“Na prvu pomisao reko nije moje ja sam nosila dečaka, oni se smeju kažu ovo je vaša ćerka, e tu sreći nije bilo kraja, od prve sekunde života me je zezala”

Pozdrav, evo i naše priče..
Muž i ja smo se pre braka poznavali od malena, čuvao me je kad sam bila mala, a danas zajedno čuvamo našu Anastasiju.. 🌼
Juna meseca 2017-e godine ostajem trudna, naravno planirano. Trudnoća protiče u najboljem redu. Termin mi je bio za moj rodjendan 10.03.2018. , ali Anastasija me je poslušala i rodila se dva dana nakon mog rodjendana, jer sam htela da to bude samo njen dan. A sada moja užasna priča iz bolnice Narodni Front.
Bio je osmi mart 2018-e, veče, sedeli smo u dnevnoj sobi kada sam naglo osetila da mi se piški toliko da ne mogu da se suzdržim, i naravno odmah smo se spakovali i u 2 sata noću put Narodnog Fronta, po najvećem kijametu, mart mesec sneg još uvek. Tamo nekako stignemo i stave me na ctg, beba miruje, i više nesto što treba, otvorena 2 prsta, vodenjak naprsao, ali nije pukao. Dogovorimo se da ja dodjem ujutru na ctg i da me pregleda moj doktor. Tako i bude. Situacija ista kao i prethodno veče, Anastasija premirna, puls usporen, otvorena 2 prsta, vodenjak stao sa curenjem, ali mi se jave očajni bolovi. Reše oni da me ostave u bolnici, petak je bio 09.03.2018. Ja već počinjem da plačem, gotovo presvukla se u onu njihovu spavaćicu i krećemo na odeljenje da me pripreme za porodjaj. Klistiraju me i srede, ja nikakve napone, ctg miran, ali me boli stomak.

Legnem ja na sto, i biva mi čudno to što nisam dobila ni jednu braunilu u venu. I tako nekih 3 sata ja ko prava ležim na stolu, ništa se ne dešava, obidje me kako kad neka sestra pogleda ctg, kontrakcija nigde, puls skoro pa ravan. Dodje smena, moj doktor ode kući, dolazi druga smena, kaže doktor iz te smene “Zašto ova zena leži tu?” “Mislim se ok Bože samo si mi ti sada preostao da mi pomogneš.” Skinu oni mene sa stola po naredbi tog doktora jer mi porodjaj uopšte nije ni krenuo bio. Smeste me u pripremno odeljenje sa još dve ženice u sobi koje su tu zbog praćenja, jer im pritisak nije ok, starije su obe bile. Ulazim onako pomalo razočarana jer sam se pomirila bila sa tim “Ok kreće porodjaj napokon ću da vidim svoje dete, koje je inače 9 meseci na ultrazvuku bilo dečak.” Prodje vikend i znate kako ide to ponedeljak gužve užasne, pa samim tim ide čistka soba, neke se otpuštaju pre vremena da bi došle nove itd, a mene pošalju da se opet poradjam iako mi ni tog dana nije krenulo ništa. Otvorena 2 prsta, beba mirna, ja poludela više. Odmah na ulazu u salu sam tražila epidural, dobila sam ga stvarno nakon pet minuta ne mogu da grešim dušu. Legnem ja, uključe mi indukciju, ctg ništa ne pokazuje. Pored mene se samo smenjuju trudnice jedna za drugom se poradjaju i idu, a ja ništa.

To je bilo 9 ujutru kad sam primljena u salu, u 15h popodne dodje neki naparfemisani, zlatni sat oko ruke naravno preko rukavice, pregleda me probuši vodenjak, dva prsta idalje ništa, ali mu je čudno što je plodova voda crna.. Ja se oduzela pošto sam svašta čitala i čula za tu plodovu vodu… U 17h dobijam temperaturu i počinjem da se tresem od tada se slabo čega sećam od straha sam se oduzela, Anastasija mirna u stomaku, voda crna, ja temperaturu ne znam šta se dešava. Dolazi sestra da mi saopšti da idemo na hitan carski rez. U 20:20 se budim kazu mi čestitamo mnogo je čupava i slatka, čujem je plače i na sekund vidim dete crno skroz, reko šta je ovo niko nije crn od nas dvoje, ni u familiji… Na prvu pomisao reko nije moje ja sam nosila dečaka, oni se smeju kažu ovo je vaša ćerka, e tu sreći nije bilo kraja, od prve sekunde života me je zezala😁


Ušivaju me oni i vode na intenzivnu.. Daju mi telefon i javljam kući svi u šoku, niko mi ne veruje, sestra poludela taman što je pokupovala plave stvari i sve za dečaka, mora da se vrati nazad da menja sve za roze haha to je bio baš pravi šok za sve. Damo joj mi ime to veče pošto je do tad bila Bogdan haha..
Sutradan ujutru, osetim da imam neko treskanje u telu i kreće ozbiljno da me trese toliko da se krevet pomerao. Sestra doleće i jednom momentu svi oko mene, ja gotova, usta modra, gledam ruke modre, ne prestajem da se tresem, temperatura otišla na 40. Posle par minuta uspeju da me stabilizuju i osvrćem se oko sebe u sobi sam u kojoj sam sama i na vratima piše “POSEBNA NEGA” .. Odmah sam videla da nešto tu nije ok, prvo što dete nisam smela da vidim, drugo što sam u toj izolaciji. Tada je bila serija morbila pa su prvo na to sumnjali. Stižu rezultati CRP 280 moj, bebin 20. Ešerihija u rani, uneta prilikom operacije, jer sam sterilna ušla u salu za porodjaj, nisam imala ešerihiju. Onda kreće moj pakao i borba 21 dan na intenzivnoj. Beba gore sama, nisam je videla, ona se bori sa infekcijama, ja dole ne znam šta me sve nije snašlo. Rana curi, boli, oni me odšili i svaki dan drenirali ranu, cedili je, brisali, i sve to na živo, tada sam se jedina čula u bolnici. Hematomi po rukama od braunila, jer mi je u toku dana 10 puta uzeta krv, najjači antibiotici, primila dve kese krvi, dete nisam videla pet dana, živa se jedem. Nedelju dana je prošlo hvata me opet temperatura, groznica, opet modrim cela, crp poludeo, doktor viče “Imamo je, imamo je”, ja se opraštam već gotovo… Hvala Bogu, smire me opet, i napokon ujutru nakon silnog plakanja i dranja puste me da vidim dete. Ona jadna crna i dalje od te infekcije, zaobličila se od antibiotika, ja plačem bespomoćna ne mogu da ustanem da je uzmem, pipam joj samo nogice, premale, premekane.

Dete rodjeno sa 3800 gr, 50 cm duga, sedmi dan po rodjenju prima najjače antibiotike, zbog cega??? Zbog doktora koji je pored mene zarazio jos 3 devojke jer on svoju rukavicu drži ispod zlatnog sata, ide bez maske na licu, i miriše na najskuplji parfem! Necu da ga imenujem jer mi se gadi…
Prolaze dani, borim se, hodam, vučem sa sobom kateter, dren, samo da bi što pre sve došlo na svoje. Otprilike 15 dana nakon porodjaja, meni nijedna vena više nije u funkciji i predlažu centralu u vrat ili u grudi, naravno odbijam tražim papir da potpišem da idem kući jer mi je dosta mučenja, svaki dan ispiranje rane na živo, dete ne vidim, gotovo rešila da idem privatno da me ušiju i ćao..

Sidje načelnik, sedne da razgovara sa mnom da mi ispriča lepo šta se sa mnom dešava zašto sve ovo traje toliko dugo itd. Smiri me on i pristanem ma centralnu, jer mi je rekao još dva dana i idemo da te ušijemo opet i ides na odeljenje sa bebom, crp ti je ispod 20, sve se sredjuje, ćerka napreduje odlično, skinuli smo je sa terapije, još malo i idete kući. Ulije on meni nadu, ohrabri me, izdržim i tu centralu u vrat, jer u grudi nisu uspeli, zašili mi carski rez posle 19 dana od operacije. Poslali me na sprat kod bebe, bile smo 3 još u bolnici, mazile se non stop. Napokon dodje i taj dan da nas dve odemo kući našoj. Tako smo moja Anastasija i ja kao lavice izdržale i izborile se sa greskom koju je napravio mladi gospodin doktor, koji ni jednom nije došao u sobu da me obidje, jer je znao šta je uradio. Na otpusnoj listi naravno ne piše pola od onoga što je istina, kako ne bih imala na osnovu čega da podnesem tužbu protiv njega, a htela sam…

Eto to je nasa priča, dobro pazite ko vas pregleda i ko vam vodi trudnoću, jer niste vi došle tu što volite da doktorima pravite posao, već zato što je to njihova obaveza i posao, i treba da ga rade kako valja ili da ga ne rade uopšte.

 

Ostavite komentar