Priča o tuzi, strahu i sreći – Priča o roditeljima i priča o deci

Osim dobrog (korisnog) straha tu je i onaj nepotrebni strah koji ničemu ne služi i koji nam kvari dane, a radost i sreća su vakcina za strah!

Roditelji se plaše tuge kod dece. Teško je gledati tužno malo dete. Deca su zaista vrlo retko tužna. Za razliku od ljutnje koju doživljavamo često, svaki put kada nam je neka naša želja frustrirana, tugu prirodno doživljavamo retko. Naročito kada smo mali. Tuga je vezana za gubitke, oplakivanje nečega izgubljenog i tugovanje zbog nekoga drugog kome se loše stvari dešavaju. Mala deca nemaju još uvek razvijenu sposobnost, kao odrasli što imaju, da se stave na tuđe mesto ili da zamišljaju ovaj svet kad nečega ili nekoga ne bude.

Ali mala deca jesu ponekad tužna. Kada ih napusti najbolji prijatelj, kada ih neko uporno kinji i niko ništa ne preduzima da im pomogne, kada ih nešto boli, kada izgube lutku ili im ugine ljubimac. Tugu je teško gledati jer tuga traži da se povučemo u ugao, skupimo se i plačemo. Tuga je emocija koja se javlja kada smo nešto izgubili i ništa ne možemo da uradimo po tom pitanju. I treba nam vreme da odbolujemo, da osmislimo svoj život bez tog gubitka. Zato tuga pasivizira. Za razliku od ljutnje koja daje energiju i traži da se nešto radi, da se menja situacija.

Ali ma koliko da nam je teško da gledamo tužnu malu decu ili odrasle ljude, treba da znamo da je tuga zdrava i da će proći. Ona ima svoj zadatak i kad ga ispuni, ona napušta osobu. Ne treba je se plašiti. Ne treba je terati tako što ćemo na silu nekome skretati misli ili tražiti da nešto radi kako ne bi bio tužan, ako on to ne želi. Detetu treba pomoći da odboluje svog uginulog psa. Ne treba mu reći „Kupićemo ti novog“.

O strahu – Postoji dobar strah. To je onaj strah koji, na primer, oseća vozač koji retko vozi. Njegov strah mu daje opreznost, kojom nadomešćuje ne nedostatak iskustva. Kako postaje veštiji u vožnji, kako mu mnoge radnje postaju rutinske, i strah opada jer više nije potreban. Dobar strah je onaj koji osećamo kada se dešava stvarno nešto strašno, jer nas on priprema da se borimo.

Ali mi retko pričamo o tom dobrom strahu kada pričamo o strahovima. Obično mislimo na onaj nepotrebni strah koji ničemu ne služi i koji nam kvari dane. Baš zbog toga što je strah tako važan za naš opstanak, mi smo naučili da ga cenimo i poštujemo. I previše. Smatramo da smo oprezni i mudri ako brinemo.

Naučili smo da, na primer, izjednačavamo brigu i ljubav. Pa upozoravamo decu na sve živo, pa ih pitamo da li su dobro i onda kad nema razloga da nisu, pa ih pitamo da li su bezbedno stigli, da se jave, da se obuku, da se sklone sa promaje, hladnoće itd. Da ne jedu ovo, a da jedu ono. Učimo ih da je život prepun opasnosti, da su oni slabi i nesposobni i da u svakom času može da im se desi nešto strašno. Tačnije, da je velika verovatnoća da im se desi.

Naučili smo da preterano poštujemo strah, pa ga uzimamo za ozbiljno i onda kada je pametnije, na primer, narugati mu se. Verujemo da neracionalne strahove treba analizirati i promišljati o njima, da ćemo im na taj način naći uzrok i rešiti ih se. A većina strahova ne zasniva se na racionalnom razmišljanju. to možemo proveriti tako što razuverimo sebe da se nečega nema razloga plašiti. ako sačekamo neko vreme i strah nam se ponovo javi, samo u drugom obliku, tada je u pitanju očigledno neracionalan strah.

A pošto nije utemeljen na realnosti, nema svrhe razuveravati se. Sa takvim strahovima se treba boriti humorom, ignorisanjem. Da ih vidimo, primetimo da su tu, mahnemo im, ali se ne upuštamo sa njima u raspravu. Ne idemo za njima, ne analiziramo ih i ne razuveravamo se. Samo ih primetimo i nastavimo sa svojim poslom dalje. I oni će polako početi da popuštaju. Svaki sledeći put će se javiti sve manje snažno dok na kraju ne odustanu od nas sasvim.

Roditelji, o ljutnji, tuzi, strahu i sreći

O sreći – Sreća je osećanje koje je u stvari nagrada za nešto što radimo dobro. Ona se javlja kada smo nešto dobro uradili. Njena uloga je da se mi osećamo fino i da nas time motiviše da to što radimo samo tako nastavimo. Osećaj sreće se nekada sam i bez očitog razloga pojavi, kao odraz “radosti postojanja”, trenutka spoznaje da imamo puno razloga za sreću kada pogledamo svoju porodicu ili trenutka kada vidimo sjaj ljubavi u očima deteta koje nas gleda …

I oko sreće imamo neka čudna verovanja. Da što si više srećan da ćeš uskoro biti mnogo tužan. Nemoj se previše smejati, plakaćeš. Od igračke biće plačke. Ali ne verujemo u obrnuto. Recimo, kad smo mnogo tužni, ne tešimo se time da nas zato očekuje ogromna neka sreća i veselje.

Sreće se ne treba plašiti. Ona nas čak ojačava i vakciniše nas protiv anksioznosti i loših strahova. Ne znam da li ste primetili da se anksiozna stanja, raznorazni neracionalni strahovi i drugi „vragovi u glavi“ javljaju uglavnom onda kada smo nečim nezadovoljni i neispunjeni. Kada smo zadovoljni i srećni, nema strahova. To je zato što je većina naših neracionalnih strahova vezana za osećanje krivice, što ne radimo nešto što bismo trebali da radimo i obrnuto, kao i za strah od neispunjenog, „proćerdanog“ života.

Radost je upravo vakcina za strah. Strah se ne leči razmišljanjem, već jedino radošću.

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Ostavite komentar