Svih devet meseci trudnoće sam se stidela i KRILA GNUSNI POROK, a nisam mogla da ga ostavim: Sada se GORKO KAJEM

Da počnemo od starta: moj prvi sin bio je “šta nam bog da” beba. “Šta nam bog da” u smislu – ajde da imamo seks, pa šta nam bog da. Začet je posle duge noći pijančenja i pušenja u jednom klubu.

Bilo je početkom ovog novog milenijuma i pušila sam jednu paklu dnevno. Pušila sam još od prve godine fakulteta a bolovala sam i od hiperkinetičkog poremećaja, što znači da sam stalno bila u potrazi za nekim stimulansima. Moja potrošnja energetskih pića u to doba ušla je u legendu.

I ne, nisam bila “društveni pušač”. Bila sam onaj tip pušača koji se iskotrlja ujutro iz kreveta, otvori limenku energetskog pića i strpa cigaru u usta.

Kada mi je test za trudnoću pokazao pozitivne linije, bila sam vrlo uzbuđena i srećna -osim jednog detalja. Odmah sam se konsultovala sa jednom babicom koja mi je preporučila valerijanu kako bih lakše ostavila cigare.

I reći ću vam nešto – taj savet je beskorisan.

Dve nedelje posle početka mog tretmana, i dalje sam pušila sve u šesnaest, a lekari su mi rekli da sam jedva izbegla spontani pobačaj (kasnije se ispostavilo da se to nije desilo zbog pušenja već zbog krvarenja koje se dogodilo jer sam imala seks). U svakom slučaju, plakala sam stalno. Plakala sam i na prvom ultrazvuku, kada sam prvi put videla svoje dete. Imala sam prenatalnu depresiju i stalno sam se pitala da li sam napavila ogromnu grešku i da li ću upropastiti život i sebi i njemu.

Bila je tek šesta nedelja trudnoće, a ja sam bila van sebe. Imala sam suicidalne misli koje nisam ispunila samo zato što sam želela bebi sve najbolje. Borba sa prenatalnom depresijom iscrpela me je toliko da nisam imala snage da se borim i sa ostavljanjem cigareta.

I tako sam pušila, uvek se krijući, oko tri cigarete dnevno. Muž ih je bacao i krio od mene, ali uvek bih ih našla. Terala sam prijatelje da mi ih kupuju. Terala sam prijatelje da me puste u kola kada smo u gradu da na brzinu zapalim. A onda kada sam konačno ukapirala da moram da prestanem, bilo me je sramota da kažem lekaru da uopšte pušim. Ne samo to, zabeležila bi mi u medicinskom kartonu da sam pušač i cene mojih zdravstvenih troškova otišle bi u nebesa.

Tako sam nastavila da pušim. Nikad u javnosti jer sam se plašila osude nepoznatih ljudi. Uvek sama i uvek krijući, tako dobro da ne biste poverovali. Majka mi je došla kada sam bila u osmom mesecu i punih mesec dana nije primetila da i dalje pušim par cigara dnevno.

Pušila sam i dok sam se porađala, da olakšam sebi. A onda, tri dana u bolnici koje smo proveli zajedno bili su totalna ludnica. Kad sam se okrenula, shvatila sam da tri dana nisam zapalila.

I vratili smo se kući a ja sam i dalje nepušač. I danas sam. Moj sin nije pretrpeo nikakve zdravstvene probleme, barem za sada. I dalje strahujem da će mu se odjednom pojaviti neka bolest i da ću za nju biti kriva ja.

Nisam htela da pušim dok sam trudna ali nisam mogla da prestanem. Verujte mi da bih sve dala da jesam. Obožavam svog sina i nikad ne bih uradila ništa što bi mu škodilo. Ali nisam mogla da ostavim cigare. Sada se kajem zbog toga ali jedino što mogu da uradim jeste da se nadam da će sve biti u redu.

Zena.rs

Ostavite komentar