Arhive kategorija: Priče iz kluba

Savet budućim mamama je da budu pozitivne, da dođu spremne. Pravilno disanje je pola posla da porođaj prođe lakše.

Ova priča napisana je pre 5 godina, a u moru zastrašivanja porodilja, odlazaka na carski rez na zahtev da bi se “prespavao“ porođaj i slično. Imala sam potrebu da javno podelim kako može da jedan prirodan porođaj bude zapravo lep, a opet bez cenzure i ulepšavanja i sa svim detaljima koji će vas sačekati. I još jednom je potvrđeno ono pravilo da kada ste iskreno pozitivni sve samo tako može i da ispadne.

Dan pred porođaj
Jutro pred ostanak u porodilištu, išla sam kod mame. Razvlačila se, prala kosu preko kade, fenirala, ručala, zaključila da do kontrole neću stići da odem kući i samo pozvala muža da mi ranije nalaze donese direktno u porodilište i tako faktički autobusom otišla na sopstveni porođaj.

Danima koji su prethodili sam radila CTG u poliklinici, ali tu noć je doktor koji me vodio bio dežuran, pa sam išla tamo na pregled. NA CTG-u je sve bilo u redu, međutim, pritisak 140 sa 100. Tada stiže i moj lekar, pričamo o tome kako nisam ranije merila popodne, da je ujutru uvek nizak i u toj priči on kao, hajde da me ginekološki pregleda, jer nije do tada. Kako je pogledao kaže: “O, cico, pa ovo je tri prsta, fino izravnat grlić, hoćemo mi da se porađamo!“ Pregled boli, ajooooj, stežem se za krevet rukom, ali razmišljam kako ću se uskoro poroditi i ne skidam osmeh sa lica. Dr kaže da se ne uplašim jer će biti krvi i stvarno, ustajem, oblačim se i vidim da curi krv po malo i sve me peče. Ostajem sa njim da otkucka onaj prijem, postavlja mi milion pitanja, kaže da mu više treba da otkuca prijem nego obavi sve ostalo i da je njegov kolega merio da mu za papirologiju treba 23 minuta. Paralelno meni sestra vadi krv. I za sve to vreme pričamo o nekim komšijama iz mog ulaza koje on zna, o melodijama na mobilnom telefonu i tako nekim glupostima.

Izlazim i kažem mužu da ostajem, a on me u šoku gleda. S jedne strane, vidi da šepam kako boli, sa druge se smejem, a pritom govorim da krvarim i da treba od kuće da mi donese stvari. Posle nekog vremena dolazi sa stvarima i žutom štampom, jer je doktor rekao da do porođaja može da potraje, slika me još jednom sa stomakom, pozdravljamo se i odlazim u čuveni lift iz kog se silazi tek kada si sa bebom u naručju. Na sprat me vodi sestra, vuče moj kofer, nešto mi se sliva niz noge po malo i prolazim merenja pre odlaska u sobu.

Prelazim u sobu ispred porođajnog bloka. Soba obična, fina, dvokrevetna, pitam nešto devojku na krevetu pored i ne kapiram šta mi priča. Kasnije saznajem da je Albanka koja ne zna reč srpskog, neko je doveo da se porodi, nema ni socijalno, prvo dete, ne zna šta je snašlo, a ja se pitam gde mene da zadesi u sobi, kad ni ja ne znam gde sam.
Više puta idem do wc, sve peče, sliva se ta voda, krv ne prestaje i molim boga da ne traje danima. Mislim na drugaricu koja je danima tako čekala porođaj, na drugu koja je zaglavila sa Mađaricom u sobi i nije imala sa kim da priča, a pre svega na moj strah da ne dođem mnogo rano na porođaj, šta ako bude indukcija, šta ako bude carski rez? Ne treba da kažem da oka sklopila nisam, na relaciji wc, povraćanje, dijareja, glad, porođaj ne kreće. Pantomimom mi cimerka daje do znanja da zovem doktora, ona u neko doba odlazi da se porodi, a ja čekam jutro, iscrpljena od povraćanja koje me kroz većinu trudnoće pratilo.

Sve moje želje su se svodile na to da što duže budem kod kuće i stignem tamo u poslednjem trenutku.

Dan D
Posećuje me doktor pre vizite, da kaže da ne brinem da je on još tu. Onda dolaze i oni. Načelnica predlaže da me porode, obzirom da je termin za samo 12 dana i da nema potrebe da rizikuju sa pritiskom. Doktor stoji iza i ja ga tražim pogledom u masi lekara, a on mi klima glavom potvrdno, pa sam opuštena. Kažu da će me zvati na pregled i UZ.

Dolazi sestra ubrzo po mene, da me vodi na pregled. Sedam na onaj sto da ih sačekam da stignu, a ona mi dodaje onaj metalni bubreg za slučaj da ću opet da povraćam. Užasno sam malaksala od silnog povraćanja. Ulaze Plješa, načelnica Avramović i dr Kovačević (divna mlada osoba sa nekim veselim očima). Pregleda me prvo načelica i kaže: “Ovo je sve sjajno! Kakva divna karlica za porođaj!“ Dr Kovačević kaže da je videla po merama da je sjajna (a ja ceo život živim u zabludi, kako sam sitna i uska i kako ću se teško poroditi). Pregleda me i ona, prilično nežno, mada mi je svaki pregled bolan od kad sam stigla. Načelnica pita da mi uključe indukciju 10 jedinica i da li se slažem da tako probaju, pa da vide dalje. Gledam opet Plješu, a on mi klima glavom. Kažem da je ok!

Kažu mi da će mi uključiti indukciju, ali pod uslovom da šetam koliko budem mogla, da bih se lepo otvarala.

Molim tu doktorku da mi da nešto za želudac, da me to ne bi i dalje dodatno iscrpljivalo, a ona me savetuje da ipak doručkujem, da bi trebalo da mi pomogne pun želudac, a ako mi i dalje bude loše da ću dobiti lek (bila je u pravu, smirilo se posle jela sve). Šalje sestru da mi naknadno donesu doručak i da me uključe kad završim obrok.

Oko 10h – I tako ja, posle doručka, krećem da šetam stalak sa indukcijom po hodniku i sobi. Prolazi nekih sat vremena i dalje nema bolova, po neki blag manje nego kad dobijem i to je to. Obilazi me načelnica, gleda kako ide i zeza da šetam švalera, objašnjava mi da tako zovu onaj stalak koji šetam. Dopisujem se sa mužem koji me zeza da se drogiram. Prolazi oko sat vremena i počinje da mi se spava. Dolazim u sobu da prilegnem na par minuta sa sve nogama na podu.

Oko 11.15h – U sobu ulaze dr Plješa i dr Kovačević. Pitaju me kako je, a ja kažem da mi se užasno spava. Oni počinju da se smeju i Kovačević pita doktora: “Hoćemo da je razbudimo?“ On uzima jod, a ja se mislim: naravno da hoćete (znam da me opet čeka pregled). Dr oduševljeno kaže da je odlično, već 5 i po prstiju. Gleda i ona i potvrđuje kako sjajno napreduje. Nešto sad pričaju šta planiraju dalje, ali pola ne razumem. Uglavnom, kažu mi da idem da mi urade klizmu, pa prelazimo u porođajni blok. Doktor seda na moj krevet da mi kaže da se njegova smena završila i da mora kući, da ne brinem, ali ako baš želim da ostane da mora da se plati bolnici i da razmislim slobodno. Ipak ga molim da ostane jer mi uliva beskrajnu sigurnost, a on da ne brinem i da se opustim da će biti tu.

11.20h – Dolazi babica da me vodi. Otkačinje mi infuziju, pakujem se…onda klizma, tuširanje… Razmišljam kako je sjajno što je već 5 prstiju, negde sam pročitala da se prvorotke u proseku otvaraju prst na sat, sa indukcijom obično prst na sat i u tom trenutku zacrtavam da ću se poroditi u 17h. Isključujem opcije i ranije i kasnije. Po meni je to sjajan tajming, samo 5 sati u boxu, toliko kapiram da ima šanse da izdržim, samo kad napredujem i kad ne idem na CR.

Stajem ispred porođajnog bloka, šaljem mužu sms: “E, pa, srećno nam bilo!“ i ulazim!

Porođaj
11.50h – Vučem svoj kofer u box, babica mi vuče onaj stalak da me ponovo priključi. Istina, ostajem prijatno iznenađena veličinom onih kreveta tamo, mislila sam da je to nešto malo kao ginekološki sto. U srednjem boxu već rasprostrta posteljina sa mog kreveta, ostavljam stvari pored komode, telefon na komodu. Babica mi pokazuje da legnem na levi bok i pokriva me. I da, ja sam zamišljala kad tamo uđeš da odmah dižeš noge i da tako ostaješ do kraja. Pojma imala nisam da je to kulturno, ležiš sve vreme pokriven. Dolazi dr, kaže i meni i babicama da će da probuši vodenjak, pojača indukciju i da dolantin (kasnije sam tek iskopala naziv ovog magičnog leka). Kaže mi da ću od njega biti ošamućena i da slobodno spavam, ako mi se spava.

12 h – Podmeću mi neku kadicu i on buši vodenjak. Bušenje vodenjaka ne boli, ali zato pražnjenje, kada rukom pritiska stomak oko bebe, e tu oči ispadaju. Pojačava indukciju, a babica dolazi da mi da injekciju. E tada kreću kontrakcije na nekih 3 minuta i traju taman toliko da dvaput stigneš da udahneš i onako kratko i brzo izdišeš (kapiram oko minut). Bole taman toliko da pred kraj pomisliš da ne možeš da izdržiš više, a ona se prekine.

12.15h – Posle neke 4-5 prolazi babica, vidi da dišem i konstatuje da lek nije počeo da deluje ali da će sada početi. Sledeće čega se sećam…

13h – Babica me budi da radi ctg i meri mi pritisak. Jedva ostajem budna da se završi. Doktor me pregleda – e to već razbuđuje! Vrlo je zadovoljan kako napreduje. Ja gledam na sat i ne verujem da sam toliko spavala, već motam po glavi, kako ću da ga zamolim, ako opet krene mnogo da boli da tražim da mi da još jednu injekciju. I opet spavam…

Oko 13.30h – Povremeno me bude bolovi, kao menstrualni, ali nastavljam da spavam. U neko doba prolazi doca i pita kakav je lek i smeje se. Ja samo uspevam da mu pokažem podignut palac. Kaže mi: “Osmeh!“, ja se smejem, a babice kažu da me pusti da ja ne skidam osmeh sa lica i ovako i nastavljam da spavam.

Oko 14.15h – Bude me kontrakcije koje se mešaju sa naponima. Ne neizdrživo bolne, ali sa naponima. Dolazi doktor, pregleda me i kaže da ćemo uskoro da završavamo. Gledam na sati i razmišljam kako je to taman tih 17h koje sam zamislila u svojoj glavi da će biti i srećna sam što napreduje. Babica je rekla da kažem kad mi se bude kakilo (to mu dođe univerzalna lozinka za napone valjda). I ja kažem da mi se kaki. E taj deo je baš napor, da skupiš snage da se okreneš i digneš noge na one đavole dok te boli. Ona me pregleda i kaže da ne guram još uvek ni slučajno. Vraćam se na bok, ležim pokrivena i kad krene napon, ja desnom pesnicom pritiskam guzu tu sa strane, kao da će beba ako se ne stisnem da se katapultira napolje. Haha! Što ti je malen mozak u tim trenucima!

14.30h – Dolazi doktor. Ovaj put njemu kažem za napone. On mi kaže da podignem noge, da vidi kako napreduje i kaže mi da lagano udahnem, a onda polako izdišem dugo. Udahnem, izdiiišem, a on ponavlja sa mnom i govori još sporije, pa opet pokazuje kako. Dišemo tako zajedno minut-dva. Za divno čudo sa ovim kontrakcijama i naponima mi je mnogo lakše kada držim noge u tom položaju ili je to od disanja, pojma nemam.

On sedi na stolici ispred i gleda, gleda… onda prilazi, seda na krevet ispod mene, drži me za nogu i kaže: “Cico, sad ćemo da završavamo. Slušaj me sad šta treba da radiš…“ Sve on fino ispriča, ali ja shvatam da nisam bila dovoljno koncentrisana, pa ga molim da ponovi, znam da je jako bitno da odradim sve kako treba da i beba i ja budemo bezbedne. On kaže: “OK! Znači ovako: držiš se tu rukama (pokazuje na one držače sa strane). Uzmeš vazduh, spustiš glavu i sve vreme zadržavaš vazduh kao da roniš pod vodom (ponovo mi demonstrira kako) za to vreme guraš i ne prestaješ.“

14.40h – Došle su babice, vezali su mi noge onim čičak trakama, digli krevet u polusedeći položaj. Jedna babica kaže da vidi glavu. Pita da li da rade malu epiziotomiju, doktor kaže: “NE!“ Babica opet: “Ali prvorotka!?“ A on da me ne pipaju i da mogu ja to. Bacam pogled na onaj sat iznad i mislim: “Pa da, gotovi smo do 17h!“ Doktor je došao kod moje glave, poljubio me u glavu, stegao ruku i babica prvi put kaže: “Ajde sad!“ Ja krećem kao što su mi rekli, ali slučajno na pola izduvam vazduh. Oni kažu da ne valja, ponovo babica daje znak, ja krećem ali se razderem na pola. Užas! (Em me bilo sramota od tog dranja, em sam unapred znala da ništa ne mogu da uradim dok god se derem) – propade mi i taj napon. Idemo treći put na znak ponovo, ovaj put guram kao som, držim vazduh, doktor mi pritiska stomak, booooli….babica kaže: “EVO JE GLAVA!“ Ja stvarno vidim bebinu glavu napolju, osećam bol i kapiram da je nešto zaglavljeno u meni, bacam pogled na sat i razmišljam: “Kako bre još dva sata glava da stoji ovako?!“ Onda mi kažu da idemo ponovo, ponovo ja držim vazduh i guram, ponovo doktor pritiska stomak i odjednom ogromno olakšanje, a ispred mene naglavačke visi MOJA BEBA i urla! Ne znam gde sam, ja još očekujem da to traje i traje, ne mogu da verujem da je stvaran, da sam ga ja rodila, da je moj, da je naš, da je sada tu, da ima kosu, da je sav buckast.

15h – Imam prekid filma par minuta. Kad sam pogledala na sat sledeći put bilo je tačno 15h. U međuvremenu, dok su odneli bebu, doktor je pritisao stomak još jednom i opet osećam nešto zaglavljeno, onda ponovo i vidim da babica u rukama drži posteljicu i kaže da je super i da je cela.

Do tada su mi doneli već bebu na grudi. Ne mogu da verujem da je gotovo, čudan mi je, nisam ga tako zamišljala. Zamišljala sam 9 meseci malu okruglu, ćelavu bebu, kao lutka koju sam nekada imala. Sećam se kako je prestao da plače kada ga je spustila i kako me je pogledao onim svojim pametnim okama. Ljubim ga, govorim mu kako je lep i kako ga volim. Pamtim to malo mokro čelo i kosicu, još ulepljenu od svega, a tada mi je divno mirisala. Pitam da li mogu da ga slikam, a babica kaže da će mi se brzo pridružiti u sobi i da ćemo biti zajedno. Uzima ga, a ja nemam pojma u kom sam stanju, ali se unapred veselim bebi frendliju i pitam se kako bih preživela da smo razdvojeni.

Babica ga odnosi, meni dr Plješa dodaje telefon i kaže da telefoniram dok on obavi šta ima. Ja ga sumnjičavo pogledam kada mu dodaju iglu i konac, a on: “Ma ovo ti je čisto kozmetički. Ne moraš čak ni da paziš kako sediš.“ Onda me još nešto pregleda. Za sve to vreme dok me on šije i to radi, ja zovem prvo muža i kažem mu da je gotovo. Pita me kako gotovo, a ja da smo dobili bebu. Doktor dobacuje da beba ima više kose od njega (doktora), svi se smejemo. Nastavljam da se dopisujem i sa ostalima. Zvoni mi telefon svaki čas, stižu poruke…. leti vreme…

17h – Stižem u sobu!

18h – Moj bebić je sada sa mnom i počinje naše malo veliko uživanje!

Idemo kući!
On se rodio u sredu u 14.45h, već u petak u 14h bili smo spremni za otpust i naša avantura je nastavljena, a 18 meseci nakon ovoga dočekali smo i jednu malu princezu. Porođaj je bio još brži i lepši, ako je to moguće, ali o tome drugom prilikom…

I još jednom ogromno hvala Dr Plješi i kompletnom osoblju porodilišta u KBC Zemun.

Savet budućim mamama
Savet budućim mamama je da budu pozitivne, da dođu spremne. Pravilno disanje je pola posla da porođaj prođe lakše.

 

Izvor: demetra.rs

„Na prvu pomisao reko nije moje ja sam nosila dečaka, oni se smeju kažu ovo je vaša ćerka, e tu sreći nije bilo kraja, od prve sekunde života me je zezala“

Pozdrav, evo i naše priče..
Muž i ja smo se pre braka poznavali od malena, čuvao me je kad sam bila mala, a danas zajedno čuvamo našu Anastasiju.. 🌼
Juna meseca 2017-e godine ostajem trudna, naravno planirano. Trudnoća protiče u najboljem redu. Termin mi je bio za moj rodjendan 10.03.2018. , ali Anastasija me je poslušala i rodila se dva dana nakon mog rodjendana, jer sam htela da to bude samo njen dan. A sada moja užasna priča iz bolnice Narodni Front.
Bio je osmi mart 2018-e, veče, sedeli smo u dnevnoj sobi kada sam naglo osetila da mi se piški toliko da ne mogu da se suzdržim, i naravno odmah smo se spakovali i u 2 sata noću put Narodnog Fronta, po najvećem kijametu, mart mesec sneg još uvek. Tamo nekako stignemo i stave me na ctg, beba miruje, i više nesto što treba, otvorena 2 prsta, vodenjak naprsao, ali nije pukao. Dogovorimo se da ja dodjem ujutru na ctg i da me pregleda moj doktor. Tako i bude. Situacija ista kao i prethodno veče, Anastasija premirna, puls usporen, otvorena 2 prsta, vodenjak stao sa curenjem, ali mi se jave očajni bolovi. Reše oni da me ostave u bolnici, petak je bio 09.03.2018. Ja već počinjem da plačem, gotovo presvukla se u onu njihovu spavaćicu i krećemo na odeljenje da me pripreme za porodjaj. Klistiraju me i srede, ja nikakve napone, ctg miran, ali me boli stomak.

Legnem ja na sto, i biva mi čudno to što nisam dobila ni jednu braunilu u venu. I tako nekih 3 sata ja ko prava ležim na stolu, ništa se ne dešava, obidje me kako kad neka sestra pogleda ctg, kontrakcija nigde, puls skoro pa ravan. Dodje smena, moj doktor ode kući, dolazi druga smena, kaže doktor iz te smene „Zašto ova zena leži tu?“ „Mislim se ok Bože samo si mi ti sada preostao da mi pomogneš.“ Skinu oni mene sa stola po naredbi tog doktora jer mi porodjaj uopšte nije ni krenuo bio. Smeste me u pripremno odeljenje sa još dve ženice u sobi koje su tu zbog praćenja, jer im pritisak nije ok, starije su obe bile. Ulazim onako pomalo razočarana jer sam se pomirila bila sa tim „Ok kreće porodjaj napokon ću da vidim svoje dete, koje je inače 9 meseci na ultrazvuku bilo dečak.“ Prodje vikend i znate kako ide to ponedeljak gužve užasne, pa samim tim ide čistka soba, neke se otpuštaju pre vremena da bi došle nove itd, a mene pošalju da se opet poradjam iako mi ni tog dana nije krenulo ništa. Otvorena 2 prsta, beba mirna, ja poludela više. Odmah na ulazu u salu sam tražila epidural, dobila sam ga stvarno nakon pet minuta ne mogu da grešim dušu. Legnem ja, uključe mi indukciju, ctg ništa ne pokazuje. Pored mene se samo smenjuju trudnice jedna za drugom se poradjaju i idu, a ja ništa.

To je bilo 9 ujutru kad sam primljena u salu, u 15h popodne dodje neki naparfemisani, zlatni sat oko ruke naravno preko rukavice, pregleda me probuši vodenjak, dva prsta idalje ništa, ali mu je čudno što je plodova voda crna.. Ja se oduzela pošto sam svašta čitala i čula za tu plodovu vodu… U 17h dobijam temperaturu i počinjem da se tresem od tada se slabo čega sećam od straha sam se oduzela, Anastasija mirna u stomaku, voda crna, ja temperaturu ne znam šta se dešava. Dolazi sestra da mi saopšti da idemo na hitan carski rez. U 20:20 se budim kazu mi čestitamo mnogo je čupava i slatka, čujem je plače i na sekund vidim dete crno skroz, reko šta je ovo niko nije crn od nas dvoje, ni u familiji… Na prvu pomisao reko nije moje ja sam nosila dečaka, oni se smeju kažu ovo je vaša ćerka, e tu sreći nije bilo kraja, od prve sekunde života me je zezala😁


Ušivaju me oni i vode na intenzivnu.. Daju mi telefon i javljam kući svi u šoku, niko mi ne veruje, sestra poludela taman što je pokupovala plave stvari i sve za dečaka, mora da se vrati nazad da menja sve za roze haha to je bio baš pravi šok za sve. Damo joj mi ime to veče pošto je do tad bila Bogdan haha..
Sutradan ujutru, osetim da imam neko treskanje u telu i kreće ozbiljno da me trese toliko da se krevet pomerao. Sestra doleće i jednom momentu svi oko mene, ja gotova, usta modra, gledam ruke modre, ne prestajem da se tresem, temperatura otišla na 40. Posle par minuta uspeju da me stabilizuju i osvrćem se oko sebe u sobi sam u kojoj sam sama i na vratima piše „POSEBNA NEGA“ .. Odmah sam videla da nešto tu nije ok, prvo što dete nisam smela da vidim, drugo što sam u toj izolaciji. Tada je bila serija morbila pa su prvo na to sumnjali. Stižu rezultati CRP 280 moj, bebin 20. Ešerihija u rani, uneta prilikom operacije, jer sam sterilna ušla u salu za porodjaj, nisam imala ešerihiju. Onda kreće moj pakao i borba 21 dan na intenzivnoj. Beba gore sama, nisam je videla, ona se bori sa infekcijama, ja dole ne znam šta me sve nije snašlo. Rana curi, boli, oni me odšili i svaki dan drenirali ranu, cedili je, brisali, i sve to na živo, tada sam se jedina čula u bolnici. Hematomi po rukama od braunila, jer mi je u toku dana 10 puta uzeta krv, najjači antibiotici, primila dve kese krvi, dete nisam videla pet dana, živa se jedem. Nedelju dana je prošlo hvata me opet temperatura, groznica, opet modrim cela, crp poludeo, doktor viče „Imamo je, imamo je“, ja se opraštam već gotovo… Hvala Bogu, smire me opet, i napokon ujutru nakon silnog plakanja i dranja puste me da vidim dete. Ona jadna crna i dalje od te infekcije, zaobličila se od antibiotika, ja plačem bespomoćna ne mogu da ustanem da je uzmem, pipam joj samo nogice, premale, premekane.

Dete rodjeno sa 3800 gr, 50 cm duga, sedmi dan po rodjenju prima najjače antibiotike, zbog cega??? Zbog doktora koji je pored mene zarazio jos 3 devojke jer on svoju rukavicu drži ispod zlatnog sata, ide bez maske na licu, i miriše na najskuplji parfem! Necu da ga imenujem jer mi se gadi…
Prolaze dani, borim se, hodam, vučem sa sobom kateter, dren, samo da bi što pre sve došlo na svoje. Otprilike 15 dana nakon porodjaja, meni nijedna vena više nije u funkciji i predlažu centralu u vrat ili u grudi, naravno odbijam tražim papir da potpišem da idem kući jer mi je dosta mučenja, svaki dan ispiranje rane na živo, dete ne vidim, gotovo rešila da idem privatno da me ušiju i ćao..

Sidje načelnik, sedne da razgovara sa mnom da mi ispriča lepo šta se sa mnom dešava zašto sve ovo traje toliko dugo itd. Smiri me on i pristanem ma centralnu, jer mi je rekao još dva dana i idemo da te ušijemo opet i ides na odeljenje sa bebom, crp ti je ispod 20, sve se sredjuje, ćerka napreduje odlično, skinuli smo je sa terapije, još malo i idete kući. Ulije on meni nadu, ohrabri me, izdržim i tu centralu u vrat, jer u grudi nisu uspeli, zašili mi carski rez posle 19 dana od operacije. Poslali me na sprat kod bebe, bile smo 3 još u bolnici, mazile se non stop. Napokon dodje i taj dan da nas dve odemo kući našoj. Tako smo moja Anastasija i ja kao lavice izdržale i izborile se sa greskom koju je napravio mladi gospodin doktor, koji ni jednom nije došao u sobu da me obidje, jer je znao šta je uradio. Na otpusnoj listi naravno ne piše pola od onoga što je istina, kako ne bih imala na osnovu čega da podnesem tužbu protiv njega, a htela sam…

Eto to je nasa priča, dobro pazite ko vas pregleda i ko vam vodi trudnoću, jer niste vi došle tu što volite da doktorima pravite posao, već zato što je to njihova obaveza i posao, i treba da ga rade kako valja ili da ga ne rade uopšte.

 

„Ja sam se porodila 17 novembra rodila sam devojčicu tešku 2 kg i 600 grama, mašala uspela sam da se izborim za njenu kilažu jer sam kad sam došla roditeljima naglo jela sve da nadoknadim što nisam imala prvih sedam meseci i bila mršava kao prut. „

Kada sam se udala sa svojih 20 godina udala sam se za momka koji jednostavno nije bio za mene, niti je želeo bebu a to nisam mogla da shvatim sve dok nisam ostala trudna . Kada sam mu to saopštila njemu je bilo svedno što sam trudna. Nije nikad hteo da me vodi kod lekara niti da brine o meni i bebi. A večito je skupljao društvo. Karta se i u dugovima je bio. Večito sam gladovala, nisam radila niti sam imala novca za vitamine. Ni za šta baš, počela sam da mršavim i da upadam u depresiju. Jednostavno su me svi ponižavali a njegova majka me je uništavala, povredjivala i bila okrutna prema meni kao i sestra njegova.
Nisu imali obzira za moju trudnoću niti ih je bilo briga, ni jednu lepu reč nisam dobila. U sedmom mesecu trudoće su me izbacivali van kuće, pušili u sobi, pojeli večeru , kartao se sa društvom tako da sam te noći sedela gladna i nagutna dima od cigara na stepenicama od stana kojeg smo ja i on izajmili. Nakon duge noći kad su gospoda otišla i moj nevenčani muž zaspao uzela sam njegov telefon, jer nisam imala svoj, pozvala svoje roditelje i sve im rekla plačući da ću umreti od gladi, tj zajedno i ja i beba. Moji su roditelji došli po mene odmah sutradan spakovali me i odveli kući ali i mog muža su poveli u nadi da će se promeniti kad se porodim.
Ja sam se porodila 17 novembra rodila sam devojčicu tešku 2 kg i 600 grama, mašala uspela sam da se izborim za njenu kilažu jer sam kad sam došla roditeljima naglo jela sve da nadoknadim što nisam imala prvih sedam meseci i bila mršava kao prut. Ugojila sam se za tri meseca 20 kg naglo. Samo da bi beba dobila kilažu. Na kraju rođena i ocenjena je sa devetkom. I to me radovalo ali dzabe i to kad otac je nije voleo niti je želeo.
Bili smo skupa kod mojih roditelja, on je radio ali i dalje je bio hladan, isti. Pobegao je, nije hteo da dodje ni u bolnicu da nas vidi a ni kad smo izlazili. Kada sam došla kući samo je pogledao, nasmejao se onako cinično i legao da spava.
Beba je plakala, on je samo rekao : „Ućutkaj je da se ne dere, hoću da spavam“. Ja sam ustala da joj napravim mleko, jedva sam se iz kreveta digla da je uzmem i rana me zabolela, konci su mi zategnuti bili toliko da sam jedva bebu držala. Zamolim ga da mi doda sa stola mleko koje je bilo u flašici, on  je na to meni rekao: „USTANI SAMA, UZMI, ŠTA SE TU FOLIRAŠ, NIJE TI NIŠTA SAMO LAŽEŠ!“

Ja tek porođena a on meni tako. Dete je odbacio i nije nikad kao otac bio prema detetu dobar. Na kraju sam mu rekla posle tri godine da ne želim više da trpim to nepoštovanje, dranje i ignorisanje deteta, detetov plac, udaranje deteta – tukao ga je bez razloga. Mi smo se RAZIŠLI. Skupio se i otišao. EVO VEĆ OSAM GODINA JE IDALJE JE ISTO, OTAC NITI ZOVE PITA, NITI ŠTA DAJE ZA NJU I PONAŠA SE KAO DA NIJE NJEGOVA. A ja nemogu da ga tužim. U stvari odustala sam od toga idalje volim svoju devojčicu i srećna sam mama što sam je sebi rodila. Zato kažem i savetujem mlade mame da ipak paze i pogledaju sa kim će začeti dete jer u pitanju je život i budućnost tog deteta jer i moje dete je već do skoro patilo za ocem koji je nije želeo.

Prošle su godine I PRE TAČNO GODINU DANA SAM UPOZNALA I UDALA SE ZA ČOVEK KOJI MI JE REKAO: „Nikad neću postati otac jer sam star, godine mi prolaze ostaću sam a sve bih dao da imam bar jednu bebu, jedno dete.“ JA SAM GA USREĆILA I PRUŽILA MU TU SREĆU DA POSTANE OTAC. Zatrudnela sam odmah posle venčanja. I sada sam u petom mesecu trudoće. A prvi test kad smo zajedno uradili
ON JE ZA PLAKAO od sreće. Svaki dan mazi stomak ljubi moje čelo i ljubi stomak. A i pruža ljubav mojoj ćerci iz prvog braka koju otac nije prihvatio. Srećna sam jer sam shvatila koliko je on želeo to dete da ima. I sada koliko ulaže truda da se ono rodi zdravo, daće zadnji dinar, celu platu samo da ja imam sve sto je potrebno. Tako je dobar čovek i biće dobar otac znam to. Svako jutro me pokrije i skuva mi čaj. Nisam ni zamišljala koliko neko može jedva da dočeka da postane otac i plače od sreće a da neko odbacuje i neće ni da čuje za dete, da ga ne voli i da smeta mu.

Ovom pričom želim da vam ispričam kako sam prošla sa prvom trudnoćom kroz pakao od strane oca deteta a kako sad prolazim kroz drugu trudnoću i kroz novi život sa dobrim čovekom.  A i otac mog budućeg deteta VAS PRATI ISTO KAO I JA. I nadam se da će on to pročitati i znati da je najbolji budući tata na svetu kada vi objavite moju priču.
Hvala vam puno na razumevanju. Tamara Vuletić

Mama Tamara svaka vama čast na hrabrosti, trebalo je sve to izdržati al ste zato dobili najveću nagradu – novi život. Vama i vašem suprugu puno sreće a dečici bežbrižno detinjstvo.

„Babica se dere, dolazite ušivajte , iskrvariće žena!!! Bude nekog doktora, ušiva me. Kaže sestra, ja nisam videla da je neko toliko iskrvario ja u šoku.. Jedva gledam koliko mi je loše . Idemo dalje. „

Želela bih sa Vama da podelim moju priču.

Trenutak kada sam saznala da sam trudna, pozvala sam tetku koja je babica u NF. Po njenim instrukcijama, sve preglede sam obavljala tamo. Došlo je vreme za double test. Odradjen. Čekam rezltat. Tetka zove kaže ne valja , ideš na triple. Odradili triple , kažu ideš u savetovalište. Oplakah 10 dana i 10 noći. Tamo horor, od slučajeva koji se dešavaju panika, strah. Ulazim unutra kažu mi šta ćeš ovde ? Mlada si, triple je okej. Ne mora amnio. U tom trenutku drugarica isto trudna. Proživela slicno, njoj beta manja, meni veća. Proživljavamo pakao i stres ni za šta, na kraju.
Nadjem dr kome verujem, ali čovek živi 500 km dalje od mene. Nadjemo se nekako, kaže on posle gledanja rezultata „Pa zakasnili su za double, zato ceo cirkus sve je okej“.

Jedan termin tad drugi za 3 dana… Vozaju me svaki dan na ctg, na preglede ma haos ne znaju ni oni. Subota na nedelju mene počne stomak boleti na svakih sat vremena. Vikend. Hajmo opet u NF, kažu ma lazne kontrakcije ctg ne očitava. Idi kući. Dodji sutra,sutra ostaješ svakako 7 dana si prešla termin. Medjutim, zovne tetka dezurnog doktora, dolazi DOKTORKA -čitaj NAJGORA DOKTORKA. Pregleda me, toliko krvnički da se sama začudila kako mi nije prokrvila vodenjak. Kaže 2 prsta. Hajde po stvari u kola pa lagano u salu. Kreću pripreme, tetka nikako da stigne. Ja spremna , nje nema. Ja ne idem bez nje u salu. Stiže ona, idemo! Kaže babica druga, hoćeš li epidural ja ne znam šta da kažem. Hajde bolje epidural, kad imam mogućnost. Jedna doza, pola sata ništa ne osetim posle pola sata umirem od bolova. Dolazi anesteziolog, druga tura ista priča. Treći put dolazi anesteziolog i kaže to je to , ne smem više. Ni trunku nisam utrnula. Doktorka koja je dežurna dolazi da me vidi i kaže umorna sam, noćas sam drugaricu poradjala idem da spavam ako trebam zovite me ali možete sve same – kaže babicama. Otvorena sam idemo, 20 min ja se porodila. Sve završeno, treba da me ušiju doktora nema!!!

Babica se dere, dolazite ušivajte , iskrvariće žena!!! Bude nekog doktora, ušiva me. Kaže sestra, ja nisam videla da je neko toliko iskrvario ja u šoku.. Jedva gledam koliko mi je loše . Idemo dalje. Odem u sobu, obilazi me moj dr, obilazi anesteziolog. Ne daju mi injekciju protiv bolova samo neku tableticu koja je jačine kisele vode. Ja pretegnuto ušivena, ne znam gde sam. Prodje i to. Napišu na listu da moraju da mi daju injekciju. Dan drugi, uveče dolazi pedijatrijska sestra i kaže :“MAJKO, DETE TI IMA HEMATOM , A TI TO NISI VIDELA“!!! Dolazi dečiji pedijatar, pljuje koleginice iz prve smene, olajava haos svadja se sa mnom iz ne znam kog razloga samo sam je pitala šta mi je sa bebom. Ja ne znam šta me snašlo. Prvo dete, rana ubija, mleko krenulo HAOS! Ujutru dolaze dve doktorke , traže saglasnost za Tiršovu ,ultrazvuk mekih tkiva treba da se odradi. Ode mi beba, vratili je za pola sata. Dijagnoza 99.9 % hematom. Uh, okej. Super. Ja ne mogu da doćekam sutra da idemo kući. Dolazi to sutra, vizita. Mene gleda ginekolog kaže bleda si. Vadi krv. Kompletna ks odradjena. HGB 60,a treba da bude 130. Ne puštaju me kuci. Kažu mora transfuzija, tetka viče odbijaj, sestre dve isto. Ostatak me kritikuje, preti haos opšti. Ma ja idem kući i ćao! Potpisujem da odbijam transfuziju, idalje haos. Muž stiže. Ja ne mogu da dočekam da sidjem. Idemo kući. Kažu za 10 dana kontrola bebi u Tiršovoj. Odlazimo nakon 10 dana. Beba stara 10 dana, ja ne mogu da sednem ili da stojim ili da legnem, rana ubija. 3 sata čekamo dr, samo da je pogleda. Pogleda je na 30 sekundi i kaže okej je to. Znate ja radim privatno mogli ste privatno doći. I dalje dijagnoza hematom 99.9 %. Okej, hvala lepo i prijatno. Idemo opet u NF , da mi dr vadi konce. Izvadili konce, kaže super će ti sad biti vidimo se za mesec dana baš ti je zategao konce. Prodje mesec dana ,prodje i kontrola ništa meni bolje. Ne mogu da sedim, ne mogu da šetam lepo, koči mi se noga. Od ušivanja povredjen nerv, koji mi blokira nogu i kažu tako će da bude još par meseci do 6 meseci će da prodje. 2 godine kasnije i dalje me koči noga. No idemo dalje.

Ne da meni djavo mira, zakažem ja pregled na Institutu. Dr za plastičnu hirurgiju i hemangiome. Čovek pogleda bebu, odmah kao iz topa pa ovo je hemangiom. Našem stresu nikad kraj. Besna od Tiršove za nešto što je , hvala Bogu , bezazleno oni su pogrešili dijagnozu. Ostajem zatečena. Dve godine kasnije i dalje imam užasne slike u glavi, traume i ne znam dokle ovo vodi više ovako u Srbiji!!! I niko nije ni za šta odgovoran, svako radi šta hoce. Na sve direktor NF ,kućni prijatelj nam. Tata mi spec dr. Proživeh golgotu. A nisam nikoga cimala niti ikakav poseban tretman tražila
Pozdrav moje lepe 💛

Šta reći. Da li je u pitanju greška lekara ili ne znanje? Sve u svemu nikada nemojte verovati samo jednom lekaru. Uvek potražiti par mišljenja u vezi bilo koje dijagnoze. Mami želimo da se sredi problem sa nogom a bebi srećno i bezbrižno detinjstvo.

“ Prekidam vezu i kažem majci ja odlazim. Ne plašim se ja abortusa, ja ne želim ovo dete da ubijem, volim ga. „

Evo moje priče.

Udala sam se sa 18 godina za kolegu svog rodjenog brata ,muzičari… Svadba je bila 1.novembra 2008, a ćerkicu sam dobila 2009 u aprilu. Moju Miru, tako sam joj dala ime. Bila sam mlada i nisam se baš snašla u ulozi majke, svi su se mešali u odgoj moje cerke, pogotovo moja majka. Ponašala se prema meni kao da sam debil, ovo treba ovako sa bebom, ovo onako… Što se tiče muza, ljubav je s godinama nestajala, samo ja to nisam htela da priznam. 2011.godine prvi put sam ugledala svog sadašnjeg muza, u komšiluku kuće gde sam bila udata, na nekom veselju.

Čula sam da je Beogradjanin i da je kupio kuću nedaleko od kuće gde sam bila udata. Godine prolaze, ja njega ponekad vidim kroz prozor auta ili u komšiluku, ne sećam se ni da smo se ikada rukovali… 2017 godine smo se zvanično upoznali i porazgovarali, i to na bazenu, ja sam bila sa ćerkom i on je bio sa ćerkom. Pitao me je da li sam došla autom da povezem njega i ćerku ako nije problem kada krenem kuci. Posle nekog vremena on počinje da dolazi u moju kuću, druži se sa mojim mužem i ćerkom. Ja sam uglavnom više vremena provodila na poslu nego kod kuće, nažalost..

Ne znam koji je dan tačno bio, ne znam ni da li je bilo sunce ili je bio sneg, možda kiša, ja sam ostala ukopana na mestu od uzbudjenja i strasti od slučajnog dodira njegove ruke, slučajno dok sam mu nesto dodavala… Vodili smo ljubav očima… Svaki sledeći put kada bi se videli.. On želi da napustim sve i da podjem sa njim u novi život. I ja odlučujem 25.maja 2018 godine da ostavim sve sem moje ćerke i dolazim sa njih dvoje u Beograd. Bez dinara, bez dokumenata. Nekako smo se snalazili par dana. Morala sam ćerku da vratim ocu kada smo ostali bez novca, bez smeštaja,  nisam mogla da dozvolim da ona nešto nema, ali da odustanem od nje nije mi bilo ni na pameti… Lutamo ulicama grada, nemamo hleb, spavamo napolju. Imamo samo našu ljubav. Vraćamo se u selo, nedaleko od kuće iz koje sam otišla. I opet nemamo ništa, sve je protiv nas, on stariji od mene 23.godine… Jedne večeri dolazi moj otac, majka i ostala rodbina da me vrate kući, ja ne želim da ostavim Gorana, ljubav svog života.Tu smo ostali nekoliko meseci. Kraj oktobra, Goranu je obećao drug iz Bg da će mu pozajmiti neki novac da se isčupamo iz krize. Stizemo u Bg, imali smo nešto novca dok smo čekali da se taj drug javi, morali smo da platimo sobu i da jedemo. Ponovo ostajemo bez novca, ovaj se ne javlja, 3 noći spavamo na ulici, po parkovima i gradskom prevozu…

A zaboravih da napišem malopre,  sve se to dešava sa bebom u stomaku, bila sam na pocetku trudnoće. Prolaze dani, taj drug se ne javlja. Goran i ja odlučujemo da pozovem brata da dodje po mene, da budem u stanu koji su moji imali (u drugom gradu) i da mi pomogne finansijski i da se borim za starateljstvo za svoju devetogodišnju ćerku. Naravno, pristao je uz uslov da više nisam sa Goranom. Morala sam da kažem da nisam. A isto tako sam morala reći i da sam u drugom stanju i da ne nameravam da abortiram… Tu kreće moj pakao. Ništa od onoga što mi je brat obećao. Odveo me je kod roditelja, ponižavali su me i izgovarali najodvratnije reči koje postoje. Kao da nisam njihova ćerka. Kada su saznali da sam trudna odmah su mi zakazali pregled. Bila sam 11 nedelja, to mi je bio prvi pregled. Sve u redu a ja moram da abortiram…Teraju me. Počinjem da plačem pred doktorom, a on je vec upoznat da treba kod mene da se radi abortus. On izlazi u hodnik iz ordinacije zajedno sa mnom i kaže mojoj majici i njenoj prijateljici ( medicinskoj sestri) da to ne ide baš tako kako su one zamislile i da se samo ja pitam.

Sledeći pregled vode me u drugu privatnu ordinaciju i zakazuju abortus za sutradan… Za sve to vreme ja sam kao mumija, izgubljena u vremenu i prostoru,nemam prava ni na šta… Ponašaju se prema meni kao da sam stvar. Odlazim na kiretažu, radice mi doktor koji me porodio sa ćerkom pre devet godina. Ležem na sto, radiće bez anestezije, doktor kreće da mi stavi dva prsta ja počinjem da plačem i hvatam sestru koja stoji pored mene i glasno viknem : „Nemojte, ja želim ovo dete“, teraju me da abortiram. Iste sekunde doktor odustaje i pogleda me i kaže, ne brini Marjana, nećemo, hajde ustani. Tu prave haos moja majka i njena prijateljica. „Ali doktore, ona je luda, ostala trudna sa dedom, stariji od nje 23 godine, ona ima dete. Doktor kaže, žao mi je ali bolje za nju da rodi, sa plodom je sve u redu. Izlazimo iz ordinacije, majka počinje da se dere na mene, viče kako ja pravim budalu od nje. Hvatam je za ruku i želim je gurnuti na ulicu da je udare kola koliko je urlala na mene i koliko me vredjala. Taj dan sam molila Boga da pobacim, da je Bog sam uzme, da je ne ubiju lekari. Posle nekoliko sati, pred samu noć sam prokrvarila, od stresa. Vode me u Gradsku bolnicu, tamo je bio načelnik, pregledao me i rekao sve je u redu, zatvoreni ste, ali dao bih Vam uput da ostanete par dana da pratimo, vidim po Vama da ste pod nekim stresom. Ja govorim doktoru da ne mogu da ostanem, da me teraju da abortiram.

Doktor sa očima punim mržnje i besa prilazi mojoj majci i njenoj prijateljici i kaže „Sa plodom je sve u redu, to što vi radite je ubistvo, ona može ostati ovde samo da održava trudnoću. Posle toga odlazim kuci. Otac mi kaže: „Nećeš roditi to dete, ja ti kažem, udariću te u stomak i dobićeš sepsu, umrećeš i ti i to dete. Lupio mi šamar koji mu nikada neću zaboraviti. Sutradan me odvoze u novu privatnu kliniku, bila sam 14 nedelja, čula sam bebine otkucaje srca. Sa plodom sve u redu, ti lekari neće ni za koji novac da mi rade kiretažu. Moj brat i majka hoće da izlude, počinju da se iživljavaju na meni. Jedino što im je preostalo je da ponovo kontaktiraju doktora kod kog sam ustala sa stola, on hoće da radi u 14 nedelji, ali za dobru lovu, i pod uslovom da ja pristanem i da ga pre toga nazovem. 16.novembar 2018. Djurdjic, otac mi je bio u bolnici, problemi sa srcem, brat u Valjevu na nekoj slavi sa svojom ženom, ja sama sa majkom kući. 20:00 Treba da nazovem doktora da se dogovorim kada cu doći da mi se uradi kiretaža, majka stoji pored mene. Nazovem doktora, samo sam ga pitala, tek da bih ga nešto pitala ,on mi je na to rekao: “ Mislim da treba da ostaviš to dete, zbog sebe i zbog deteta“.

Prekidam vezu i kažem majci ja odlazim. Ne plašim se ja abortusa, ja ne želim ovo dete da ubijem, volim ga. Odlazim, mene moj Goran čeka u Valjevu. Reči moje majke: “ Ti si luda, budalo jedna, kurvo, majmune, rodićeš degenerika, ti da gajiš dete, pa i ovo sam ti ja podgajila, mrtva si za mene i oca, zaboravi da postojimo, i kad umremo nemoj da si došla.“

Zaboravih da dosta pre napišem da mi je telefon bio oduzet pa mi je snajka krijući od svih dala svoj stari da bih stupila u kontakt sa Goranom, rekao mi je da će me taj ceo dan čekati u centru grada, ako se ne pojavim doćiće sa policijom kod mojih. Otišla sam za Valjevo, brat me je odvezao i dopratio do Gorana i rekao da više ni slučajno ne okrenem nikoga od njih i da ja za njih više ne postojim. Dolazimo za Beograd moja ljubav i ja, iznajmljujemo stan, novca imamo vrlo malo. Sami smo na svetu. Počinjem da radim u decembru za 40000 din u Grillu, po celi dan na nogama. Od tih para morali smo da platimo stan, komunalije, hranu. Ni na jedan pregled nisam otišla, nisam imala novca, Goran nije mogao nigde da se zaposli, nije imao ličnu kartu. Mart mesec, ja u osmom mesecu prestajem da radim. Odlazim na prvi pregled posle onih groznih pregleda, hvala Bogu sa bebom sve u redu, termin od 25.maja do 2.juna. Ponovo ostajemo bez novca. Odlučim da probam da podignem kredit a imam samo 4 meseca radnog staža i prijavu na 6 meseci. Poslodavac kod kog sam počela da radim je moj rodjak i on mi pomogne da dobijem kredit. 18.aprila nas čovek istera iz stana, mene trudnu jer smo taj mesec kasnili sa kirijom. Taj isti dan posle 2 sata mi odobre kredit 750.000,00 din. Mojoj radosti nije bilo kraja. Hvala ti Gospode Bože. Hvala ti što si nas spasao. Verovali smo. Vadimo dokumenta, nalazimo novi stan, odlazim na pregled kažu mi „devojcica“. Goran počinje u medjuvremenu da radi jer je izvadio ličnu kartu, kupujemo auto i odlazim u školu po moju cerku 23.aprila, na njen rodjendan, ceo dan smo provele zajedno. Ona je srećna što ce dobiti sestru.

31.maja 2019.u 09:40h carskim rezom dobila sam ćerkicu tesku 3.250g i dala joj ime SLOBODA. SLOBODA GAMBER. Sada kada je pogledam nije mi žao ničega, ne kajem se ni zbog čega, ona je moja svetlost. Jedino što mi je ostalo je da se borim za moju Miru, na sve moguće načine. Tada će moje srce biti na mestu. Tada ću moći da kažem sada imam sve, samo nam Bože daj zdravlja i radosti. Sloboda danas puni 3 meseca… To je jedan nasmejani andjeo…❤

Eto,to je moja priča… Volela bih da je objavite. Hvala i izvinite na malo dužem tekstu…
Marjana

Poruka moje priče je da je Zivot cudo… Nikada ne znate šta nosi sa sobom. Nisam ni mogla sanjati da ću onog PRAVOG sresti na takav način. I da će biti toliko stariji od mene. Bitno je da se ljudi nadju, godine nisu bitne…❤

Tu nastaje velika borba rodila sam dječaka i curicu (jedno 1000 grama, jedno 900 grama). Bolno je to što ih nisam vidjela. Malo sam čula da su zaplakali i to je bilo to.

Nakon 8 godina braka ostala sam konačno trudna i to sa blizancima. Moja trudnoća je bila rizična i boravak po bolnici čest, sve je trajalo do 26 nedelje kada sam hitno morala da se porodim. Tu nastaje velika borba rodila sam dječaka i curicu (jedno 1000 grama, jedno 900 grama). Bolno je to što ih nisam vidjela. Malo sam čula da su zaplakali i to je bilo to.

Ali dobijam slike, moja mala dva života i živim za taj trenutak kada ću ih uzeti, poljubiti, osjetiti sreću života.. Tek sutradan me vode u intezivnu njegu gdje su moji borci. Oni su bili tako mali, oko njih mnogo aparata priključeni. Dusa me boli, gledam ih kroz staklo nesmijem ih uzeti, zagrliti, osjetiti miris mog djeteta. Mnogo kablova na njima, nogice crne al bore se. Danima sam sjedila pored njih, više su me tjerali iz bolnice kući, ali moje srce je bilo uz njih. Noćima ne spavam, zovem bolnicu svaka dva sata pitam za moja dva zivota.

Svaki dan je bio borba, svaki aparat manje kod njih sam slavila jer sam bila svjesna da napreduju. I tako je tri mjeseca svaki dan bio ispunjen srećom kada vidim da napreduju,  rastu. Srecom nikakve posljedice nemaju sada imaju 5 god. Postali su i školarci idu u školu.

Ponosna sam majka malih boraca .

Mama Lejla šta reći, hvala dragom Bogu da se sve završilo kako treba. Dečici želimo sve najlepše u školovanju i da ih sreća uvek prati kroz život!

Mislila sam da posle tih 36h pakla i mučenja, crkavanja za kapima vode, nikad mi drugo dete neće pasti na pamet. Evo, sad imam i cerkicu od 7 meseci, drugi porodjaj ni nalik prvom.

Evo i ja da podelim svoje iskustvo sa vama, za sve mame koje prvi porodjaj nadrljaju, kao podška i primer da drugi može biti pravo uživanje.

Prva trudnoća uredna, nosim dečaka, termin 06.12.2016. Toga dana ništa, javljam se u bolnicu, oni me vraćaju kuci da čekam. Ukoliko se nešto ne promeni, da se javim 11.12.2016., pogrešila mi moja doktorka termin. 11-tog opet ista situacija, ponovo me vraćaju kući, kažu da se javim 15-tog. Tog 15-tog se javim, Doktor Kosta (bolnica Prokuplje) me pušta kući da prodje vikend i da proslavim slavu sa porodicom. Sveti Nikola je bio u pitanju, pa da se javim u ponedeljak, 21-og, ako se nesto ne promeni izazvaće porodjaj. Vraćam se kući, a iste noći kreću bolovi.

Noć, 03h ujutru, budim supruga jer je bio sneg da na vreme krenemo. Nema tenzije ni kod mene, ni kod njega, sve opusteno. Bolovi sve jači. Primaju me na odeljenje, stavljaju u pripremnu sobu, klistiraju, na svakih sat vremena CTG, pripremaju za carski, za svaki slučaj jer je beba krupna. Onda počinje pakao. Smene se menjaju, jedna, druga, treca, samo dežurni tu. Vikend, slava, baš sam pogodila kad cu da se poradjam 😁 .

36h ja pod bolovima, vodu mi ne daju, do hrane mi nije ni bilo. Onda pukne film mom suprugu, dodje sa svojim i mojim ocem i mojom majkom u 7h ispred porodilišta i traže doktora. Moja majka je uspela da smiri svog i mog muža, ali svekru je pao mrak na oči,  hoće li da me porode ili da me vade na lični zahtev, i vode za Niš. Jedan od doktora mu reče da je najmanji problem da me porode i da će to da uradi za deset minuta, ali je mislio da ostavi to smeni koja preuzima. Tako je i bilo, uključuju mi indukciju, moji stoje ispred, posle petnaest minuta kreće porodjaj. Dve babice i dva doktora, jedan skočio na stomak, ostali prate situaciju. Buše vodenjak, seču me i to dobar rez. Moj Andrija se radja, težak 4.200, dug 55cm. Ušivanju nikad kraja, koncima i kopčama nikad kraja. Oporavak je prošo u najboljem mogućem redu.

Mislila sam da posle tih 36h pakla i mučenja, crkavanja za kapima vode, nikad mi drugo dete neće pasti na pamet. Evo, sad imam i cerkicu od 7 meseci, drugi porodjaj ni nalik prvom. U  5:10 ujutru me bude bolovi, baš na dan termina. Budim supruga, opet sneg, opet zima, januar mesec 😁. Ja idem da se okupam i sredim. Ustaje i svekar sav uspaničen, hoće i on sa nama do bolnice. U 7h ujutru sam bila na vratima porodilišta, bolovi sve jači. Sestra me pita da zove dokotra da sidje, ja joj kažem neka, neka prodje vizita. U 10h silazi opet isti doktor koji me porodio prošli put, pregleda, 5 prsta otvorena, odmah me šalje na sto, pošto je znao muke sa prvog porodjaja, odmah ukljucuje indukciju. U 11:40 se radja moja Andjela, posle trećeg napona, bez sečenja, bez cepanja. Istina, bila je sitnija od bate 3.550 teška, 52 duga.

Eto zenice, ako sam se ja usudila posle prvog porodjaja da opet rodim, i jos deset bih rodila na taj način, razmislite o tome.

Pozdrav od Bojane sa Andrijom i Andjelom.

 

I mi želimo da čestitamo mama Bojani na hrabrosti i izdržljivosti a maloj Andjeli i Andriji želimo bezbrižno detinjstvo <3

 

„U roku od par sekundi donji deo tela nisam ni osetila. Kreće carski oni ćaskaju glavna tema je bio Novak Djoković“

Bio je petak 13-ti, 2h posle ponoći. Jul 2018 god.

Prokrvarila sam i otišla hitno u bolnicu. Odem tamo kad ono nigde nikoga (svi spavaju). Pojaviše se sestre i primiše me. Odmah su pozvale doktorku, a nje nema pa nema. Minut kao večnost (verovatno dok su je probudile). Dolazi ona kaže da se skinem da me pogleda. Nakon toga ni reč samnom nije progovorila, ja sva zbunjena jer prvi je put pa ne znam o čemu se radi. Odlazi ona do sestre i njoj kaže šta ima i ode. Kaže meni sestra sad ćemo da obučemo spavaćicu, ja pitam „Zaštoo?“ kaze – „Vodimo te u porodilište“.

Suprug ode u prizemlje da izvadi istoriju bolesti ni on ne zna šta ga je snašlo i gde ću ja. Spremna sam, odlazim u porodilište suprug i dalje ništa ne zna. Ulazim ja u hodnik porodilišta i odmah počinjem da plačem jer nisam se sa njim ni pozdravila da ne bi video moje suze. Sestra me drži za ruku i kaže mi „Pa zašto plačeš? Sad ćeš na svet da doneseš jedno malo biće“. Stižem u porodilište ukljucuju mi CTG, a u sobi pored čujem nenormalno vrištanje. Koliko se trudim da ne slušam, zatvorim uši, CTG je bio pojačan do kraja baš zbog toga da ne bi slušala svašta, da se ne uplašim ali je bilo nemoguće ne čuti one vriske. Sedela sam u porodilištu do 6h ujutru. Tih 4 sata što sam bila tamo je bilo kao čitava večnost.

Dodje doktorica ,pogleda me i kaže „Nećeš ti još šaljem te na patologiju“. Ja sad ne znam ni šta je to, ali pomišljam u sebi „Sigurno je tamo bolje nego ovde“. Sestra me vodi do sobe i ja je pitam kako je prošla ona što se sinoć poradjala. Ona na to reče da je bolje da ne znam. Ja radoznala pa opet pitam i ona kaže „Rodila je mrtvo dete“. Od tog trenutka počinje panika da me hvata, a inače mi je termin bio 10-og jula. Ja kažem suprugu da ne mogu više da čekam da hoću carski rez u čemu me je on i podržao, medjutim doktorica nije bila za to. Rekla je da sam super gradjena i da prirodan porodjaj mogu super da podnesem. Onda moj otac ode kod komšije koji radi u bolnici i dodju zajedno kod mene na odeljenju. Komšija popriča sa doktorkom, zatim se oni dogovore da mi uključe stres test pa da onda pričaju dalje.

Odvedu me u sobu uključe mi indukciju i priključe me na CTG. I ja kako dobijem bolove pogledam u aparat i CTG listu koja izlazi otkucaji ravno (nema ih) i na aparatu gde je prozorčić koji pokazuje otkucaje stoji samo „———–„. Ja i dalje ne znam šta se dešava, sestra dolazi stalno, slika i šalje doktorici. Posle sigurno sat vremena dolazi doktorica i komšija i stoje iza mene. Posmatraju CTG listu koja je dugačka par metara i pričaju sve nešto u šiframa. Kaže doktorka (to je jedino što sam razumela) –  „Sa doktorom sa kojim sam u smeni moram da se dogovorim pa ćemo da vidimo šta ćemo“. Odlazi ona to je sigurno bilo 16h 14-og jula i posle 10min dolazi sestra kaže mi „Spremaj se u pola pet je carski“. Ja ni ne znam šta me je snašlo. Brzo potpisivanje papira da sam saglasna, klistiranje,katetar i odvode me u porodilište. Svi pozitivni, anesteziolog me pita kad sam jela da bi znali verovatno zbog anestezije i pita me da li hoću spinalnu anesteziju. Ja sam kao iz topa prihvatila. Odlazimo, stavljaju me na stolu da sednem da bi mi udarila anesteziju u kičmu. U roku od par sekundi donji deo tela nisam ni osetila. Kreće carski, oni ćaskaju glavna tema je bio Novak Djoković i posle nekoliko minuta čujem plač moje bebe.

Mojoj sreći nema kraja, daju mi je da je poljubim. Bio je to dečak 3kg, 54cm dugačak. Sve je prošlo u najboljem redu, zdrav, prav. Posle carskog nisu hteli da mi daju inekciju protiv bolova, pa smo morali da molimo jer sam imala nenormalne bolove, a noge nisam osećala čak 10h. Prvi put sam ustala nakon 24h tako su mi rekli, i nije bilo baš lako narednih nekoliko dana. Otežano kretanje, bolovi, zatezanje u stomaku, čini mi se da će konci popucati. Ali hvala Bogu da je sve prošlo u najboljem redu, opet bih kroz sve isto prošla, jer dete je najveća radost i sreća u životu. Vremenom se sve zaboravi kao da se nije ni desilo. Sada još malo pa punimo 13 meseci, već mesec dana kako hodamo ne možemo da se stignemo po kući. I ja sam jedna presrećna i preponosna majka posle svega što se desilo!

 

Hvala mama Mariji na njenoj priči. Bravo za hrabrost i istrajnost bez obzira na sve. A našem malenom drugaru želimo srećno i bežbrižno detinjstvo <3

U toku porođaja saopštili su joj NAJGORU MOGUĆU VEST: Počelo je sa čudnim nalazima krvi, a onda je usledila STRAŠNA DIJAGNOZA

Prvog marta postala sam majka predivnog dečaka. A uz dečaka sam dobila i zastrašujuću dijagnozu koja je ustanovljena upravo dok sam ga donosila na svet.

Tako svoju priču počinje Kortni Kigli (25) iz Ajove. Na svet je donela malenog Džejsa koji je rođen potpuno zdrav. I ona sama na porođaj je krenula, barem je tako mislila, potpuno zdrava. Međutim, nalazi krvi urađeni kada je stigla u bolnicu pokazali su da to nije tako. Zapravo, pokazalo se da Kortni ima nula belih krvnih trnaca, zbog čega nije mogla da dobije epiduralnu anesteziju, a zbog čega je i sve vreme porođaja morala da bude na transfuziji krvi.

Bio je to divan i pretužan dan za nju i njenog verenika. Divan jer su postali roditelji i tužan jer je otkriveno da Kortni boluje od akutne mijelocitne leukemije, maligne bolesti krvi. Ono što je srećna okolnost, kažu lekari, je da je sva sreća da je zatrudnela jer je inače bolest mogla da prođe nedijagnostikovana još dugo, sve dok ne bude nikakve šanse za izlečenje.

Zbog toga su i majka i dete i dalje u bolnici, a lekari pokušavaju da sastave plan lečenja. Ono što sigurno znaju je da će morati da se presele iz svog gradića u Ajovi kako bi bili bliže ustanovi u kojoj će se Kortni lečiti.

– Čvrsto sam rešena da se ne predajem i da dam sve od sebe da pobedim ovu strašnu bolest jer želim i moram da budem tu za bebu i svog verenika – kaže ova hrabra mama, a ljudi širom Amerike uveliko skupljaju novac kako bi joj olakšali troškove lečenja.

 

Izvor: zena.blic.rs

 

Majka troje dece i baka 8 unučadi ponovo trudna: U pedesetoj godini očekuje četvorke! (FOTO)

Poželela još jedno dete, a dobiće tri devojčice i jednog dečaka

Trejsi Briten (50), majka troje dece i baka osmoro unučadi, uskoro će ponovo postati majka, i to najstarija majka četvorki u Velikoj Britaniji!

Naime, ona je trudna 25 nedelja, a čeka dečaka i tri devojčice, uključujući identične bliznakinje. Trejsi i njen suprug Stiven poželeli su da opet postanu roditelji, pa su se odlučili za veštačku oplodnju, na koju su potrošili oko 7.000 funti.

„Iz godine u godinu sam želela još jedno dete. Kad sam došla do 50. godine odlučila sam jednostavno to da uradim“, iskreno je priznala Trejsi. Dodala je da je nije briga što su neki ljudi izrazili zabrinutost vezanu za odluku da ima decu u tako kasnim godinama.

„Ljudi su mi govorili da sam baka koja je odlučila ponovo da ima decu. Pa šta? Nisam ni prva, ni poslednja. Ne izgledam kao da mi je 50, niti se tako osećam. Ljudi mogu da govore šta god žele. Ne znaju moju priču. A kad vide četiri predivne bebe, promeniće mišljenje“, rekla je za britanski The Sun.

Trejsi već ima troje dece iz prvog braka, koja su u tridesetim godinama. Današnjeg supruga Stivena upoznala je 2005. godine i s njim je godinu dana kasnije ostala trudna, ali usled loših životnih okolnosti, odlučili su se na pobačaj.

„To je bio strašno iskustvo. I to je jako uticalo na moju želju za još jednim detetom“, objasnila je trudnica.

 

Izvor: stil.kurir.rs