“Na prvi napon izašla glava, kada sam napela drugi put nešto je jako puklo..”

Evo i moje priče…

06.05.2017. na testu su se pojavile dve crte, sreća neopisiva, trudna sam. Odlazim na redovne kontrole kod lekara sve prolazi u najboljem redu.U četvrtom mesecu saznajemo da ce biti dečak. Kako trudnoca odmiče dr. upozorava da će beba biti baš krupna za mene i govori kako bi trebalo carski da se porodim, ali da ce to svakako odlučiti dr. u bolnici. Termin 09.01.2018. osećam se dobro,aktivna sam bez ikakvih bolova. Odlazim na CTG svaki drugi dan. Kada je bila 41-nedelja prime me u bolnicu, kazu takvi su propisi. Pregledaju me,otvorena 1 prst,uzmu mi mere karlice,dve sestre – dve različite mere.

Istog dana uveče ispadne mi sluzni čep posle pregleda. Čekam jutro,i ne osećam nikakve bolove. Dolazi dr. i govori kako će me poradjati u 10h. Zatim odlažu za 12h pa na kraju za 16h. Bila sam otvorena 5 prstiju nisam imala bolove i znam da će me priključiti na indukciju, očekujem to. Moje papire niko nije pogledao, a traženo je da se ponese poslednji UZ, na prijemu mi takodje nisu radili UZ. Vode me u salu u 16h sa sobom nosim mrežaste uloške i karticu krvne grupe. Ležem na porodjajni sto, priključuju mi CTG i indukciju. Babica pita „Dr da uključim na 12 kapi“ – „Da“ Sintocinon+Buscopan 16:15h je… Počinje da boli… Ali hrabra sam-izdržaću. Vreme prolazi bol sve jača,pregledaju me jedna,druga,treća…Kaže dr karlica je 17. Ja onako u svom bolu pitam „Da li ću ja moci da se porodim prirodno“ dr odgovara „Svaki porodjaj krenemo prirodno pa vidimo ako ide-ide“ . Ništa… Trpim bolove i dalje mislim znaju svoj posao. Bolovi su nesnosni ja govorim “Gotovo je jak napon imam” a dr kaže da je nemoguće tako brzo jer sam prvorotka to će dugo da traje, pregleda me i kaze ipak može. Babica ceka bebu, dr. stoji pored mene i gura mi stomak. Na prvi napon izašla glava, kada sam napela drugi put nešto je jako puklo, ja sam se proderala iz sveg glasa. Izašla je beba. 19:15h Sreća neopisiva. Dečak 4kg 56cm dug. Šiju me i ostajem da ležim na stolu još 2 sata. Kako vreme odmiče ja ne mogu da se pomerim, ne mogu noge da maknem. Kažem babici,tu je i dr kaže nešto se desilo ili je pukla sakralna kost ili je dijastaza simfize. Guraju me u sobu osećam neopisiv bol i još gore sto ne mogu donji deo tela da pomerim. Prebacuju me u krevet 4 sestre ja jaučem,vrištim i molim da me ne miču jer uzasno boli. Stežu mi karlicu trouglom maramom i tako čekam jutro. Ujutru me guraju na RTG, snimak pokazuje dijas0tazu simfize 46mm (normalno je 4-5mm) . Četvrtak je 18.01.2018. Ostajem tako da ležim u krevetu stegnuta tom maramom i dalje ne mogu da maknem donji deo tela, faktički sam nepokretna. Niko od lekara ne pojašnjava šta se desava, čekam tako do ponedeljka 22.01.2018 da dodje ortoped da kaže šta se desava. Objašnjavam mu bol, govori da ostanem tako pritegnuta i traži novi RTG snimak. Radimo ga u četvrtak 25.01.2018. Dijastaza je sada 37mm. Menja terapiju u konsulatciji sa ortopedima iz N.S. i vežu me u carsav i kace me na krevet (kao kada roda nosi bebu) i tako ja ležim nepokretna u krevetu sve do 09.02.2018. Kada je RTG snimak pokazao razmak od 14mm. Spuštaju me na krevet i stavljam pojas koji je šila ortopedska kuća Rudo iz BG specijalno po mojim merama. Dolazi fizijatar proverava reflekse i govori kako mogu od sutra stati na noge.

Večnost je bila dočekati jutro da dodju fiziotetapeuti da me dignu iz kreveta. Prvo sam sela. Šok za organizam,a jos veći kada sam ustala i stala na noge. Nisam mogla da verujem da ću opet da hodam bilo je nestvarno,bilo je užasno bolno. 12.02.2018. Otpuštaju me kuci,konačno je došao i taj dan da sa svojom bebom odem kući (beba je sve vreme bila samnom u bolnici i to mi je jedino dalo snagu da izdržim sve ovo). Kući ležim do punih 6 nedelja, nosim steznik i dozvoljeno je samo krevet-toalet. Posle tih 6 nedelja po malo hodam,teško idem-boli i dalje. Bebu ne smem da podižem,samo u poluležecem položaju je držim. Pojas nosim 5 punih meseci kada dolazim na kontrolu u N.S. kod ortopeda Harhai, pregleda me i govori da ne treba da nosim pojas više. Bila sam srećna, a jos srećnija kada mi je rekao da ću moći da imam još dece bez obzira na sve što se desilo samo što moram sačekati neko vreme i naravno sledećeg puta carskim rezom.

Hvala sto ste saslušali moju pricu!

Zahvaljujemo se mami Nadici na ovoj priči koja je više nego poučna za sve nase članice. Želimo joj potpuni oporavak a zatim jos puno divne dečice

Ostavite komentar