MOJE BEBE NISU PLAKALE KADA SU SE RODILE

blizaqnci6_424215312

Citam razne price, iskustva, saosecam se sa svakom od vas. I imam potrebu da ispricam i ja vama svoju. 08. novembar 2014, menstruacija – kasni. Nisam pridavala tome neki znacaj, posto mi menstruacije i nisu tako redovne, uvek otstupanje 7-15 dana. Medjutim, poslednja 4 mececa, bile au u dan. Tog 08. novembra je izostala. ? Proslo je 7 dana od izostanka, ali ja i dalje nisam pridavala neki znacaj tome. Znam da postoji mogucnost, ali da bude bas iz prvog, nisam se nadala. Primetil sam da malo teze zakopcavam svoje pantalone, i bila besna, jer sam dobila koje kilo, po svoj prilici. Stegla me prehlada, par puta me zignuo jajnik, pomislila sam da mi kasni zbog prehlade. Suprug mi se smejao, svaki put kad bih se dohvatila mandarine, jela sam ih u neograniceno (cak sta vise, jedno vece sam ispovracala sva koliko sam preterala) ? Nisam primecivala nista, niti davala znacaj izostaloj menstruaciji, sok jedno vece nisam izasla sa drugaricama. Jedna od njih me pitala, imam li sta da joj saopstim i nasmejala se. ‘ Boze, sacuvaj, pa nemam“. Kada me pitala, jesam li sigurna, da joj je cudan moj stomacic, i da sam joj ja nesto cudna, probudila se i u meni sumnja. ? Zovnula sam supruga da dodje po mene i da me vozi u dezurnu apoteku da kupim, brufen mi je pao na pamet, on se nasmejao i odvezao me, i ako kuci ima najmanje 5 kutija sa brufenom. ?

Kupila test, kaze, najbolje raditi sa prvom mokracom, ko ce iscekati jutro…
Tih par sati do jutra, nisam ni spavala, zvoni alarm, muz treba na posao, ne mogu da iscekam da cujem da je upalio kola…
Konacno!
Skocila sam iz kreveta, uzela svoju kutijicu i pravac u kupatilo… Nije proslo par sec. obe crtice na testu jako roze boje. Bozee, pa ja sam u drugom stanju!
Ne, ne mogu cekati muza da se vrati sa posla, a nw mogu mu ni reci, jako sam uzbudjena. Okrenula sam ga i rekla da udje na viber i poslala mu sliku mog testa. Nazvao me i pitao, ljubavi, jel ovo znaci da cu postati tata… Presrecniii!
Odlazim kod ginekologa, zakazuju mi ulta zvuk ubrzo, jer sam vec 8. Nedelja. 
…. Ulazim u ordinaciju sa uz, i sa ne ne mogu da iscekam da legnem da mi potvrde trudnocu. Konacno, ja… Doktorka potvrdjuje trudnocu i pokazuje, ne jednu, vec dve bebe… Ja u soku. Nisam znala sta me snaslo, Boze kako cu samo roditi dve bebe, a tek posle sa njima. Pre svega srecna, zbunjena, uplasena… Sve mi se ispreplitalo. Izlazim na hodnik, muz uveliko djuska po hodniku, sestra mu je uzela mustuluk… Grli me, ljubi, „Pa, ja necu biti samo tata, ja cu biti dupli tata“… Ja kao izgubljena… ? Sve u redi, bebice napreduju lepo… Ja se super osecam…
Svaki mesec jedva cekam novu kontrolu, novi uz, da vidim svoje malisane, da cujem kako su bebice super i super napreduju…
Stomak mi se poznavao gotovo odmah, u 5. Mesecu, svi su mislili da sam pred porodjaj…
Na redu je pregled u 7. Mesecu, ulazim na uz, sve u redu, super, bebice jedna 1.500, druga 1950gr. Doktorka kaze da su bebe super, i da je u ovom periodu kada je jedna beba, po ovoj gramazi krupna beba. I zakazuje mi vandredni uz, za 15-ak dana. Rade mi ctg-sve uredu…
… Jos koji dan do vandrednog uz, jedva cekam da visim koliko su moje bebice napresovale…
Taj dan sam ceo dan provela u gradu, setkala se, uzivala u suncu, nista nisam osecala neobicno, sto do sada nisam osetila, ledja me bole od 5. Msseca, tako da sam i na to navikla…. Legla uvece u krevet, najnormalnije kao i do sada, prevrtanje, okretanje, trazenje polozaja, nista novo… Jedino novo sto sam tu noc zaspala pre 4h ujutru.
Budim se u 07h, ide mi se u Wc, otkrivam se i vidim oko sebe baru, krevet mokar, ja mokra… Boze, nisam se valjda upiskila u krevet…

Ustajem, kako sam ustala, poplava…

Ne znam sta me snaslo… Prva trudnoca, tek sam u 7,5 mesecu, vodenjak mi ne prolazi kroz glavu, ima jos vremena… Muz vec otisao na posao, okrenem mamu, kazem joj sta mi se desava, da me ne uplasi, nista mi ne govori, kaze da ce sad doci da se obucem da idemo kod doktora… U medjuvremenu su se ona i muz culu, ako on ne stigne pre nje, ici ce ona sa mnom u bolnicu… Dok sam se umila i obukla, svi su bili tu.
Odlazim u bolnicu, pregledaju me, otice plodova voda, ostavljaju me da lezim na patologiju, ctg-uredan, primam injekcije zabzadrzavanje plodove vode i sazrevanje pluca beba. Posto je bio vikend, pokusace da mi zadrze bebe do ponedeljka…
Razmislajm sama sta ima vise u meni da se zadrzava, koliko ima te plodove vode jos, kad sam napravila poplavu po kuci… Al cutim, nista ne znam o porodjaju…
Ponovo pregled, ctg-uredan, na uz – beba se poprecila, morace carski…
Svaki cas mi daju injekcije, sestre me grde kad ustanem iz kreveta u WC, drsko i bezobrazno, ne smes da ustajes, hoces da se porodis, ovo ti je malo…
Oko 15h vec pocinjem da osecam neszo intenzivniji bol u ledjima, ali kontam od stomaka, od neudobnog kreveta, nedavno sam bila na ctg-u…
Dolazi sestra pita me kako sam, ja joj kazem, ona postvrdjuje ono szo sam ja pomislila, nije zo nista malopre tibje radjen ctg.
Sledeci ctg-ponovo uredan, ali mene boli sve jace…
Oko 18.30h vec ne mogu da se namestim, osecam jak bol u preponama, ledjim i kazem sestrama da ja imam jake bolove… One u fazonu, radjen tibje nedavno ctg, nema kontrakcija, al hajde opet… Odlazim ponovo, ctg-uredan, prebacuju mi kako sam ja razmazena, da se vratim u krevet i mirujem…
Oko 19. 30h, vec cini mi se da cu da umrem od bola, ponovo im govorim kako mene jako boli, da nemam vise na momente bolove, vec konstantno.
Ona me gleda u fazonu, ova opet laze… I odvodi me ponovo na ctg, koji je po ko zna koji put uredan…
Vraca me u krevet i pita kako osecam bol, ja joj objasnjavam, jedva govorim, ona kao cudno, opisujes mi bol kakav bi trebao biti a na ctg-u pokazuje da nemas bolove… Doktorka je u porodjajnoj sali, otici cu do nje pa cemo videti.. Ž
Vratila je se tek u 21.30h, mislila sam da cu umreti…
Odvode me u porodiliste kod doktorke, da me gore pregledaju i prikljuce ctg…

Pocelo je spremanje za porodjaj, citava panika, anesteziolog dolazi i pita me jesam li jela sta, ako jesam da mi daju lokalnu anesteziju. Pojela sam pola banane, ne zato sto sam bila gladna, vec zato sto vise nisam znala sta cu od bola, kontala, mozda sam i gladna, mozda mi bude lakse… 

Nisam htela ni u ludilu da pristanem da budem budna dok me kasape, i na moju srecu, uspela sam da izboksujem totalnu anesteziju… U suprotnom da sam bila budna, i videla i cula da moje bebe ne placu, da moje bebe ne disu, umrla bih.
Probudila sam se ujutru oko 06.30, dolazi doktrorka da me obidje, saopsti stanje o bebama…
„Dobili ste blizance, za blizanacku trudnocu je retkost, da se iznese do kraja, takve bebe budu u inkubatoru par dana, ali sve na kraju bude dobro, rodili ste dva krupna momka. Beba A je u malo losijem stanju, nagutala se plodove vode, otecen je i orima direktan kiseonik, beba B je manji, ali kocoperan, on je pod haubicom, normalno je da nedonoscad ponekad budu pod kiseonikom, vi odnarajte… „
Ja u soku, kakav kiseonik, niko nece nista da mi konkretno kaze, sestre nista ne znaju, a doktori se ne pojavljuju… To jutro, dosla je tetka da me obidje i da vidi njih, pisto radi tu, dala sam tel. da mi ih slika, ni ona nije mogla bista da mi kaze, samo da ce sve biti uredu, kada sam videla na slici, moje dve mrvice, sa 1001 cevcicom, svw mi je bilo jasno… Moje bebe i nisu bas toliko dobro…
Dolaze mi sa pricom kako ce mi mozda jednu bebu doneti na podoj, pa im se gubi svaki trag, 3 dana mi nisu dopustili da ih vidim, vidim ih samo na slici, ato ih muz slika pa mi posalje…
3. Dan dolaze, beba B dise samostalno, Beba A vise nije na direktom kiseoniku, ali je na kiseoniku… Uskoro ce probati da ih iskljuce sa infuzija, da se nadaju da ce prihvatiti hranu i konacno mi dozvoljavaju da ih vidim…
Odvlacim se na neonatologiju, suprug me ceka da idemo zajedno… Moje dve mrvice sa svim tim infuzijama, braunilama, jedan cak ima masku sa kiseonikom pored glave, hocu da puknem… Niko nece da mi kaze sta se zaista izdeaavalo…
Sledeci dan, konacno dolaze da mi kazu, da su bebe prihvatile hranu, obe disu samostalno, ali moraju na suncanje, i moraju biti u inkubatoru jos koji dan… Mene ce da puste kuci da se oporavljam…
Odlazim da ih vidim ponovo sok, umesto maske, ne vide se od zavoja, preko okica, opet ima nekih cevcica, ali jedna beba place, sto me nekako ohrabrilo, bebe placu, a druga mi se nasmesila… Jedva sam se odvojila od njih. Kako da idem kuci, a njih da ostavim ovde, hoce srce da mi pukne…
Pakujem stvari, ispred porodilista me cekaju moji najdrazi, cvece, pokloni, nasmejana lica, a meni nikad gore, odlazim iz porodilista sa praznim stomakom i bez beba u rukama.
Taj dan, bio mi je nocna mora, govore mi da gledam tobsa malo lepse strane, lepo cu se oporaviti, kad bebe dodju kuci, uskoro ce i one…
Sutradan je muz otisao sam na neonatologiju, mene nije hteobda vodi da se ne bih sekirala i da odmorim, doneo mi je njihove slicice i lepe vesti. Bebu A pustice sl sedmice kuci, samo da se jos malo isunca, odrade jos neka ispitivanja, ali sve je u redu. Drugu beba je super, ali on ne moze izaci dok ne dostigne kilazu od 2300kg… Jao ns mogu iscekati sl. Sedmicu…
Doslo je i to vreme da bebu A puste kuci, nisam mogla da verujem da cu uskoro svoju bebu drzati u rukama, imaju vec 10 dana, a ja ih ni jednom nisam uzela u narucje, poljubila…
Odlazimo na neonatologiju, sve u najboljem redu, beba je super, sve pod kontrolom, koliko sam srecna, toliko hocu da umrem od tuge, druga beba mi ostaje sama ovde…
Posle nedelju dana, izlazi i druga beba kuci, jaooo, konacnoooo, Boze hvala ti, kad docekah i ovo.

Odlazimo po nju na neonatologiju, beba je super, ali skrining sluha hednog uveta-nije prosao… SOK!

Kako nije, moja tackica od 2300 ne cuje na jedno uvo?! Ima li jos sta…
Zakazuju nam ponovni skrining za 15 dana..
Dolazimo kuci, ljubim ih, grlim, placem…
Ne mogu da verujem da su moje bebe tu sa mnom, u narucju mi…

Muci me taj skrining, uzmem zvecku, zazveckam pored uvenceta na koje ne cuje, becne se… Uh, lakse mi je, ipak mozda cuje, mozda je greska, ne moguvda iscekam skrining.

… Ponovo ga vodimo na skrining, ja kao na iglama, izlazi sestra, pruza bebu i kaze nije proslo, ja krecem da placem, grlim ga, ne mogu nista da je pitam, suprug pita pa kako, sta, ona drsko, jednostavno nije proslo, sada ce doci doktorka, sacekajtw je…

Ubrzo stize doktorka, koja he krajnje ljubazna i prijatna, i kaze kako ne misli da on ne cuje i da mu je jednostavno kanalic uzak, malo i nosic zapusen smeta da dodjemo za 7 dana…

Ja ponovo zveckaj sa zveckom na uvce, vidim ja da se beba becne, ali vise ne verujem u to sto vidim, dva puta ne prolazi skrining.
Odlazimo posle 7 dana, mamina drugarica se vratila sa odmora i ona odnosi moju bebu, uvodi mene na neonatologiju da sednem, a bebu uvodi u ordinaciju…
Kao na iglama, sati kao godine, prosli put su zavrsili za 5 min. Cujem ga kako place… Vec je proslo 15 min…
20…
Konacnoo se pojavljuje mamina drugarica, PROSLO JE, TVOJA BEBA CUJE…

Boze, hvala ti…

Usni kanalic jeste bio mali, ali trebalo je malo vise truda…
Konacnonje sve proslo, dolazim kuci, oni spavaju, konacno odahnula od svega…
Uzimam otpusne liste, koje mi nije palo na pamet da pogledam u svoj toj tenziji… I opet sledi sok…
Moje bebe nisu plakale kad su se rodile… Beba A ne place, ne dise, ventilirana, posle 5 min. Pocinje da dise i opet prestaje, ponovo ventilirana, dise-prestaje, ventilirana, i pocinje da place.

Manja beba, ne place, ne dise, nakon prvog ventiliranja, dobija boju i pocinje da place…

Citam i srce hoce da mi pukne. Sve mi je bilo jasno, zasto su zavijali pricu, zasto nisu dozvolili da vidim svoje bebe, ostale zene su isle vec sutradan…
Da sam znala sve i da sam bila budna tokom operacije, u najmanju ruku bih pukla sa zivcima…

Sada, Bogu hvala, mi smo napredne, zdrave, nasmejane i vesele bebe ?… Svaki dan prodje kroz glavu kako smo prosli, ali to su ipak moji mali borci.

Moja poruka zenama iz kluba je:Ne verujte bas sve sto Vam nadlezni kazu,jer su moje bebe mogle da se uguse njihovom krivicom.

Ostavite komentar