Arhive kategorija: Priče iz sveta

VANJINE PRIČE: PRIJEM U PORODILIŠTE IZ BEBINOG UGLA

Svi znamo kako je ženama kad odu na porođaj, ali nikada se verovatno nismo zapitali kako sve to „preživljavaju“ bebe i kako izgleda iz njihovog ugla boravak u porodilištu. E pa beba Vanja će nas, uz pomoć mame Višnje, upoznati s tim stvarima…

pregnant woman in nightshirt sleeping on white pillow in bed at home

„Nemam pojima gde smo spavali noćas. Krevet je bio duplo manji, a umesto tate i onog belog što mu noge mirišu na Smoki, oko nas su u tim malim krevetima spavale neke žene.

Jedna od njih je pitala mamu:

  • Jel hrčeš?
    Mama je rekla da ne zna, misli da ne, jer joj se do sada niko nije požalio, ali da ipak ne zna, jer moža je niko nije čuo ili je nekome bilo bez veze da joj kaže, a sad je pritom trudna, kaže ja joj pritiskam neku fragmu, pa je sve moguće…
    Onda ova žena, što je pitala, izvadi neke male bele stvari i nagura ih u uši, a oči joj se zavrnuše u krug.

Mama i ja smo u 18 h jeli palentu, mladi sir i jogurt. Mi to često jedemo, ali sa tatom, a ne sa ovim debelim, okruglim ženama. Mnogo sam srećan što moja mama nije takva, ali sam mnogo tužan jer sam čuo da „nema više jela do sutra“. Ne znam zašto nam to rade, ali verujem da će mama to nekako rešiti.

Probudili smo se baš rano. Mama je dobila neku lepu, novu spavaćicu i otišli smo da je obuče. Dok je stajala ispred ogledala ja sam shvatio da je i ona okrugla i debela. Nema veze, ja je baš volim!

Došla je jedna žena i kaže mami da ne smemo ni vodu da pijemo. Dođavola, kakvi neljudi! Onda je ta ista žena stavila na ruke neke bele stvari i mama je nakezila zube, a onda joj je ova prčkala ispod usne i obe su uzdisale. Odmah sam shvatio da se dešava nešto čudno. Žena kaže da mama „s tim firsingom ne može na porođaj“ pa nastavi da se trudi i na kraju uspeva da spasi mamu od tog firsinga!

Odjednom sam čuo poznat, drag glas. Tata! Oh, tata, divno je što si stigao. Ovde nam ne daju da jedemo i pijemo, spavamo u malom krevetu i mamu napadaju firsinzi. Zašto ne možeš da ostaneš sa nama? Kakva zabrana? Kakava epidemija stripa?!

Zašto mami idu suze? Jel treba i ja da plačem?“.

Nastavak uskoro sledi…

Autor/izvor : visa.sila / bebologija.rs

Na dan kad sam rodila svog sina i podojila ga, ZNALA SAM DA JE DRUGAČIJI od ostale dece: Sve roditelje sa „dobrim“ bebama SAŽALJEVAM jer one nikad NEĆE BITI KAO MOJ SIN

Na dan kada sam rodila svog sina, kada sam ga prvi put podojila, odmah je shvatio da kada stavim prst između svoje dojke i njegovih usta, planiram da ga pomerim sa grudi. To sam uradila samo jednom, kako bih ga namestila na drugu dojku. Kada sam sa te druge dojke htela da ga vratim na prvu i krenula prstom ka njegovim ustima, digao je svoju malenu pesnicu kako bi mi blokirao prst. Nije bio spreman da prestane i uzeo je stvar u svoje ruke, iako nije bio star ni 24 sata. Tada sam znala da sam rodila neverovatnog mladog čoveka – piše majka Andrea Martin u svom tekstu na forumu Reddit gde je, kaže, htela da objasni kako je odmah shvatila da je njeno dete drugačije od drugih, a mi njenu priču prenosimo u celosti jer, kako kaže Andrea, sa posebnim detetom morala je da usvoji i poseban način vaspitavanja.

Moj sin je rastao izuzetno brzo i sve je učio i radio ranije od očekivanog. Već sa devet godina podučavao je srednjoškolce prirodnim naukama. Kada je bio u ranim dvadesetim, bolje od mene je vladao mojim tehnikama računanja, a ja sam ipak profesorka matematike sa više decenija iskustva.

Danas mi je žao ljudi koji ocenjuju pasivne bebe koje vide kao „dobre“. Smatram da one nemaju ništa posebno u sebi. „Čekaj samo kad poraste kada budeš kukao što ti je dete tako pasivno umesto da preuzima inicijativu i uradi nešto“, uvek pomislim i uvek sam u pravu. Znam da to zvuči surovo, ali mislim da se već tada, u tom uzrastu, vidi koje će dete biti uspešno. Ako je „dobro“, teško da će nešto ispasti od njega.

Ja sam radila širom Amerike kao privatni profesor, a vrlo brzo u tome mi se priključio i moj sin. Radili smo sa gomilom dece, među njima i mnogo „nepopravljivih“ slučajeva. Smislili smo način da im podignemo samopouzdanje i da ih naučimo kako da budu preduzimljivi, veruju u sebe i rešavaju probleme.

Oduvek sam sina odgajala tako da bude radoznao i da u svemu nauči nešto novo. Od trenutka kada me je sprečio da ga skinem sa dojke, znala sam da neće biti „dobra“ beba, ali će biti sjajan i neverovatan čovek. Odgajanje takvog deteta je iscrpljujuće, ali fantastično iskustvo.

Ljudi bi nas gledali kako ga puštam da se pentra po drveću, da skače, da radi mnoge „opasne“ aktivnosti i čudili mi se. Smatrala sam da je jedino to ispravno, da mora da nauči sve o svetu oko sebe. Naravno, nikad ne bih dozvolila da zaista ugrozi sebe, ali sam mu dopuštala mnoge stvari od kojih se drugim roditeljima diže kosa na glavi.

  • Baš si srećan što imaš takvu mamu – govorili su mu, misleći na to koliko sam strpljiva sa njim i puna podrške.

Redovno je bio u lokalnim i školskim novinama zbog svojih akademskih dostignuća i stipendija. Kako je rastao, umesto da njemu govore da je srećan da ima takvu mamu, meni su počeli da govore „Blago tebi na takvom sinu“.

  • Da, ali bilo je potrebno mnogo krvi, suza i znoja – odgovarala sam u početku.
  • Njegovih? – pitali bi.

Nisu imali pojma o tome šta to znači odgajati tako fantastično dete i koliko se treba žrtvovati i razmišljati. Zato sam počela da na takve komplimente odgovaram sa „Da, sjajno je dete“.

Danas je on izuzetan naučnik, uspešan i ostvaren mlad čovek. Ja nisam savršena majka, ali sam jako naporno radila na tome da radim prave stvari. Uverena sam da ako naše vaspitavanje prilagodimo detetovim potrebama, omogućujemo im da budu najbolji što mogu – zaključuje ova majka.

Izvor: zena.blic.rs

U 29. nedelji trudnoće probudila sam se OBLIVENA ZNOJEM, a onda čula strašnu stvar: „Dete će vam umreti u narednih 48 sati“, rekli su mi A VIDITE JE DANAS

Kada mi je vodenjak pukao u 29. nedelji trudnoće, rečeno mi je da ne postoji šansa da moje dete preživi. Praktično sam je prežalila i kupovala odeću u kojoj ću je sahraniti dok sam čekala da se rodi. A onda se desilo čudo.

Tako svoju priču počinje Kirsti Mizon (23), mama iz Stafordšira koja je doživela najveću patnju, a onda i čudo na kome će celog života biti zahvalna.

Kad sam saznala da sam trudna, bila sam van sebe od sreće i odmah sam počela da spremam sobu i kupujem stvari za bebu. A onda, u 13. nedelji trudnoće, odjednom sam se usred noći probudila oblivena znojem. Presvukla sam pidžamu i vratila sam se u krevet. To je bilo u 4 ujutro. U osam sam ustala da se spremim za posao kada sam videla da krvarim. Odmah sam pozvala hitnu pomoć, znajući da sigurno nije ništa dobro. U bolnici su mi lekari rekli da mi je pukao vodenjak i da će mi beba umreti u roku od 48 sati, a onda me poslali kući da čekam da se to desi – kaže Kirsti.

Van sebe od šoka i bola, Kirsti je uradila upravo to. Otišla je kući da čeka da joj dete umre. Međutim, beba se nije predala.

  • Čekala sam da se desi neizbežno, ali nije. Otkucaji srca mog deteta bili su snažni – kaže Kirsti. Ohrabrena, vratila se u bolnicu, međutim, tamo su joj svi nudili abortus, jer su lekari bili uvereni da, ukoliko beba i preživi, biće hendikepirana.

Kirsti je bila rešena da rodi bebu, čak i ukoliko je to podrazumevalo da ugrozi svoj život.

  • Konstantno sam gubila amnionsku tečnost zbog čega je beba imala jedan odsto šanse da preživi. Stalno sam bila na aparatima, a lekari su mi govorili da zato što nema tečnosti, beba neće imati razvijena pluća, a možda dobije i sepsu. Bilo je užasno – priseća se Kirsti koja već ima dvoje dece.

Stravično je krvarila, a onda, posle sati i sati agonije, beba se konačno rodila.

  • Srce mi je puklo jer sam mislila da sam rodila mrtvu bebu. A onda se odjedno rasplakala. Babica se okrenula ka meni i rekla mi „rodili ste devojčicu“. Nisam mogla da poverujem! Živela je skoro četiri meseca u meni bez tečnosti. Odmah su je stavili na aparate. I dalje se niko nije nadao, ali moja ćerka davala je sve od sebe – kaže Kirsti.

Beba je i dalje na intenzivnoj nezi i pretpostavlja se da će za Novu godinu moći da ide kući. Naravno, biće joj potrebno još mnogo terapija, ali več se pokazala kao pravi neustrašivi borac.

I dalje smo u šoku što je sa nama. To je naša predivna devojčica, naše božićno čudo – kaže Kirsti.

Izvor: zena.blic.rs

Nakon 10 sinova – konačno dobila ćerku!

Koliko život može biti pun iznenađenja doživela je Aleksis Bret (39) iz Velike Britanije. Ona je prva mama u državi koja je rodila deset sinova zaredom, Kembel (17), Harison (16), Kori (14), Lahlan (11), Brodi (9), Bran (8), Hanter (6), Mek (5), Blejk (3) i Rotagajd (2).

Razlika između najstarijeg i najmlađeg sina je 15 godina.

Tada je verovala da je to, to – da je njena porodica kompletna. Kad se osvrnula na svoj život, Aleksis je shvatila da je trudna poslednjih 18 godina svog života, ali bila je vrlo srećna što ima tako brojnu porodicu. Devojčica je promenila porodičnu dinamiku jer su joj braća vrlo pažljiva.

Oni paze da je ne probude, i generalno su nekako počeli bolje da se ponašaju, kažu ponosni roditelji. Dodali su da ova poslednja trudnoća nije bila planirana, pa su se iznenadili, a doživeli su još veći pozitivni šok kada je ultrazvuk pokazao devojčicu.

„Nema više dece. Znam, rekla sam to prošli put, pa smo dobili Kameron, ali ovaj put to stvarno mislim.“

Volim svoju porodicu koliko ih je sada – rekla je Aleksis, dodajući da nailazi na mnogo reči podrške, ali ima i sramotnih komentara, poput „oni sigurno imaju finansijsku korist od toliko dece“. To, tvrdi Aleksis, nije tačno jer njen muž radi dobar posao, pa uopšte ne spadaju u potpunu kategoriju dečjih dodataka.

Moj suprug Dejvid je vozač voza. Izlazi iz kuće u 5.30 ujutru i imam vremena pre nego što se deca probude da popijem kafu i istuširam se. Život sa 11 dece nije lak. Perem veš 49 puta sedmično, a kuću usisavam sedam puta dnevno. Ali deca ih uvek razvesele i ispune im toplinom oko srca, tada znaju da u životu ništa ne bi promenili.

Izvor: novipocetak.com

„Selfi koji je otkrio da su me ukrali kad sam bila beba“

Bilo je prvi dan semestra u srednjoj školi Zvansvik u Kejptaunu, a za Miše Solomon početak njene završne godine.

Tog dana u januaru 2015, sedamnaestogodišnju Miše opkolili su drugi studenti i studentkinje, uzbuđeno joj pričajući o novoj devojci, Kesidi Nurs, koja je tri godine mlađa od Miše, ali je pljunuta ona.

U prvi mah, Miše se nije zainteresovala.

Međutim, kada je potom prošla pored nje u hodniku, osetila je neku neobjašnjivu trenutnupovezanost, kaže ona.

„Osećala sam se kao da je već poznajem“, kaže. „Načisto sam se preplašila – nisam sebi mogla da objasnim zašto se tako osećam.“

Uprkos razlici u godinama, Miše i Kesidi počele su da provode puno vremena zajedno.

Ja bih joj rekla: „’De si, mala’. A ona bi rekla: ‘Zdravo, starija sestro'“, priseća se Miše.

„Nekad bih je odvela u kupatilo i rekla bih joj: ‘Daj da ti iščetkam kosu, da ti stavim sjaj za usne’.“

Kad bi ih neko pitao da li su sestre, Miše i Kesidi bi se šalile: „Ne znamo – možda u nekom drugom životu jesmo!“

A onda su jednog dana napravile zajednički selfi i pokazale sliku drugaricama. Neki su pitali Miše je li sigurna da nije usvojena. „Nisam! Jeste ludi?“ rekla im je.

Kad su se Miše i Kesidi vratile kućama, pokazale su fotografiju članovima porodice. Lavona, Mišeina majka, koja je ćerku zvala „princeza“ i izvodila u tržni centar i bioskop, prokomentarisala je koliko dve devojke liče.

Miše Solomon danas

Majkl, Mišein otac, rekao je da prepoznaje novu prijateljicu svoje ćerke – Kesidin otac držao je radnju za elektroniku gde je Majkl ponekad kupovao.

Kesidini roditelji, Selest i Morn Nurs, dobro su se zagledali u fotografiju. Kesidi su rekli da imaju jedno pitanje za Miše. Kad su se sledeći put našle, Kesidi ga je postavila. „Jesi li rođena 30. aprila 1997. godine?“

„Rekla sam joj: ‘Što pitaš? Je l’ me pratiš na Fejsbuku?'“ kaže Miše.

Kesidi je uveravala da je ne ‘stalkuje’, već da bi samo htela da zna datum Mišeinog rođenja. Miše je potvrdila: da, rođena je 30. aprila 1997. godine.

Nekoliko nedelja potom, Miše je dobila neočekivan poziv da dođe u kancelariju direktora škole, gde su je čekale dve socijalne radnice. Ispričale su joj priču o tri dana staroj bebi Zefani Nurs, koja je pre 17 godina ukradena iz bolnice Grut Šur u Kejptaunu, i nikad nije pronađena.

Dok je slušala priču, Miše se pitala zašto njoj to pričaju. A onda su joj socijalne radnice objasnile da postoje dokazi koji upućuju na to da bi Miše mogla da bude to dete, ukradeno pre toliko godina.

Kako bi pojasnila stvari, Miše je rekla da se ona nije rodila u bolnici Grut Šur – već u bolnici Ritrit, na dvadesetak minuta vožnje odatle. To joj piše u krštenici, rekla im je. Socijalne radnice su joj, međutim, rekle da ne postoji nikakav zapis da se tamo zaista rodila.

I dalje ubeđena da se radi o nekoj užasnoj grešci, Miše je pristala na test analize DNK.

„Toliko sam imala poverenja u majku koja me je odgajila – ona me nikad ne bi lagala, naročito ne oko toga ko sam i odakle potičem“, kaže Miše. „Tako sam u sebi već zaključila da će rezultat DNK testa biti negativan.“

Međutim, stvari se nisu odigrale onako kako se nadala. Narednog dana stigli su rezultati testa koji su nesporno dokazali da su Miše Solomon i Zefani Nurs, beba ukradena iz bolnice Grut Šur 1997. godine, ista osoba.

„Sedela sam u šoku“, kaže Miše. „Osećala sam kako gubim kontrolu nad sopstvenim životom.“

Priča o ukradenoj bebi, danas mladoj ženi na pragu odraslog doba, koja je pronađena pukom slučajnošću gotovo dve decenije kasnije, došla je na naslovnice širom sveta, dok se Mišein život momentalno izmenio.

Rečeno joj je da neće moći da se vrati kući – tek će za tri meseca napuniti osamnaest godina i moći da donosi odluke za sebe. Do tada je morala da ostane u sigurnoj kući.

Miše je potom stigao još jedan udarac, kada je Lavona Solomon, žena za koju je celog života mislila da je njena majka, uhapšena.

„To me je slomilo“, priseća se Miše. „Bila mi je tako potrebna tada. Toliko sam htela da je pitam: ‘Zašto? Šta se događa?’ Toliko me je mučilo to da sam nečije tuđe dete.

Miše stara osam meseci sa Majklom

Miše je prisustvovala sceni u kojoj Lavoninog muža, Majkla – koga je smatrala ocem – ispituje policija.

„Videla sam stres na njegovom licu, popucale kapilare u očima, i mnogo sam se uplašila“, kaže Miše.

Policija je htela da utvrdi da li je imao veze sa njenom otmicom kad je bila beba.

„Moj otac je blag i nežan čovek“, kaže Miše. „Ali on je moj oslonac, moj heroj, on je moj tata, najveći laf. A onda mu dođe neki čovek pored kog deluje kao malo dete, dok priča: ‘Ne, ja nemam veze s tim. Miše je moja ćerka – u kom to svetu nije moja ćerka? Nemam nikakve veze s tim’.“

Iz policije nikada nisu našli nijedan dokaz da je Majkl Solomon znao da je Miše bila ukradena od bioloških roditelja, pa su ga oslobodili.

Majkl tvrdi da je Lavona bila trudna. Neki misle da je zataškala pobačaj i pretvarala se da je i dalje trudna, dok nije ukrala Zefani Nurs, donela je kući, i pretvarala se da je ona rodila.

Lavona Solomon našla se u pritvoru, čekajući suđenje za otmicu i lažno predstavljanje da je majka deteta.

Selest Nurs i njeno drugorođeno dete, Kesidi.

Iako su Selest i Morn Nurs imali još troje dece, nikad nisu prestali da traže svoje prvo dete, Zefani, i svake godine su joj slavili rođendan – čak i pošto su se razveli.

Za sve to vreme, njihovo ukradeno dete je odrastalo u neposrednoj blizini. Solomonovi žive na samo pet kilometara od Nursovih – kad je bila mala, Miše bi trčkarala po livadi prekoputa kuće Nursovih, dok bi Majkl igrao fudbal.

A onda su, u najneverovatnijem obrtu, molitve Nursovih bile uslišene. Miše i njeni biološki roditelji napokon su ponovo bili na okupu, u policijskoj stanici, sa prisutnim socijalnim radnicama.

„Zagrlili su me, privili uz sebe, i počeli da plaču“, kaže Miše. Ali njoj je bilo nelagodno. Nešto joj nije delovalo kako treba.

„Osećala sam se da treba da se prepustim jer mi je bilo žao tih ljudi, oni su se baš namučili“, kaže. „Tužno je, ali, znate, ja ništa nisam osećala. Nisam osećala da su mi nedostajali.“

Miše se obrela u emocionalnom rastrojstvu. Jedan par njenih roditelja bio je ushićen i jedva čekao da nadoknadi izgubljeno vreme, ali su njoj ti ljudi bili potpuno nepoznati. Drugi roditelji – one koje je volela – bili su očajni, dok se jedno od njih nalazilo iza rešetaka.

Suđenje Lavoni Solomon pred Visokim sudom u Kejptaunu počelo je u avgustu 2015. godine. I Miše i njeni biološki roditelji bili su prisutni na zasedanju da bi čuli Lavonin iskaz.

Tokom celog suđenja, Lavona Solomon je negirala krivicu. Pričala je o brojnim pokušajima da zatrudni, više puta kada bi pobacila, i očajničkoj potrebi da usvoji dete.

Rekla je da joj je bebu ponudila žena po imenu Silvija koja joj je lečila od neplodnosti. Silvija joj je navodno ispričala da je beba neke mlade devojke koja ne želi da je zadrži, i želi da je da na usvajanje. Međutim, nisu nađeni nikakvi dokazi da Silvija stvarno postoji.

Štaviše, gotovo dve decenije nakon događaja, jedan svedok koji se setio da je video ženu obučenu u uniformu medicinske sestre kako iznosi mladu Zefani, prepoznao je Lavonu Solomon u policijskom redu za osumnjičene.

Sudija je zaključio da su dokazi protiv Lavone više nego ubedljivi.

Lavona Solomon je 2016. osuđena na deset godina zatvora zbog otmice, prevare i kršenja Zakona o deci. Sudija je takođe prekorio jer nijednom tokom suđenja nije pokazala ni trunku kajanja.

„Mislila sam da je ono što proživljavam slično smrti“, kaže Miše. „Kako ću da se nosim s ovim? Kako ću da živim bez majke koju sam dotad imala svaki dan?“

Kasnije te godine, Miše je posetila Lavonu u zatvoru i prvi put mogla da priča sa njom od dana kada su socijalne radnice došle u njenu školu.

„Prva poseta odigravala se preko zaštitnog stakla, to je poseta u kojoj nije dozvoljen kontakt“, kaže Miše. „Videla sam majku u odeći koju nose zatvorenice i to mi je slomilo srce. Samo sam plakala i plakala.“

Miše je bilo stalo da sazna istinu, da otkrije šta se desilo onog dana kada je Lavona uzela od majke iz bolnice.

„Ona zna da joj opraštam, i da je i dalje volim.“

Rekla sam joj: ‘Time što znam da me nisi ti rodila – da mi je mesto bilo s nekim drugim ljudima, koje si lišila jedne stvarnosti i izmenila ceo moj tok sudbine – to me povređuje. Kako da ti verujem na reč kada si me lagala, kada si mi rekla da sam tvoje dete? Izgubila si moje poverenje. Ako želiš da imaš odnos sa mnom, moraćeš sve da mi priznaš.’

A ona mi je rekla: ‘Jednog dana ću ti ispričati.’

I dalje priča kako nije to uradila, ali ja mislim da jeste.“

Ipak, Miše kaže da je ne mrzi.

„Praštanje vam toliko izleči srce“, kaže. „Život mora da ide dalje. Zna ona da joj opraštam, i da je i dalje volim.“

Prošlo je četiri godine otkad je Miše otkrila istinu o svom poreklu. Kad je napunila osamnaest godina, krajem aprila 2015, razmišljala je da se useli kod jednog od bioloških roditelja, ali se predomislila.

„Oni su se razveli, ta porodična jedinica je već uništena“, kaže Miše.

„Donela sam očiglednu odluku i onu koja mi donosi najviše stabilnosti – vratila sam se kod Majkla, to je moje bezbedno mesto, to je moj dom.“

Miše je imala problema da se poveže sa biološkim roditeljima. Kaže da bi katkad osetila i da ih mrzi što su joj odveli „majku“.

Majkl sa Mišeinom ćerkicom na putu do Lavone u zatvoru

Miše i dalje posećuje Lavonu u zatvoru udaljenom oko 120 kilometara od njene kuće, ali to je duga vožnja, pogotovo sad kad ima dvoje male dece.

Lavona Solomon izdržavanje kazne ističe za šest godina, a Miše kaže da često poželi da vreme malo „požuri“. I dalje živi u porodičnoj kući, i čeka da joj se vrati majka.

Možda je iznenađujuće što je Miše Solomon rešila da zadrži ime s kojim je odrasla, a ne ono s kojim se rodila.

Ali, uprkos psihološkoj katastrofi kakva je otkriće da je žena koja ju je odgajila zapravo ukrala kao bebu, nekako se pomirila sa oba svoja identiteta.

„Isprva sam mrzela Zefani“, kaže Miše.

„Došla je u moj život tako silovito, u vidu tako neželjenog poziva, toliko patnje i bola. Ali Zefani je istina, a Miše, sedamnaestogodišnja devojka koja sam bila, ona je bila laž. Tako da sam uspela da napravim ravnotežu između oba imena. Možete me zvati i Zefani ili Miše, u redu je.“

Mišeina priča ispričana je u knjizi Zefani: dve majke, jedna kćerka autorke Džoan Džouel.

Izvor: bbc.com

ZAGRLIO JE BRATA BLIZANCA U INKUBATORU I SPASAO MU ŽIVOT: Ovo je ČUDO, ni lekari nemaju objašnjenje (FOTO)

Dilan je bio težak malo više od 900 grama, a njegov brat Deinol oko 850. Kada su se rodili pluća su im bila nerazvijena pa su hitno bili prebačeni na odeljenje intenzivne neonatalne nege u bolnicu Rojal Bolton.

Ubolnici su proveli 14 nedelja kada se Dilanovo stanje poboljšalo i roditelji su ga odveli kući, ali je njegov brat Deinol i dalje disao pomoću aparata. Nakon što je njegov brat otišao iz bolnice, Deinolovo stanje se pogoršalo. Lekari su roditeljima Hani Zimunji (28) i ocu Haviju (40) rekli da se pripreme za najgore, jer Deinol neće preživeti. Ipak, kada su roditelji došli u bolnicu s Dilanom i stavili ga pored njegovog brata koji je bio u lošem stanju, sve je krenulo na bolje. Nakon samo pet minuta nivo kiseonika mu se povećao.

Otišli su sa Dilanom kući i dogovorili se sa lekarima da će ovakvo druženje ponoviti opet za dva dana. Nakon što je ponovo proveo neko vreme uz brata u inkubatoru, Deinolu se stanje popravilo. Majka Hana smatra da je Dilan svojom blizinom i dodirom spasao život bratu blizancu. Vratili su se za dva dana, u dogovoru sa lekarima, a Deinolu se stanje toliko popravilo da je počeo samostalno da diše.

U bolnici je proveo sedam meseci, još uvek dobija kiseonik, ali postupno mu smanjuju dozu jer mu pluća jačaju.

Ne postoji naučno objašnjenje za tako naglo i neočekivano poboljšanje zdravstvenog stanja, ali poznato je da dodir pomaže, a zagrljaj ima učinak kao tableta protiv bolova.

  • Nismo to očekivali, kao ni lekari i medicinske sestre. Zaista je čudo. Svojim zagrljajem mu je spasio život. Bilo je to predivno posmatrati, kao da svima žele da nam kažu da nikada nije trebalo da ih razdvajamo. Ta veza između blizanaca zaista postoji – rekla je majka blizanaca koji su napunili godinu dana.

Izvor: kurir.rs

Stravična ispovest NAJPLODNIJE ŽENE NA SVETU: Poslužili su mi večeru sa mrvljenim staklom! (VIDEO)

U seocetu u Ugandi po imenu Kabimbiri živi žena sa nadimkom Nalongo Muzaala Bana. Pravo ime joj je Mariam Nabatanzi, a Nalongo Muzaala Bana je nadimak koji su joj meštani nadenuli jer je toliko plodna.

Mariam, naime, ima 37 godina i 38 dece. Sve osim poslednjeg rodila je kod kuće. Među svom tom decom, ima šest pari blizanaca, četiri trojke, tri četvorke. Ima deset devojčica i 28 dečaka. Najstariji ima 23 godine, dok najmlađi ima četiri meseca.

Mariam se udala sa 12 godina, i to neposredno nakon što je umalo izbegla smrt. Njena maćeha bila je okrutna prema Mariam i njenoj braći i sestrama i jednom prilikom umešala im je umrvljeno staklo u hranu u nameri da ih pobije. Od sve dece, samo je Mariam preživela, dok su ostali umrli na licu mesta.

Udala se 1993. godine, za čoveka koji je tada imao 40 godina.

  • Nisam ni znala da se udajem. Ljudi su odjednom počeli da dolaze kod nas i donose poklone. Kad su krenuli da izlaze, mislila sam da ih ja ispraćam iz kuće. Zapravo, tada me je tetka predala tom čoveku – priča medijima Mariam.

Devojčica se, prirodno, teško snalazila u novoj ulozi supruge.

  • Moj suprug imao je više žena i mnogo dece iz bivših brakova. Ja sam morala da vodim računa o svoj toj deci jer im majke nisu bile tu. Bio je nasilan i često me je tukao – priseća se.

Mariamin svekar dao im je komad zemlje i tako su podigli svoju kuću i planirali porodicu. Planirali su šestoro dece.

Tako je 1994. godine, kad je imala 13 godina, Mariam rodila blizance. Dve godine kasnije, rodila je trojke, a nešto posle godinu dana četvorke. Nije se tome čudila jer je takva situacija bila i kod nje kući.

  • Moj otac imao 45 dece sa različitim ženama, i mnogo njih su blizanci, trojke ili četvorke – kaže ona.

I zaista, ginekolog Čarls Kigundu, kaže da Mariam ima genetsku predispoziciju za hiperovulaciju, što znači da može da proizvodi više jajnih ćelija u jednom ciklusu.

Posle šestog porođaja je Mariam imala 18 dece i želela je da prestane, pa je otišla kod ginekologa. Tamo joj je rečeno da ne može da prestane da rađa jer bi je to ubilo.

  • Sve te neoplođene jajne ćelije koje se samo proizvode predstavljaju pretnju ne samo za reproduktivni sistem, već i za život žene – tvrdi dr Ahmed Kikomeko.
  • Savetovali su mi da nastavim da se porađam, jer ću u suprotnom umreti. Probala sam da koristim intrauterino sredstvo za kontracepciju, ali od nje mi je stalno bilo muka i povraćala sam. Čak sam zbog nje pala i u komu na mesec dana – kaže Mariam koja je do 23. godine imala 25 dece.

Opet je pokušala da u bolnici nađe neki način da prestane sa trudnoćama. Opet je čula isto.

  • Samo poslednjeg sina rodila sam u bolnici, carskim rezom. Moralo je tako jer sam bila previše slaba od pokušaja da koristim kontracepciju. Zamolila sam doktora da uradi nešto jer ne mogu više da rađam i rekao mi je da mi je „rasekao matericu iznutra“.

Dr Kigundu kaže da je Mariam verovatno na kraju podvrgnuta ligaciji tubula, odnosno blokirani su joj jajovodi.

Inače, Mariam je u 25 godina braka proživela samo poniženja i mučenja.

  • Često je pijan, stalno me tuče. Ne vodi računa o porodici i nemamo ni za najosnovnije. Deca jedva i da znaju ko im je otac, nikad nije tu. On samo nazove telefonom i izdiktira ime za sledeće dete – kaže ova žena, a njen najstariji sin, Čarls Musisi (23), potvrđuje da je odrastao uz majku.
  • Mogu da vam potvrdim da moji najmlađi braća i sestre ni ne znaju kako nam otac izgleda. Ja sam ga poslednji put video kad sam imao 13 godina, i to samo na jednu noć – kaže mladić.

Mariam kaže da tako živi već dugo. Muž se, kaže, nenajavljeno posle meseci odsustva ušunja u kuću kasno noću i ode rano ujutro.

  • Trpim ta poniženja jer mi je tetka rekla da moram da ostanem u braku šta god da se dešava i da samo gledam decu. Rekla mi je i da ne smem da imam decu sa drugim muškarcem ili da se preudam – objašnjava ova žena koja jedva krpi kraj sa krajem. Ona nema ni veliki vrt niti zemlju gde bi uzgajala voće i povrće ili držala stoku. Zato joj je ishrana dece veliki trošak.
  • Sve kupujem iz svog džepa. Svakog dana mi treba 10 kilograma brašna, 4kg šećera i tri sapuna. Bog je ipak dobar i veliki jer zaista se nikad nije desio dan da moja deca nisu imala makar jedan obrok – kaže ona, a novac zarađuje prodajom lekovitih trava i mešavina po kojima je poznata. Pored toga, povremeno radi kao frizerka, dekoraterka na slavljima i uređuje neveste.
  • Ne bežim od posla. Ne sažaljevam sebe jer znam da su moja deca božji dar i da moram da dam sve od sebe da ih izvedem na pravi put – zaključuje ona.

Mariam objašnjava i da se u njenom svetu žena poštuje prema onome kako se snalazi u vođenju porodice, i da joj čast nalaže da bez obzira na okolnosti njenog braka, izdrži do kraja.

  • Nema lakog braka. Žene treba da budu strpljive i da znaju da vreme leči sve. Nikad ne smete da zaboravite na svoje obaveze i odgovornosti, moje su to da se pobrinem za svoju decu i to radim sa radošću – zaključuje Mariam.

Izvor: zena.blic.rs

DOJILA SAM GLADNU BEBU NAJBOLJE DRUGARICE: Kad sam joj rekla POLUDELA je i za 5 minuta me IZBRISALA iz svog života!

Neimenovana majka dvoje dece ispričala je na društvenoj mreži da je njena prijateljica rodila bebu dve nedelje nakon nje i da je jedan dan ona čuvala. Kaže da je prijateljici to bilo prvo dete i mučila se pa se ona ponudila da joj pričuva bebu nekoliko sati kako bi ova malo predahnula i odmorila se.

  • Dovela ga je i naša deca su bila zajedno. Njen sin ima zaista lošu probavu i ne može da jede regularnu formulu već samo majčino mleko ili posebnu formulu. Ona ga ne doji pa mu daje taj posebni pripravak. Pitala sam je je li donela sve što je potrebno, što je ona potvrdila i nakon toga je otišla – prisetila se ova majka.

Prvih nekoliko sati sve je bilo u najboljem redu. Ubrzo je njena beba postala gladna pa ju je dojila, a tada je glad osetio sin njene prijateljice, koju poznaje desetak godina, ali u torbi s njegovim stvarima, flašice sa hranom nije bilo. Majka je zaboravila da je donese.

Pokušala je da pozove prijateljicu, ali je poziv bio preusmeravan na glasovnu poruku. Poslala joj je SMS. Videla je da je prijateljica pročitala poruku, ali joj nije odgovorila.

Uhvatila je panika jer nije mogla da ostavi decu i ode u prodavnicu po dečiju hranu. Pitala je komšije i prijatelje, ali niko nije mogao da joj pomogne.

  • Mi živimo na farmi, a najbliži komšija udaljen je kilometar i po od nas. Zvala sam supruga, ali on nije zbog toga mogao da ode s posla. Njena beba je do tog trenutka već jako plakala i vrištala toliko da sam strahovala da će se povrediti ili razboleti. Nisam imala izbora, uzela sam je i počela da je dojim – ispričala je.

Njena prijateljica se vratila nakon tri i po sata

  • Pokušala sam da ostanem mirna, ali sam joj rekla da ne može tako da ostavi svoje dete nekome i ne javlja se na telefon niti odgovara na poruku jer se radilo o hitnom stanju, posebno što ona nije donela ni jednu flašicu hrane za svoje dete. Ispričala sam koliko joj se sin uznemirio i da sam bila toliko zabrinuta za njega da sam ga podojila. Poludela je zbog toga, izgovorila mi neke grozne stvari i otišla – nastavila je ova majka.
  • Blokirala me na društvenim mrežama i pričala prijateljima grozne stvari o meni, to mi je rekao jedan od njih – dodala je.

U komentarima su neki su pisali kako bi prijateljica trebalo da bude zahvalna što joj je nahranila dete, drugi da, ako joj se dojenje gadi, treba da poseti psihijatra. Mnogi su se složili da je normalno nahraniti gladno dete.

Jedna majka je u komentarima priznala da i ona svoju bebu hrani formulom, ali da ne bi zamerila prijateljici ako bi dojila njeno dete kada bi ona zaboravila da mu ponese hranu, već bi joj bilo drago zbog toga.

Izvor: kurir.rs / The Sun

IMA SLIKU SA SVOJOM MAMOM (17) IAKO JOJ JE SRCE STALO NA POROĐAJU: Baka je zabeležila trenutak koji želi da njen unuk pamti ZAUVEK! Od ove priče ćete PLAKATI DANIMA (FOTO)

Tinejdžerka Tigan Barnard (17) iz Hempšira umrla je mesec dana nakon što je odmah posle porođaja pretrpela zastoj srca i pala u komu. Dok je bila u komi lekari su ustvrdili da joj je mozak „mrtav“ odnosno da nema nikakve moždane aktivnosti, a Tigan je u bolnici bila još mesec dana.

U to joj je vreme njena majka Ebi Halovel stalno stavljala novorođenog sina Parkera Džona Bernarda u naručje, i fotografisala ih kasnije da mališan ima fotografije s mamom.

„Jako mi je važno videti Parkera u naručju mame, gde i pripada“, rekla je Ebi.

Nakon što je Tigan srce stalo, sestre koje su je porodile pokušale su s oživljavanjem, ali je mlada mama ostala u kritičnom stanju, bez ikakvih moždanih aktivnosti. Preminula je kod kuće.

Njena je mama Ebi još previše u šoku da bi govorila o onome što se dogodilo na porođaju, ali je odala počast ćerki sa rečima:

„Bila bi najbolja mama na svetu. Imala je toliko ljubavi prema njemu, a nije ga stigla ni upoznati“, rekla je o Tigan mama Ebi koja je inače s Parkerom prvi put postala baka. Dodala je kako joj kćerka strašno nedostaje, te kako uopće ne može zamisliti budućnost bez nje i bez njenog predivnog glasa.

„Učinila bih sve da je vratim. Nedostaje mi više od ičeg na svetu. Bile smo više kao najbolje prijateljice nego kao majka i ćerka“, rekla je neutešna majka i baka.

Zastoj srca pri porođaju

Zastoj srca tokom porođaja je vrlo redak i pogađa otprilike jednu na 30.000 porodilja. Postoje dokazi da se rizik povećava kako je majka starija, no Tigan je imala 17 godina. Kad srce prestane kucati usred ili neposredno nakon porođaja, dolazi do prekida protoka krvi u mozak, zbog čega mozak odumire.

Snažan fizički stres – sve što dovodi telo da misli da je u ekstremnom stresu – npr. prekomerno krvarenje ili neka trauma, mogu pokrenuti srčani zastoj.

Ostali uzroci prekida rada srca na porođaju uključuju zatajenje srca i prethodni srčani udar, infekciju krvi.

Budući da mogu biti kobni za mamu, postoji i rizik za mrtvorođenče, ali lekari obično pokušaju carski rez da to spreče. Stopa preživljavanja za mame je oko 58 posto.

Izvor: kurir.rs

BILA JE TRUDNA 35 NEDELJA I NIJE IMALA POJMA! Otišla je kod lekara da se žali da joj KASNI, a porođaj je KRENUO! Nije se nadala detetu, a reakcija oca će vam naterati SUZE NA OČI (FOTO)

Devojka iz Australije, Kejti Mejson (25) iz Melburna u bolnicu je stigla otvorena 10 centimetara i u trudovima. Bila je trudna 35 nedelja i pet dana, a nije imala pojma.

Novinarima je priznala da je bila u potpunom šoku kad je čula srećnu vest.

„Nisam znala da ću uspeti da rodim Flina, posebno bez ikakve prethodne najave i pripreme. Inače sam uvek dobro organizovana“, kazala je pojašnjavajući da joj se telo nije promenilo te da još stane u svoje haljine i grudnjake.

„Jutra sam uglavnom provodila u teretani ili sam igrala igrice“, kazala je ističući da nije imala pojma da je trudna. Bavila se sportom bez ikakvih tegoba, a pritom je odlazila na zabave, pila i plesala uoči samog porođaja.

„Nije da sam imala makar i jedan dan da se pripremim. U 1:30 ujutro su mi rekli da sam trudna, a tad sam već bila u ozbiljnim trudovima“, nastavila je tvrdeći da je imala redovnu menstruaciju svakog meseca i da nije osećala jutarnje mučnine.

„Bila sam u potpunom šoku. Kad su mi rekli da sam trudna, pitala sam koliko dugo. A očito je bilo jako dugo, jer nisam bila ni sa kim“, pojasnila je. Samo nekoliko nedelja uoči porođaja s prijateljima slavila Novu godinu i svoj rođendan.

„Pila sam velike količine alkohola. To trudnica ne bi trebalo da radi“, rekla je.

Iako ne žali ni za čim, oseća se kao da je izgubila deo normalne trudnoće kakvu iskuse druge žene.

„Kad pogledam unatrag, nedostaju mi snimci ultrazvuka i sve one fotografije rasta i razvoja bebe. Flin je savršeni dečačić i s razlogom je stigao u moj život“, kazala je.

Dodala je kako je njegovom ocu morala nakon porođaja reći da je rodila, no on je odlučio da ne želi biti deo dečakovog života.

„Ponekad se brinem da Flinu možda nisam dovoljna. Druga deca u svojim životima imaju očeve, a Flin nema i ne želim da mu to nedostaje. Dan očeva je vrlo težak za nas“, tvrdi ona.

Izvor: kurir.rs