu se prilikom ušivanja ipak spominju izrazi kao estetski ili dodatni šav.

Šta to uopšte znači? Zašto nam je potreban dodatni ili ulepšavajući šav i zašto se nakon porođaja uopšte govori o tome, umesto da se odaje počast ženskom telu i čudesnom događaju koji se upravo odigrao? To nije ni vreme ni mesto za neumesne komentare o seksualnom životu, a pogotovo ne o njegovom seksualnom zadovoljstvu.

Prepuštene same sebi
Događa se da žene propadaju kroz pukotine u zdravstvenom sistemu: dok smo u trudnoći sistemski praćene iz meseca u mesec (s brojem pregleda i analiza koji bi se mogao smatrati i prekomernim), nakon porođaja sledi samo jedan ginekološki pregled nakon šest nedelja. Taj pregled najčešće označava kraj medicinske nege vezane za trudnoću, dok bi za neke to trebalo da bude tek početak isceljenja.

Na pitanje šta se može učiniti po pitanju bolnih tačaka u vaginalnoj i karličnoj regiji, ginekolozi sležu ramenima.

Nažalost, vreme ne leči sve rane. Neke žene tegobe osećaju sve do sledećeg porođaja, dok druge zbog toga ni ne pomišljaju na trudnoću.

Ovo nisu tvrdnje koje su utemeljene na dokazima (evidence-based), nego na sopstvenom iskustvu, ali kao takve nisu zanemarive. Neretko se dogodi da na sledećem porođaju popuca koža upravo uz šav koji je bio previše zategnut. U to sam imala prilike da se uverim na jednom nedavnom porođaju, a babica mi je tad objasnila kako se u praksi s time često susreće.

To je samo jedan primer koji potvrđuje šta brojne žene govore. Mitski šav za neke je šala, za druge vrlo bolna i vrlo stvarna svakodnevica.

Da li je to rezultat namerne prakse (pa makar i s dobrom namerom), medicinskog nemara, manjka veštine, nedostatka zdravstvene i podrške nakon porođaja, uopšte, verovatno je različito od slučaja do slučaja.

Posledice su da puno žena oseća nelagodu, bol, pečenje, žuljanje i zatezanje prilikom polnih odnosa ili čak svakodnevnih aktivnosti dugo nakon porođaja. Takve tegobe ne smeju da se smatraju normalnim, niti je to nešto s čim “treba naučiti živeti”.

Ono što je zajedničko svim ženama koji imaju problem u predelu međice, vagine ili karlice jeste da nakon porođaja nemaju kome da se obrate. U trenutku kad bi trebalo da budu egzaltirane u svojoj novoj majčinskoj ulozi, žene pate u tišini bez ideje ili odgovora na pitanje kako da pomognu sebi.

Iako nam sistem poručuje drugačije, kvalitet života je važan. Naš seksualni život je važan, bez njega ne bismo ni postale majke.

Šta treba znati o oporavku nakon porođaja
Bolni polni odnosi i bolovi u karlici su česte poteškoće nakon porođaja, ali to što je nešto ČESTO ne znači da je NORMALNO.

Telesno orijentisana terapeutkinja Elen Hid** navodi četiri glavna i međusobno povezana domena zdravlja karličnog dna, kako bi objasnila zašto žene imaju bolne polne odnose. To su biomehanika, biohemija, emocije i ožiljno tkivo. Da bismo zacelile nakon porođaja, potrebno je istražiti i izlečiti uzroke koji se skrivaju u sva četiri domena.

Biomehanika se odnosi na naše držanje i fleksibilnost: način na koji stojimo i krećemo se utiče na to kako se ponaša karlično dno. Ako smo i ranije imale neki disbalans, dobre su šanse da se on kroz trudnoću i porođaj pogoršao. Nakon što prvo vreme nakon porođaja posvetimo odmoru i zaceljivanju, potrebno je poraditi na pravilnom držanju, mišićima trupa i karličnog dna. U tome bi trebalo da vas podrži fizioterapeut ili edukovani trener jer neprikladne vežbe mogu da učine više štete nego koristi.

Biohemija je zapravo naša unutrašnja okolina koja je najviše pod uticajem ishrane, ali i lekova i drugih spoljašnjih činilaca. Prikladna ishrana pomaže zaceljivanju tkiva nakon porođaja, a to bi trebalo da bude hrana bogata kolagenom i mineralima. Posle porođaja treba da se uravnoteže i hormoni koji pak imaju direktan uticaj na tonus karlice, fleksibilnost i vlažnost materice. Suvoća materice posebno je izražena tokom prvih meseci dojenja i uobičajeno je da su u tom razdoblju šavovi kao i cela međica još uvek jako osetljivi.

Emocije igraju ključnu ulogu u zdravlju naše karlice i nemoguće je ne uzeti u obzir emocionalnu i psihološku komponentu bilo kakve boli u tom delu. Žene koriste izraze poput slomljena, rezana, oštećena ili nepotpuna da bi opisale kako se osećaju, a sve se traume, bilo s porođaja ili od ranije, zapisuju u tkivu nevidljivim slovima, ali i te kako osetnim simptomima. Ponekad povrede nisu samo fizičke i kao takve se ne mogu rešiti, na primer, fizikalnom terapijom, dokle god se ne raspetljaju emocije koje smo zadržale u svom telu.

Ožiljci u karlici mogu da budu prisutni od pre porođaja, nastali kao posledica ginekoloških zahvata, pobačaja ili endometrioze. Oko 80 odsto žena ima neki oblik ožiljnog tkiva u karlici nakon porođaja. Jednom oštećeno tkivo ne zaceljuje uvek optimalno. Oporavak zavisi od puno faktora koji su gore već navedeni, a zavisi i od genetike – razmere kolagena i elastina. Ožiljci su fizički dokaz traume i ne prolaze uvek sami od sebe. Upravo suprotno, može se dogoditi da se ožiljno tkivo poveća ili da se stvore priraslice koje pak stvaraju dalje probleme pritiskom na nerve i ometanjem cirkulacije.

Ono o čemu se ne govori jeste da ožiljke treba tretirati kako bi postali elastični i izdašni. Ožiljno tkivo koje je zacelilo može dase tretira toplim oblogama i nežnom masažom ricinusovim uljem**.

Kuda dalje?
Ovaj tekst nije poziv na osudu, nego poziv na promenu. Jednostavno – moramo bolje. Moramo da stvorimo prostor da se o ovakvim temama razgovara i uslove za isceljenje fizičkih i emocionalnih trauma. Nemojte otpisati tuđe iskustvo kao da ono nije važno i nemojte same sebi reći da niste važne tako što ćete zanemariti šta osaećate.

  • Citati su anonimno preneseni iz jedne grupe i zahvaljujem mamama koje su ih podelile sa mnom.

** Navodi Kimberli En Džonson u svojoj knjizi „The Fourth Trimester“. Više o ovoj temi možete saznati prateći rad autorki Elen Hid, Kimberli En Džonson (MAGAMAMA) i Ise Herere (knjiga Ending Female Pain).

Izvor: lolamagazin.com

ROĐENA PRVA BEBA U NOVOM PORODILIŠTU U LAZAREVCU: Radojičić čestitao porodici i timu lekara (FOTO)

Gradonačelnik Beograda prof. dr Zoran Radojičić čestitao je rođenje prve bebe u novom porodilištu u Lazarevcu.

– Majci Jovani Lazić, celoj porodici, kao i timu lekara koji je radio na porođaju, čestitam rođenje zdrave devojčice. Posebno mi je drago što je reč o trećem detetu u ovoj porodici. Primeri poput porodice Lazić su veliki podstrek za Grad Beograd, da nastavimo da se trudimo, jer sve što radimo u Beogradu ostaće naraštajima koji dolaze. Bez potomstva, nema budućnosti, rekao je Radojičić.

On je podsetio da grad vodi odgovornu demografsku politiku u skladu sa politikom Vlade Republike Srbije.

– Mislim da smo na dobrom putu, a u prilog tome govori i činjenica da je u Beogradu i Srbiji u prvih šest meseci ove godine rođeno više beba nego u istom periodu prošle godine, rekao je Radojičić.

Pre samo sedam dana, Radojičić je otvorio ovo porodilište zajedno sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarem i prvim potpredsedenikom Vlade RS i ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem, i tom prilikom je istakao da je postojanje vanbolničkog porodilišta u Lazarevcu od velike važnosti za ovu opštinu. Radojičić je tada podsetio da je nakon 55 godina ova ustanova smeštena u adekvatnu zgradu, sa izuzetno kvalitetnom opremom, poručivši da je u staroj zgradi, u kojoj se porodilište nalazilo, bilo manje od 300 porođaja godišnje, a da se nada da će u ovom novom biti znatno više.

– Ovom investicijom vrednom oko 120 miliona dinara ostvareni su snovi mnogih lekara koji su radili i rade u Lazarevcu, rekao je tada gradonačelnik.

Izvor: kurir.rs

NESTVARAN POROĐAJ U BEOGRADU! BEBA SE RODILA ISPRED BOLNICE: Majka nije pustila ni glasa, babica uletela u auto i PRESEKLA PUPČANU VRPCU! (FOTO)

Nesvakidašnji događaj odigrao se danas na Labudovom brdu kada se žena porodila bukvalno u kolima ispred tamošnjeg doma zdravlja!

Kako su nam ispričali očevici, porođaj je praktično počeo na ulici, kada je jedan humani Beograđanin to primetio, brže-bolje u svoj “punto” ubacio porodilju, ali i njenog muža i dvoje male dece. Zatim ih je dovezao do najbliže zdravstvene ustanove, DZ “Labudovo brdo”, koji je otvoren pre dve godine. A onda je usledila – akcija.

  • Sve se dešavalo u trenutku primopredaje dužnosti između dve smene. Samo su utrčali ljudi unutra i rekli da se žena porađa ispred doma zdravlja. Sestre su brže-bolje otišle po opremu, a u kolima smo zatekli ženu kako se porađa. Čovek koji ih je doveo je pravi heroj, ali je žurio negde… Sve se desilo brzo, jedan mali fini dečak je došao na svet, a žena se nije čula. U neposrednoj blizini bilo je i njeno dvoje dece, ispričala je doktorka Kaja Nikolić, načelnik ginekologije.

Pupčanu vrpcu je presekla Snežana Stanojević, glavna babica u domu zdravlja.

  • Posle toliko godina sam se našla u toj situaciji… Bilo je fenomenalno, kada smo čuli šta se dešava, navukla sam mantil, uzela rukavice i uletela u kola. Kada se sve završilo, Hitna pomoć je veoma brzo došla. Dečak je zdrav i koliko smo čule nalazi se u Višegradskoj, rekla je Snežana.

Posle svega, direktorka DZ “Labudovo brdo”, Dobrila Vasić, nije krila zadovoljstvo.

  • Ponosna sam na kolektiv koji je obavio porođaj. Nismo imali takve slučajeve, ne pamtim ni da ih je bilo u DZ “Rakovica”, rekla je direktorka.

Izvor: kurir.rs

,,Ovo neće biti tekst o tome kako sam se borila sa postporodjajnom depresijom jer internet je pun simptoma i načina borbe sa istom. Ovo će biti tekst o tome kako sam spriječila da mi se isto ponovi posle drugog porodjaja.“

Odlučila sam da vam napišem o mojoj borbi sa postporodjajnom depresijom. Ovo neće biti tekst o tome kako sam se borila sa postporodjajnom depresijom jer internet je pun simptoma i načina borbe sa istom. Ovo će biti tekst o tome kako sam spriječila da mi se isto ponovi posle drugog porodjaja. Znam da će mnogi od vas biti skeptični i možda neće vjerovati da je tako nešto moguće spriječiti ali meni je uspjelo, opet to sam ja, svi smo različiti i svi imamo svoje načine kako se nosimo sa tim stvarima koje nisu ni malo lake ni bezazlene. Ovo je moj način 🙂


Prvi put sam ostala u drugom stanju kada sam imala 20 godina, dakle pre 15 godina, trudnoća je protekla što bi se reklo školski, porod za prvorotku kažu brz i lagan, ako mene pitate mislim da me tada slomio odnos doktora prema meni, vrlo sraman, neprofesionalan i ponižavajuci, na žalost i danas imamo porodilja koje se susreću sa takvim groznim ponašanjem medicinskog osoblja što je za svaku osudu, ali to je neka druga tema.

Bilo kako bilo moj sin se rodio živ i zdrav, ja presretna, posle dva sata provedena u sali prebacuju me u sobu i sestra mi je dodala sjećam se plazmu i sok, pojela sam malo i osjetila nekakav čudan val tuge koji me odjednom preplavio i počela sam plakati…. Nisam prestala mjesecima, plakanje i nespavanje su me bukvalno uništavali, svakodnevno. Ono što je tragično u svemu tome je što nisam znala šta me snašlo, nisam znala ništa o postporpdjajnoj depresiji, a niko od doktora nije imao volju ili želju da se pozabavi time i pomogne mi na bilo koji način, podršku tadašnjeg supruga nisam imala, imala sam samo svoje tetke ali u tom periodu sam bila toliko zatvorena da sam malo o tome pričala, zapravo nikako, borila sam se sama sa svim tim meni potpuno nepoznatim stanjem, da, izabrala sam najteži način.
Jedanest ili dvanest godina kasnije u drugom braku nisam lako ostala trudna, imala sam jedan pobačaj u ranoj trudnoći i 8 mjeseci kasnije sam ponovo ostala u drugom stanju. Prvi mjeseci trudnoće , briga da se beba fino razvija a onda od 7 mjeseca javlja se strah od poroda i depresije koja me pretpostavljala sam vreba i čeka. Moju doktoricu sam upoznala sa svim što se dešavalo ranije i pomogla mi je da u Banja Luci nadjem dobru doktoricu koja će me poroditi kako sam mislila uz epiduralnu anesteziju pa kako neće biti bolova i trauma na porodu tako neće biti ni depresije mislila sam ja🙂

Sve je išlo po planu, porod je bio indukovan jer moj sin nije želeo napolje 😏 Porodila sam se bez epiduralne brzo i lagano, prebačena sam u sobu, prvi dan nisam mislila o depresiji, uživala sam sa bebom, drugi dan takodje ali tog drugog dana uveče počela sam da osjećam da dolazi ta tuga koje sam se najviše plašila, to je grozan osjećaj, mogu slobodno reci odvratan, nešto što vas obuzima i parališe vas, nemate snage da to spriječite. Ovaj put sam znala šta to znači, bila sam spremna iako sam mislila da će proći bez toga ali očigledno neće moći, e pa vrijeme je da se suočimo pomislila sam i odmjerimo snage. Ustala sam i otišla u kupatilo, koje je bilo vrlo lijepo i pristojno uredjeno, stala sam pred ogledalo i rekla sam sebi ovako: “ Sada ćemo ja i ti porazgovarati. Svjesna si da ako sada počneš plakati nećeš se zaustaviti mjesecima, nećeš spavati ni jesti, bićeš kao biljka i pitanje je da li ćeš uopšte ovaj put preživiti, mislim da ovaj put to sebi ne smiješ dozvoliti, budi jaka, ako već moraš da dozvoliš depresiji da te ulovi neka to bude kod kuće, kada budeš na svom terenu okružena svojim ljudima, ne ovdje, ovdje si zatvorena i to će sve situaciju samo pogoršati.

Misli na ove žene koje su ovdje došle da rode svoje mrtve bebe, misli na njihov bol, misli na one žene čije su bebice na inenzivnoj njezi i svaki put kada se vrata sobe otvore one očekuju najgore vijesti iako se nadaju najboljima, misli na njihov bol, sramota je da te vide da plačeš, pitaće te zašto plačeš a šta ćeš ti njima reći, ti si rodila zdravu bebu, ti si zdrava i nedopustivo je da sada upadneš u sav taj bol, nećeš i tačka“
Ljutito sam izašla iz kupatila kao da sam upravo tamo ostavila jednu losu osobu kojoj sam konačno rekla sve šta joj sleduje🙂, zatim sam sjela na svoj krevet i ne mogu reći da sam osjetila ogromno olakšanje ali dovoljno da zaustavi suze i smanji tugu bar privremeno.

Za vrijeme boravka u bolnici još sam jednom imala potrebu na kratko sa sobom porazgovarati🙂
Kada smo došli kući nije bilo ni traga tuge u mojoj duši već samo beskrajna sreća kako i treba da bude. Od tada je prošlo tri ipo godine.
Drage moje terapiju razgovora lice u lice sa samom sobom koristim i danas u nekim situacijama ☺ djeluje, bar kod mene.
Želim trudnicama laganu i bezbrižnu trudnoću i što lakši porod, a svim mamama da uživaju u svakom danu sa svojom dječicom jer kakav god dan nam bio na kraju nam ostaje samo da se zahvalimo Bogu što nam je dao priliku da se ostvarimo u najljepšoj ulozi i uspješno savladamo sve izazove na tom putu da naša djeca jednog dana budu dobri ljudi, što je na kraju pored zdravlja i najbitnije!


Toliko od mene, sve vas puno pozdravljam 🤗😚💖

Hvala našoj članici Indira Celović Mustafić na izdvojenom vremenu i podeljenom iskustvu koje će našim ostalim članicama sigurno značiti ukoliko se budu našle u sličnoj situaciji.

Porođaj koji se dogodi pre 37. nedelje trudnoće se smatra preuranjenim porođajem

Uzrok preuranjenog porođaja nije dobro definisan, a porođaj koji se dogodi pre 37. nedelje trudnoće se smatra preuranjenim porođajem.

Dijagnoza preuranjenog porođaja je obično očigledna. Da bi se odložilo porođaj, trudnici se propisuju odmor, a ponekad i lekovi. Antibiotici ili kortikosteroidi takođe mogu biti potrebni. Prerano rođena deca mogu imati ozbiljne zdravstvene probleme, zato lekari pokušavaju da spreče ili zaustave materičnu aktivnost koja je počela ranije od 34. nedelje trudnoće.

Za preuranjeni porođaj postoje neki uslovi:

preuranjeno pucanje membrane vodenjaka
prethodni preuranjeni porođaj
genitalne infekcije, uključujući polno prenosive bolesti.
Infekcije bubrega ili membrana koje okružuju fetus (intraamnialna infekcija)
strukturna slabost vrata materice (cervikalna insuficijencija)
višestruka trudnoća
abnormalnosti placente, materice, fetusa
Zdrav životni stil tokom trudnoće može pomoći da se smanji rizik od prevremenog porođaja, kao i redovne posete lekaru da mogu identifikovati moguće probleme u ranim fazama.

Dijagnoza
Dijagnoza prevremenog porođaja je obično očigledna i zasniva se na znakovima početka porođaja, uzimajući u obzir trajanje trudnoće.

Iz grlića materice, vagine i anusa mogu se uzeti uzorci za mikrobiološko zasejavanje. Analiza ovih uzoraka može otkriti infekciju koja uzrokuje prevremeni porođaj. Kultura uzorka urina može se analizirati i kultivisati da bi se detektovale infekcije bubrega i bešike.

Tretman
U slučaju vaginalnog krvarenja ili rupture membrane, nastavak porođaja je često najbolja opcija.

Ako nema vaginalnog krvarenja i curenja amnionske tečnosti (tečnosti u kojoj je fetus u materici), ženi se preporučuje da se odmara i da ograniči svoju aktivnost na maksimum, treba da se drži nisko-aktivnog načina života. Dobija veliku količinu tečnosti i, možda, lekove koji mogu usporiti početak porođaja. Takve mere često mogu da odlože porođaj za kratko vreme.

Preuranjeni porođaj je teško zaustaviti ali ukoliko je moguće, lekari pokušavaju raznim metodama.

Lekovi koji mogu odgoditi početak porođaja uključuju sledeće:

Magnezijum sulfat: Ovaj lek se često daje intravenozno da bi se zaustavilo prevremeno porođaj, posebno ako je period trudnoće kraći od 32 nedelje. Magnezijum sulfat će takođe značajno smanjiti rizik od intracerebralnog krvarenja i problema sa razvojem mozga novorođenčadi, kao što je cerebralna paraliza. Međutim, previsoka doza može negativno uticati na broj otkucaja srca i brzinu disanja kod žene.
Blokatori kalcijumskih kanala: Ovi lekovi se obično koriste za lečenje visokog krvnog pritiska. Ponekad izazivaju glavobolje i nizak krvni pritisak kod žena.
Prostaglandinski inhibitori: Ovi lekovi mogu privremeno smanjiti količinu amnionske tečnosti. Ne koriste se nakon 32. nedelje trudnoće, jer mogu izazvati srčane probleme u fetusu.

U očekivanju rezultata bakteriološkoh briseva, ženama se daju antibiotici. Ako su rezultati negativni, antibiotici se otkazuju. Ako se grlić materice proširi na više od 5 centimetara, porođaj se obično nastavlja dok se beba ne rodi. Ako lekari veruju da je preuranjeni porođaj neizbežan, ženi se može dati kortikosteroid kao što je betametazon. Kortikosteroid podstiče brzo sazrevanje pluća i drugih organa fetusa. Takođe smanjuje rizik od razvoja respiratornih problema kod novorođenčeta nakon rođenja (neonatalni respiratorni distres sindrom) ili drugih problema povezanih sa prematuritetom.

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Nekoliko dana pred porođaj: Evo šta treba da uradite

Iako se porođaj bliži, sada nije vreme da gubite živce i da se bojite. U nastavku saznajte šta je neophodno da uradite.

Da, dan D se bliži i veoma je važno da budete pripremljene za porođaj, u svakom smislu. Saznajte i kako.

Pripreme za porođaj
Samo nekoliko stvari je potrebno novorođenčetu: hrana, pelene, odeća i sigurno mesto gde će da spava. Osim ovih neophodnih stvari, o svemu drugome nemojte razmišljati.
Ukoliko niste, spakujte svoju torbu za odlazak na porođaj. Ukoliko ste se već spakovali, ponovo proverite da li je sve u torbi: spavaćice, pelene, punjač za telefon i sl.
Provedite vreme sa prijateljima i porodicom, jer u prvih mesec dana nećete imati vremena.
Takođe, iskoristite ovo vreme da se naspavate.
Šetajte, posvetite se sebi i svojim hobijima, jer kada beba stigne, sve drugo neće biti prioritet.

Izvor: roditelji.edukacija.rs

NAJVAŽNIJA STVAR NA SVETU JE DA POSLE POROĐAJA SKINEŠ KILOGRAME

Nakon porođaja ne suočiš se ti samo s jednim skroz novim bićem za koje ti preuzimaš potpunu odgovornost, već se suočiš i sa samom sobom. Izmenjenom, drugačijom, sa viškovima, što na telu, što u mislima – počinje svoju duhovitu ali pre svega istinitu priču mama Brankica

Prvih nekoliko dana se baviš samo viškovima u mislima, a nakon toga, kad uhvatiš malo vazduha između brojanja od jednog podoja do drugog, zagledanja u bebinu stolicu i čekajući onu zlatno žutu, pregledanja cele bebine površine kože u potrazi za nekom tačkicom, ugledaš i sebe. U ogledalu.

I onda kreće haos. Uđeš u onaj mod “ja sam snažna, ja sam rodila, ja sam sposobna da rodim, to je novi život”, bla bla bla i tako danima. I na površini tvojih misli ti to stvarno misliš. To je ono kao kad ti kao odlučiš da ne misliš ni na šta i onda shvatiš da misliš o tome kako bi trebalo da ne misliš ni na šta. A ispod tog šlaga od uverenja, fil od nesigurnosti.

Zagledaš se sa svake strane, znaš da ne smeš na dijetu, jer hraniš svoju bebu, proklinješ sve te slatkiše koji su ti se (kao) tražili pa si mislila da će od toga bebi samo narasti obrazi, nećeš narasti i ti. O sebe se sama saplićeš. Čini ti se da ni kroz vrata ne možeš da prođeš. I onda kreće haos. Onda te pojede onaj višak od kojeg glava zaboli. Guglaš vežbe, kažeš od sutra ću, a onda negde pročitaš da ne smeš pa onda ni ne vežbaš. Guglaš dijete poslije porođaja, a onda shvatiš da nisi normalna pa i od toga odustaneš.

Nećeš da oblačiš spavaćice, nego insistiraš na širokim pidžamama, helanke si sakrila skroz ispod, ispod, ispod. I još malo ispod. Po prvi put kreneš da razmišljaš o nekim steznicima. Ne pomaže čak ni uvlačenje stomaka. A okolina sa svojim “moraš da jedeš zbog mleka” takođe ne pomaže.

Prvih četrdeset dana (tokom babnina) osuđena si na samu sebe i nekoliko ljudi oko tebe, kojima je beba ionako dovoljno veliko čudo pa na tvoju kilažu ni ne obraćaju pažnju. A onda izađeš napolje. Pa ljudi kažu: “Pa super izgledaš s obzirom na to da si se porodila pre dva meseca”. I ti onda razmišljaš da li je to kulturna zamena za: “Bože, kako si se ugojila”.

Odjednom ti se javi želja da prestaneš zauvek da jedeš. Da budeš mršava kao ofinger i da ti listovi i butine budu iste debljine. Sediš na dupetu da ti se butina ne bi “razlila” po mestu na kom sediš. Dižeš pantalone/suknju preko pupka, da malo stegneš te kilograme koji se se ulogorili na stomaku. Bežiš od stomaka. Počneš sve manje voliš sebe.

Kad sad, četiri meseca nakon tog kraja devetomesečnog puta i početka nekog skroz novog života, pogledam na taj period, mogu samo da kažem: Previše razmišljanja je ubilo mačku, onu zgodnicu koja čuči u nama svima. A i nerealna očekivanja s fotografija fit mama koje viđamo po internetima i biramo da ih svesno pratimo kako bismo nahranile svoje komplekse.

Nemojte to sebi da radite, mile moje tek porođene bucke. Kao što kamera dodaje ljudima na kilaži i to uglavnom u predelu grudi i guze, tako i mi, suočene s novom ulogom u životu, dodajemo same sebi mnogo više nego što imamo.

Devet meseci si sakupljala te kilograme, što obavezne, što neobavezne, ali ko bi sebi uskratio kinder jaje ili sladoled kašikom. Supenom! Tačno devet meseci imaš da se oporaviš i vratiš samoj sebi. Sve je to savršenstvo od majke prirode napravilo. I taman kad prođe devet meseci, utom eto i trčanja za malom aždajom i eto još koji kilogram dole.

Poenta izreke “od viška glava i zgodnoća bole” je samo zbog toga što smo same sebi namentule prevelika očikavanja. Shvataš li, svaka ti se kost u telu rastavila dok si se porađala. Shvataš li, donela si život na svet, celog jednog novog čoveka koji danas, sutra mora da veruje u sebe i svoje kilograme. Ko će ga naučiti ako ti ne naučiš da je gubljenje suvišnih kilograma, onih koji na tebe utiču zdravstveno, koji čine da se ne osećaš dobro, proces i da se ne može desiti preko noći. Uči o sebi da bi svoje dete naučila o njemu.

A i ako neki kilogram pretekne, neka ga. Otići će kad ti odlučiš da ode. I to ne tako što ćeš sebi uskratiti baš sve, nego tako što ćeš se sama sa sobom dogovoriti da kašiku probušiš, a patike iz ormara iskoristiš za malo fizičke aktivnosti u kojoj se odmara mozak i troši telo.

Samo nemoj da misliš da nešto u nekom trenutku moraš.

Da moraš da izgledaš savršeno odmah po izlasku iz bolnice.

Da moraš odmah da uđeš u svoje farmerke (ubilo me to, znala sam da ih obučem I šetam u njima po kući, iako sedenje nije bilo opcija, ali sam sebe ubeđivala da sam baš zgodna).

Da moraš da budeš totalno fit nakon tih 40 dana od porođaja, jer šta će ljudi reći.

Da nećeš biti zgodna svome partneru i da zato moraš da smršaš do leta.

Ne moraš, lepoto. Moraš samo da budeš dobro! U sebi i sa samom sobom. Zbog sebe, zbog njega i najviše zbog novog života.

Izvor: lolamagazin.com

Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

Zdravo, želela bih da podelim moju priču iz sale sa vama…
Porodila sam se pre pet meseci, hvala Bogu devojčica je živa i zdrava.
Subota na noć ja trčim u vc na svaka dva minuta, a taj dan krečili sobu za bebu, ja ceo dan hodam kao patka… Deset sati uveče mi krećemo. Na pola puta počinju bolovi na pet minuta. Stižemo u bolnicu, ajde na pregled 4 prsta otvorena. Kaže sestra mom mužu: „Idite po stvari biće to večeras. On onako zbunjen pita: „Šta večeras?“, kaže mu sestra: „Porodiće se večeras“. On od šoka seda na stolicu i počinje da igra igricu 🙂

Ajde ti polako u sobu, kad te budu držali bolovi dva-tri sata na pet minuta ti zovi. Tri ujutru ja više ne mogu da izdržim bolove budim sestru, vodenjak počinje da curka. Idemo da me klistiraju pa u salu, opet nije dovoljno, otvorena 6 prstiju. Sestre guraju ruke dole koja kako stigne a meni mrak na oci. U celom tom bolu setih se jedne mame koja reče guraju ruke ko kako stigne kao da je tombola 🙂

Ja već ne znam gde bijem, pola šest ujutru meni babica kaže šetaj ja idem da popijem kafu i ostaviše me samu. Već mi se vrti u glavi, malaksala od bolova. U sedam sati bolovi već polako posustaju. Samo što nisam zaspala, beba pobeže visoko. Dolazi jedan doktor skida ostatak vodenjaka i ode da preda smenu a ja ostah na stolu da čekam i vrištim od bolova. Dolazi babica sa drugim doktorom u 9 i on počinje da se dere na mene. Pritom stolovi za porodjaj kao u 15-om veku ravni. Babica viče: „Vuci noge ka sebi i guraj“ a doktor se nalegao na stomak kao da je vreća za skakanje. Još viče: „Ako ne slušaš ostaviću te da čekaš dok ne prodje vizita“. Meni prvo dete, nemam pojma šta da radim izbezumljena od bolova.

Divota, ide cepanje pa tek onda epiziotomija, doktor ušiva i viče na mene kako ništa nisam slušala, još viče pun sebe: „Stavi te ruke na grudi jesi li razumela?“ Kao bez duše, kao da nismo ljudska bica. Prošlo je sve nekako ali dete ne diše odmah, prodisala je posle minut. Usput su uspeli da joj slome ključnu kost, dan ipo je bila na kiseoniku a tek sutradan sam je videla.

Izlazimo iz bolnice doktor nije hteo ni da nas pogleda, i bolje što nije. Pretegao konce, tri dana kući dušu isplakah. Ne mogu da se pomerim, ne mogu da legnem, ne mogu da ustanem, odlazak u vc ne moguca misija. Na kraju završim na odeljenju jer su konci počeli da se izvlače a zagnojila rana. Preplakala sam put do bolnice, sreća pa doktorka koja me je primila maksimalno je bila razumna i nežna. Skinula mi je konce i dala gomilu lekova, ja ko nova, marširam iz one sobe…

Hvala Bogu sve je to prošlo, zato drage moje ako imate preko nekoga, pažljivo birajte doktora (nazalost danas sve ide preko veze). Ja nisam imala tu mogućnost, a da jesam sigurno bih birala dr. Natašu. Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

POUKA: „Posle kiše, pre ili kasnije uvek dodje duga“

Mesec dana nakon veridbe nisam ni slutila šta me čeka, kupim test i na testu dve crte.

Sreći nikad kraja još i prva beba, super. Odemo ja i suprug na prvi pregled kod lekara, kaže on sve je uredu. Ništa moja trudnoća sve uredna, lako sam je podnosila ( lepo sam i ruckala 😄). U četvrtom mesecu odem na Uz, doktor čudno gleda u ekran i odjednom kaže:  „Jebote pa glava mu je mnogo veća nego što sam mislio“, ja u šoku, neznam gde sam. Daje on meni uput za analize i ispostavi se da imam trudnički dijabetes. Kaže on meni stroga dijeta, nema slatkiša itd. Ispoštujem ja to i izguramo do kraja.

Termin mi je bio 21. Oktobra. Pitam doktora jel hoće on da me porodi, kaže nema problema, dodji 17 – og ujutru da ti uključim indukciju. 13.10. ujutru u 5:00 mene zaboli stomak, sačekam još malo i kažem to je to. Istuširam se, probudim supruga, popijemo kafu i pravac bolnica… Usput zovem svog lekara kažem: „Imam bolove“. Kaže on: „Idi ti u bolnicu sad ću ja da pozovem tamo, ako nema ništa do jedan ti me zovi da dodjem“. Kažem ok, stižem u bolnicu kad ono najgora moguća ekipa doktor, sestre, sve to nadrndano. Na pregledu kaže doktor tri prstiju otvorena, kažem ok. Ja kao guska u magli, neznam šta me čeka, dolazi posle dva sata kaže hajde pregled, otvorena 4.5 prsta idemo u salu. Legla sam na porodjajni sto kaže doktor hajde krećemo ( a ja ništa ne osećam, niti napone niti neke jake bolove). Sestra mu kaže: „Pa doktore da sačekamo još malo?“ na šta on odgovara:  „Ma kakvo čekanje, daj to da završimo časkom.“Ja sam se prepala, krenuli su jedan vuče jednu nogu, drugi vuče drugu, umalo mi ih nisu polomili. Doktor se dere, skače mi na stomak. Uzasss je bio. I nekako završimo sa tim. 13.10.2016 u 13 i 10h na svet je dosla naša devojčica Nina.

Druga trudnoća takodje isto sve uredna. Redovan Uz,redovni pregledi, sve u redu. I u osmom mesecu me zaboli jako stomak, odem na pregled kaže doktor prst ipo otvorena, stogo mirovanje ( gde ću da mirujem pored ćerkice od dve godine). Nakon dva dana odem na održavanje, mesec dana sam ležala na odeljenju dok nisam ušla u deveti mesec.. Dodjem kuci poštujem ja sve, „mirujem“ , svake nedelje na ctg, nema ništa – nikakve kontrakcije. U petak odem na pregled kaže doktor tri prsta otvorena, ostaješ. Ja neznam gde sam, iznenadila sam se. Odlazi on kući, sestre celu noć dežurale oko mene samo pitaju: „Jel te boli? Jel osećaš nešto? „. Ja ništa, nikakavi bolovi.

Dolazi doktor u subotu kaže: „Hoćeš indukciju da te porodim?“ , kažem: „Neću, čekaću bolove“. Nedelja ujutru ustajem u 06h na ctg ništa. Vratim se u sobu i kreću blage kontrakcije. Dok je došao doktor u vizitu mene je toliko boleo stomak da je počelo da mi se vrti u glavi. Pregleda me i kaže: „Pa ti samo što se ne porodiš, brzo u salu“. Ja onako sa onim bolovima jedva i odem do sale.

Porodila sam se za manje od deset minuta i na svet je stigao moj dečak Nikola, 3790 težak – 56 dugačak..

POUKA: „Posle kiše, pre ili kasnije uvek dodje duga“

 

Hvala ovoj mami a našoj članici koja je sa nama podelila priču o porodjaju i omogućila i drugim mamama da shvate da ukoliko su jednom loše prošle apsolutno ne znači da će i sledeća trudnoća takva biti. A Nini i Nikoli želimo srećno i bezbrižno detinjstvo sa svojim roditeljima.

„Ono što najviše boli to i najviše voliš – istina“

Porodila sam se 27.07.2019 u Nemačkoj…

Inače nam je termin bio 25.07. Ginekolog mi je rekao na zadnjem pregledu: „Ako se ne porodiš do termina, idi do bolnice na pregled samo jer ja nisam tu..“ I ja tako uradih. 26.07. u 10h ujutru ja već u bolnici. Čekam ja, prime oni mene, ja ispričam šta i kako mi je rekao lekar. Rade oni meni onaj ctg, čekam ja pola sata. Zatim dolazi doktorka radi mi ultrazvuk i kaže: „Ti moraš ostati.“ Rekoh: „Zašto kada nemam bolove niti mi je vodenjak pukao, ja hoću kući da idem“. Kaže ona meni „Možeš da ideš, na tvoj potpis“ – s` tim da napomenem meni je prva beba. Ja se uplašim pomislim nešto može da se desi bebi, onda sam ja kriva i ja ostanem.

Kažu oni meni da imam manjak plodove vode i da to nije dobro za bebu. Upitaše me da li ja pristajem da mi oni daju lek za otvarenje, ja pristanem. I eto pakao počeo, šetam ja ceo dan po bolnici – bolovi užasni. Pitam ih: „Hoću li ja skoro ?“ Kažu oni meni „Ili u toku noći ili ujutru“ , srećnije žene od mene nije bilo tada. Čekam ja idalje ništa, ja nemogu više od bolova da dišem. Pitala sam ih za epidural – dali su mi. Oko 01h sve je lepo bilo do 06h ujutru nisam imala jake bolove. Onda od 6 počinje pravi pakao. Daju oni meni još tu anesteziju ali ništa to ne vredi bolovi isti.

Pitam ja onu babicu šta još čekaju, zašto me ne porode, koliko će da traje ovo još. Kaze ona još 4 sata. Ja zbunjena pitam: „Zašto kad sam ja otvorena svih 10 prstiju?!“ Kaže ona meni: „Zato što čekamo da izadje bebina glava.“ Ništa sedim ja do 11 sati tako, oni ostavili mene samu, svi izasli iz ordinacije. Ja vrištim tamo, plačem, teško meni nema nikoga a ne smem da ustanem. Napokon došli oni a sa njima i jedan doktor Ruske nacionalnosti. Pregleda me i kaže: „Pa beba ne može da se spusti glavom nadole, pripremite carski.“ Ja opet zadovoljna još malo i gotovo. Odemo mi na carski ubrizgavaju oni meni one anestezije, ja budna čekam. Seču oni mene, vade bebu beba plače. Da li je iko bio srećniji od mene?

Odnesu oni bebu u medjuvremenu ja zaspim, jer nisam nikakve bolove osetila više. Ja se budim, oni mi kažu:  „Izgubili ste dosta krvi, polodova voda vam je zelelna bila, stavljaju oni meni kiseonik i nose me na intezivnoj nezi. Bila sam ja tamo 24h, posle toga me odvedu u sobu. Ja tražim bebu, oni je donose i kazu mi: „Vašu bebu moramo slati u drugoj većoj bolnici 20km odavde.“ Rekoh: „Zašto, šta ima, šta je bilo?“ Kažu: „Imate i ti i beba infekciju a mi ovde za bebu nemamo tretmane.“ Ja pristanem. Prvih nedelju dana beba na jednu stranu, ja na drugu stranu u bolnicu… Beba se oporavila, Bogu hvala. Ja bila 12 dana u bolnicu zbog infekcije temperature, pritiska (bio  je mnogo visok) i još mnogo toga..

Ali na kraju sve se isplati, ja najsrećnija sam kad njega uzmem u naručije. Sada za samo 5 dana punimo dva meseca a ja svu tu bol i muku zaboravim samo kad njega vidim. Ono što najviše boli to i najviše voliš – istina.

 

Hvala mama Suzani na ovoj priči o hrabrosti jedne mame. Želimo im svu sreću ovoga sveta a bebi želimo bežbrižno i srećno detinjstvo 🙂