Naša beba uporno je na ultrazvuku ručicom krila srce, ali sve je delovalo dobro: Napokon smo je pomerili a onda je lekar video ONO ŠTO JE SVIMA PROMICALO

Očekivali smo da će 2018. godina biti najlepša u našem životu. Čekali smo devojčicu, a datum za porođaj bio je u oktobru.

Kao i većina novopečenih roditelja, nije nam ni palo na pamet da nešto ne bi moglo da bude u redu sa bebom. Svaki lekarski pregled čekali smo s nestrpljenjem jer smo želeli da znamo sve o njoj, da čujemo otkucaje njenog srca i vidimo koliko je napredovala naša devojčica, piše Makenzi Pauel iz Solt Lejk Sitija svoju bolnu ispovest.

Došlo je vreme za naš ultrazvuk u 20. nedelji i lekar je pažljivo gledao da li nam se beba pravilno razvija. Svi prstići na rukama i nogama bili su na broju, glava joj je bila dobre veličine i bila je velika taman koliko treba. Međutim, svaki put kada bismo je gledali, uvek je imala ručicu preko srca pa lekari nisu mogli da u potpunosti vide sve što treba.

Probala sam sve da je mrdnem iz tog položaja. Pila litre vode, jela mnogo šećera, klečala, vrtela se, okretala, ali beba ni da mrdne. Probali smo da odemo na ultrazvuk par dana kasnije, ali ništa, ručica je i dalje bila na srcu. Baš je bila tvrdoglava. Zato su nas uputili na odeljenje za visokorizičnu trudnoću, jer je tamo mnogo bolja oprema.

Nakon što je specijalista pogledao njeno srce, odveo nas je u jednu tihu sobu i smestio nas da sednemo na kauč. Rekao nam je da naša devojčica ima plućnu atreziju, srčano oboljenje koje se javlja kada se zalistak plućne arterije ne formira normalno ili dođe do njegove opstrukcije. Najčešće se javlja kod novorođenčadi nekoliko sati po rođenju, rečeno nam je.

Muž me je čvrsto zagrlio, a lekar nastavio da nam objašnjava koji su nam dalji mogući koraci. Uveravao nas je da će joj u mom stomaku biti dobro, ali da će joj biti neophodna operacija čim se rodi.

Uskoro smo se ohrabrili dovoljno da joj damo i ime. Nazvali smo je Sofi Džoj. U 33. nedelji trudnoće otišli smo na poslednji pregled pre porođaja.

Nismo očekivali nikakve drastične promene u njenom stanju. Bili smo uvereni da će nam reći da je srčani defekt i dalje tu i da ne mogu da nam pomognu sve dok se beba ne rodi.

Odjednom, taman dok mi je tehničar mazao tečnost po stomaku, osetila sam se kao da ću se onesvestiti. Sada mi je jasno da je to telo probalo da me upozori da će se desiti nešto strašno. Kada sam bacila pogled na ekran, videla sam da Sofi izgleda potpuno drugačije. Tehničar je rekao da je u pitanju samo loš ugao, i da će pozvati lekara da pogleda i nađe bolji ugao. Verovala sam mu, ali mučnina me nije napuštala.

View this post on Instagram

Ohhh those toes.. those perfect little toes.

A post shared by Kenzie Powell (@livejoifully) on

Lekar je ušao i mi smo ga veselo pozdravili. Međutim, čim sam ga pogledala u oči, bilo mi je jasno da je došao da isporuči loše vesti. Tako je i bilo.

– Bojim se da imam loše vesti. Ne čujemo otkucaje srca vašeg deteta – rekao je dok mi je zvonilo u ušima.

Posle vekova tišine, čini mi se, napokon sam izustila: “Nisam spremna da je danas rodim”. Ne bih zaista podnela tog dana da se vratim kući bez bebe.

Dogovorili smo se da ćemo se čuti sa lekarom popodne i zakazati termin za porođaj. Seli smo u kola i gledali u prazno sedište za bebu. Bila je to duga i tiha vožnja kući.

Skinula sam se u kupatilu i dugo gledala svoj stomak. Tada sam se slomila, shvativši da je mojoj trudnoći došao kraj, a da na kraju neće biti bebe.

Porođaj je bio jako težak psihički i fizički. Trajao je oko 30 sati.

Osećala sam Sofin duh iako je rođena mrtva. Bila je predivna, i imala je tako mnogo braon loknica. Tada mi je bilo jasno otkud svakodnevna gorušica. Imala je nos na tatu a usne na mene.

Ceo dan proveli smo sa njom, u izdvojenom delu bolnice, tihom i mirnom, gde nije dopirao plač beba. Sledeći dan bio je pun papirologije i planiranja sahrane. Poslednjih par sati sa njom proveli smo čitajući joj bajke i pevajući joj.

Najteže je bilo ostaviti je u mrtvačnici. Oprostiti se sa osobom koju sam nosila u stomaku osam meseci, osobi na koju sam računala da će biti moj najbolji prijatelj i moja najveća radost.

Ni dan ne prođe da ne pomislimo na nju. Trudimo se da živimo tako da ona bude ponosna na nas, i znamo da je ona naš anđeo čuvar koji na nas pazi sa nebesa. Nadamo se da će nam jednog dana odatle poslati i jednu bebu, a dotle ću ja svim silama osnaživati i inspirisati majke koje su se suočile sa gubitkom bebe, i pokazivati im da i dalje možete da živite sa radošću, čak i kada doživljavate oluju.

Izvor: zena.blic.rs

Ostavite komentar