„MILOVALA SAM STOMAK I SAMO TE MOLILA DA MI POMOGNEŠ I BUDEŠ HRABRA I JAKA KAO JA TADA“ priča naše članice Milice Lazarev

Dugo, dugo sam te čekala, samo se nisam nadala da ćeš na ovaj svet doći
ranije, da ćeš požuriti da me upoznaš.

Pa valjda si i ti toliko željno čekala da vidiš mene. Prosto kad sam se najmanje nadala, čak ti ni jednu benkicu nisam kupila rešila si da ti je dosadilo u mom stomaku. Taj utorak nikada neću da zaboravim..

Ustala sam sa bolovima u stomaku u 32-oj nedelji i odmah sam i bez pregleda znala da stižeš, valjda se tako tačno oseti. Sa pregleda su me poslali pravo u bolnicu na „održavanje“ , do tamo ti si lupala sve jače i bila nervoznija, mamu su boli kanilama i iglama kako bi produžili tvoj boravak u stomaku. Jedina svetla i lepa strana te agonije su reči doktorke: „Odavde ne izlaziš sama, odavde izlazite ti i tvoja devojka zajedno“ e to mi je dalo snagu.

Ležala sam preko 12 sati bez pomicanja i čekala i zadnja kap infuzije da procuri kroz kanilu, nije mi bilo bolje, trpela sam užasne bolove tada već više od 48 sati ali ćutala sam. Davali su mi
injekcije za tvoja pluća pa sam shvatila bolje da ih primim što više da bi ti disala. Već pri svitanju shvatila sam da ne mogu više i da sam pri kraju, uz izvinjenje sam probudila sestru koja se šokirala kad me je videla. Žvala je doktore, svi su nešto počeli da se deru, nisu mi dali ni sa stola da ustanem, a ja sam mila moja devojčice bila jača nego ikada. Tada su mi dali zadnju injekciju uz pitanje da li ću moći bolove da izdržim još neko vreme dok injekcija ne deluje, ja sam rekla vrlo hrabro da ću moći. Milovala sam stomak i samo te molila da mi pomogneš i budeš hrabra i
jaka kao ja tada. Nismo se mnogo mučile, čak smo se sa svima i šalile tj ja, dok si se ti radjala, jedino što me plašilo je bila soba puna ljudi koji čekaju da se rodiš. Čekali su da te odmah odvedu od mene. Ja sam to znala, čekali su da zaplačeš, a u pogledima im se video strah da se to nece desiti jer si i suviše mala.

Rodila si se posle 10-ak minuta od kada su mi rekli da guram, rodilo se moje čudo koje je istog
trenutka zaplakalo a ja sam odahnula. Imale smo vremena čak i da se malo ljubimo koliko si bila jaka. Kada su krenuli da te odnose kao da su odneli deo mene, to nikada pre nisam osetila, i nije to ono klasično odnošenje bebe, ja sam znala da nećeš biti pored mene. Stegla sam zube i rešila da moram da budem jaka. Odmah sam i ustala, želela sam da dodjem do tebe, da znaš da nisi sama ali morala sam da slušam, nisu mi odmah dali. Prvi put kada sam te videla u inkubatoru srce mi se cepalo, bila si tako malena, nemoćna, sa infuzijama, a ja nisam mogla ni da te dodirnem. Dugo sam sebe krivila da sam ja krivac za to što si ti tamo sama u nekom staklu daleko od mene, što su ti rukice i nogice u modricama od iglica, mislila sam ja sam kriva. Svaki plač bebe na spratu bio mi je kao so na ranu jer su one bile sa majkama, a ti si palčice bila daleko od mene i to sama, nisam mogla da ti pomognem sve i da sam te čula da plačeš. Žene sa kojima sam provodila vreme delile su istu sudbinu kao ja, sve smo bile 32 ( sve smo se porodile u istoj nedelji) , sa njima sam se orodila, postale smo porodica. Koliko smo se se samo puta sa sprata gde su bebe vukle na gore, jedna drugu bodrile i brisale suze, za tih 20 dana bezbroj puta. Hvala im, hvala! Hvala Ljubici, Jeleni, Tamari, hvala Maji, Loli, hvala svakoj na svakoj reči podrške i razumevanja.

Dani su tako prolazili, ukupno ih je prošlo 21 i došao je dan kada su mi rekli da smo spremne da idemo kući, taj osećaj nikada nikome neću moći da opišem, taj strah i tu sreću u isto vreme, kao lavina osećanja je prošla kroz moje telo. Jedva sam te čekala svete moj da se volimo najviše na svetu, a u isto vreme sam se i veoma plašila kako ćemo i šta. Kada su mi te doneli i kada sam shvatila da više nema s tobom razdvajanja, shvatila sam da sam se zapravo tada rodila, jer život je tek tada sa tobom počeo.. ❣

Milica Lazarev

Ostavite komentar