„Na moje pitanje šta će biti sa mojom bebom njegov odgovor je bio „Ako je Bog odlučio da će živeti živece, ako ne…“ slegnuo je ramenima. „

Pre svega hvala na divnim objavama kojima podržavate svakodnevno i hrabrite nove mame <3 <3

Vidim da se u grupama često vrte pitanja u vezi krvnih grupa i stvaranja problema sa antitelima.Moja deca i ja smo dokaz da se i sa tim mož ete izboriti.

2010 godina, jun mesec radim test pokazuje dve crtice. Presrećna dozivam supruga u kupatilo da mu saopštim vesti. Počela sam da plačem od sreće, inače to je bila druga trudnoća, ali smo se svi jednako obradovali. Trudnoća je kao i prethodna tekla uredno sve do ulaska u 7.mesec. Ja sam Rh- a suprug Rh+ i zbog toga sam na svake 2 nedelje proveravala krv na antitela. Noć pred poslednjeg vadjenja krvi nisam mogla da zaspim (što mi se nije dešavalo do tada ). Neki čudan osećaj je strujio mojim telom, nisam znala šta se dešava i zašto se osećam tako. Sutradan odlazim u bolnicu, radim analize da bi se prikazalo da je titar počeo da raste i da je potrebno pod hitno PREKINUTI TRUDNOĆU!!!! Svet mi se počeo rušiti, plakala sam ceo dan i celu noć. Otišla sam kod svog ginekologa želela sam da znam kako je to moguće da prvom detetu (Hvala Bogu) ništa nije bilo a druga trudnoća antitela stvorena.

Milion pitanja sam imala. Njegov odgovor je bio da je za sve odgovoran lekar koji je završio prethodni porodjaj jer je trebao da mi da inekciju Rogham nakon porodjaja. Odlazim tom istom lekaru, suprug i ja ulazimo u njegovu ordinaciju a on zavaljen u stolicu i ljulja se. Na moje pitanje šta će biti sa mojom bebom njegov odgovor je bio „Ako je Bog odlučio da će živeti živece, ako ne…“ slegnuo je ramenima. Ja sam pala na stolicu, suprug je pobesneo i počeo da viče. Suze su mi nekontrolisano tekle. Jedna od sestara prišla mi je i ponudila čašu vode pokušavajući da me umiri ali nije uspevalo samo sam htela da odem svom sinu kući. Suprug me je uzeo za ruku nakon što je doktor ispisao uput za Novi Sad jer „ovde nemamo adekvatnog lekara za ovakve situacije“.

Na Betaniji na odeljenju za patologiju, ležala sam nekih mesec dana i tamo saznajem da nosim devojčicu… Moj životni san se ostvaruje, oduvek sam želela devojčicu kojoj ću praviti frizurice, sa kojom cu pričati o šminki, družiti se i radovati njenom odrastanju, a sada.. Sada više nisam znala hoću li uspeti sve to sa njom, nisam čak ni znala (toga me je najviše bilo strah) da li će PREŽIVETI!!!
Ulazak u 9-ti mesec, 36.nedelja doktorka odlučuje da idem na indukovani porodjaj. U 8 me priključuju, u 9:45 radjam devojčicu, moju malu hrabricu Anju! 2800gr 45cm dugačka. Prineli su mi je, stavili na grudi, poljubila sam njenu malenu rukicu i nakon toga je odnose na neonatologiju.Tada počinje njena borba i moja agonija.Ceo dan nisam znala sta se dešava sa mojom bebom. Naveče mi je jedna od neonatološkinja došla u sobu i saopštila da se bore za Anjin život, i da će dati sve od sebe da je spasu.

Počela sam da plačem i da se tresem ,da se molim Bogu da mi je ne uzima. Reč pakao je mala naspram onoga što se dešavalo u meni, temperatura mi je skočila, groznicu sam dobila. Sestrice su se trudile i uspele da mi spuste temperaturu i da me stabilizuju. Muž i sin na jednoj strani, ja na drugoj, moja Anja na trećoj. Bila sam sama i slomljena i razmisljala kako je ona da li je živa? Verovali ili ne, suze mi idu i dok pišem ovo. Sutradan, doktorica me poziva da dodjem na dečiju intezivnu da mi saopšti informacije o mojoj bebi. Uplašena odlazim gore sa sestricom, drhtim od straha ulazim u jednu prostoriju gde su se nalazili inkubatori. Sestrica me približava inkubatoru moje bebe i doktorica staje ispred mene. Kada me je pogledala videla je koliko se plašim blago se nasmejala i rekla reči koje i dan danas pamtim: „Rodila si pravo malo borbeno čudo, ono što je ona nocas izgurala retko bi koja beba njene kilaze“ i pomerila se u stranu. Znam samo da sam videla moju Anju, prikljucenu na stotine nekih aparata. Igle su joj bile u glavici, rukicama, pupku, tabanima. Počela sam da padam a sledeće čega se sećam je da sam se probudila u svojoj sobi.

Moja Anjica je tu noc imala dvostruko menjanje krvi (Eksangvinotransfuziju) ali se kao pravi borac izborila sa tim. Oporavak je trajao 2 nedelje ali vredelo je. Hvala neonatolozima, ginekolozima i akušerima na Betaniji u Novom Sadu. Moja devojčica ima 10 godina, ostvarujemo sve ono o čemu sam maštala.

Poruka svim mamama, uvek postoji rešenje nemojte na prvu ići na abortus.

MINA KRPJAN

Ostavite komentar