„Ja krenem Gospodinu objašnjavati svoju situaciju od pre što se tiče jela i prehrane i o nemogućnosti vođenja pravilne jer mi je mučno na šta on mene ispituje jesam li ja u nekakvoj depresiji ili nečemu da on mene pošalje kod psihologa…“

Pozdrav !! 🤗


Želela bih podeliti svoje iskustvo u grupi, ali bih to htela napraviti anonimno.

Radi se o nakupljenim kilogramima u trudnoći.

Imam 20 godina i u 29-toj nedelji sam trudnoće.
Naime, od malih nogu sam imala problema sa debljinom. U osnovnoj školi sam se susrela sa psihičkim nasiljem temeljenim na izgledu. Svaki pridev mi se urezao duboko u pamćenje.
Nakon puno odricanja, proplakanih noći zbog stezanja želudca, uspela sam skinuti kilograme ali nažalost i previše. Dijagnostikovali su mi anoreksiju kada sam zbog smanjenog unosa kalorija završila u bolnici jer sam pala u nesvest. Dugo mi je trebalo da donekle ispravim svoj odnos sa hranom, da prestanem hranu gledati kao pretnju i svoju slabost… Krenula sam vežbati svakog dana i više se kretati i jesti ono što volim.
Trudnoća je bila pravi izazov za mene po tom pitanju. Iako je prošlo, u glavi je ostao isti sklop što se tiče hrane i strah od debljanja zbog osećaja koji sam imala ranije.
Opustila sam se i jednostavno si rekla da sad nisam sama više u svom telu te da ću se ponovno dovesti u red kada rodim. Znala sam da ću dobiti dosta kilograma jer mi kretanje u trudnoći, tj.vježbanje teško pada zbog bolova u stopalima, grčeva u stomaku i jednostavno se ne osećam ugodno dok vežbam…

I evo,… 29. nedelja trudnoće i mojih 17 kila gore. Plan prehrane mi je jako teško održavati pa sam i odustala zbog mučnine i povraćanja. Od 3. meseca trudnoće do sada svaki dan imam jutarnje, popodnevne, večernje mučnine i na određene namirnice i mirise i dalje reagujem povraćanjem. Većinom moj prvi obrok bude oko 14 sati, a drugi bude oko 22-24 sata… Znači jedem kasno ili jedem kad me uhvati glad najčešće..

Dolazim na pregled u 29. nedelji trudnoće i uz pregled trebam testirati šećer prvi put. Pri ulasku u prostoriju gde se odvija razgovor s ginekologom gospodin ginekolog me upita u kojoj sam nedelji na šta sam ga zbunjeno pogledala jer nisam shvatila jel me testira ili pita zato što stvarno ne zna (usput, svaki pregled do sada me priupita želim li znati pol deteta iako sam radila harmony test koji je pokazao da je 99.99% curica ) . Uglavnom sam na pregledu zbunjena jer su mi pitanja fascinantna s obzirom da ispred sebe ima knjižicu u kojoj piše apsolutno sve…


Uglavnom, isti taj doktor me priupita po 4. put je li mi to prvo dete pa ne znam kako da shvatim to pitanje. Pomalo deluje uvredljivo s obzirom na ton.. Dalje.. Gospodin me nakon ispitivanja uputi u prostoriju gde ću leći i napokon videti svoju curicu. Usput kreće razgovor o tome koliko sam se udebljala. Rekavši mu svoju trenutnu kilažu, čovek se hvata za glavu, ne želi me ni pregledati nego isključuje sve aparate i počne vikati na mene između svega kako sam neodgovorna buduća majka jer ću svoje dete dovesti u opasnost zbog šećera (niko osim bake i dede u porodici nema šećer iako imaju problema s ishranom i debljinom ) . Ja krenem Gospodinu objašnjavati svoju situaciju od pre što se tiče jela i prehrane i o nemogućnosti vođenja pravilne jer mi je mučno na šta on mene ispituje jesam li ja u nekakvoj depresiji ili nečemu da on mene pošalje kod psihologa… Bez pardona, Gospodin mi je rekao da sam debela, rekao mi da LAZEM o tome koliko jedem, da sam sebična jer jedem samo ono što meni odgovara i preporučio da ne konzumiram mlečne proizvode (iako su mi svi rekli da je mleko super zbog kalcijuma ), da ne jedem crveno meso, da ne jedem slatko ( ja volim čokoladu jesti, ali je ne jedem svaki dan i kada je jedem, ne jedem je na kile. Većinom jedem grožđe i jagode kada mi se jede slatko ) , da ne pijem sok (koji ni ne pijem toliko često). Priupitala sam ga za detaljnije objašnjenje šta trebam napraviti na šta je odgovorio da to nije njegov problem i da će me poslati dalje da mi naprave plan ishrane kada ne znam to sama.

Izašla sam iz ordinacije kao da sam ponovno izašla iz osnovne skole.

Pre ovog događaja sam znala stajati ispred ogledala, gledati u svoj stomak, sebe, misliti o svom izgledu, misliti kako sam zbog toga neprivlačna svom partneru, kako mi se telo rastegnulo , ali uvek su mi raspoloženje popravile misli da ću biti mama i da ništa to nije važno naspram važnosti onoga malog bića u meni. Partner me nikada nije ostavljao s takvim mislima u danu jer je znao koliko mi je teško priviknuti se na svoje novo telo i taman kada sam krenula uživati u trudnoći. Ne mariti za vagu nego za to kako se osećam dođe Gospodin koji to ništa ne zna i govori mi kakva ću ja to majka biti na temelju skupljenih kilograma u trudnoći.

Pun mi je kofer ljudi koji oblikuju svoje mišljenje, stavove, pristup prema nekome na temelju izgleda, a pogotovo prema trudnicama. Živciraju me pitanja i saveti drugih jer nismo svi isti (da ne pričam o savetima osoba koje nikad trudne nisu bile ili čak ni nisu ženskog pola) .
Pitanja koliko si se udebljala i koliko nisi, koliko jedeš i šta jedeš. Savet kako da spavaš, kako da sediš, kako da se oblačiš, kako da dišeš,..
Niko ne pita kako se osećaš i šta tebi odgovara. Zar nije da ono što ti godi i što je dobro za tebe, dobro je i za dete u tebi ?

Usput, negativna sam na šećer. Sve je u najboljem redu sto se tiče zdravlja mog i detetovog. Ili ?

I.T.

Ostavite komentar