„Šalju me kući ali uz mnogo jaku odgovornost da ne smem da se pomerim iz kreveta. Rekla sam sebi: „Ti to moraš“. „

Svoju sreću sam upoznala s svojih nepunih 18 god.

Veza nam je bila kratka i rešila sam da što pre uplovimo u bračne vode i da živimo zajedno . Naravno odmah smo želeli bebu. Ostala sam odmah trudna, i dobili smo našeg sina 13.11.2013 .

To je bio naš uspeh, naš život, bilo nam je prelepo. Kako je on rastao želeli smo i drugu bebu pa posle 4 god. saznajemo da dobićemo još jednu bebu. Veoma različite trudnoće, prva za poželeti. Nadala sam se da će tako biti i u drugoj ali ispostavilo se da nije bilo tako. Od samog početka muke, plod jako nisko, svaki mesec bolovi u donjem delu stomaka, osećala sam se grozno i sve me bolelo.

Uvek kada odem kod lekara on mi kaže „Nije to ništa, samo odmaraj“. Ali bila sam dosta aktivna, kao što svaka majka zna, moramo se posvetiti i prvom detetu ali i svakodnevnim obavezama. Ušla sam u 6-ti mesec, toga dana 10 .04.2017. celog dana bilo je sve super. Popdne smo bili u šetnji, lepo vreme proleće ,ali ja počinjem da osećam jake bolove u predelu kičme i stomaka ali ajde izdržacu.


Stižemo kući, legli smo, odjednom još jači bol. Ustajem iz kreveta idem do kupatila a oko mene mnogo, mnogo krvi. Zovem supruga i pamtim svoje reči: „Izgubili smo našeg sina“, suza suzu stiže, oboje plačemo. Odlazimo do bolnice gde mi kažu: „Oprosti se od bebe a i za tebe nismo sigurni da li ćeš se izboriti“ . Sreća u nesreći šalju me vozilom hitne pomoći za bolnicu u Nišu.

Tamo milion doktora oko mene, neznam šta mi rade, a ja samo u jednu tačku gledam i ne trepćem, osećam te malene jake i snažne udarce u stomaku koji mi daju snagu da se borimo. Ostajem u bolnici, sva sreća beba je dobro. Celu noć infuzija, injekcije da se spreči porodjaj .

Dolaze ujutru lekari, dijagnoza „placenta previa“,i samo mi kažu izdžaćete vi, jaki ste, a ja plačem i kidam se. 10 dana u bolnici samo infuzije, lekovi a krv konačno staje. Šalju me kući ali uz mnogo jaku odgovornost da ne smem da se pomerim iz kreveta. Rekla sam sebi: „Ti to moraš“. Ipak je drugačije kući, tu su mi svi, a moj stariji sin samo ponekad mi pridje i kaže a ko će mene sad da kupa, a ko će da me vodi na igralište.

Samo stisnem zube. Bili smo svi jaki, moramo da izdržimo da dobijemo još jednog batu, da budemo srećna porodica. Naredna 3 meseca samo krevet i povremeni odlazak na kontrolu pod velikim rizikom. Sve smo to uspeli neznam ni ja kako, bilo je teško ali uspela sam da udjem u 9-ti mesec i 3 jula rodim carskim rezom mog malog borca Pavla teskog 2.850 i 49cm .

Taj osećaj da sam uspela da konačno držim u rukama moju bebu koji je dobio ocenu 10 na rodjenju bio je pravi borac zajedno sa mamom. Vreme prolazi, on sada ima 3 god. ali uvek me sećanje vrati na taj datum i nikada ga nećemo to zaboraviti .

K. P.

Bravo za mama , velika borba vredna truda. Neka vas svuda sreca prati gde god krenuli.

Inace sve o „Placenta previa“ mozete procitati ovde: http://www.mojklub.net/placenta-previja-placenta-previa/

Ostavite komentar