Od malena sam zivela u porodici u kojoj nije bilo sklada. Uvek rasprave,svadje,problemi,a ja sklona alergijama. Vise sam bila po lekarima ili kod bake nego sa mojima. Kad sam imala 7 godina presla sam kod mojih jer sam morala da podjem u skolu. Ta napeta situacija i to sto sam dosta dugo bila kod bake su mi izazvale osecaj napustenosti itd. Jer su moji dolazili kod bake samo kad su bili slobodni ili kad sam trebala kod lekara. Da me ne razumete pogresno volela sam ja baku i sve njih u selu,ali su mi roditelji nedostajali. Kada je bilo bombardovanje (moja vec naporna majka) upadne u tesku depresiju) zbog ranog klimaksa. Tu su bile stalne borbe,svu depresiju je usmeravala prema meni. Bilo je neizdrzivo. Vise puta mi je dolazilo i da se ubijem. Ali nikad nisam pokusavala jer sam znala da bi tada patile moja baka i tetka… Jedva sam podnosila mamino stanje.

Sa 21 godinu sam pocela da se zabavljam sa super deckom,imali smo savrsenu vezu od godinu dana,a pukla je sto zbog moje majke sto zbog njegove nezrelosti da veza ode na visi nivo,bilo je ili vencanje ili raskid. Naravno usledio je raskid. To me je mnogo pogodilo,patila sam. Odvojila sam se od mojih i zivela sama,tada sam pocela dosta da izlazim ali uvek ili na veceri 80-tih ili na plesne veceri. Inace od 18 godine sam radila i zaradjivala za sebe. Posle tih godinu dana me je majka molila da se vratim. Popustila sam i vratila se zbog nje,ali je i dalje bilo tesko. Moji su uvek bili u fazonu niti mogu jedno sa drugim niti jedno bez drugog. Patnja se nastavila. Jednog dana sam shvatila da mi treba razlog da nastavim da zivim,e tada sam upoznala oca moje cerkice, i iako ga nisam volela kao sto mislim da treba,usla sam u vezu sa njim. Posto je bio 10 godina stariji mislila sam da ce biti i ozbiljan. E tad pakao pocinje. Vrlo brzo smo poceli da zivimo zajedno,poceo je sa svojom ljubomorom pod uticajem svoje majke. Ona je bila ljubomorna na mene,jer nije ona vise bila prva tj. glavna zena u njegovom zivotu. Sve sam to shvatala kao deo uklapanja,jer ranije ni sa kim nije ziveo.

Posle nekog vremena je rekao da bi zeleo da imamo dete. To se poklopilo sa mojim zeljama u tom momentu. Posle 3 meseca zajednickog zivota sam zatrudnela. Nije bilo srecnije osobe od mene. Napokon imam svoj smisao zivota. Zar ne? E pa u jednu ruku jeste a u drugu ruku nije. Zasto? Kad sam ostala u drugom stanju on i njegova majka su krenuli u kampanju da abortiram. Za jedan dan ga je preokrenula,lagala ga je i pricala lazi. Naravno ja sam im jasno stavila do znanja da ja to dete necu abortirati. A oni su mi rekli(moj bivsi i njegova majka) ok ako neces da abortiras mi cemo se potruditi da pobacis. Kad sam zatrudnela imala sam negde oko 23 godine. Cak su mi i moji govorili da je mozda bolje da abortiram. Ali sam im ja rekla da ako me budu terali da abortiram,nek pocnu da mi spremaju sahranu jer ja bez mog deteta ne zelim da zivim. Resila sam da se suprotstavim celom svetu i da rodim moje dete. Do petog meseca trudnoce su se svi smirili i videli da cu ipak roditi moju bebanu. Ali sa njenim ocem sam se rastala negde oko petog meseca trudnoce.

Veliki deo trudnoce sam sama provela. Sama se sa svojima borila. Moji kada su videli da je to dete moja sreca podrzali su me. Radila sam do 7-8 meseca trudnoce. Kada god bih isla ulicom bolelo bi me kad vidim oceve sa decom u parku,a moje dete eto nece znati svog oca. Krajem 8 meseca trudnoce sam ga okrenula i pitala:“Da li zelis da ti javim kad se porodim,da li zelis da vidis i priznas svoje dete?“ Rekao je:“Bio bih lud kada ne bih zeleo da je vidim i prizbam!“ Ok. Rekoh Javila sam mu kad sam se poradjala,kad sam se porodila i javila mu,on je u roku od dva sata dosao da me vidi i doneo je cvece. Sto mi je dalo nadu da moje dete moze imati porodicu uz sebe. Video je kroz prozor u porodilistu. Sad da se vratim na porodjaj.

U bolnici sam zavrsila dva-tri dana ranije(pre porodjaja,ali nedelju ipo dana pre termina). U bolnicu sam primljena zbog jakih pripremnih kontrakcija i niskog pritiska,a slabog otvaranja. Kontrakcije su mi smirili i bukvalno sam bez potrebe lezala u bolnici. Ali to sve ima i dobre strane. Treceg dana lezanja u bolnici meni pocinje nesto da curka,pocinju izludjujuce jake kontrakcije koje me ne otvaraju. To je bilo negde oko 22h uvece. Dr. me pregleda i kaze da se i dalje ne otvaram(bila sam otvorena svega 2 prsta,jedan prst sam se otvorila pre bolnice i jedan u bolnici posle njihovih inekcija za otvaranje) i da ce mi dati inekciju(bensedin muskularno) da mi smire kontrakcije do podnosljivog. Ok rekoh. Kontrakcije se nastavile da me ubijaju. Setkala sam se po hodniku i na svaku razarajucu kontrakciju bih cucnula i savila se u klupce. I tako sigurno sat-dva. Napokon me je san savladao i legla sam da spavam. Ujutru oko 5h me budi glas cimerke:“Jel moze to malo tise? Ja bih da spavam!“ Ja tad shvatam da ja jecam u snu od jacine kontrakcija.

Ustadoh i resih da se javim dr. Otisla sam i babica koja je to vece radila me je pregledala. Kada je videla koliki bol trpim celu noc rekla mi je:“Sad cu da ti pomognem,posle ovoga ces pozeleti da me poljubis! “ I stvarno sam to pozelela. Jer me je bas ta babica Sladja spasila to jutro,a verovatno i moju Andjelu. Ona me je pregledima otvorila do 5 prstiju i pokazaka nekom dr. I rekla mu:“Evo otvorena je pet prstiju da li mogu da je spremam i vodim u salu?“ Doktor je potvrdno odgovorio. Spremila me je za porodjaj,ukljucila mi indukciju,i nastavila da me otvara pregledima.

Napokon je uspela i posto nisam imala napone vec samo ludacki jake kontrakcije ona mi je ukljucila indukciju. I predala me nekoj doktorki i med. Sestri da zavrse porodjaj jer joj se smena zavrsila. Kada mi je ukljucena indukcija mojoj cerkici su poceli da padaju srcani tonovi,ukljucili su me na kiseonik. I rekli mi kada budete osetili napone zovite nas. Samo sto je indukcija iscurela i naponi poceli,pozvala sam ih. Pomislile su da se salim sa njima. A onda sam ja dreknula da smesta dodju jer ce mi beba pasti. Dosle su i pogledale. Vec pola glave mog andjela je bilo napolju,uradile su mi epiziotomiju od sav-dva i iz dva-tri napona moja Andjela je bila napolju. Bila je teska 3 kg i dugacka 49cm. Zdrava i savrsena beba,dobila je ocenu 9/10. Babica i doktorka su iznenadjeno uzviknule:“Kad pre!? Mislile smo da ce ovo sporo ici!“ Na sta sam ja odgovorila:“ Pa ja sam dosla da se porodim,a ne da se igram ovde!“ Nasmejali su se. I rekli:“Skoro lepsu bebu nismo videli“ na sta sam ja uz osmeh odgovorila:“Ma nije bilo toliko strasno ne morate da me tesite!“ One su me ubedjivale da zaista tako misle i da ne preuvelicavaju.

Posle dva sata su me prevezli u sobu,posto mi nisu doneli bebu kad i zeni koja se samo malo pre mene porodila otisla sam da pitam sta se desava. Pitala sam ih i rekli su mi da beba jos nije spustena sa neonatologije. Uplasila sam se. Otisla sam do neonatologije i pitala ih zasto mi beba nije spustena. Odgovorili su mi da je sve uredu sa bebom,ali da ja nisam bila u sobi kad su predhodni put spustali bebe. Za 5 min. su je spustili dole. Doneli su mi je na podoj ali je spavala. Trazila sam im da me prebace u bebi frendly i brzo su nas prebacili. Otac ju je tog dana video kroz prozor. Kada sam izlazila iz bolnice posle 3 dana po nas su dosli moj otac,bebin otac, i njegovi roditelji.

Moj otac nas je odvezao kuci(kuci u kojoj sam ja rodjena i odrasla). Proslavili smo rodjenje mog Andjela. Jos da napomenem da je baba(njegova mama) moju bebu prepoznala kroz prozor sa metar daljine a na stolu za presvlacenje je bilo najmanje 5 beba. Rekla je isti je otac kad sam ga rodila. Prvih mesec dana sam zivela kod mojih. On je svaki dan bio kod nas,ponasao se kao savrsen otac,pomagao mi sve. Posle mesec dana smo se dogovorili da opet pocnemo da zivimo zajedno. Tu se njegova ljubomora nastavila. Poceo je da me cupa za kosu kad dojim,da zapocinje svadje bez razloga. Sve sam sama radila,a on je dolazio kuci i pravio scene iz dana u dan. Jednom je razlog bio sto nisam zaprzila rucak(a nije video sta sam sve uradila,kuca i dete su blistali),drugi put neka druga glupost….

Postajao je vremenom sve agresivniji. Prvo sam se plasila,mislila sve ce to proci,trazila u sebi krivca,… razilazili smo se i mirili vise puta,ali svaki put kada bi posla ne bi mi dao da ponesem sve stvari. Plakao bi na polasku,pricao da nas voli… Vracala sam se i sve bi bilo ok prvih mesec dana,a onda bi sve bilo samo gore. Napadao me je i pred svojima i pred detetom,… Jednom kad smo se razisli nisam htela da se vratim,on je predlozio da pokusamo da odemo u bracno savetovaliste. Pristala sam,ali njima nisam rekla za nasilje vec smo pricali o drugim stvarima. Bilo je vidljivo da sam u depresiji,ali sam ja za to okrivila osecaj napustenosti koji me prati od detinjstva. Dali su mi lekove. Bilo mi je bolje,eto tad sam pobedila i svoj davnasnji problem i prevazisla ga,a i tu depresiju zbog terora.

Ali sam kad sam uzela dete iz vrtica svratila do njegovih da im sve objasnim. Tada sam pred detetom dozivela pakao od njegove majke. Njegova majka mi je rekla „ZENA SVE TREBA DA TRPI……“ Dalje necu ni da citiram . Unosila mi se u lice,i kada sam je odgurnula ona me je optuzila da sam je udarila. Njegov otac je video da nisam. Ali bio je bolestan da bi ista rekao,jer on je morao s njom da ostane kuci. Rekao mi je samo „SINE UZMI DETE I IDI GDE SI KRENULA,NEMOJMO JOS VISE DA ZAOSTRAVAMO SITUACIJU!“ Otisla sam sa suzama u ocima. Njegova majka mu je posle rekla da sam je ja udarila. Sto nije bilo istina. Ja sam otisla sa detetom i tad smo se definitivno razisli.

Bilo je tu dosta problema,psiho igrica,ali vise nije bilo nasilja.

Dete me je prvi put kad je trebao da je vodi kod njih,reklo mama ja necu da idem kod babe.Ja nisam mogla da mu zabranim da je tamo vodi. Rekla sam joj da ja ne mogu da mu odredjujem gde ce je voditi. I slagala sam,rekla sam joj da smo se njena baba i ja pomirile. Svaki put kada sam se sretala sa njenom babom na silu bih bila fina i poljubila je.Godinu dana posle naseg rastanka njegov otac je umro. A mom je otkriven rak grla. Treci stadium.

Onda je pocela borba za zivot moje majke. Imala je visok pritisak,secer,masnu jetru i jos gomilu dijagnoza pored depresije. I to smo hvala Bogu upornoscu stavili pod kontrolu. Sad se leci i dobro je.

Tako je i sad.

Pregurali smo preko ledja i njene dve operacije krajnika,posle razlaza sa njenim ocem,i cevcice u usima…. nastavicemo pa dokle stignemo. Borimo se obe,ali kad mi donese i po dve tri petice dnevno vidim da vredi boriti se i vidim da sam sebi rodila RAZLOG ZA ZIVOT I BORBU. Moji su i dalje teski,nepodnosljivi,ali uz nju sve je lakse. Vole je i ona nas sve drzi u balansu.

Zdravlje mi je malo klimavo,ali polako,dovescu sve u normalu. Jer imam za koga.

Poruka zenama iz kluba:Sve se prezivi zivot je cudo,vazno je dati snagu samohranim majkama jer je tim zenama najteze kroz zivot,pogotovo ako su u svemu same.  <3 🙂