Arhive oznaka: beba

Jesu li jaslice nužno zlo?

Potaknuti raspravom o tome jesu li jaslice nužno zlo, pitali smo iskusnog pedagoga Božicu Pintarić kako boravak u jaslicama utiče na razvoj deteta, kada se preporučuje odlazak u jaslice i što sve deca tamo mogu naučiti.

Proveli ste porodiljsko sa svojom bebom i nakon što je navršila godinu dana, morate se vratiti na posao? Ako imate na raspolaganju pomoć baka i deka, možda ni ne razmišljate o jaslicama, ali ako se vraćate na posao, a niko drugi vam ne može svakodnevno čuvati dete, verovatno su vam jaslice opcija.

Jedna mama postavila je pitanje „Jesu li jaslice zaista nužno zlo?“, a druga mama, koja očito smatra da jesu, podelila je svoje brige: „Mi idemo u jaslice i muka mi je. Međutim ćerku nam nema ko čuvati, oni koji su mogli su zakazali, tako da smo osuđeni na jaslice. Ne sviđa mi se, tužna sam, muka mi je i mrzim sebe i sve oko sebe jer nemam izbora. Nikada dete ne bih dala ni u jaslice ni u vrtić, ali eto… Naravno da ti se u životu dogodi ono što najviše prezireš.“ S njom se slaže još par mama: „Mislim da jesu! Moje nije imao ko čuvati, pa sam dala otkaz i bila s njima dok mlađe dete nije napunilo četiri godine. Nezamislivo mi je dati bebu u jaslice! Čak i neke vaspitačice same kažu da je to užas i nehumano. Velike grupe, malo vaspitačica. Ne volim ni vrtić, biram da je dete više kući, ili u malom vrtiću“. Potaknuti raspravom, posetili smo dečiji vrtić u zagrebačkom naselju Malešnica gde smo razgovarali sa prof. pedagogije i fonetike Božicom Pintarić, koja radi i kao saradnik na kolegiju Integrirani jaslički kurikulum na Učiteljskom Fakultetu u Zagrebu.

„Jaslice su dopuna roditeljskoj brizi,a ne zamena. Kvalitet življenja deteta u jaslicama zavisi od više odrednica kao što su: organizacija vaspitno obrazovnog procesa; važno je da grupe imaju broj dece u skladu s pedagoškim standardima, a takođe je važno da dete ne boravi predugo tokom dana u jaslicama. Od posebne je važnosti kvalitet interakcije deteta sa roditeljima pre i nakon boravka u jaslicama, opremljenost prostora – koliko je razvojno podsticajna za dete, kvalitet socijalnih interakcija u relacijama odrasli-dete, dete-dete“, kaže Božica Pintarić i pokazuje fotodokumentaciju prostornog i materijalnog okruženja u jaslicama, kao i decu u različitim aktivnostima.

Deca u jaslicama DV Malešnica igraju se, pomažu jedni drugima, grade zajedno, hodaju po stepenicama, spuštaju se niz tobogan, ali i istražuju razne predmete, kosine, tunele i materijale koji se nalaze u vrtiću. Jaslice podstiču razvojne mogućnosti deteta. Pedagog ističe važnost podsticajnog materijalnog okruženja za detetovo istraživanje.

„Deca intenzivno istražuju okolinu čim stanu na noge, svakako i ranije – svega onog što im je dostupno bez kretanja. Odrasli često imaju predrasude da malo dete malo razume i može, ali upravo u najranijoj dobi se odvijaju veliki razvojni procesi, primera radi razvoj mozga – umrežavanje najintenzivnije je u u 2. i 3. godini, a kao i sve drugo, ako ga ne upotrebljavamo, neće se razviti. Dete mora biti u stimulativnoj okolini, u okruženju u kojem mu je omogućeno puno kretanja i puno istraživanja rukama kao i poverenje odraslog. Najvažnije je da ne zanemarujemo razvojne mogućnosti deteta“, kaže Božica Pintarić i opisuje na jednom primeru: „Decu ove dobi jako zanima kretanje; vrsta, brzina. Polazeći od detetovog iskustva i njegovog kretanja omogućujemo mu: kotrljanje niz breg u dvorištu, ‘palačinkanje’ na travnjaku u pidžami, spuštanje niz tobogan, pripremamo kosine različitog nagiba (otvorene, zatvorene, glatke, hrapave…) po kojoj spuštaju loptice, autiće“. Važnost pokreta i istraživanja rukama.

Kada smo ušli u prostorije starijih jaslica nakon popodnevnog spavanja, nekoliko mališana sedilo je za stolom i jelo užinu, neki su još spavali, dve devojčice listale su slikovnicu, a ostala deca igrala su se s igračkama ili su bila napolju na igralištu. Pedagog posebno naglašava važnost pokreta, jer u današnjem urbanom okruženju često nedostaje kretanja, koje je važno za razvoj govora, vida, sluha, emocionalne stabilnosti, komunikacije, percepcije svog tela i prostora.

„S vežbama treba krenuti od prvog dana. Detetu treba omogućiti puzanje, kretanje, ljuljanje, hodanje, penjanje, jer sve to potiče razvoj mozga. U malim porodičnim stanovima nema prostora za sve to vežbanje. U vrtiću/jaslicama podstičemo i podržavamo razvoj prirodnih oblika kretanja, istraživanje rukama različitih materijala, tekstura. Koristimo dvorište, salu za telesne aktivnosti, odnosno predvorje, senzorički kabinet i omogućujemo detetu korištenje sveg pratećeg prostora uz boravak/boravke“, objašnjava pedagog. DV Malešnica ima status eko škole, a od velike je važnosti provođenje puno vremena na svežem vazduhu. „Deca su napolje u svim godišnjim dobima i u svim vremenskim uslovima, naravno u adekvatnoj odeći i obući.

Nastojimo da su što više u travi, da sade cveće, ne gaze mrave, istražuju pesak. Želimo da žive u skladu s biljnim i životinjskim svetom, da osete povezanost s prirodom“, priča. Sticanje samopouzdanja za budućnost „U prvoj godini života važno je razvijati privrženost. Dete u 1. godini treba tu jednu blisku i stalnu osobu, majku, oca, staratelja. Mozak se neće razviti ako nema emocionalne privrženosti, ljubavi, ali ako dete krene u jaslice, još dve nove osobe – vaspitačice, neće to narušiti“, kaže i naglašava da je svaka interakcija s detetom važna. Tako i skidanje pelena nije samo briga za higijenu i zdravlje deteta. „Presvlačenje kao i uspavljivanje imaju i emocionalnu i socijalnu stranu. Koliko bliskosti dete treba, toliko mu je dajemo“, kaže. Pedagog i ističe važnost procene šta je dete sposobno učiniti samo, jer tako detetu poručujemo da je vredno i sposobno, a tako ono stiče temeljno samopouzdanje i za budućnost.

Neke mame takođe smatraju da jaslice imaju i dobre strane. Tako je jedna mama napisala: „Sve ima svoje prednosti i mane. Moja mala je krenula u jaslice sa 2,5 godine. U početku je bilo teško, trebalo joj je dva meseca da prihvati. Sada joj je super i jako voli ići. Bila je dosta povučena pre jaslica, nije se znala izboriti za sebe. Tamo je stekla puno prijatelja te se sada itekako bori za ono što želi. Ja mislim da je detetu puno bolje u jaslicama/vrtiću, sigurno bolje napreduje“. S njom se slaže i druga mama: „Mislim da jaslice imaju i svoje prednosti i mane, svi kažu: Nemoj dati dete u jaslice, biće ti non stop bolesno, ja sam svoje dete dala u vrtić sa 3,5 godine, prvu zimu u vrtiću bili smo četiri meseca u komadu bolesni, drugu zimu isto. Mislim da što se tiče bolesti, bez obzira otišli sa godinu, dve ili tri u vrtić ili jaslice, svi moraju preboleti prehlade, viruse i slično, ojačati imunitet. Isto tako mom detetu bilo je teško prilagodjavanje na vrtić“.

„Moja će ići u jaslice i nadam se da će sve biti dobro. Ne bih htela da mi decu čuvaju deda i baka jer znam da oni puno toga neće poštovati što mi kažemo, ne iz zlobe, nego jednostavno iz prevelike ljubavi (prvenstveno mislim da bi bila razmažena i da bi svašta jela). Mislim da će se u jaslicama dete naučiti nekom redu, spavanje/obroci, naučiće deliti. No, svesna sam i negativnih strana jaslica“rekla nam je treća mama.

Šta vi mislite, jesu li jaslice zaista nužno zlo? Napišite nam svoje stavove i iskustva „Jesu li jaslice zaista nužno zlo?“!

Izvor: miss7mama.24sata.hr

SAZNAJTE: KAKO DA TRUDNOĆA PROTEKNE BEZ PROBLEMA U VREME PANDEMIJE

Osam meseci učimo o tome kako korona virus utiče na naše živote, a posebno, koliko su trudnice ugrožene. Gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, dr Aleksandra Antović je dao savete trudnicama kako bi trebalo da se ponašaju tokom trudnoće.

Kada se virus pojavio početkom godine smatralo se da trudnice ne spadaju u grupu sa povećanim rizikom. Međutim, posle osam meseci, lekari imaju podatke da određene trudnice mogu da prenesu koronavirus i na plod, što je potvrđeno testovima i plodove vode i novorođene bebe.

„Sada, posebno na preporuku američke Agencije za zarazne bolesti, trudnice ipak spadaju u grupu sa povećanim rizikom za obolevanje od korone i da to može imati posledice i na plod. Na sreću, to su još uvek veoma retki slučajevi, međutim, preporuka je da trudnice nastoje da što više izbegavaju rizične kontakte“, naglašava dr Antović, gost Jutarnjeg programa RTS.

Imuni sistem majke najpre mora da prihvati bebu, jer to za organizam majke, ma koliko čudno zvučalo, jeste strano telo. Osim toga u imunom sistemu postoje određeni mehanizmi koji plod ne prepoznaju kao strano telo ili da ga uopšte ne registruje, objašnjava gost Jutarnjeg programa.

Takođe, trudnice, posebno u kasnijim fazama trudnoće, kada je beba velika, zbog povećanja telesne mase, trpe veliko opterećenje kardio-vaskularnog i lokomotornog sistema, a samim tim i imuni sistem trpi. Infekcija respiratornog trakta može da utiče na ishod trudnoće, no trudnice, pre svega, bi trebalo da se čuvaju visokog pritiska, naglašava doktor.

„Obična infekcija respiratornog trakta nema nikakav uticaj na trudnoću, mada postoje razlike od prvog, pa do poslednjeg trimestra trudnoće. U prvom trimestru trudnoće virusna ili bakterijska infekcija može da utiče na plod, dok u trećem trimestru te infekcije mnogo manje utiču, jer je razvoj ploda završen“, dodaje dr Antović.

Najveći izazov sa kojim se lekari suočavaju tokom pandemije koronavirusa je kako da umire trudnice koje imaju hiljadu pitanja i veoma su sumnjičave i uplašene, i to s pravom. Lekarima je važno da objasne da psihička nestabilnost takođe može negativno da utiče na stanje njihove bebe.

„Osnovni savet koji se daje budućim majkama je isti kao i za sve ostale – obavezno nošenje maske. Mi nikada ne znamo ko je zaražen. Ovaj virus i jeste toliko opasan jer je inficirana osoba, pre pojave bilo kakvih simptoma, veoma infektivna. Bez obzira da li poznaju osobu ili ne, u zatvorenom prostoru, obavezno treba da nose maske“, naglašava na kraju gostovanja u Jutarnjem programu, dr Aleksandar Antović.

Pogledajte gostovanje dr Aleksandra Antovića u Jutarnjem programu OVDE.

Izvor: rts.rs

Opekotine Kod Dece – Šta Činiti a Šta Nikako Ne Činiti !

Opekotine kod dece su vrlo česta povreda dece. Statistika kaže, da opekotinske povrede spadaju u treći po redu uzrok povređivanja kod dece uzrasta 1-4 godine, i nešto ređe nakon 4. godine. To je podatak koji svakako zavređuje posebnu pažnju, i koji nas opominje da učinimo sve što je u našoj moći da izbegnemo da do ove vrste povrede dođe.

Najčešći uzrok nastanka opekotina je vrela tečnost (voda, ulje, hrana), a potom i vodena para, kontakt sa vrelim predmetima, otvoren plamen ali i vreo vazduh, ne treba zaboraviti ni opekotine nastale prekomernim izlaganjem suncevim zracima, kao i dejstvom struje i hemikalija.

Generalno se opekotinske povrede dele na lake, srednje i teške, ali ove vrste povreda treba uvek shvatiti ozbiljno, posebno kod dece, i odamah se javiti nadležnom pedijatru. Težina povrede kao i prognoza se određuju na osnovu procenta zahvaćenosti površine kože i dubine opekotine.

Deca se najčešće povređuju zadesno i u kući, tako da tu možemo obratiti pažnju na čitav spektar preventivnih mera koje mogu preduprediti nastanak ovih ozbiljnih povreda. Opekotine mogu ostaviti i trajne posledice. Do opekotinskih povreda u dečijem uzrastu najčešće dolazi prolivanjem vrele tečnosti ili hrane ili kontaktom sa vrelom površinom (dete se opeče na ringli, pegli, rerni i sl.), dok se kod nešto starijeg uzrasta, predškolaca i školske dece najčešće srećemo sa povredama nastalim od pirotehničkih sredstava (petarde, prskalice…), potom otvoreni plamen (šibice, upaljači), ili strujnog udara…

Lečenje opekotiskih povreda je usko specijalizovano, i kada su u pitanju veće opekotinske povrede, lečenje je dugotrajno i često sa trajnim funkcionalnim posledicama a sa finansijskog aspekta izuzetno skupo i visoko usko specijalizovano jer se kod nas i u svetu ovom oblašću bave posebni timovi.

Za svaku pa i najmanju opekotinsku povredu je potrebno obratiti se pedijatru koji će proceniti da li je potrebno previjanje pod njegovim nadzorom i u ambulantnim uslovima, ili će malog pacijenta uputiti u specijalizovane ustanove gde će lečenje preuzeti specijalisti dečije hirurgije, od kojih su neki i specijalisti i plastične i rekonstruktvine hirurgije.

Šta činiti? Ako dođe do ove vrste povreda roditelj treba da ostane smiren i fokusaran na prvu pomoć koja u ovom slučaju podrazumeva: odvajanje deteta od izvora toplote i, povredjeni deo tela hladiti vodom sa česme, ukloniti odeću (ako je moguće, ako je odeća zalepljena ne uklanjati na silu, ili ako je povreda nastala otpljenom plastikom, ne uklanjati, to će uradti lekar specijalista), skinuti nakit ako ga dete eventualno ima, dete umiriti i potom se uputiti kod nadležnog pedijatra. Pokrijte opekotinu nežno čistim pamučnim prekrivačem (peškir, čaršav). Ne vikati na dete, ili na osobu koja je nešto prolila ili izazvala nezgodu, već se fokusirati na bezbedno uklanjanje izvora toplote, bezbednu evakuaciju iz prostorije koja je zahvaćena plamenom ili dimom. Ako se pak radi o velikim opekotinskim povredama, koje zahvataju više delova tela, veliku površinu, ako se povreda desila u zatvorenom prostoru sa prisustvom dima ili para, ako je u pitanju povreda strujom, čak iako se spoljne promene ne vide na koži deteta, odmah pozvati Hitnu Pomoć i smireno je sačekati, a zatim ćete u pratnji lekara biti transportovani u specijalizovanu ustanovu.

Šta ne činiti? Ne stavljati sredstva koja su na raspolaganju u kući a koja su široko zastupljena u narodnoj medicini već sačekati odluku lekara i previjanje pod njegovim nadzorom.

Nekada nije potrebno ni previjanje iako u trenutku povređivanja roditeljima ta povreda i reakcija deteta izgledaju zastrašujuće.

Bezbedosne mere

Dolaskom bebe u porodicu potrebno je uraditi sve da se ovakve povrede preveniraju. Decu uvek držati na bezbednoj udaljenosti od grejnih tela, svu kućnu hemiju i ostalu hemiju na bazi kiselina i baza držati van domašaja dece, kao i upaljače, šibice, potpaljivače vatre, ne ostavljati vruću peglu na mesto dohvatno detetu (nekada je dovoljno da dete dohvati deo kabla i tako povuče vruću peglu), ili vruću hranu na stolu tako da dete može da povuče stolnjak, takođe paziti na kablove svih električnih uredjaja (da ne vise sa kuhinjskih ili ostalih elemenata i tako budu dohvatna deci), ne koristiti sveće, ne ostavljati upaljene cigarete, sve utičnice moraju imati sigurnosni štitnik, ako imate peć na drva, kamin i sl. koristiti obavezno specijalne štitnike, proveriti da li u stanu ili na spratu zgrade imate ispravan aparat za gašenje požara, kao i da li je oslobođen i funkcionalan evakuacioni put u slučaju požara u vašoj zgradi ili kući.

Jer, kao što znate, decu ovog uzrasta, treba stalno „držati pod okom“!

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Novorođenče pobedilo korona virus i to bez lekova: Najmlađi izlečen pacijent na svetu

Trudnica je obolela pred sam porođaj, a virus je prenela i na bebu, pokazali su testovi

Doktori u bolnici u kineskom Vuhanu prisustvovali su čudu u jeku epidemije korona virusa, kada su otkrili da se novorođenče staro 17 dana izlečilo od virusa, nakon što se majka zarazila na kraju trudnoće, prenosi Dejli mejl.

Kako pišu mediji, trudnica je obolela pred sam porođaj, a virus je prenela i na bebu, pokazali su testovi.

Međutim, 17 dana od rođenja testovi su pokazali da je novorođena devojčica Siao Ksia potpuno zdrava.

Mediji prenose da je devojčica najmlađi pacijent koji se izlečio od virusa do sada.

Odmah po rođenju beba je prevezena u dečiju bolnicu u Vuhanu, a ubrzo nakon toga ustanovljeno je da ima virus.

Devojčica je imala infekciju u respiratornom sistemu i manja oštećenja miokarda.

Pošto njeni simptomi nisu bili očigledni, lekari su odlučili da joj ne daju lekove i da pokuša da sama pobedi bolest.

Beba je iz bolnice izašla u petak nakon što se potpuno oporavila bez pomoći lekova.

  • Devojčica se potpuno oporavila od koronavirusa kao i od bolesti srca – rekao je doktor.

Podsetimo, opasan virus odneo je više od 2.700 života širom sveta. Jutros je registrovan i drugi slučaj u susednoj Hrvatskoj, a u Italiji je ovaj smrtonosni virus odneo već 11 života, a zaraženo je i petoro dece.

Izvor: telegraf.rs

DECA TREBA DA SPAVAJU SA MAMAMA DO TRECE GODINE

Rezultati kontroverznog pedijatrijskog istraživanja pokazuju da se bebe koje spavaju same u prve tri godine života teže vezuju za majke, a to uzrokuje oštećenja u razvoju mozga.

Bebe treba da spavaju sa majkama bar dok ne napune tri godine. Kontroverzan savet dolazi od pedijatra koji je otkrio da su bebe stare dva dana koje su stavljene u krevetac, spavale lošije od onih koje su spavale na grudima svojih majki. Srca beba koje su lošije spavale su bila izložena većem stresu.

Kada dete spava samo, teže mu je da se poveže sa majkom, a štete su višestruke- oštećenja na mozgu tokom razvoja vode ka poremećajima u ponašanju kada ta ista deca odrastu.

Doktor Nils Bergman sa univerziteta Kejptaun u Južnoj Africi kaže da bi novorođenčad za optimalan razvoj trebalo da spavaju na grudima majki prvih nekoliko nedelja života. Takođe, u maminom krevetu bi trebalo da ostanu do treće, pa čak i četvrte godine.

Analizirano je 16 novorođenčadi koja su spavala na majčinim grudima, a onda i u krevecu. Srce bebe je pod trostruko većim stresom kada spava sama.

Izvor: zelenaucionica.com

DRENKA IZ UŽICA – SINONIM ZA HRABROST Posle četiri dečaka, doktorka i ćerku donela na svet CARSKIM REZOM

U sali užičke bolnice u kojoj je ni sama ne zna koliko puta prirodom posla prisustvovala porođajima Drenka Janić je prošle nedelje postala majka. Peti put, a svaki je bio rizičniji od onog prethodnog. Na način koji se ne sreće često i koji traži hrabrost, a nju može da podstakne samo neizmerna ljubav prema deci.

Pre 12 godina na svet je donela prvenca Vuka. Za njim su došli Bogdan, Nikola i Dušan. Četvorica braće u četvrtak su dobili sestru, zdravu i pravu, lepu kao lutku.

Mališanka još nema ime, ali mnogo važnije je da je porođaj, iako rizičan, prošao kako se samo poželeti može. I peti put Drenka se porodila carskim rezom. Zahtevnu operaciju izveo je tim užičke bolnice koje srećna majka odlično poznaje i sa kojima učestvuje u porođajima. I ona je lekar anesteziolog, zaposlena u Opštoj bolnici Užice.

  • Uživam u majčinstvu. Lepši je, radosniji i dinamičniji život sa više dece. Istina, nekada je stresniji, ali to pada u drugi plan kad čuješ koliko te usta zove majkom. Ništa nije strašno petoro dece imati u kući – pričala je dan posle porođaja i hrabrila druge majke dr Drenka Janić.

Nezapamćeno u doba kada se sve manje dece rađa, a u užičkoj bolnici je svake godine oko 20 porođaja manje, ona je druga porodilja koja je u poslednja tri i po meseca i peto dete rodila carskim rezom.

  • Retko se dešava da jedna žena rodi petoro prirodnim putem, a kamoli carskim rezom. On nosi rizik povreda mokraćne bešike, tankih i debelih creva, donjeg uterusnog segmenta materice koji posle svakog porođaja postaje sve tanji i tanji i stvara opasnost od pucanja i daljih komplikacija koje su rizične za život i majke i bebe – objašnjava dr Vladislav Tripković, zamenik načelnika Službe ginekologije i akušerstva i šef operativne ginekologije u užičkoj bolnici.

Drenkina ćerka, teška 3.200 grama i duga 51 centimetar, na porođaju je dobila devetku. Sva četiri njena brata iz maminog stomaka izvadio je dr Boško Ristanović, a nju dr Mirjana Paunović Kokošar uz pomoć anesteziologa dr Zorice Bošnjaković i anestetičarke Jelene Raković.

  • Posle prvog carskog reza znala sam da će i svaki naredni biti na ovaj način i da je na svakom sledećem porođaju rizik sve veći. Kolege ginekolozi sa kojima sam bezbroj puta bila u porođajnoj sali nisu morali da mi objašnjavaju koliko može komplikovano biti ako se više puta porodiš carskim rezom. Lekar sam, znam ja to veoma dobro. Ali opet, ljubav prema deci i milina koju nosi majčinstvo su prevagnuli. Opušteno sam otišla na porođaj i imala veliko poverenje u kolege – kaže dr Drenka Janić.

Sa ljudima kojima odaje zahvalnost poslednji put je pre odlaska na trudničko bolovanje bila 10. januara. Sa stomakom do zuba, u osmom mesecu trudnoće, dala je anesteziju jednoj porodilji. Četrdeset dana kasnije u porođajnoj sali pojavila se kao pacijentkinja. Odvažna i dična da se peti put porodi. Nije prošlo dugo, a u naručju je držala svoju princezu.

U karijeri anesteziologa učestvovala je u četvrtom porođaju jedne majke, ali ne i u petom. Iskustvo koje do sada nije doživela kao lekar doživela je kao majka.

Neće Drenka, kaže, rađati više. Da je u četvrtak zakmečao i peti sin, mada je znala da nosi ćerku, ništa to ne bi promenilo u njenoj odluci. A dečak ili devojčica – svejedno joj je. Dete je dete. Samo, dodaje, biće interesantno kako će braća dočekati sestru. Drenka će ove sedmice kući, a sinovima će morati da objasni da sa prinovom neće biti uskraćeni ni za milimetar pažnje i ljubavi koju su do sada imali.

  • Samo je Nikola radostan saznanjem da mu u kuću stiže seka. Ostali nisu baš oduševljeni jer se plaše da će ih plač bebe buditi noću. Nikola je najavio da će biti ljubomoran jer više neće biti najmlađi – grlila je ćerku i pričala o sinovima dr Drenka Janić.

Novembra prošle godine u užičkoj bolnici peti put carskim rezom porodila se i Amela Šabanović iz sela Kladnica kod Sjenice. Posle četiri ćerke, ona i njen suprug Alija dobili su sina Maida. Nije ih pokolebalo ni kada su im lekari još posle drugog deteta rekli da je opasno po Amelu da više rađa. Važno je bilo Šabanovićima da u kući imaju muškog potomka.

Izvor: blic.rs

Pop iz Leskovca porodio svoju ženu: Pomolio se Bogu, 6. beba je došla, a njeno ime biće simbolično

Porođaj je počeo pre nego što je stigla Hitna pomoć, a sveštenik je bio jedini kraj svoje žene

Leskovački sveštenik Dalibor Stefanović (40), otac petoro dece silom prilika se našao u ulozi babice jer se njegovoj šestoj prinovi „žurilo“, pa je on morao da obavi porođaj. Lekarima leskovačke Hitne pomoći koje je beba pretekla, ostalo je samo da preseku pupčanu vrpcu i čestitaju mu na „uspešno obavljenom poslu“.

Majka i beba će uskoro napustiti bolnicu, pa Dalibor i njegova supruga Tamara uveliko biraju ime za novorođenu devojčicu.

Presrećni sveštenik priznaje da mu nije bilo svejedno kad je shvatio šta se sprema.

  • Supruga je bila uplašena, ja nisam smeo da se plašim… Pošto sam sveštenik, pribegao sam molitvi, prozborio sam: „Ajde Gospode, pomozi, Majko Božija i svi sveti…“ Stavio sam peškir na krilo kad se pomolila glavica… Rukama sam je oslobodio i beba pade na peškir. Dok sam razmišljao da li da je okupam, došla je Hitna pomoć iz Leskovca, oni su se obradovali kao da je dete njihovo, iako im je bio kraj smene. Presekli su pupčanu vrpcu i odveli i majku i bebu u bolnicu. Danas ćemo odlučiti kako da je nazovemo na osnovu crkvenih praznika da ima imendan – kaže za Telegraf Dalibor.

Priznaje da je srećan što ga je Bog blagoslovio brojnim potomstvom, te da deca nisu nešto što treba planirati i sa čim kalkulisati.

U današnjem kontekstu ako se planira šta treba i kako treba, nikad dovoljnog za decu. Treba znati da gde se život rađa, rađa se se sve. Samo rođenje je dar, a sve ostalo dođe sa njim. Moja poruka je da ne planiramo, da se radujemo tom daru, jer deca donose zadovoljstvo, uspeh, sreću a sa tim dođe i ono materijalno. Važno je da nas ima više ali i da ostanemo ovde, da naše okruženje učinimo boljim. Šteta je što naši kvalitetni ljudi odlaze, postaju poznati i uspešni negde drugde, treba ostati u svojoj zemlji, to je patriotski čin. Čovek se uvek treba pitati šta može da učini za svoju porodicu, za decu, za svoju zemlju i tim se treba rukovoditi – poručuje sveštenik.

Stefanović dugo godina služio u lebanskom selu Bošnjace gde je bio Arhijerejski namesnik a od 1. februara svešteničku službu obavlja u Leskovcu.

Izvor: telegraf.rs

33 MILIONA LJUDI JE OPČINJENO GLEDALO KAKO NASTAJE ČUDO! Beba koja je oduševila mnoge napravila pometnju na Internetu!

Na Jutjubu je osvanuo snimak koji prikazuje razvoj bebe u stomaku i oduševio je mnoge koji su se pitali kako se tačno odvija čudo stvaranja novog života.

Na videu je proces rasta bebe tokom svih 9 meseci, a kadrovi su neverovatni, pa je snimak pogledan čak 33 miliona puta.

Izvor: kurir.rs

Zbogom, bebo…

Počela sam da krvarim u nedelju.

Samo malo.

Znam da krvarenje u toku prvog trimestra trudnoće može da bude normalan simptom u normalnoj trudnoći. U svojim reproduktivnim avanturama imam dve trudnoće iznete do termina, pa sam takođe znala da ovo nije normalno za mene. Ali je normalno kod nekih. Nije mi smetalo da budem jedna od nekih jednom u životu.

Pa nisam mnogo brinula.

Kada sam se probudila u ponedeljak ujutru, prokrvarila sam toliko da je probilo odeću, sve do čaršafa.

Rajli je došao ranije s posla i krenuli smo u bolnicu.

Prvo moraju da vas zavedu u maloj kancelariji sa veštačkim biljkama na polici, pre nego što vas usmere da pratite znakove koji vode do ultrazvučnog aparata.

Pokušala sam da ostanem pribrana. Provlačila sam prste jedne kroz druge dok mi je nasmejana žena postavljala pitanja.

„U redu, izgleda da vam je overena zdravstvena knjižica?“

„Da.“

Pustite me da vidim svoju bebu

„Vaš muž je označen kao osoba koju možemo da kontaktiramo u hitnim slučajevima. Da li je to i dalje u redu?“

„Naravno. Da li je to u redu?“ Rezignirano okrećem glavu ka nečujnom Rajliju.

Beba takođe pripada i njemu.

„U redu. Sačekajte da proverim da li imam još nekih pitanja ovde…“

Da li je moja beba i dalje živa

„Dobro, ukoliko ova informacija vama i dalje deluje korektno…“

„Deluje.“

Ova beba je izgledala u redu

„…onda sjajno, dušo. Vas dvoje ćete krenuti levo odavde. Pratite znakove koji vode do sobe u kojoj se radi ultrazvuk tamo kroz taj dug hodnik, i baš pre izlaza skrenite levo, a zatim desno, pa opet levo. Mmmm… važi? Srećno.“

Imaš li sreće bebo

Krećući se dugim hodnikom, samo sam želela da prošetam do izlaza. Umesto toga, skrenuli smo levo, pa desno, pa opet levo. Bio je tu još jedan sto i još jedan dokument koji je trebalo da potpišem pre nego što su mi dozvolili da legnem.

„U redu, spustite pantalone na kukove. Gel na stomak, i evo nas.“

Tehničarka koji odrađuje ultrazvuk je tiha.

Možete li da vidite moju bebu

„Biće mi potrebno da ispraznite bešiku. Toalet je dole u hodniku. Kada se vratite, svucite sve od struka naniže i pokrijte se ovim čaršavom. Vratiću se čim se smestite.“

Rajli je pitao da li bi trebalo da krene sa mnom. Zabrinut je zbog mene. Odmah se vraćam.

Kada sam stigla u toalet i svukla veš, krv je potekla iz mene. Sada je to gusta krv koja oblaže unutrašnjost mojih butina, pre nego što stignem da sednem na WC šolju. Tu su i svetlo-crveni ugrušci. Mali i novi. Dišem duboko.

Ne mislim da je to moja beba

Nekoliko minuta da se sredim. Brišem delove sebe koji su pali na dasku WC šolje i pod. Vraćam se u ordinaciju, trudim se da se povučem što više, da umirim to prolivanje, u strahu da ne ostavim krv i na sestri.

Ponovo na stolu. Rajli sedi u uglu. Gleda me, i znam da zna. Ali majčinstvo – čak i kada se prolije iz tebe – je kao i bol. Nikada nisam naučila kako to da delim. Zadržavam pogled na plafonu.

Tehničarka pročišćava grlo.

„Da li možete da podignete zadnjicu i stavite obe pesnice ispod zadnjice? Ne mogu baš najjasnije da vidim.“

Mogu to, i radim, ali dok se pridižem, osećam crvenu liniju kako izlazi iz mene i odlazi do butina. Ne mogu to da zadržim. Izvinjavam se, ali ne znam da li me čuje.

Da li možete da čujete moju bebu

Ovo je suluda pozicija, pa ruke i noge kreću da mi drhte kad god pomeri sondu iz mene i pogleda u ekran.

„U redu. Da li ste spremni da pogledate?“

Drži ogledalo i dopušta mi da oslobodim nestabilne podrške jedno od mojih guzova. Držim ogledalo svojom levom rukom, nameštenog ka ekranu i trudim se da održim potpunu ravnotežu svojom zadnjicom i desnom rukom. To nije mala stvar. Moramo priznati naše pobede, kada ih osvojimo.

Razrešena dužnosti, moja leva ruka se i dalje trese.

Ne mogu da vidim svoju bebu

„Dakle, šta imamo ovde. I dalje je tu žumančana kesa. Tu je i veoma sićušan embrion. Ali je dve nedelje manji nego što bi trebalo da bude. I ukoliko i ima srčane akcije, slaba je. Mada je teško reći da li je uopšte ima. A sada… pa, i dalje ste trudni.“

Hoće li se beba održati?

Niko ne može da zna. Pitajte doktora. Još nekoliko testova. Sutra.

Krećemo, a na stolu za pregled ima krvi. Postiđena sam.

Postoji neka vrsta nade, još dva dana.

Pokušavam da te zadržim, bebo

Ali na kraju, krv je krenula brže, a grčevi su sezali dublje. Zaplakala sam nad WC šoljom, dok je budućnost curila iz mene. Nekoliko minuta da se sredim. Da obrišem delove tebe i mene koji su se razleteli po dasci WC šolje i podu.

Drago mi je što su deca bila i dalje u školi kada se desilo.

Žao mi je što nisam uspela da te pronađem bebo

Uvek sam se pitala zašto su žene toliko tihe kada su u pitanju pobačaji. Mislila sam da je to neki nepriličan stid. Ima i toga. Ali takođe ima još nečega. Majčinstvo je kao bol. Ne može biti podeljeno. Ne mogu da nateram svoje oči da pronađu one koje nastoje da me umire iz ćoška. Ali mogu da osetim da me gledaju, znam da me vide.

To je dovoljno.

Gledala sam TV danas ceo dan. Rajli je došao ranije sa posla. Izveo je devojke na krofne. Večerali smo večeru koju je drugarica ostavila sa porukom: „Ne treba da nam vratite nijednu od ovih činija.“ Najbolja moguća poruka.

Da li znaš da si mnogo plodnija nakon spontanog?

I da nakon jednog spontanog šanse da ćeš iskusiti i drugi, ne rastu?

Da li znaš da su mnoge žene u stanju da začnu tri meseca nakon spontanog?

Ili da možeš da počneš ispočetka već kada u krvi nema više trudničkih hormona?

Da li znaš da spontani nije ničija greška?

Da li znaš da ne verujem da su embrioni odabrane duše, pa da je sva to tuga zbog nade, a ne realnost i da bi to trebalo da umanji bol?

Da li znaš da zaista ne postoji način da sprečiš aktivan spontani pre dvanaeste nedelje trudnoće?

Da li znaš da što više žena priča o spontanim, manje će stigme biti? Više će podrške dobiti. A podrška znači nadu, ljubav i razumevanje.

Da li znaš da nada, ljubav i razumevanje pomažu?

Da li znaš da je tvoje telo čudesna mašina i da je embrion čudesna mašina i da verovatno oboje prepoznajete da embrion nije mogao da preživi zbog hromozomskih abnormalnosti koje nisu mogle da dozvole održiv život?

Što znači da spontani generalno nije greška, već pre znak da stvari dobro funkcionišu?

Danas znam ove stvari.

Ali sinoć. Sinoć, dok sam pratila Rajlija na stepenicama, morala sam da se držim za gelender.

Ta beba. Ona koja je trebalo da stigne 12. maja. Jedna od devojaka je nacrtala sliku i birala imena u toku večere. („Mama. Ova beba će ići u zoološki vrt sa mnom.“ „Šta misliš o Hejzl?“) Ta beba koja je trebalo da bude poslednja beba. Koju sam doživela kao nešto tako novo, kao da mi je prva. Ta beba, a ne ona koja će doći kasnije. Ona koju neću da imam. Mogla sam da je osetim. Mogla sam da je osetim na svojoj koži i u zubima. Imala sam mučninu zbog nje i vrtoglavicu sa njenim nestankom.

Tu si bebo

Morala sam da zaustavim i otresem njen miris iz svojih nozdrva i da podignem njene ruke iz svoje kose.

Zbogom bebo

Rajli je na vrhu stepenica i gleda dole. I dalje je zabrinut zbog mene. Osećam se loše što ne mogu da budem zabrinuta zbog njega.

„Dolaziš u krevet, Megi? Jesi li okej?“

Da. I ne još.

Napisala: Meg Konli, mama koja piše o pronalaženju vrednosti u životu, o vaspitavanju jakih devojčica, o intimnosti u braku, o pronalaženju sopstvenog glasa, o trafikingu… Čitajte je na njenom blogu.

Izvor: centarzamame.rs

VANJINE PRIČE: PRIJEM U PORODILIŠTE IZ BEBINOG UGLA

Svi znamo kako je ženama kad odu na porođaj, ali nikada se verovatno nismo zapitali kako sve to „preživljavaju“ bebe i kako izgleda iz njihovog ugla boravak u porodilištu. E pa beba Vanja će nas, uz pomoć mame Višnje, upoznati s tim stvarima…

pregnant woman in nightshirt sleeping on white pillow in bed at home

„Nemam pojima gde smo spavali noćas. Krevet je bio duplo manji, a umesto tate i onog belog što mu noge mirišu na Smoki, oko nas su u tim malim krevetima spavale neke žene.

Jedna od njih je pitala mamu:

  • Jel hrčeš?
    Mama je rekla da ne zna, misli da ne, jer joj se do sada niko nije požalio, ali da ipak ne zna, jer moža je niko nije čuo ili je nekome bilo bez veze da joj kaže, a sad je pritom trudna, kaže ja joj pritiskam neku fragmu, pa je sve moguće…
    Onda ova žena, što je pitala, izvadi neke male bele stvari i nagura ih u uši, a oči joj se zavrnuše u krug.

Mama i ja smo u 18 h jeli palentu, mladi sir i jogurt. Mi to često jedemo, ali sa tatom, a ne sa ovim debelim, okruglim ženama. Mnogo sam srećan što moja mama nije takva, ali sam mnogo tužan jer sam čuo da „nema više jela do sutra“. Ne znam zašto nam to rade, ali verujem da će mama to nekako rešiti.

Probudili smo se baš rano. Mama je dobila neku lepu, novu spavaćicu i otišli smo da je obuče. Dok je stajala ispred ogledala ja sam shvatio da je i ona okrugla i debela. Nema veze, ja je baš volim!

Došla je jedna žena i kaže mami da ne smemo ni vodu da pijemo. Dođavola, kakvi neljudi! Onda je ta ista žena stavila na ruke neke bele stvari i mama je nakezila zube, a onda joj je ova prčkala ispod usne i obe su uzdisale. Odmah sam shvatio da se dešava nešto čudno. Žena kaže da mama „s tim firsingom ne može na porođaj“ pa nastavi da se trudi i na kraju uspeva da spasi mamu od tog firsinga!

Odjednom sam čuo poznat, drag glas. Tata! Oh, tata, divno je što si stigao. Ovde nam ne daju da jedemo i pijemo, spavamo u malom krevetu i mamu napadaju firsinzi. Zašto ne možeš da ostaneš sa nama? Kakva zabrana? Kakava epidemija stripa?!

Zašto mami idu suze? Jel treba i ja da plačem?“.

Nastavak uskoro sledi…

Autor/izvor : visa.sila / bebologija.rs