„Ono što najviše boli to i najviše voliš – istina“

Porodila sam se 27.07.2019 u Nemačkoj…

Inače nam je termin bio 25.07. Ginekolog mi je rekao na zadnjem pregledu: „Ako se ne porodiš do termina, idi do bolnice na pregled samo jer ja nisam tu..“ I ja tako uradih. 26.07. u 10h ujutru ja već u bolnici. Čekam ja, prime oni mene, ja ispričam šta i kako mi je rekao lekar. Rade oni meni onaj ctg, čekam ja pola sata. Zatim dolazi doktorka radi mi ultrazvuk i kaže: „Ti moraš ostati.“ Rekoh: „Zašto kada nemam bolove niti mi je vodenjak pukao, ja hoću kući da idem“. Kaže ona meni „Možeš da ideš, na tvoj potpis“ – s` tim da napomenem meni je prva beba. Ja se uplašim pomislim nešto može da se desi bebi, onda sam ja kriva i ja ostanem.

Kažu oni meni da imam manjak plodove vode i da to nije dobro za bebu. Upitaše me da li ja pristajem da mi oni daju lek za otvarenje, ja pristanem. I eto pakao počeo, šetam ja ceo dan po bolnici – bolovi užasni. Pitam ih: „Hoću li ja skoro ?“ Kažu oni meni „Ili u toku noći ili ujutru“ , srećnije žene od mene nije bilo tada. Čekam ja idalje ništa, ja nemogu više od bolova da dišem. Pitala sam ih za epidural – dali su mi. Oko 01h sve je lepo bilo do 06h ujutru nisam imala jake bolove. Onda od 6 počinje pravi pakao. Daju oni meni još tu anesteziju ali ništa to ne vredi bolovi isti.

Pitam ja onu babicu šta još čekaju, zašto me ne porode, koliko će da traje ovo još. Kaze ona još 4 sata. Ja zbunjena pitam: „Zašto kad sam ja otvorena svih 10 prstiju?!“ Kaže ona meni: „Zato što čekamo da izadje bebina glava.“ Ništa sedim ja do 11 sati tako, oni ostavili mene samu, svi izasli iz ordinacije. Ja vrištim tamo, plačem, teško meni nema nikoga a ne smem da ustanem. Napokon došli oni a sa njima i jedan doktor Ruske nacionalnosti. Pregleda me i kaže: „Pa beba ne može da se spusti glavom nadole, pripremite carski.“ Ja opet zadovoljna još malo i gotovo. Odemo mi na carski ubrizgavaju oni meni one anestezije, ja budna čekam. Seču oni mene, vade bebu beba plače. Da li je iko bio srećniji od mene?

Odnesu oni bebu u medjuvremenu ja zaspim, jer nisam nikakve bolove osetila više. Ja se budim, oni mi kažu:  „Izgubili ste dosta krvi, polodova voda vam je zelelna bila, stavljaju oni meni kiseonik i nose me na intezivnoj nezi. Bila sam ja tamo 24h, posle toga me odvedu u sobu. Ja tražim bebu, oni je donose i kazu mi: „Vašu bebu moramo slati u drugoj većoj bolnici 20km odavde.“ Rekoh: „Zašto, šta ima, šta je bilo?“ Kažu: „Imate i ti i beba infekciju a mi ovde za bebu nemamo tretmane.“ Ja pristanem. Prvih nedelju dana beba na jednu stranu, ja na drugu stranu u bolnicu… Beba se oporavila, Bogu hvala. Ja bila 12 dana u bolnicu zbog infekcije temperature, pritiska (bio  je mnogo visok) i još mnogo toga..

Ali na kraju sve se isplati, ja najsrećnija sam kad njega uzmem u naručije. Sada za samo 5 dana punimo dva meseca a ja svu tu bol i muku zaboravim samo kad njega vidim. Ono što najviše boli to i najviše voliš – istina.

 

Hvala mama Suzani na ovoj priči o hrabrosti jedne mame. Želimo im svu sreću ovoga sveta a bebi želimo bežbrižno i srećno detinjstvo 🙂

Ostavite komentar