NAJVAŽNIJA STVAR NA SVETU JE DA POSLE POROĐAJA SKINEŠ KILOGRAME

Nakon porođaja ne suočiš se ti samo s jednim skroz novim bićem za koje ti preuzimaš potpunu odgovornost, već se suočiš i sa samom sobom. Izmenjenom, drugačijom, sa viškovima, što na telu, što u mislima – počinje svoju duhovitu ali pre svega istinitu priču mama Brankica

Prvih nekoliko dana se baviš samo viškovima u mislima, a nakon toga, kad uhvatiš malo vazduha između brojanja od jednog podoja do drugog, zagledanja u bebinu stolicu i čekajući onu zlatno žutu, pregledanja cele bebine površine kože u potrazi za nekom tačkicom, ugledaš i sebe. U ogledalu.

I onda kreće haos. Uđeš u onaj mod “ja sam snažna, ja sam rodila, ja sam sposobna da rodim, to je novi život”, bla bla bla i tako danima. I na površini tvojih misli ti to stvarno misliš. To je ono kao kad ti kao odlučiš da ne misliš ni na šta i onda shvatiš da misliš o tome kako bi trebalo da ne misliš ni na šta. A ispod tog šlaga od uverenja, fil od nesigurnosti.

Zagledaš se sa svake strane, znaš da ne smeš na dijetu, jer hraniš svoju bebu, proklinješ sve te slatkiše koji su ti se (kao) tražili pa si mislila da će od toga bebi samo narasti obrazi, nećeš narasti i ti. O sebe se sama saplićeš. Čini ti se da ni kroz vrata ne možeš da prođeš. I onda kreće haos. Onda te pojede onaj višak od kojeg glava zaboli. Guglaš vežbe, kažeš od sutra ću, a onda negde pročitaš da ne smeš pa onda ni ne vežbaš. Guglaš dijete poslije porođaja, a onda shvatiš da nisi normalna pa i od toga odustaneš.

Nećeš da oblačiš spavaćice, nego insistiraš na širokim pidžamama, helanke si sakrila skroz ispod, ispod, ispod. I još malo ispod. Po prvi put kreneš da razmišljaš o nekim steznicima. Ne pomaže čak ni uvlačenje stomaka. A okolina sa svojim “moraš da jedeš zbog mleka” takođe ne pomaže.

Prvih četrdeset dana (tokom babnina) osuđena si na samu sebe i nekoliko ljudi oko tebe, kojima je beba ionako dovoljno veliko čudo pa na tvoju kilažu ni ne obraćaju pažnju. A onda izađeš napolje. Pa ljudi kažu: “Pa super izgledaš s obzirom na to da si se porodila pre dva meseca”. I ti onda razmišljaš da li je to kulturna zamena za: “Bože, kako si se ugojila”.

Odjednom ti se javi želja da prestaneš zauvek da jedeš. Da budeš mršava kao ofinger i da ti listovi i butine budu iste debljine. Sediš na dupetu da ti se butina ne bi “razlila” po mestu na kom sediš. Dižeš pantalone/suknju preko pupka, da malo stegneš te kilograme koji se se ulogorili na stomaku. Bežiš od stomaka. Počneš sve manje voliš sebe.

Kad sad, četiri meseca nakon tog kraja devetomesečnog puta i početka nekog skroz novog života, pogledam na taj period, mogu samo da kažem: Previše razmišljanja je ubilo mačku, onu zgodnicu koja čuči u nama svima. A i nerealna očekivanja s fotografija fit mama koje viđamo po internetima i biramo da ih svesno pratimo kako bismo nahranile svoje komplekse.

Nemojte to sebi da radite, mile moje tek porođene bucke. Kao što kamera dodaje ljudima na kilaži i to uglavnom u predelu grudi i guze, tako i mi, suočene s novom ulogom u životu, dodajemo same sebi mnogo više nego što imamo.

Devet meseci si sakupljala te kilograme, što obavezne, što neobavezne, ali ko bi sebi uskratio kinder jaje ili sladoled kašikom. Supenom! Tačno devet meseci imaš da se oporaviš i vratiš samoj sebi. Sve je to savršenstvo od majke prirode napravilo. I taman kad prođe devet meseci, utom eto i trčanja za malom aždajom i eto još koji kilogram dole.

Poenta izreke “od viška glava i zgodnoća bole” je samo zbog toga što smo same sebi namentule prevelika očikavanja. Shvataš li, svaka ti se kost u telu rastavila dok si se porađala. Shvataš li, donela si život na svet, celog jednog novog čoveka koji danas, sutra mora da veruje u sebe i svoje kilograme. Ko će ga naučiti ako ti ne naučiš da je gubljenje suvišnih kilograma, onih koji na tebe utiču zdravstveno, koji čine da se ne osećaš dobro, proces i da se ne može desiti preko noći. Uči o sebi da bi svoje dete naučila o njemu.

A i ako neki kilogram pretekne, neka ga. Otići će kad ti odlučiš da ode. I to ne tako što ćeš sebi uskratiti baš sve, nego tako što ćeš se sama sa sobom dogovoriti da kašiku probušiš, a patike iz ormara iskoristiš za malo fizičke aktivnosti u kojoj se odmara mozak i troši telo.

Samo nemoj da misliš da nešto u nekom trenutku moraš.

Da moraš da izgledaš savršeno odmah po izlasku iz bolnice.

Da moraš odmah da uđeš u svoje farmerke (ubilo me to, znala sam da ih obučem I šetam u njima po kući, iako sedenje nije bilo opcija, ali sam sebe ubeđivala da sam baš zgodna).

Da moraš da budeš totalno fit nakon tih 40 dana od porođaja, jer šta će ljudi reći.

Da nećeš biti zgodna svome partneru i da zato moraš da smršaš do leta.

Ne moraš, lepoto. Moraš samo da budeš dobro! U sebi i sa samom sobom. Zbog sebe, zbog njega i najviše zbog novog života.

Izvor: lolamagazin.com

Ostavite komentar