Samohrane majke su NAJVECI BORCI…!

Posle psihicki teske trudnoce,03.04 sam na svet donela predivnog decaka. 3250 gr,52 cm,Apgar skor 10/10. 7 godina sam se borila da ostanem u drugom stanju i ta borba je pobedjena onog momenta kad sam ga uzela u narucje…odmah sam rekla da ce se zvati Ognjen…
Taj mali zamotuljak je najednom postao centar mog sveta i sve ostalo je bilo potpuno nebitno.
Prvih 3 meseca naseg zivota je bilo divno. Negde u julu mesecu,poceli su da mi se gomilaju problemi.
Mala plata,velika rata za kredit,zivimo sa mojom majkom…pritisnuta svim tim nedacama,u dogovoru sa majkom,ostavljam dete staro tacno 4 ipo meseca kod kuce sa bakom i odlazim da radim.
On se jos uvek budi 2-3 puta u toku noci kako bi pio mleko,a ja svako jutro ustajem u 5 i idem raditi kako bi nam obezbedila egzistenciju.
Inace,ceo zivot sam u “losim” odnosima sa majkom,al sam se uvek nekako nadala da ce se to promeniti sad kad je Ognjen tu…dva meseca nakon mog povratka na posao,pocinju prigovaranja sa njene strane:kako mislim samo na sebe,na nju i dete ne,kako mogu da idem da radim i ostavljam joj tako malo dete da brine o njemu.
U oktobru dolazi do poprilicne svadje,koja je pocela od sitnice i kulminirala do situacije gde dete vristi od placa,a ona na mene nasrce fizicki,udara mi samar,pokusava da me ubaci u krevetac u kojem dete place iz glasa. Uspevam da se odbranim,ali ne fizicki,vec psihicki i upucujem joj jako ruzne reci.
Nakon te svadje,u kojoj je izmedju ostalog rekla da nece da cuva unuce,uzimam bolovanje da bih bila kuci sa detetom.
Ostajem na bolovanju oko 3 nedelje,i tu se situacija izmedju mene i majke polako stabilizuje.
Sve je super i lepo do sledece godine krajem maja,pocetkom juna meseca.
Opet zapocinje svadju oko neke gluposti,opet nasrce na mene fizicki: podize stolicu i njome zamahuje ka meni…udara me po ruci i nozi,koju sam podigla da bi se odbranila,i na mom kolenu se lomi noga stolice. Dete,opet,u susednoj sobi place i vristi…odlazim da ga smirim,ona dolazi zamnom i vredja me na sve moguce nacine…govori mi da sam ku*va,narkomanka(nikad u zivotu ni travu nisam pusila,a kamoli nesto gore od toga),da sam rodila kopile koje niko nece,kao sto ni mene niko nece,govori mi da nisam dobrodosla u njenoj kuci kao ni moje kopile.
Pakujem najosnovnije detetove stvari,garderobu,pelene,omiljene igracke,flasice,a za sebe pakujem tek jedne farke,par majica i nesto vesa(da imam za par dana,dok ne vidim gde cu i sta cu).
Odlazim da detetom od 15 meseci kod mog oca,koji ima drugu porodicu,zenu,dve cerke,tasta i tastu u istoj kuci. Smestamo se u jednu sobu i tu ostajemo 10-ak dana…u tih 10 dana,moja majka zove na moj telefon,zove mog oca na mobilni,macehu takodje…moli ih da joj se javim,da porazgovaramo,da se pomirim…vodjena time sto sam sad i sama majka,odlucujem da joj sve oprostim i da se vratimo kod nje…racunam,ima samo mene jednu,sta ako joj se ne daj Boze nesto desi,necu moci to sebi da oprostim.
Vracam se sa detetom kod nje,i postavljam uslove pod kojima cemo ziveti. Ona pristaje na sve,samo da budemo uz nju.
Tu polako ona pocinje da primecuje da sa detetom nesto nije u redu(dok ga cuva a ja sam na poslu)…dete je do 17-og meseca bilo sasvim zdravo. Prvo imamo tromesecnu borbu sa kandidom,koji ipak uspesno lecimo,ali tada dolaze do izrazaja neki momenti u ponasanju kod deteta,koji nisu “normalni”.
Dete se budi svaku noc oko 2 casa iza ponoci,place i vristi i ne reaguje na moje zagrljaje,utesne reci,apsolutno nista. Nakon 30-45 minuta dete se smiruje i pada u san kao da se nista nije desilo.
Takodje,dete koje je imalo fond od 15 smislenih reci,jednostavno preko noci prestaje da prica. Ne izgovara ni jednj naucenu rec. Pojavljuju se i momenti kad dete iz cista mira,podize rukice u nivo ispred ociju i leprsa prsticima. Isto tako iz cista mira,fokusira pogled na levu stranu i po 15-20 minuta tako prati sve sto je ispred njega. Ne odaziva se na ime,na naredbe i molbe ne reaguje.
Zabrinute zbog takvog ponasanja,odvodimo dete kod pedijatra.
Ja u ordinaciji sedim sa doktorkom citav sat,pricam joj sve detalje…doktorka place dok joj sve pricam.
Pokusava da me umiri,ali isto tako mi daje do znanja da sa detetom sa psihickog aspekta nesto nije u redu(ima bliske prijatelje cije dete je ometeno u razvoju,pa kako licno,tako i strukovno prepoznaje o cemu se radi).
Dolazim kuci sa tog razgovora,sa uputom za decijeg psihologa.
Uzimam bolovanje,ostajem sa detetom i 3 dana placem dan i noc.
Pitam se zasto se to desava detetu,sta sam Bogu skrivila da me preko deteta kaznjava.
Cetvrto jutro se budim,i govorim sama sebi:”Dokle mislis da places?! Na taj nacin ne mozes pomoci detetu. Saberi se i uradi nesto!”
Zakazujemo pregled kod psihologa u dispanzeru. Isto joj sve pricam sto sam ispricala i pedijatrici,i ona zena isto place. Radimo psiho test i ostajem u ne znanju kakav je rezultat(rezultate cemo dobiti za nedelju dana).
Celu nedelju,ne spavam,ne jedem,grlim dete,opet placem,opet se preispitujem.
Jedva izdrzavam tu nedelju……na sve to,moja majka mi bas i ne olaksava situaciju(nabija mi osecaj krivice,kao da se i sama ne osecam dovoljno jadnom,utucenom i uplasenom).
Rezultati stizu posle nedelju dana,u izvestaju pise KASNJENJE U RAZVIJU SA ELEMENTIMA IZ SPEKTRA AUTIZMA.
Zbunjena sam,nista ne razume. Odlazim kod psihologice po objasnjenje i da je zamolim da me uputi sta i kako dalje). Upucuje me na logopeda,takodje mi daje i uput za Beograd,da vodim dete u zavod za govornu patologiju i psiho-motoricki razvoj “Dr Cvetko Brajovic”.
Zakazujemo prvi pregled,ali mogu da nas prime tek krajem novembra(cekamo mesec ipo dana).
Prolazi i tih mesec dana,kod deteta se nista ne menja,samo se sve pogorsava i intenzivira. Moja majka i dalje pokusava da mi nabije osecaj krivice…dva dana me kritikuje,omalovazava,vredja,onda 3 dana place zajedno samnom,govori kako ce sve biti u redu,i tako u krug mesec ipo dana.
A ja jedino o cemu razmisljam kako pomoci detetu.
Odlazimo u Beograd…u jednom danu obavljamo 7 pregleda: deciji psiholog,deciji psihijatar,neurolog,otorinolaringolog,fizijatar,zubar,pedijatar. Svima objasnjavam isto,svako postavlja drugacija pitanja,dete je nemirno,uplaseno…ja zabrinuta,uplasena,sokirana…

Radna dijagnoza F83. Mesoviti specificni razvojni poremecaj,iliti kasnjenje u razvoju sa elementima pervazivnog razvoja,odnosno laicki receno kasnjenje u razvoju sa elementima autizma. Prvo sok i neverica. Na srecu,psiholog koji nas je proveo kroz ceo zavod,divna zena,pa tek onda doktorica,daje mi savete sta i kako dalje,reci utehe i ohrabrenja mi dolaze upravo od nje. I dalje mi je tesko,ali sa druge strane ipak malo lakse,jer sad znam sta mi je ciniti,kako se ponasati,kako raditi sa detetom.
Taj dan smo proveli na putu i u Bg-u ukupno 17 sati(sam put je trajao po 4 sata u oba pravca,jer nemamo auto pa idemo autobusom).
Dolazimo kuci,ne zna se ko je umorniji,dete ili ja…smrznuti,hladno je bilo taj dan,u Bg-u duvala kosava.
Stavljam dete na spavanje,i zovem majku u nasu sobu da joj ispricam sta je bilo i sta su dalje preporuke. Tih dana je bilo mirno izmedju nas dve,nije bilo trzavica. Ja uzimam bolovanje opet,upucujem sefove u firmi o cemu se radi,i nailazim na totalno razumevanje sa njihove strane.
Dane i noci provodim ispred racunara,citajuci sve o toj dijagnozi,iskustvima porodica koje prolaze kroz to. Nailazim na jednu grupu na Fejsbuku,gde pronalazim mnogo korisnih informacija,uputstava za rad sa detetom,materijalom potrebnim za rad sa njim.
Njegovo ponasanje se ne menja,nocu se i dalje budi uz vrisku,plac…sve se vise intenziviraju njegova ponasanja u toku dana.
Redovno odlazimo kod psihologa i logopeda u decijem dispanzeru. Inace,jedna od detetovih karakteristika je to sto mu je jako slaba paznja,i koncentrise se na ono sto iskljucivo njega zanima,a ne na zadatke koje mu zadaje logoped. Nakon 2 meseca odlazaka kod logopeda,nema pomaka u njegovom razvoju i ponasanju.
Na jednom takvom tretmanu,logoped mu zadaje zadatak da umetne oblike u umetaljku. On tako ubacuje samo oblike koje vec prepoznaje,tj one koje ima i kod kuce. Dolazi na red zvezda,on se prvi put susrece sa tim oblikom. Uzima logopeda za ruku,pokusavajuci da joj na neverbalan nacin trazi pomoc u vidu toga da mu pokaze gde ide taj oblik. Logoped ne zeli to da uradi,on pokusava par puta iznova,ali bezuspesno. Frustriran time sto nema pomoc od nje(a ja ne smem da mu pokazem),on pocinje da place,da mlati rukucama i nogicama i da vristi. Logoped vidno isfrustrirana,govori mi sledece:”Mama,sa njim je ovakvim nemoguce raditi!” Ostajem sokirana,uzimam dete u narucje i odgovaram joj:” Ako vi kao strucno lice niste u stanju da se izborite sa ovakvim situacijama,sta dalje da ocekujem?! Hvala vam na dosadasnjoj pomoci,ali mi vise necemo dolaziti!” Odlazimo kuci,i ja vec u putu ka kuci odlucujem da cu ja sa njim da radim umesto logopeda.
Narednih mesec dana svaki dan provodim sa njim po sat vremena radeci razne vezbe. U medjuvremenu zovem zavod kako bi zakazala kontrolu,i kako bi smo obavili EEG glave,ne bi li se utvrdilo zasto se dete nocu budi uz vrisku i plac.
Sledecu kontrolu u Bg-u su nam zakazali aprila meseca 2017-e,dva dana nakon detetovog drugog rodjendana.
Neke 2 nedelje pre odlaska na kontrolu,moja majka opet pocinje da izaziva svadje zarad sitnica i gluposti(tipa nije pokosena trava u zadnjem dvoristu,a trebala je biti pre 2 dana,i stvari slicnih tome). Trudim se da umirim situaciju,zarad mira u kuci koji je detetu neophodan.
Noc pred njegov rodjendan,dok ona i maleni spavaju,ja mesim tortu. Sutradan ujutru ustajemo,odlazimo u dnevnu sobu da pozelimo baki dobro jutro i da joj kazem da sam umesila tortu i da zove i moju baku na cast povodom detetovog rodjendana.
Cak ni taj dan nije moglo biti mira u kuci. Kada sam iznela i isekla tortu,pitala me je gde sam je kupila. Ja kazem kako sam sinoc dok su spavali,mutila tortu u letnjoj kuhinji kako ih ne bi probudila,a ona mi govori:”Ma sto lazes,valjda ja znam kako izgleda domaca torta,a ne ova tvoja kupovna!” Presela mi je i torta i detetov rodjendan i sve ostalo. Zbog deteta ne ulazim u raspravu. Taj dan prolazi pod teskom napetoscu izmedju nas dve. Sutra dan,se spremamo za Beograd,pakujemo sve sta nam treba,prethodne analize,upute,osnovne stvari za dvogodisnjaka da bi mu put lakse protekao.
Dva dana nakon njegovog rodjendana,odlazimo u Bg…nakon svih kontrola,i uradjenog EEG-a u spavanju,dobijam rezultate. EEG sasvim uredan za njegovu starosnu granicu,ali psiholosko ponasanje je na nivo deteta od 15 meseci,iako on ima 24 meseca. Naravno,opet dobijam uputstva za dalje tretmane,za rad sa detetom i sve ostalo.

Nakon povratka iz Bg-a,opet uzimam bolovanje,kako bih prikupila svu potrebnu dokumentaciju koja mi je potreban za bolovanje radi posebne nege deteta,na koje imam zakonsko pravo jer sam roditelj deteta sa posebnim potrebama. U toku sakupljanja te papirologije,maximalno posvecujem vreme detetu,uz sve ostale obaveze koje imam.
Moja majka u medjuvremenu zapocinje vezu sa jednim muskarcem,i naravno stavlja njega u prvi plan u svom zivotu. Razumem ja da je ona zena sama,treba i njoj neko,i apsolutno nemam nista protiv toga.
Ali,time potpuno zapostavlja i mene i svog unuka,i to kad nam je najpotrebnija da bude uz nas i da nam pruzi moralnu podrsku.
Uz to,ono malo vremena sto provodi kod kuce,stalno i iznova me demoralise,recenicama kao sto je ova:” Videla sam danas devojcicu od 3-4 godine kako vozi biciklo pored mame. To tvoje dete nikad nece nauciti da radi.” Ili :”Ti nisi normalna,umesto da nadjes zenu da ti cuva dete i da ides da radis,ti si po ceo dan sa detetom,igras se kao da si i sama dete.” Realno,ne ocekuje niko od majke da bude takva,pa ni ja . Al opet racunam,ajde zaljubila se pod stare dane,pa i klimaks je tu,mogu da razumem donekle,ali opet bole me njene reci…
Tog aprila 2017-e je postalo nemoguce ziveti sa njom. Stalna prebacivanja,kritikovanja,ne zeli da provede sa unukom ni pola sata dnevno,cak ni da ga pricuva dok ja obavljam dnevne obaveze…gde god ja idem,vodim i dete. Nebitno je da li je kisno ili suncano vreme,jutro,popodne,vece…jednostavno je sve palo na mene,ali znam da moram,jer pomoc nemam. Jedan dan odlazim sa detetom kod prijateljice na kafu,vetar je duvao,ali nije bilo hladno. Provodimo kod nje neka 2 sata. Dolazimo kuci,moja majka namrstena,nece ni zdravo da mi kaze. Pitam je sta nije u redu,da nije bolesna ili ne daj Boze nesto gore.
Tad pocinje njen monolog,kako ja nisam normalna sto izvodim dete po vetru,kakva mi je ta drugarica koja ima vremena da kafenise 2 sata,gde joj je muz,zasto ja umesto sto sedim kod drugarice ne izadjem negde pa nadjem sebi muskarca. Pa tu usput konstatuje kako me niko nece sa “mentalno bolesnim” detetom;ma niko nece ku*vu sa kopiletom da uzme za zenu,i tako dalje…pokusavam da ignorisem sve te njene reci koje me bole,jer obe znamo da sam ceo zivot bila dobra i uzorna cerka,kao i osoba,drugarica i sve ostalo. Odlazim sa detetom u sobu da ga presvucem i da mu nakon toga dam veceru. Dolazi zamnom,i dalje pricajuci o meni sve najgore,koristi se ruznim i pogrdnim recenicama,i sve to uz galamu…dete je nemirno,place,ne odvaja se od mene,a kako napravim bilo koji korak,tako mi se majka sve vise priblizava i unosi u lice. Ne mogavsi vise da slusam takve reci i da trpim to njeno ponasanje,govorim joj da prestane da galami na mene i da uznemirava dete. Nisam ni izgovorila recenicu,vec sam osetila toplotu na obrazu od njenog samara. Tad mi govori sledece:”Kako te nije sramota da samnom tako razgovaras,ku*vo jedna narkomanska. Ti ces meni da kazes da ja uznemiravam dete! Ma pogledaj sta si mu uradila od zivota! Ti si kriva sto je bolestan i sto nikad nece biti normalno dete! Ti si kriva sto ja nemam svoj zivot! Kriva si sto si ostavila dete od 4 ipo meseca da ga ja cuvam,da bi ti isla na posao i pritom se tamo ku*vala! Ti si jedno bezobrazno nevaspitano djubre! Ja od vas ne mogu da zivim,smetate mi,ne mogu da uzivam u svojim penzionerskim danima zbog vas!” Ostala sam zatecena i pitala je:”Zar ti mi stvarno smetamo?!” “Da,smetate mi,eto srece da niste ovde,da mogu normalno da zivim!” I opet mi udara samar,uz pitanje kako se usudjujem da joj drsko odgovaram i prekidam je u pola recenice.
Tog momenta mi puca film,uzimam uplakano dete u ruke,nosim ga u kuhinju ne bih li mu dala veceru,a ona mi govori da nemam prava da uzimam hranu iz njenog frizidera. I dalje mi govori da smo joj samo smetnja u zivotu. “Jel sad trebam da uzmem dete i da odem sa njim?!”-pitam je…odgovor je stigao za pola sekunde:”Mars ,kravo jedna,odlazi iz moje kuce!”
Opet uzimam dete koje vristi od placa,na brzinu pakujem torbu sa stvarima za njega i mene,uzimam samo ono sto sam treba,zovem taksi i odlazim sa detetom pravo u policijsku stanicu. Prijavljujem je za nasilje u porodici i za to sto me isterala sa maloletnim detetom sa posebnim potrebama u pola 10,petkom uvece.
Policija poziva centar za socijalni rad,oni izlaze na teren,prvo razgovaraju samnom,pa onda odlaze kod nje. Uglavnom,policija me savetuje da se sklonim na par dana kod nekoga,dok se situacije ne smiri,pa kad nam se glave ohlade,da onda vidimo da li moja majka i ja mozemo da postignemo neki dogovor. Zovem naravno svog oca,koga cu drugog. Dolaze po mene i dete,on i supruga, u policijsku stanicu i voze nas kod njih kuci. Otac mi kaze da je znao da ce se to pre ili kasnije dogoditi,jer je bio upucen u celu pricu od samog pocetka. I savetuje me da potrazim stan i pocnem da zivim sama sa detetom,a ako mi bilo sta zatreba da na njega i macehu uvek mogu da racunam.
Tri dana nakon odlaska kod oca,pozivaju me radnice CSR-a i zakazuju mi razgovor sa majkom u njihovim prostorijama za sutra ujutru.
Odlazim sutradan na taj razgovor,ispricam im sve sta se dogodilo to vece kad nas je izbacila iz kuce,kao i za sve prethodne svadje,cak i za onu svadju kad me je udarila stolicom. Tad pitaju nju sta ima da kaze,a ona im govori da nece da provede ostatak zivota sa nekim ko je kao najveceg kriminalca prijavljuje policiji. Dete u toku tog razgovora nije ni pogledala,a kad se razgovor zavrsio,demonstrativno je izasla iz kancelarije CSR-ne uputivsi ni meni niti svom unuku ni jednu jedinu rec,ni jedan jedini pogled.
Tog popodneva donosim odluku,poslusavsi savet svog oca,i pocinjem da trazim stan za mene i dete. Nekim cudom,u roku od 10 dana pronalazim stancic za nas dvoje,dogovaram se sa gazdom oko useljenja,kirije i svega ostalog.
Organizujem prevoz detetovih i mojih stvari,pozivam radne kolege i prijatelje da mi pomognu oko selidbe. Istog dana obavestavam majku putem poruke da cu u subotu,za 2 dana……da dodjem u 15:00 da spakujem sve nase stvari,te da ce u 18:00 doci prevos i ekipa koja ce te stvari da iznese iz njene kuce.
Tako je i bilo,te subote sam spakovala ceo svoj i zivot svog deteta u 5 kofera,15 kutija i sa namestajem koji sam kupila od plate koju sam zaradila u proteklih 15 godina radnog staza.
Preselivsi se,pocinjem da uvidjam da dusevni mir nema cenu i da sad mogu biti posvecena detetovom napretku i svom zivotu,bez ikakvih trzavica,svadja i maltretiranja.
Mesec dana nakon selidbe,dobijam poziv za komisiju i na toj komisiji dobijam bolovanje za posebnu negu deteta,u trajanju od 6 meseci,te da po isteku tih 6 meseci dodjemo opet na komisiju,da bi se utvrdilo kako dete napreduje i da li je potrebno produziti bolovanje.
Pronalazim logopeda i defektologa koji ce raditi sa detetom. Jednom nedeljno imamo tretman kod logopeda,isto toliko i kod defektologa,a uz to ja “skupljam znanje” od istih i svakodnevno vezbam sa detetom.
Na pocetku nije bili nikakvog pomaka. Dva meseca kasnije menja se prvo njegov san. Od budjenja koje je bilo svake noci u isto vreme,uz vrisku i plac,ti trenuci se proredjuju…prvo jednom u 3 dana ima te epizode u snu,pa se proredjuje na 5-6 noci i postepeno u roku od 2 meseca dete jednostavno prestaje da se budi u toku noci,spava mirno i bezbrizno i to po 10-12 sati bez prekida. Shvatila sam da je uzrok tom budjenju u stvari bila ta silna tenzija izmedju mene i moje majke,kao i ceste svadje i galama u kuci.
Ostajem na sestomesecnom bolovanju i samo radim sa detetom. Medjutim,opet losa finansijska situacija me primorava da po isteku bolovanja ne produzim isto,vec da nadjem zenu koja ce mi cuvati dete i da pocnem da radim. I uspela sam u tome,pronasla sam zenu koja ce ga cuvati i pocela sam da radim.
Prijalo mi je da budem malo izvan kuce,da budem medju ljudima. Jedino mi je bilo tesko ostaviti dete sa nepoznatom zenom,koja ce sa njim provoditi 8 casova svaki dan,iz straha da dete to nece prihvatiti…medjutim,kao da me sam Bog pogledao,zena je bila divna prema njemu i on je jako brzo zavoleo,da smo nakon mesec dana dosli do situacije kad gospodja D dolazi da ga cuva kako bih ja isla u popodnevnu smenu,on se neizmerno raduje sto je vidi i mene uzima za ruku,vodi me do vrata,otvara mi vrata i gura me da izadjem napolje. Odusevila sam se sto je reagovao na taj nacin i po prvi put posle duzeg vremena odlazim na posao srecna i rasterecena.
A on,dete kao i svako drugo,bez obzira na dijagnozu koja mu je postavljena pocinje sve vise i vise da napreduje. Lepo rucka,jos lepse spava,veseo je,zaigran,pocinje da izgovara neke reci. Napredak se ne dogadja preko noci,vec sasvim postepeno…ima perioda kad se ne pomeramo sa jedne tacke,pa onda dodje period kad se svasta novo desi,i tako u krug.
Napunivsi 3 godine,dete stice pravo da krene u vrtic(kod nas jaslica do ove godine nije bilo).
Upisujem ga u vrtic u redovnom upisnom roku. U medjuvremenu,nailazim na veliko razumevanje od strane firme u kojoj radim. Nude se da mi pomognu koliko je u njihovoj moci. Obezbedjuju mi lakse radno mesto,uzimaju na sebe troskove tretmana kod logopeda i defektologa za dete,obezbedjuju mi prevoz za svaki naredni odlazak na kontrole u Bg,jer smo od Bg-a udaljeni oko 250 km,i takodje mi dozvoljavaju da radim samo prvu smenu kad dete krene u vrtic,kako ne bi morala da placam zenu da mi cuva dete,vec da taj novac utrosim u neophodne stvari za dete.
Pre 2 meseca smo isli na kontrole,doktori su videli da je dete dosta napredovalo i veoma su zadovoljni naprekom. Takodje su uvereni da ce to sto je dete krenulo u vrtic,doneti jos veci napredak kod deteta.
A moja majka…ne zove,ne pita za dete,sve sto zna o detetu cuje od svoje majke,tj od moje bake sa kojom sam u odlicnim odnosima. Par puta sam pokusala da izmirim situaciju medju nama,ne zbog nas,vec zbog deteta,ali neuspesno.

Nasi odnosi su ostali nereseni da vise u vazduhu. Iako sam kroz sve to prosla sa njom,i dalje je ona moja majka,i baka mog deteta. Jos uvek se,kad je negde sretnem,ponadam da ce joj srce omeksati i da ce konacno obratiti paznju na svoje unuce,ali od toga nema nista.
Otac i maceha mi pomognu kad i koliko mogu,ali ja od njih ne ocekujem puno,jer ipak oni imaju svoj zivot i svoje brige. Ali me tesi cinjenica da su i mon otac a i moja maceha divni prema mom detetu da ga neizmerno vole.

A biti majka deteta sa posebnim potrebama,verujte nije lako. Potrebno je toliko vremena i odricanja,truda i rada,da bi dete napredovalo. I sad,posle svega ovoga sto smo prosli,doziveli i preziveli,mogu slobodno da kazem da su samohrane majke najveci borci na svetu i da neme vece sile od majke koja je odlucila da bude svom detetu i majka,i otac,i najbolji prijatelj-jednom recju da mu bude SVE!

 

Ostavite komentar