POUKA: „Posle kiše, pre ili kasnije uvek dodje duga“

Mesec dana nakon veridbe nisam ni slutila šta me čeka, kupim test i na testu dve crte.

Sreći nikad kraja još i prva beba, super. Odemo ja i suprug na prvi pregled kod lekara, kaže on sve je uredu. Ništa moja trudnoća sve uredna, lako sam je podnosila ( lepo sam i ruckala ). U četvrtom mesecu odem na Uz, doktor čudno gleda u ekran i odjednom kaže:  „Jebote pa glava mu je mnogo veća nego što sam mislio“, ja u šoku, neznam gde sam. Daje on meni uput za analize i ispostavi se da imam trudnički dijabetes. Kaže on meni stroga dijeta, nema slatkiša itd. Ispoštujem ja to i izguramo do kraja.

Termin mi je bio 21. Oktobra. Pitam doktora jel hoće on da me porodi, kaže nema problema, dodji 17 – og ujutru da ti uključim indukciju. 13.10. ujutru u 5:00 mene zaboli stomak, sačekam još malo i kažem to je to. Istuširam se, probudim supruga, popijemo kafu i pravac bolnica… Usput zovem svog lekara kažem: „Imam bolove“. Kaže on: „Idi ti u bolnicu sad ću ja da pozovem tamo, ako nema ništa do jedan ti me zovi da dodjem“. Kažem ok, stižem u bolnicu kad ono najgora moguća ekipa doktor, sestre, sve to nadrndano. Na pregledu kaže doktor tri prstiju otvorena, kažem ok. Ja kao guska u magli, neznam šta me čeka, dolazi posle dva sata kaže hajde pregled, otvorena 4.5 prsta idemo u salu. Legla sam na porodjajni sto kaže doktor hajde krećemo ( a ja ništa ne osećam, niti napone niti neke jake bolove). Sestra mu kaže: „Pa doktore da sačekamo još malo?“ na šta on odgovara:  „Ma kakvo čekanje, daj to da završimo časkom.“Ja sam se prepala, krenuli su jedan vuče jednu nogu, drugi vuče drugu, umalo mi ih nisu polomili. Doktor se dere, skače mi na stomak. Uzasss je bio. I nekako završimo sa tim. 13.10.2016 u 13 i 10h na svet je dosla naša devojčica Nina.

Druga trudnoća takodje isto sve uredna. Redovan Uz,redovni pregledi, sve u redu. I u osmom mesecu me zaboli jako stomak, odem na pregled kaže doktor prst ipo otvorena, stogo mirovanje ( gde ću da mirujem pored ćerkice od dve godine). Nakon dva dana odem na održavanje, mesec dana sam ležala na odeljenju dok nisam ušla u deveti mesec.. Dodjem kuci poštujem ja sve, „mirujem“ , svake nedelje na ctg, nema ništa – nikakve kontrakcije. U petak odem na pregled kaže doktor tri prsta otvorena, ostaješ. Ja neznam gde sam, iznenadila sam se. Odlazi on kući, sestre celu noć dežurale oko mene samo pitaju: „Jel te boli? Jel osećaš nešto? „. Ja ništa, nikakavi bolovi.

Dolazi doktor u subotu kaže: „Hoćeš indukciju da te porodim?“ , kažem: „Neću, čekaću bolove“. Nedelja ujutru ustajem u 06h na ctg ništa. Vratim se u sobu i kreću blage kontrakcije. Dok je došao doktor u vizitu mene je toliko boleo stomak da je počelo da mi se vrti u glavi. Pregleda me i kaže: „Pa ti samo što se ne porodiš, brzo u salu“. Ja onako sa onim bolovima jedva i odem do sale.

Porodila sam se za manje od deset minuta i na svet je stigao moj dečak Nikola, 3790 težak – 56 dugačak..

POUKA: „Posle kiše, pre ili kasnije uvek dodje duga“

 

Hvala ovoj mami a našoj članici koja je sa nama podelila priču o porodjaju i omogućila i drugim mamama da shvate da ukoliko su jednom loše prošle apsolutno ne znači da će i sledeća trudnoća takva biti. A Nini i Nikoli želimo srećno i bezbrižno detinjstvo sa svojim roditeljima.

Ostavite komentar