Follow @klub_beba Rodila sam sina sa 15 godina i evo da li sam se zbog toga pokajala… – Klub beba trudnica i mama <3

Rodila sam sina sa 15 godina i evo da li sam se zbog toga pokajala…

Taj 5. jun 2015. nikada neću zaboraviti. Te večeri slavili smo malu maturu. Sećam se da sam ceo dan bila u neviđenoj frci jer je trudna šnajderka kasnila sa mojom maturskom haljinom. Njen muž mi je doneo bukvalno pola sata pred polazak, jer je šnajderku pre toga odveo u porodilište…

Najmlađa majka u Srbiji je devojčica koja se porodila jedanaest i po godina
NAJMLAĐA MAJKA U SRBIJI JE DEVOJČICA KOJA SE PORODILA JEDANAEST I PO GODINAFOTO: PROFIMEDIA

Bila je to čudna koincidencija, ispostaviće se kasnije.

Elem, haljina je bila prelepa. Crna, duga, uska…  Sećam se da sam je snimila na glumici Šajlin Vudili, onoj „neprilagođenoj“. Prvi put u poslednjih pet godina dopao mi se prizor koji sam videla u ogledalu.

A dopalo se i njemu. Tako sam želela da mu se dopadne.

Iako smo do tada bili samo na „ćao-ćao“, generacija smo ali se nikada nismo družili, prišao mi je i nežno šapnuo „izdominirala si večeras”.

Bez preterivanja, bukvalno sam odlepila od sreće. Celo veče sam đuskala kao luda. Dok je bend svirao Severininu pesmu “Dobrodošao u klub”, prišao mi je i rekao da me će me za sat vremena čekati u parku.

I čekao me je. Uhvatio me za ruku i poljubio. Završili smo u automobilu njegovog starijeg brata. Jedna stvar vodila je drugoj.  Desilo se  upravo to što predpostavljate. Bila sam na sedmom nebu.

Sledećeg dana bajka se završila. Nije čak hteo ni da mi se javi. Poslao mi je poruku na Fejsu da ga ne zovem i to je bilo to.

Viđala sam ga u gradu tih dana, ali više nismo bili ni na „ćao-ćao“. Prolazio je pored mene kao da se ništa nije desilo.

Plakala sam danima, ali sam pregurala. Pa nisam bila ni prva ni poslednja koju je frajer iskoristio.

Da, mnogo sam se kajala, ali znate kako kažu “posle j…, nema kajanja”.

Menstruacije su mi uvek bile redovne. Dobijala sam na 28 dana.

Tog 19. juna nisam dobila. Prošlo je pet dana i ništa. Pripisivala sam to stresu zbog prijemnog, koji sam naravno položila i bila primljena u gimnaziju, ali posle tri nedelje kašnjenja, odsekla sam se od straha.

Imala sam sreću što sam bila jako bliska sa mamom. Odmah sam joj sve ispričala. Hvala joj što me ni u jednom trentuku nije osuđivala, samo me je slušala…

Sledećeg jutra otišle smo kod ginekologa. Doca je potvrdio ono što sam već i sama znala – trudna sam.

Plafon mi se bukvalno sručio na glavu. Šta ću? Gde ću? Ćurko, šta si to sebi uradila???

Mama me samo pogledala. Videla sam da je bila ljuta, ali nije bila razočarana. I to me je umirilo.

Iako je mnogim devojkama to jedino rešenje, meni abortus nije padao na pamet. To je verovatno zato što mi je još od malih nogu u glavi ostala urezana priča o tetki koja je abortirala pa zato više nikada nije mogla da ima decu.

Ni da dam dete na usvajanje nije bilo opcija.

Odlučila sam. Rodiću  ga. Mama je bila uz mene od samog početka, dok tata nije bilo tako “open mind”.  Čak šta više, nije razgovarao sa mnom više od osam meseci. Ali ništa mu ne zameram. Nosio se s tim kako je umeo i znao.

Moja trudnoća se vodila kao rizična samo zbog mojih godina, ali mi je bila i više nego laka. Osim porođaja. U jednom vojvođanskom porodilištu u kome sam se porađala, nema dovoljno anesteziologa, pa samim tim nema ni epidurala. Neću mnogo da detaljišem o tome. Vi što se porađale znate o čemu pričam. Reći ću samo da je posle 19 sati stigao moj „U“. Imao je 3.400 g i 53 cm. Plava kosica i plave okice. Bio je isti ja. Lep, zdrav i prav.

U porodilištu je sve bilo ok. Valjda me radio adrenalin.

Ali kada smo došli kući, nastao je haos. Bukvalno sam se zaledila. Kao da me tada stiglo sve ono s čim nisam umela da se nosim tokom trudnoće. Plakala sam tri nedelje bez prestanka.

A onda je i to prošlo. Uz maminu pomoć naučila sam i kako da ga držim, dojim, kupam… Iako sam mu kupila beli krevetac iznad koga sam nalepila sliku Vinija Pua, on je prvih pet meseci spavao sa mnom.

Moj odnos sa njegovim tatom definitivno se završio kada sam mu rekla da sam trudna. Nije želeo da bude deo detetovog života i ja sam to prihvatila. Šta će biti u budućnosti? Ko to zna.

A i trudim se da ne razmišljam o tome.

Novca nemam, izdržavaju nas moji roditelji. U gimnaziju idem vandredno. Tata je počeo da razgovara sa mnom, iako znam da mu je i dalje jako teško. Mislim da mi još nije oprostio. To je breme koje ću da nosim do kraja života.

Nemam nikakav društveni život, jer mi je teško da sa povežem sa starim prijateljima. Prosto, više nemamo ista interesovanja.

Da, još uvek imam postere Džastina Bibera polepljene po sobi, ali ne ostajem budna do kasno slušajući muziku i blejeći uz Fejs.

Ja ležem oko pola devet, ustajem u 6 ujutru kao i moj „U“.

I da, često sam ljuta i frustrirana što umesto u klub, idem u dečije igrainice, što umesto krpica, novac trošim na pelene, što ga komšije misleći da ne čujem zovu „kopile“, što imam samo 16 godina i što hoću mnogo više od ovoga što imam sada…

A onda me i to prođe. Okrenem se oko sebe i vidim dete koje me obožava, koje obožavam. I to mi bude dovoljno da se smirim.

Na kraju krajeva, moje dete će uvek imati mladu kevu.

„U“ sada ima 17 meseci i ume da kaže mama, baba, daj, fava (hvala)… Omiljena pesmica mu je „Razbole se lisica“. Dobro je dete. Uglavnom. Često ima napade besa. Bacaka se po podu i vrišti, a ja se tada osećam kao potpuni promašaj. Ponekad kada padne imam utisak da ljudi bulje u mene kao u najgoru majku na svetu i komentarišu “tako je to kada dete rodi dete”.

Ipak, kada uveče legnem u krevet, mirna sam jer znam da svakoga dana dajem sve od sebe da mu budem najbolja mama na svetu.

Pročitaćete moju priču i donećete neki sud. I to je okej.

Ono što mi je važno je da znate da ovim tekstom nikako ne želim da kažem da sam ja sve uradila kako treba. Pogrešila sam i pakleno mi je teško. Ali imala sam sreće. Roditelji su me prihvatili, stali iza mene i da nije njih ja ne znam šta bih radila.

Pošto živimo u malom gradu, nisam želela da otkrivam svoj identitet.

Znam, reći ćete da u provinciji svi sve znaju i to je tačno, ali samo sam želela da tatu poštedim dodatne patnje. Ne moraju još i ovim tekstom  da mu mašu ispred očiju i bodu tamo gde ga najviše boli.

I zato, devojke i momci, koristite zaštitu. Abortus nije kontracepcija.

A vi matori ne sudite lako i ne budite tako nepoverljivi prema mamama tinejdžerkama. I mi smo majke kao i vi, samo smo malo mlađe i moramo malo više da učimo.

U Srbiji duplo više maloletničkih tudnoća nego u Evropi

Istraživanje koje je sproveo institut „Batut“ pokazalo je da oko 1.500 devojčica zvanično, a 16.000 nezvanično zatrudni svake godine u Srbiji. U Evropi na 1.000 devojčica rodi njih 75, dok u našoj zemlji čak 180, podaci su Svetske banke.

Dečiji brakovi u Srbiji su i dalje zastupljeni, najviše među romskom populacijom gde blizu 60 odsto devojčica stupa u brak pre navršenih 18 godina, dok jedna od pet to učini pre 15. godine, govore podaci UNICEF-ovog istraživanja sprovedenog u našoj zemlji.

Izvor: zena.blic.rs

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

WordPress spam blocked by CleanTalk.
Close