Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

Zdravo, želela bih da podelim moju priču iz sale sa vama…
Porodila sam se pre pet meseci, hvala Bogu devojčica je živa i zdrava.
Subota na noć ja trčim u vc na svaka dva minuta, a taj dan krečili sobu za bebu, ja ceo dan hodam kao patka… Deset sati uveče mi krećemo. Na pola puta počinju bolovi na pet minuta. Stižemo u bolnicu, ajde na pregled 4 prsta otvorena. Kaže sestra mom mužu: „Idite po stvari biće to večeras. On onako zbunjen pita: „Šta večeras?“, kaže mu sestra: „Porodiće se večeras“. On od šoka seda na stolicu i počinje da igra igricu 🙂

Ajde ti polako u sobu, kad te budu držali bolovi dva-tri sata na pet minuta ti zovi. Tri ujutru ja više ne mogu da izdržim bolove budim sestru, vodenjak počinje da curka. Idemo da me klistiraju pa u salu, opet nije dovoljno, otvorena 6 prstiju. Sestre guraju ruke dole koja kako stigne a meni mrak na oci. U celom tom bolu setih se jedne mame koja reče guraju ruke ko kako stigne kao da je tombola 🙂

Ja već ne znam gde bijem, pola šest ujutru meni babica kaže šetaj ja idem da popijem kafu i ostaviše me samu. Već mi se vrti u glavi, malaksala od bolova. U sedam sati bolovi već polako posustaju. Samo što nisam zaspala, beba pobeže visoko. Dolazi jedan doktor skida ostatak vodenjaka i ode da preda smenu a ja ostah na stolu da čekam i vrištim od bolova. Dolazi babica sa drugim doktorom u 9 i on počinje da se dere na mene. Pritom stolovi za porodjaj kao u 15-om veku ravni. Babica viče: „Vuci noge ka sebi i guraj“ a doktor se nalegao na stomak kao da je vreća za skakanje. Još viče: „Ako ne slušaš ostaviću te da čekaš dok ne prodje vizita“. Meni prvo dete, nemam pojma šta da radim izbezumljena od bolova.

Divota, ide cepanje pa tek onda epiziotomija, doktor ušiva i viče na mene kako ništa nisam slušala, još viče pun sebe: „Stavi te ruke na grudi jesi li razumela?“ Kao bez duše, kao da nismo ljudska bica. Prošlo je sve nekako ali dete ne diše odmah, prodisala je posle minut. Usput su uspeli da joj slome ključnu kost, dan ipo je bila na kiseoniku a tek sutradan sam je videla.

Izlazimo iz bolnice doktor nije hteo ni da nas pogleda, i bolje što nije. Pretegao konce, tri dana kući dušu isplakah. Ne mogu da se pomerim, ne mogu da legnem, ne mogu da ustanem, odlazak u vc ne moguca misija. Na kraju završim na odeljenju jer su konci počeli da se izvlače a zagnojila rana. Preplakala sam put do bolnice, sreća pa doktorka koja me je primila maksimalno je bila razumna i nežna. Skinula mi je konce i dala gomilu lekova, ja ko nova, marširam iz one sobe…

Hvala Bogu sve je to prošlo, zato drage moje ako imate preko nekoga, pažljivo birajte doktora (nazalost danas sve ide preko veze). Ja nisam imala tu mogućnost, a da jesam sigurno bih birala dr. Natašu. Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

Ostavite komentar