Pokazali su mi je i odmah je odneli u inkubator, Ana je došla na svet sa samo 780grama i 33cm duga…

Imala sam 19 godina kada sam prvi put ostala trudna. Sve je bilo u redu do 20 nedelje kada sam se otvorila skroz i kada je doslo do spontanog pobacaja. Beba je bila zdrava, skoro razvijena, ziva. Nije htelo indukcijom, pukao mi je vodenjak, pocela sam da krvarim, morala sam na sto. uradili su mi carski rez, od pupka pa na dole, imala sam oko desetinu konca. primila sam jednu bocu krvi. To se nekako zavrsilo, i posle godinu dana ponovo ostajem trudna. Nisam znala da trebam na odrzavanju trudnoce. Redovno sam bila na kontrole, sve je bilo u redu. Dosta sam se kretala.


Jednog jutra sam primetila u wc solji krvni ugrusak, to je bilo ujutru oko 6. Pretpostavila sam da je sluzni cep. Oko 13h sam otisla u bolnicu. Bila sam otvorena 2 prsta vec. Zbog priznanja da su neopremnljeni i nesposobni, necu otkrivati grad, sutra dan su me prebacili u Nis u klinickom centru, bila je subota, iako je doktor hteo da saceka da prodje =vikend pa da vidi sta ce da radi sa mnom. Sreca pa je tu bila jedna normalna dr i poslala me odmah ne zeleci da rizikuje i da ima osecaj krivice ako se nesto desi. Sanitet me j odvezao, kao sto rekoh bila je subota. Bila sam na tokolizi sve do porodjaja, Primala dexazon, 8 komada, i jos neke antibiotike, pila vitamine, bockala se fraxiparinom jer imam trombofiliju, koja u mom slucaju i nije bila toliki problem za trudnocu koliko je bilo bitno odrzavanje. Lezala sam, nisam uopste ustajala, cak ni u wc. imala sam jastuk ispod karlice ne bi li sprecili dalje otvaranje.
Otvarala sam se sve vise. u nedelju vece spustili su me u porodiliste i bila prikljucena celu noc na ctg. Sve je bilo u redu, vratili su me gore gde leze trudnice. Taj ponedeljak je prosao nekako. U utorak prepodne dobijem bolove.Kazem sestri tek popodne oko 5,6 a ona mi kaze da rade sve sto mogu i da mi daju sve sto imaju. Ipak su me poslali na ultrazvuk i da me dr pregleda. Rekla mi je da mi se vodenjak skroz spustio i da svako diranje predstavlja rizik da ga probuse i da izazovu porodjaj, mozda mi ne odgovara polozaj u krevetu pa da ga promenim. Rekla sam im da sam vec jednom bila trudna i da znam kako to izgleda. Spustili su me u porodiliste. Imala sam jake bolove, kontrakcije, tri puta su bile bas jake, i treci put nisam mogla da izdrzim, napela sam se i porodila.

U krevetu. Zvala sam sestre da dodju. Usle su njih 6, 3 rade, jedna uvija bebu, druga mi stavlja narukvicu, treca isto tu oko mene a tri me gledaju sve u cudu. Tada je na svet 7.2.2017 dosla Ana na svet. Kada je izasla cula sam je da je zaplakala. To je bio dobar znak za mene. Pokazali su mi je i odmah je odneli u inkubator. 780grama 33cm. Rekli su mi da ce ujutru doci sa instituta za neonatologiju po bebu jer je mnogo mala. Tada sam prvi put cula za taj institut. Sutra ujutru oko 9 dosli su po nju, popricala sam sa dr.Jednostavno je tako moralo. Tek posle toga sam saznala da su mi pantljike slabe i da moram na odrzavanje trudnoce. To nije imao pre niko da mi kaze. Normalno, bila je prikljucena na kiseonik, imala je eserihiju, sepsu, cak su i videlli neku cistu na mozgu.
To je trajalo mesec dana i u 5 nedelji su je prebacil na poluintenzivnu negu. Medjutim, posle par dana, ona dobije tesko zapaljenje centralnog nervnog sistema, ponovo sepsu, krvarenje prvog stepena i infekciju, klepsijelu. Vrate je na intenzivnu. Rekli su mi da strahuju da infekcija ne dospe u likvor jer moze da ostavi posledice. Dospela je. Posle mesec dana davanja antibiotika, infekcija je i dalje bila prisutna. Resili su da joj ugrade subkutanu rezervoar na glavi, kako bi vrsili punkciju, tj izvlacili visak likvora da ne bi stvarao pritisak na mozak i tu direktno davali antibiotik.Posle nekog vremena konacno su je iskorenili ali komore na mozgu su pocele da se sire. Posle skenera postavljena joj je dijagnoza hidrocephalus. Morala je ugradnja VP santa. To je bilo 10 juna. Srecom glavica joj nije mnogo narasla. Imala je konvulzije. Posle par dana uvukao joj se kateter pa su morali opet da je secu, da izivlace,to je nekako proslo. 13 jula smo izasli sa instututa, imala je 2600.
Danas ima skoro 3500kg. Idemo redovno na kontrole, kod oftamologa, neurologa, neurohirurga. Ana je stabilno. Kazu da je rec „dobro“ velika rec, to ne mogu da kazu ni za decu koja izadju bez ikakve dijagnoze a kamo li za nju koja je prezivela svasta. Rekli su mi da ce imati posledice, sigurno. Od blazih, da slabije cuje, vidi, pomera ruke i noge pa do tezih, epilepsiju ili celebralnu paralizu. Njen psihomotorni razvoj ce biti dosta usporen, sto dodatno podpomaze fenobarbiton koji pije trenutno. Ana je zivahno dete. Mrda rukama, nogama, ima fokusiran pogled, kada je na stomaku podize sama glavu. Samo cekamo da prodje par godina pa da odemo gore da ima pokazemo koliko smo porasli i da ih demantujemo sve sto su rekli! Nece ona imati nista, bice ona zdravo dete. Ja to vidim i osecam!

 

Ostavite komentar