Arhive kategorija: Priče iz kluba

Mislila sam da cu se onesvestiti od straha. Odem u bolnicu, dr. mi uradi ultrazvuk ,pa gleda, vrti glavu i kaže: „Ovo nije dobro formirano, ne znam šta da vam kažem“.

Posle 5 godina napokon odlučim da želim još jedno dete…

Na poslu mi je tih dana bilo loše, imala sam urinarnu infekciju i pila 3 vrste antibiotika. Na sreću došao je odmor a meni kasni 5dana. Uradim test on negativan, ali beta pokaže baš ranu trudnoću. Posle 4 dana prokrvarim. Mislila sam da cu se onesvestiti od straha. Odem u bolnicu, dr. mi uradi ultrazvuk ,pa gleda,vrti glavu i kaže: „Ovo nije dobro formirano, ne znam šta da vam kažem“. Predložio mi je mirovanje, utrogestan i da pratimo. Trudnoća je protekla ok, osim trombofilije koju sam imala i u prvoj trudnoći.

Termin sam prešla, pa sam ostala na odeljenju gde će mi izazvati porodjaj kao i prvi put. Frka mi je ali jedva čekam da upoznam moju malu devojčicu. Kreću kontrakcije i onda odjednom počinju bolovi ludi. Kao da mi se svaka kost lomi. I to traje tako 5 sati a ja u polusvesnom stanju.

Kreće napon i kazem dr. nešto mi ne da da beba izadje. Počinje da gura ruke u mene da me rasteže i nateže. Užas. Kaže grlić uopšte nije omekšao, moram da te sečem. Kao u filmu, krv na sve strane, daju mi bebu, ušivanje, revizija…Hvala Bogu sve ok. Bebu mi donose sutradan, ali nešto nije ok. Odbija hranu i povraća neku vodu… Kao sve je to ok. Sutradan vizita, sve bebe vraćaju moje nema. Dr dolazi i zabrinuto mi govori da moja beba ima srce na desnu stranu. Treba da je snimaju, pa će znati sve. Dan kao godina. Posle 4 sata, dolazi ta doktorka i još jedan lekar i saopštavaju mi da moja beba hitno mora za Bg. Da ima dijagnozu diafragmalne kile i da 80% beba ne prežive.

Svet se srušio. Ali moram biti jaka, imam još jedno dete. Ja ne mogu sa njom, primam antibiotik. Izlazim iz bolnice, kuća i pravac Bg. Čekamo da joj urade sve analize, i da je operišu. U medjuvremenu aparat za snimanje se pokvari. 20dana isčekivanje, i strepnje da li će da ostane živa. Dan operacije, proglašavanje vandrednog stanja. Ne mogu da je vidim, samo mogu da se informišem.

I napokon, idemo kući. Moja beba je dobro, hvala Bogu. Ali ja nisam, rana mi se inficirala posle 20 dana, mislila sam da ću poludeti. Zovem doktora kaze: „Ako nemaš temperaturu neka ga tako, konci nisu izasli, izaćiće. A na kraju sam sama sebi vadila konce🙄.

Mi smo žene kraljice.

M.B.

„Znaš ti šta su naponi. Ja sam ti doktorka i nemoj da mi se dereš tu za svaku kontrakciju, ti si prvorodkinja tek smo te stavili na sto, do 3 nemam šta da te gledam!! “ Ja kažem da me drugačije boli nego kontrakcija i dobijam pitanje „A šta si mislila da će da ti prija kao kad si ga pravila? Pa ne šire se noge samo zarad zadovoljstva“

Ovo je moje iskustvo sa porodjaja, i odlučila sam da ga podelim sa vama jer da sam samo jednu ovakvu priču pročitala sigurno bih se drugacije ponašala.
Moja prva trudnoća protekla je besprekorno, takva trudnoća se samo poželeti može. Bila sam potpuno aktivna, vesela, bez ikakvih tegoba… Uživala u svakom trenutku trudnoće čak i pred sam kraj trudnoće nisam imala nikakvih tegoba ni otoke, ni umor ama baš ništa, osim velikog stomaka i nestrpljenja jer je bebica probila termin 4 dana 😊

14.jul 2019. 04:50 h javljam se u porodilište u Nišu, sa porodjajnim kontrakcijama na razmaku od po 8 minuta i ispalim sluznim čepom. Na prijemu dečko jako neljubazan i krajnje nepristojan ali me stavlja na CTG uz komentar „Sada će da vidimo da li si me dzabe budila?“. Posle CTG-a zove doktora a meni kaže da se spremim za pregled. Doktor stariji, krupan covek, od onih koji na prvi pogled ulivaju autoritet, ali jako ljubazan i prijatan. Gleda CTG i prilazi da me pogleda uz komentar “ Polako samo… Sačekaću da te pogledam izmedju kontrakcija ne brini ništa paziću… „

Nakon pregleda doktor mi reče „Dobro ćero, super si ti za prvorodkinju. Ne brini se neće porodjaj bas odmah sad ali do 10 ćeš najverovatnije da držiš bebicu, jel dečak ili devojčica? “ Ja odgovaram samo „devojčica“ on nastavlja razgovor: „E baš lepo one su bolje od dečaka veruj mi“ ( pokušava šalom da me opusti ).
„Sa kim si tu, a evo ga suprug..“ (tu se sa njim našali malo) i nastavlja: „Dobro donesite joj stvari ona ostaje ovde, za nekih 4-5 sati će da se porodi. Ajde pozdravljajte se još 10-tak minuta pa se vidimo gore“ ja i suprug ostajemo presrećni. On nam je otklonio onaj strah i paniku, sads smo jedva čekamo da se porodim 😊

Odlazim u pripremnu sobu čujem se sa sestrom, mamom i svekrvom. Medicinske sestre me pripremaju sve što treba. Doktor dolazi do mene, gleda CTG, kaže: „Znam da te boli, imaš baš jake kontrakcije al zato se i brzo otvaraš i brže ćeš se poroditi hoćeš da prošetaš malo ako će da ti bude lakše“ . Ja kažem da ne mogu jer mi noge gube snagu kad me uhvati kontrakcija, on mi pruža ruku sa osmehom i kaže „Ajde zajedno ćemo“ I prošetao me lično dva-tri puta po hodniku. Ne mogu da vam opišem koliko je taj covek ulivao i poverenje i spokoj i sigurnost i pozitivnost ma sve, baš sve što je jednoj zeni tada očajnicki potrebno.

Na kraju smene došao je da se javi i poželi nam sreću. 08:15h u sobu ulazi mlada visoka crnka u pogledu se već vidi arogancija, bez predstavljanja kaže: „Raširi noge da te pregledam“, ja poslušna bez ijedne reči, pregled jako neprijatan. Znatizeljno pitam: „Kako stoje stvari?“ a dobijam hladan, drzak odgovor „Nikako, nisi makla od prijema nećeš ti do večeras. Gde ti je priprema za epidural?“ Zbunjena njenom konstatacijom da neću da se porodim do večeras odgovaram samo: „Nemam“, nisam joj objasnila da ne smem da primim epidural jer sam imala povredu donjeg dela kičme samo godinu dana pre toga. Ona se cinično smeje i u izlasku iz sobe kaže: „Dobro onda ćeš da osetiš sve čari prirodnog porodjaja“, ja u šoku. Pritom sam ubedjena da je ona samo neka sestra ili stažista.

Posle 20-tak minuta čujem da se u sobi pored moje rade pregledi i izmedju dve kontrakcije se odvucem sama da tražim pregled. Tamo starija doktorka gleda me i kaže „A nema šta da čekamo više 8,5 cm ideš ti na sto pile, bušite joj vodenjak pa da se ne maltretira više.“ 08:45h Ona ista crnka me odvodi u salu, buši mi vodenjak i seda za sto koji je u mom zaglavlju, okrenuta mi ledjima, niti vidi mene niti CTG, gleda u dečka koji sedi naspram nje. Tamo babica andjeoskog lica, priča samnom, opušta me, umiruje… Ja sam prve kontrakcije osetila još u 7 uveče dan pre toga, ali sam u porodilište otišla tek kada su postale baš bolne i mislila sam da bolnije ne mogu da budu, ali mogu… Nakon bušenja vodeljaka sve vreme sam smirivala sebe i osim povremenog „Ovo baš boli jel tako treba? Jel sve uredu?“ Nisu ni reč čule od mene. Trudila sam se da se ne derem i ne vrištim.

Babica prilazi mokrom gazom i kvasi mi čelo jer vidi da sam već premorena od bolova, a da će mi tek trebati snaga. Ona crnka se okreće i isteruje babicu jer je protiv pravila to što me umiva uz komentar „Jel vi mislite da sam ja budala da ne vidim šta radite ajde izadjite “ 😳
Posle 15 minuta prvi napon, ja zbunjena krenem da se derem „Doktorka, doktorka!“ Pokušavajuci da dozovem doktorku koja me poslala u salu, a devojka pored se okreće i uz pogled sa visine „Šta mi se dereš pored glave čujem te“. Ja kažem: „Zovem doktorku počeli su naponi“ a ona još ciničnije odgovara: „Znaš ti šta su naponi. Ja sam ti doktorka i nemoj da mi se dereš tu za svaku kontrakciju, ti si prvorodkinja tek smo te stavili na sto, do 3 nemam šta da te gledam!! “ Ja kažem da me drugačije boli nego kontrakcija i dobijam pitanje „A šta si mislila da će da ti prija kao kad si ga pravila? Pa ne šire se noge samo zarad zadovoljstva“ i smeje se (valjda misli da je duhovita).

Dečko koji je sedeo preko puta nje tada ustaje i izlazi (izgleda da mu je postalo neprijatno) a ona i dalje sedi na istom mestu i gleda u telefon. Ja u šoku, u panici, u strahu. Kreće drugi napon, ja krećem da dišem kako su nam pričali u školici, pokušavajući da ostanem smirena. Ona kreće da se dere na mene: „Nemoj da guraš i da dišeš tako dok ti ja ne budem rekla jel ti jasno!!!“ Ja odgovaram samo tiho „da“ pokušavajući da stisnem zube kako bi izdržala bolove. Znate ono kad vam svi pre porodjaja pričaju „Slušaj tamo sve što ti kažu.. “

U sebi osećam da nešto nije kako treba, ali se tešim da ona verovatno zna šta radi. Pokušavam da suzdržim napone jer na svaki moj i pokušaj disanja ili guranja ona me sledi poprekim pogledom preko ramena. Već gubim snagu… U tom trenutku nailazi babica koja od vrata viče „Auuuu glavaaa…. aaaa otkucaji bebe 70!!!“
Gospodja ili gospodjica crnka tek tad ustaje sa stolice. Babica se razletela, umiva me jer već gubim svest, objašnjava mi da se beba zaglavila i da joj otkucaji padaju da moram da nadjem snagu da guram. Dotrčavaju još 2 doktorke i 2 doktora … Kreće opšta panika, deru se da požure sa vakumom, jedan doktor se dere na onu crnku i izbacuje je iz sale…

Ja ih na trenutke vidim, na trenutke ne… Tu se već sećam u slikama. Tek tad mi daju neku inekciju protiv bolova u kuk. Onda mi jedan doktor prilazi i kaže „Slušaj me, porodićemo te vakumom ali moraš da nam pomogneš da beba ne bi imala posledice, moras da ostaneš pribrana i svesna, kad kažem -sad- guraj svom snagom koju imaš ja ću da ti pomognem, nemoj da se plašiš što ću da ti pritisnem stomak. Jel važi? Ajde moramo da spasimo bebu…! “ Napon – njegov pritisak i olakšanje, beba je napolju, ali ne čujem da plače… Čak je i ne vidim jer su njih 5-6toro ispred mene… A onda posle par minuta čujem plač i njihovo „Uuuh dobro je!“

Doktor prilazi, proverava mi posteljicu i kaže „Moraću da te uspavam za reviziju materice, ali sačekaću da se prvo upoznaš sa bebom, babice će sad da ti je daju, obadve ste mnogo hrabre“ i blagi osmeh podrške…10:08 vreme kada je moja dušica došla na svet <3 .

Da su okolnosti bile drugačije verovatno bi i koji minut ranije i sa manje traume i mučenja. Ono što želim da kažem svim trudnicama je da koliko slušaju doktore i babice toliko slušaju i svoj osećaj i svoje telo. Da sam ja slušala sebe i ovakvu priču pročitala pre porodjaja (a pročitala sam ih mnogo jer sam želela da se što bolje pripremim), verovatno bih se pobunila protiv one crnke još na samom početku dok sam još imala snage, jer joj od starta nisam verovala. Ako ništa drugo, kad su krenuli naponi a ona me terala da ih suzdržavam, drala bih se iz sveg glasa da me neko čuje i dodje na vreme, ne bih je ponizno slušala kako su me svi savetovali… Ne bih joj dozvolila da svojom arogancijom ugrozi i mene i bebu.

Mi smo imale neverovatnu sreću da je babica naišla tada i da su svi doktori bili u tom trenutku slobodni da priskoče u pomoć. Jedno veliko HVALA svima njima jer su nas bukvalno spasili… A vama buduće mame želim da se takvom osobom ne sretnete…

Aleksandra Stefanović

„Ctg u jednom momentu ne pokazuje ništa, pričaju da je srce bebi stalo.“

Moja priča počinje ovako…

Pred 7 godišnjicu braka saznam da sam trudna, dugo očekivana i željena beba konačno je tu. Trudnoća super, bez komplikacija, termin 5 mart. Vodenjak puca 25. februara noću, pola jedan, ja sva srećna konačno ću da upoznam svog dečaka.

Tuširam se, sredjujem, pevam, pijem čaj natenane, torba spakovana i oko pola tri krećem u bolnicu. Na pregledu ja otvorena 3 prsta, bolove i kontrakcije nemam, čekamooo… Pola sedam ujutru, kreću naponi, mi u salu, dolazi prva smena. Babica govore jedne drugoj kako sam otvorena 10 prsta, 3 napona i eto beba.

Ja sva srećna, ništa ne boli jedva čekam mog malenog… Dolazi doktor sa nekog slavlja, još isparava… Kreću naponi, ja guraj ali ništa se ne dešava, prvi put, drugi, treći pola sata ništa… Neki osećaj mi govori da nešto ne štima, spominjem im ali oni ne reaguju… Kažu mi da se ne napinjem pravilno… Uključuju mi infuzije, kiseonik… Sat ipo mučenja i odlaganja carskog reza…

Ctg u jednom momentu ne pokazuje ništa, pričaju da je srce bebi stalo. Pritisak doktora i babice na stomak, kasapljenje dole nekako ga izvadiše. Muk, beba ne plače, ne diše, srce ne kuca… Sreća u nesreći tu se zadesio anesteziolog, hitna reanimacija, posle 20 min bebac je bio stabilno, i prevežen je na intenzivnu u drugi grad. Ja sam ostala da me prikrpe, povrate u život i posle 3 dana odlazim za njim.

Od tada pa do dana današnjeg smo po bolnicama. U septembru dobili dijagnozu cerebralne paralize najteži oblik, kažu neće biti samostalan, ja kažem da hoće… Sa razlogom se vratio otuda, mora da postoji neki plan za njega. Moj Lazar rodjen 3750 terminska beba, greška lekara…

Pre par dana proslavili smo drugi rodjendan, daće Bog da svaki naredni bude bolji a on zdraviji i samostalniji.

Marija Stojković

„Osećam pokrete bebe i donosim odluku da više nema ni jedne suze. Kažem sebi za mrtvima se plače,a moja beba je ziva.“

  • Jedan običan majski dan ,ali za nas čaroban. Saznajem da sam trudna. Druga bebica stiže. Maja će dobiti batu ili seku. Svi presrećni. Ja malo uplašena. To su bukvalno dve bebe u kući. Kako ću postići sve ali moj suprug me ohrabruje da će sve biti ok i da će mi pomoći oko svega.
  • Odlučimo da na pregled idem posle Majinog 1 rodjendana, da ne žurimo odmah. Tako je i bilo. Kad je prošao rodjendan i sva ta ceremonija otišla sam na pregled.
  • Moja doktorica je na bolovanju a upoznajem doktoricu koja je menja. Ona potvrdjuje trudnoću i kaže da je sve ok i da dodjem za 2 nedelje opet. Tako i uradim.
  • Za dve nedelje bebac dobro napreduje i sve je u savršenom redu. Doktorica mi na tom pregledu kaže da se moja doktorica vraća sa bolovanja i da ću sledeći pregled raditi kod nje. Došao taj 2 jul (sećam ga se i nikad ga zaboraviti neću). Ja koja sam bila svega par dana pre toga na pregled dvoumim se da odem opet kod svoje doktorice.
  • Neki nemir u meni, da li majčinski instikt ili Božja volja a možda i oboje prevagnuše u meni da odem da bebicu pogleda moja doktorica. Na pregledu doktorica mi pokazuje sve moguće delove tela bebe kako se sve razvija, pušta mi otkucaje srca više puta i na kraju onako da me ne uznemiri a opet da shvatim ozbiljno kaže da na bebinom stomačiću nešto nije ok i da je najbolje da odem kod perinatologa privatno da se uverimo da je sve ok.
  • Isti dan zovem i zakazuju mi pregled za sutra dan. Teška noć puna nemira i neispavanosti, ali pregurah je. Na pregledu doktor posle dugog posmatranja saopšti nešto za šta prvi put čujem. Beba ima gastrošizu. Našim rečima rečeno otvoren stomak. Creva su van trbušne duplje. Rodiću bebu sa anomalijom. Predlaže pregled na konzilijumu da se proveri ima li beba ima drugih anomalija i teši nas rečima da se to dešava i da bebe budi na kraju dobro.
  • Izlazim iz ordinacije, plačem kao malo dete, vrištim. Suprug koji je u šoku ne zna na koju stranu da krene. Drži mene a sam bi se srušio na sred ulice. Nedelju dana čekanja konzilijuma a nedelja kao godina duga. Na konzilijumu posle detaljnih pregleda, saopštavanja strašnih stvari od onih da će tek rodjena beba pretrpeti velike operacije do toga da je moguć i smrtni ishod, predlažu mi prekid trudnoće.
  • Ja plačem, vrištim i istrčavam na hodnik. Ne želim ni da čujem za prekid trudnoće. I onda kreće borba prvo sa celom porodicom, prijateljima ma svima. Ja koja ne želim da prekinem trudnoću i oni koji traže najbolje doktore da to reše. Zvali su mnogo klinika i odbijeni su od svake jer ja sam prešla 10 nedelju i niko ne sme da se prihvati toga.
  • Ja u sebi likujem. Znam. Sigurna sam. Rodiću bebu heroja koji će da se izbori i bude dobro. Mnoge kontrole – konzilijumi. Noći neprespavane. Dani kad mi se iz kreveta nije ustajalo. Imala sam ja svoju snagu moju Maju veliku devojciču koja bi svojim zagrljajem sve muke rešila. Osećam pokrete bebe i donosim odluku da više nema ni jedne suze. Kažem sebi za mrtvima se plače,a moja beba je ziva.
  • I tako ja jaka, odlučna potisnem sve priče i komentare. Kraj 8 meseca na izgled sve ok ali osećam curi mi vodenjak, dobijam bolove. 02:42h noću. Suprug i ja krećemo u bolnicu. Ne progovaramo ništa samo se molimo Bogu i povremeno uhvatimo za ruke dajući snagu jedno drugom.
  • Stigla sam u bolnicu, doktorka kaže da je porodjaj blizu ali da moram biti svesna da je pre vremena i da se mora ići carskim rezom. Susrećem se sa tim da 2 doktora ne žele da me porode, zovu i čekaju mog doktora koji se ne javlja, koji ne dolazi. Ja koja se grčim i gušim bebu čupam kablove od ctg_a i vrištim kroz hodnik kako ću zapalti bolnicu ne odvedu li me u salu za porodjaj istog trena.
  • U roku od 2 minuta sam bila spremna za porodjaj. Uspavljuju me. Porodjaj se završava i čujem ženski glas koji me zove. Budim se, pokušavam da ustanem tražeći svoje dete. Dobijam odgovor da sam dobila živo muško dete i da je na neonatologiji gde mu se bore za život. Vode me u sobu i više niko od doktora ne dolazi da me pita kako sam. Udje samo sestra koja priključi infuziju i izadje. Na pitanje znaju li nešto o mojoj bebi dobijem odgovor ,,ne,, i to je sve.
  • Bebu su odmah po rodjenju operisali. Creva su morala da zbrinu da bi funkcionisala. Crp mu raste i svaka sekunda je presudna. Prvih 48h je pregurao i stanje mu je stabilno. Treći dan od porodjaja tražim da izadjem na svoju ruku i dobijam otpusnu listu. Suprug me čeka i idem odmah da vidim bebu. Ulazim. Noge mi klecaju.
  • Čujem plač beba, hodnicima jure sestre svaka za svojim poslom. Dočekuje nas mlada devojka i uvodi kod naše bebice. Kao veknica od dva kg, sav u kablove i aparate zamotanog stomačića, krupnih očiju, nestašnih rukica i nogica, veseo.
  • Ja koja se držim jednom rukom za stomak, drugom za inkubator, zovem ga, tepam mu drhtavin glasom,a bez suza. Obećala sam mu već da nema suza, za živima se ne plače! Ohrabrujem ga pričam mu o životu. O onome što ga čeka kući. O njegovoj seki.
  • I tako dan po dan zvala sam da pitam kako je, išla da ga vidim. Nije imao krize uvek je bio stabilno. Jutro kao i svako drugo hranim Maju, zvoni telefon i vidim već poznati broj, drhte ruke, drhti sve u meni, javljam se i druga strana mi kaže da bebu pripremaju za operaciju. Drugu operaciju po redu i da dodjemo u bolnicu.
  • Ne znam ni kako smo stigli do bolnice. U jednom treptaju već sam se našla u čekaonici. Eh te proklete bolničke čekaonice. Gledam satima u ta vrata iznad kojih piše operacioni blok i čekam da se otvore da mi kažu da je moje čedo dobro. Napokon izlaze 2 doktora iza njih 2 sestre guraju inkubator a u njemu moje zlato. Trčim put inkubatora moleći ih samo za minut da ga vidim. Trčim tako pored inkibatora do lifta gde sam morala da stanem.
  • Ljubazno me sestre miču od inkubatora uz reči da dalje ne mogu sa njima. Doktori strpljivo čekaju da ja dodjem sebi rekavši mi da još nije sve gotovo. Previše je bilo rizično da nastave operaciju. Uradili su dobar deo posla, ali mora biti još jedna operacija da bi se sve vratilo. Racunaju da za 15 dana beba će se dovoljno oporaviti da mogu da izvrše jos jedan zahvat
  • Nedelja dana borbe, čekanja. Opet poziv. Sva u čudu slušam doktora koji kaže da je bebac vec spreman za treću operaciju i da dodjemo. Pa samo 7 dana je prošlo. Kroz osmeh mi doktor kaže: „Rodili ste gospodjo heroja..“
  • Opet onaj treptaj i eto me u bolničkoj čekaonici lomim prste na rukama, ustajem, šetam, sedam, čekam. Sati prolaze vrata se ne otvaraju. Potiskujem one negativne misli, molim se Bogu i čekam. Dočekah. Otvoriše se vrata izlaze doktori. Vidim im osmeh na licu, vidim olakšanje. Kažu mi sve je prošlo u najboljem redu,.Tražim da vidim sina, kažu ne može, on je na aparatima na intezivnoj. Dodjite sutra.
  • Već smo bili pripremljeni na njegov dug oporavak, ali svega nedelju dana posle 3 operacije dobijam poziv da idem u bolnicu da bebu puštaju iz inkubatora da ga proprate par dana ako sve bude ok idemo kući. Tolika me sreća obuzela da sam spakovala sve bebine stvari ali zaboravila da spremim svoje. Sebi ni čarape uzela nisam. Eh mi majke.
  • Primili su me i smestili u sobu u kojoj ću biti sa svojom bebom. Sedim i čekam tako, nikako da donesu dete. Razmišljam da se nije šta desilo, da se nije nešto iskomplikovalo. Otvaraju se vrata mlada devojka nosi zamotuljak spušta u krevetac pazljivo. Kaže mi „Spava, nemoj ga sad dirati. Daje mi upute i savete i odlazi. Pomeram ćebence i ugledah to malo biće koje bezbrižno spava kao da se nikad ni sa čim nije borilo. Sanjaj andjele, sanjaj neke lepše dane.
  • Jedva sam dočekala da se probudi da ga zagrlim, stajala sam pored krevetca sve dok nisam čula taj promukli plač. Uzela sam ga u naručje i osvojila celi svet. 3 dana smo bili u bolnici. Dočekali taj 31. decembar. Očekujem da idemo kući, želim moju Maju moju snagu da zagrlim. I napokon dočekasmo.
  • Doktor nam daje otpusnu listu i da se javimo na neonatologiju da i od njih uzmemo otpusnu. 2 sprata niže prizor koji ne može biti lepši, Čekaonica ispred neonatalogije puna korpi za bebe roditelja koji sa osmehom čekaju da svoje čedo vode kuci. Svi ce oni dočekati Novu godinu.
  • Završili smo pregled. Došao je i tata sa našom korpicom. Iznosi svog naslednika,svog junaka. Pun ponosa. Jači od celog sveta.
  • Ali to nikako ne bi moglo da bude sve. Na prvoj kontroli saznajem da moje dete zbog problema i gušenja na porodjaju ima problema sa srcem kao i da je imao izliv krvi na mozak i da ce imati posledice. Čekaće nas još operacija i još borbi.
  • Ali nismo mi tu ni malo poklekli, borili smo se kao lavovi svakoga dana sve jače i jače i dobili smo „RAT“. Beba danas ima 2 ipo godine. Zdrav je i toliko živahan da ga je teško pratiti. Još uvek se mi borimo pa čak i sam onim čudnim pogledima i kritikama što mu na plažama ne oblacim majcu zar ne vidim da on nema pupak i da ima veliki ožiljak. Samo se osmehnem jer moj najveći ponos je njegov ožiljak.

Anđela Fuštić

KBTIM – Hvala ti mama Anđela <3. Hvala ti što si tako borbena i hrabra. Hvala ti što si na svet donela takvog borca i što si uvek čvrsto stajala iza njega. Lazare imaš neverovatnu mamu. Bog te blgoslovio i svu sreću sveta podario.

I napokon dolaze naponi, oko mene se skupljaju sestre, babica i doktorka i sledi: “ Vidimo kosicu, guraš na 3,4 sad“.

Ćao svim budućim mamama.


Za početak, moja trudnoća je bila jako mučna, kada to kažem stvarno tako i mislim. Povraćanje koje me pratilo do 6 meseca uz konstantne infuzije kako bih dobila što više vitamina. Zatim malo olakšanje, ali tu je gorušica i sve ostalo što ide uz 7,8 i 9 mesec.

Kada malo bolje razmislim, zaboravila sam brzo, jer na svu sreću drugih problema nije bilo. I da naglasim, ovo je moja prva trudnoća. Na redovnoj kontroli, u 39 nedelji, doktorka mi je rekla da sam otvorena 3cm, za mene je to bio šok zato što to nisam osećala, a ni zamišljala da će tako biti. Dogovorile smo se da porodjaj bude za 2 dana, u medjuremenu ako se nešto promeni da ja odmah krenem u porodilište.

Od toga dana pa naredna 2, ja naravno nisam mogla ni oka da sklopim, uzbudjenje, pakovanje stvari, sredjivanje bebine sobe i sve što ide uz to me je činilo uzemirenom, srećnom, razdrazljivom, ma 100 emocija…
Kada je došao dan za porodjaj, bila sam totalno izgubljena ne znajući šta me čeka, čuvši naravno više ružnih nego lepih stvari. Sada cu već naglasiti da bih moj porodjaj poželela svakoj trudnici.


U porodilište sam primljena u 7h, odradjeni su mi pregledi, klizma, a zatim u 8h primljena u boks i dobila indukciju. Moji bolovi nisu krenuli odmah, ali kako je prolazilo sve više vremena, bili su jači i intezivniji. Naglasila sam doktorki da ne bih epidural, ali ne znajući šta me čeka rekla sam da bude spreman pa ako zatreba da mi da… Naravno da mi nije zatrebao, jel inače imam veliki prag tolerancije na bol.
Svaki pregled bi bio sve bliži mom upoznavanju sa bebom, jer je otvaranje bilo i više nego brzo.

A onda opet kreće povraćanje, svaku moju kontrakciju pratilo je i povraćanje što sam i očekivala da će biti, jer više od pola trudnoće je bilo tako. I napokon dolaze naponi, oko mene se skupljaju sestre, babica i doktorka i sledi: “ Vidimo kosicu, guraš na 3,4 sad“.

Neopisiv osećaj, gurala sam iz sve snage ne bi li što pre držala bebu u svom naručju. Usledila je epiziotomija, i sledeći napon moja beba je bila tu. Neverovatno, plač a zatim na mojim grudima tišina i gledanje u oči bez treptaja, a ja… Ležim nepomična i obuzeta emocijama.
Da se razumemo, boli, ali ništa neiždrzivo, ništa što tera da padamo u nesvest i to sve bez epidurala. Naravno nije svaka zena ista, ponekad je bolje uraditi po svom osećaju, ali ja sam od prvog dana osećala da meni ne treba epidural, da to mogu sama i tako je i bilo.

Moj porodjaj je trajao 4 ipo sata, i to je nešto najlepše što mi se desilo u zivotu.

Hvala mami M.R. na divnom podeljenom iskustvu <3 Strah od porodjaja ne može biti jači od majčine ljubavi i želje za svojom bebom. Puno zdravlja sreće i ljubavi u daljem životu žele vam Klub beba trudnica i mama. <3

„Nekako me nameste i kažu guraj, ja pokušavam ali nemam snage. Ja kazem: „Ja ne mogu“ a doktor kaže: „Ko će ako ne ti?““ – priča mame naše male Martine koja nas je napustila

Kao sto sam obećala evo da napišem priču.

Po 3-ći put ugledala sam dve crte na testu. Mojoj sreći nikad kraja,a ujedno i ogroman strah. Kako će sve proci? Da li ću sada izgurati do termina? Stalno su mi se ta pitanja motala u glavi. Zakazala sam pregled kod mog lekara i potvrdio mi je trudnoću 5 nedelja + 3 dana. Odmah mi rekao strogo mirovanje i da verujem i mislim samo pozitivno, da ce gledati da izguramo do kraja.

Tu se malo smirila kad za par dana počnu bolovi u stomaku, odmah sam zvala dr. , kaže mi : „Dodjite da vidimo šta se dešava“. Odmah sam otišla na kontrolu ali sa strahom šta će biti. Sve je uredu sa bebom kaže al uključićemo inekcije progesteron, i za 2 nedelje kontrola. Polako su dani prolazili došla je 16-ta nedelja doktori kažu da obavezno moram kod genetičara zbog vaših zdravstvenih dijagnoza i zbog prošlog prevremenog porodjaja. Otišla sam i preporučili su mi amniosintezu. Odradila sam i to. Preostalo je čekanje da li je sve sa bebom ok. Najdužih par nedelja u životu. Zvoni telefon javim se i kažu: „Zovemo da vam javimo da je plod uredan.“

Počela sam da plačem od sreće ali strah idalje tu. Došla je i 25+1 nedelja i krenulo je olakšanje. Prošlo je najgore. Martina se rodila u 25+0 pa mi je sada malo lakše i molim Boga da izguram do termina. Dani sporo idu a ja već kao slon velika 😂. Kontrole na 2-3 nedelje, beba lepo napreduje. U 36-oj nedelji bio je ponedeljak, ja otišla na ctg kaže dr. imate kontrakcije al ništa strašno.

Sreda, mene počinje da boli jače al mislim u sebi ovo su lažne kontrakcije. Djavo mi nije dao mira… Pišem drugarici koja radi u Betaniji, šta da radim? Kaže mi dodji ja sam dežurna a i zbog prošlog prevremenog porodjaja bolje je da si tu. Ja razmišljam šta raditi jer imam još 3 nedelje do termina ali bolovi su prisutni. Rešim da odem. Prime me oko 1 ujutro i kažu mi: „Možemo vas staviti na indukciju al nećemo vi ćete se u toku dana poroditi. Daćemo vam bensedin da se smire kontrakcije i da zaspite“. Ujutru vizita, ctg, uz sve to redom a ja dobijem opet inekciju bensedina. Pitah zašto kaže sestra: „Ne znam tako piše da treba da vam damo“. Posle toga ustajem da prošetam al bolovi sve jači. Doktorka me pozvala na pregled i kaze: „Idemo u predporodjajnu salu“, ja već strah neki imam.

Sredila se, istuširala i jedna moja draga osoba koja radi tamo kaze mi: „Do 14h budi sredjena da te stavim u krevet pre vizite“. Došla vizita doktor me pregleda i dobijem 3 bensedin 😱 i kažu do 20h će te se poroditi. Bolovi sve jači a meni se spava. Došla oko 7h vizita da nas pregledaju pa otišli dalje u vizitu. Odjednom meni krenuo porodjaj. Zovem ih odmah su došli svi, pregledali me i kažu pravac sala, ali ja jedva ustajem nemam snage i spava mi se(od bensedina). Kažu mi: „Penji se i noge stavi gore“, hmmm a meni leva noga ne može gore 😔 ( leva strana – delimična paraliza tela). Nekako me nameste i kažu guraj, ja pokušavam ali nemam snage. Ja kazem: „Ja ne mogu“ a doktor kaže: „Ko će ako ne ti?“ Kada su videli da dobila 3× bensedin znali su da nemam snage ni ja a ni beba.

Dve sestre su laktovima skočile na stomak i izašao je moj maleni dečak. Otišli su da ga srede. Ocena 10-10, 3720gr. , 49cm u 19:21h, 37-ma nedelja. Kaže doktor 35-ta jel tako bese? Rekoh ne 37-ma ali ona izgleda kao da je 35ta. Naišla je doktorka što mi je rekla da ću se do 20h poroditi srećna što je zaista tako i bilo. 🙂

Kad su mi ga stavili na grudi rasplakala sam se jer je on tu samnom, diše sam 🙂. On je moja beba duga 🙂 Na čelu ima crvenu fleku, kažu da je to Andjeoski poljubac a ja sam sigurna da ga je to njegova seka a moj andjeo Martina poljubila.


Mamice samo pozitivno uvek razmišljajte i znajte da posle kiše uvek sunce dodje.

Mituša Marek – Peterova, Pavelova i Martinina mama <3

Priča koja vraća veru u dobre ljude: Mami Georgini, koju je suprug ostavio nakon što je rodila trojke da živi u trošnoj kući, pomoć samo stiže

Mami trojki Georgini Tešanović iz sela Jelava kod Loznice pristiže nova pomoć.

Akciji pružanja pomoći pridružila se i humanitarna organizacija iz Kanade.

„Ljudi iz ove organizacije uvideli su potrebu da pomognu ovoj ženi, prikupili su pet hiljada kanadskih dolara. Obezbedili smo joj belu tehniku, hranu za decu, garderobu“, rekao je Danijel Milojević, iz humanitarne organizacije „Tri prsta“ iz Kanade, za RTS.

Mama Georgina Tešanović dobila je i pravo na sve novčane podsticaje koje dodeljuju država i grad, a glavni problem njene porodice ostaje stambeno pitanje. Sa trojicom sinova živi u kući čije imovinsko pitanje nije rešeno.

„Ispostavilo se da kuća nije vlasništvo mog oca već njegove majke pa ima više potencijalnih naslednika. Kuća nije ni uknjižena, neki rođaci stvaraju male probleme. Videćemo kako će se to odvijati, nadam se da će se dobro završiti“, rekla je Georgina za portal „Žena“.

„Grad Loznica je na poslednjoj decembarskoj skupštini usvojio odluku o bespovratnom sufinansiranju kupovine za mlade porodice. Georgina upravo ispunjava taj profil i mi očekujemo da ona tokom marta meseca konkuriše na našem konkursu i da dobije određena sredstva na osnovu kojih može trajno rešiti svoje stambeno pitanje na zadovoljstvo svih nas“, izjavio je Dejan Stalović, gradski menadžer.

Za sufinasiranje kupovine kuće grad Loznica opredelio je iznos do 600.000 dinara.

Georgina je u septembru 2019. dobila trojke: Nikolu, Mateju i Mihaila, ali nije mogla bezbrižno da uživa u majčinstvu. Sedam i po meseci nakon rođenja sinova, decu i nju ostavio je njen nevenčani suprug. U odgajanju beba pomaže joj sada sestra i dobri ljudi, a iako problema ima, kada joj se njeni dečaci osmehnu, kaže da zaboravi sve muke.

Georgina Tešanović sa tri bebe i mlađom sestrom (23) živi u trosobnoj kući, soba u kojoj borave nedavno je renovirana.

Georgina je sinove dobila nakon trogodišnje borbe za potomstvo koju je započela nakon što je upoznala bivšeg partnera. Želju da se ostvari kao majka otežavali su, kako nam otkriva, hormonski poremećaj i policistični jajnici.

„Ostala sam u drugom stanju nakon prve vantelesne oplodnje kojoj sam se podvrgla na klinici u Novom Sadu. Izgubila sam bebu u šestoj nedelji trudnoći, a onda sam godinu dana kasnije ponovo otišla na vantelesnu oplodnju. Doktorka je uzela tri embriona kako bi se povećala šansa za začeće i sva tri su se primila. Nikada nisam verovala da ću ja dobiti trojke“, rekla nam je mama koja je zbog visokorizične trudnoće od aprila do jula bila na GAK „Narodni front“ u Beogradu.

„Bebe su po rođenju smeštene na Institutu za neonatologiju gde su bile sve dok nisu dostigle kilažu od dva kilograma“, nastavila je Georgina i poručila da su prvi meseci nakon porođaja bili i najteži.

„Bivši suprug je mislio da mogu sve sama, a da nije bilo pomoći drugih, ne bih uspela. Kada su dečaci napunili tri meseca, rekao je da želi da ode i da on nije ni prvi ni poslednji. Molila sam ga da ostane i pristao je, ali se i dalje odvajao od nas. Prolazilo je i pet dana, a da nije ulazio kod dece, nije me ni pitao kako živimo“.

Kada joj je suprug koji je po zanimanju vozač kamiona, naredni put saopštio da ih napušta, poručila mu je: „Ako odeš, kraj je“. I tako je i bilo. Ali Georgina ne žali. Da je drugačije, bilo bi više štete nego koristi.

„Ljudi sa strane više donose deci nego on, smatra da možemo da živimo od roditeljskog i dečjeg dodatka. Donosi nam i on novac, ne mogu da kažem drugačije, ali onoliko koliko on smatra da je dovoljno. Ipak, da ne bude da previše loše pričam o njemu, ipak je on otac dece“.

Ponosno je istakla da joj mlađa sestra ogromna podrška:

„Da nije sa nama, ne bismo sada ni mogli da obavimo ovaj razgovor jer ona pazi na bebe. Sa nama je dan i noć. Pomaže mi otkako su se dečaci rodili“.

Georgini ima i stariju sestru koja se udala i živi sa novom porodicom, a do pre samo nekoliko godina ona je bila staratelj mlađoj – sve do njenog punoletstva.

„Otac nam je bio alkoholičar i nije brinuo o nama. Odgajila nas je majka koja nas je 2013. napustila. Sve tri smo radile da bismo se izdržavale“, otkrila nam je Georgina čije su se sestre izborile i za obrazovanje pa su završile Turističku odnosno Pravno-birotehničku školu.

„Nisam zamišljala da ću sama odgajati decu. Kada sam rešila da počnem sa vantelesnom oplodnjom, smatrala sam da ćemo suprug i ja brinuti o bebama. Na početku veze ispričala sam mu o svojim zdravstvenim problemima…. Inače sam dugo maštala da postanem mama. Teško jeste, ali kada legnem sa svojim bebama, kada uđem u sobu, a oni mi se osmehnu, zaboravim na probleme. Srećna sam. Doći će i za nas bolji dani“, poručila je.

Izvor: https://zena.blic.rs/

„Dolazi još jedan doktor, vidim ga kroz maglu kako priča sa svojim kolegom i čujem viku „Dajte brzo vakum““

Ćao drage žene, majke, trudnice.
Drago mi je što mogu sa vama da podelim svoju priču.

Termin mi je bio 26-og septembra. Na dan termina ostavili su me na odeljenje da bi pratili CTG dva puta dnevno ali nije bilo kontrakcija.
U nedelju 4-og oktobra rešili su da mi izazovu porodjaj, izabrala sam prirodnim putem jer je doktor rekao da nema nikakvih problema, da nema potrebe za carskim rezom jer imam dosta široku karlicu.

Uključili su me na indukciju u 10:55h nisam osećala bolove ali sam se otvarala. U 14h su mi krenuli blagi naponi koji su se pojačavali veoma brzo i već u 14:30h nisam mogla da izdržim napone pa su me prebacili u salu za porodjaj.
U 15h mi probuše vodenjak, naponi su bili toliko česti da mi se činilo da imam vremena samo da udahnem i odmah kreće sledeći napon. Doktor, sestre, babice, svi su oko mene, pričaju nešto ali stručnim nazivima koje ja ništa ne razumem. Razumela sam ih jedino kada su rekli da beba nije zarotirana za porodjaj a za carski rez je već bilo kasno. Gubim snagu skroz, uključuju me na kiseonik, ne mogu da udahnem lepo koliko sam malaksala ali kada krene napon ne znam odakle crpem snagu i nastavljam da guram, naravno neuspešno. Dolazi još jedan doktor, vidim ga kroz maglu kako priča sa svojim kolegom i čujem viku „dajte brzo vakum“. Kreće napon, jedan doktor mi leže na stomak i pritiska na dole, babice i sestre mi pričaju „sad najjače što možeš“ bodre me. Krećem da guram, drugi doktor pravi rez i vakumom izvuče bebu u 16:30h. Osetila sam olakšanje i toplotu, pogledam babici u ruke a ona drži moju bebu tešku 3.490gr dugu 54cm, moju jaku devojčicu, nisam je ni dodirnula odmah su je odneli od mene.

Kristina

Mislila sam da je sve gotovo ali čujem sestru kako kaže doktoru „ona mnogo krvari“ doktor prilazi zabrinut, meni kaze da se opustim i ne brinem, a ja vidim njega da je preplašen dok traži odakle toliko krvarenje. Grlic materice mi je pukao od vakuma a posle nekih sat-sat ipo vremena je završeno svo ušivanje. Sledećeg dana dolazi pedijatar pored mog kreveta i kaže da će moju devojčicu morati da šalju za Niš jer nije mokrila uopšte od kako se rodila. Teško mi je, plačem, molim Boga da mi dete bude dobro, da mokri, da mi je donesu, da je uzmem u naručje, da je poljubim da osetim njen miris. Ulazi babica u sobu u kojoj sam bila, pogledala me je, nežno se nasmejala i rekla: „Vaša hrabra devojčica je upravo namokrila pelenu“. Posle nekih sat vremena mi je donela bebu,i to je bio naš prvi susret gde sam mogla da poljubim i uzmem u naručje svoju Kristinu.

Oporavak od porodjaja mi je bio veoma težak. Ovo je moje loše iskustvo ali i pored tog lošeg iskustva želim da imam još dva deteta, nadam se da će porodjaji da budu bolji i lakši jer gore od ovog valjda ne može da bude 😊

Mama Valentina iz Aleksinca

P.s. Draga mama izborila si se kao lavica i pokazala si kakav si junak. Drago nam je da te loše iskustvo nije poremetilo u planovima za višečlanom porodicom. Želimo ti svu sreću sveta kao i malenoj Kristini.

„Šalju me kući ali uz mnogo jaku odgovornost da ne smem da se pomerim iz kreveta. Rekla sam sebi: „Ti to moraš“. „

Svoju sreću sam upoznala s svojih nepunih 18 god.

Veza nam je bila kratka i rešila sam da što pre uplovimo u bračne vode i da živimo zajedno . Naravno odmah smo želeli bebu. Ostala sam odmah trudna, i dobili smo našeg sina 13.11.2013 .

To je bio naš uspeh, naš život, bilo nam je prelepo. Kako je on rastao želeli smo i drugu bebu pa posle 4 god. saznajemo da dobićemo još jednu bebu. Veoma različite trudnoće, prva za poželeti. Nadala sam se da će tako biti i u drugoj ali ispostavilo se da nije bilo tako. Od samog početka muke, plod jako nisko, svaki mesec bolovi u donjem delu stomaka, osećala sam se grozno i sve me bolelo.

Uvek kada odem kod lekara on mi kaže „Nije to ništa, samo odmaraj“. Ali bila sam dosta aktivna, kao što svaka majka zna, moramo se posvetiti i prvom detetu ali i svakodnevnim obavezama. Ušla sam u 6-ti mesec, toga dana 10 .04.2017. celog dana bilo je sve super. Popdne smo bili u šetnji, lepo vreme proleće ,ali ja počinjem da osećam jake bolove u predelu kičme i stomaka ali ajde izdržacu.


Stižemo kući, legli smo, odjednom još jači bol. Ustajem iz kreveta idem do kupatila a oko mene mnogo, mnogo krvi. Zovem supruga i pamtim svoje reči: „Izgubili smo našeg sina“, suza suzu stiže, oboje plačemo. Odlazimo do bolnice gde mi kažu: „Oprosti se od bebe a i za tebe nismo sigurni da li ćeš se izboriti“ . Sreća u nesreći šalju me vozilom hitne pomoći za bolnicu u Nišu.

Tamo milion doktora oko mene, neznam šta mi rade, a ja samo u jednu tačku gledam i ne trepćem, osećam te malene jake i snažne udarce u stomaku koji mi daju snagu da se borimo. Ostajem u bolnici, sva sreća beba je dobro. Celu noć infuzija, injekcije da se spreči porodjaj .

Dolaze ujutru lekari, dijagnoza „placenta previa“,i samo mi kažu izdžaćete vi, jaki ste, a ja plačem i kidam se. 10 dana u bolnici samo infuzije, lekovi a krv konačno staje. Šalju me kući ali uz mnogo jaku odgovornost da ne smem da se pomerim iz kreveta. Rekla sam sebi: „Ti to moraš“. Ipak je drugačije kući, tu su mi svi, a moj stariji sin samo ponekad mi pridje i kaže a ko će mene sad da kupa, a ko će da me vodi na igralište.

Samo stisnem zube. Bili smo svi jaki, moramo da izdržimo da dobijemo još jednog batu, da budemo srećna porodica. Naredna 3 meseca samo krevet i povremeni odlazak na kontrolu pod velikim rizikom. Sve smo to uspeli neznam ni ja kako, bilo je teško ali uspela sam da udjem u 9-ti mesec i 3 jula rodim carskim rezom mog malog borca Pavla teskog 2.850 i 49cm .

Taj osećaj da sam uspela da konačno držim u rukama moju bebu koji je dobio ocenu 10 na rodjenju bio je pravi borac zajedno sa mamom. Vreme prolazi, on sada ima 3 god. ali uvek me sećanje vrati na taj datum i nikada ga nećemo to zaboraviti .

K. P.

Bravo za mama , velika borba vredna truda. Neka vas svuda sreca prati gde god krenuli.

Inace sve o „Placenta previa“ mozete procitati ovde: http://www.mojklub.net/placenta-previja-placenta-previa/

„Tada je bilo 12h. Prilazi doktor, sestra mi kvasi lice, i u tom trenutku kada je naišao bol ja sam tako jako gurnula da su odmah glava i ramena izašli.“

Ćao drage mame,trudnice.

Grupa Klub beba trudnica i mama je divna i želela bih da podelim svoju priču sa vama.

19 godina mi je bilo. Udala se i odmah zatim ostala trudna. „Omaklo se“, haha. Trudnoća uredna, redovne kontrole. Kažu oni meni beba je skroz sitna, lako ćeš se poroditi. 5-og avgusta mi je bio termin.

Prošao je taj 5-ti. Ništa se ne dešava. Bila na kontroli kažu mi sve je uredu, beba samo što nije. 9-og avgusta uveče počne da me bolucka stomak pomalo. Hajde ja kontam radila sam nešto, pa zbog toga. Oko 1 sat posle ponoći baš me jako zabolilo, preznojila sam se. Budim muža, spremamo se i krećemo u bolnicu.

Pregleda me doktor, sve je ok, otvorena 3 prsta, neću ja kaže doktor do ujutru. Hajde smeste me u sobu, pokušavam da malo zaspim. Oko 3h ujutru počne stomak da me tako jako boli, da ne mogu više iždržati. Zovem sestru, kaže ona neće to još. Vratim se u sobu, ma dzabe boli pa boli. Hajde šta ću, lezi, hodaj. Oko 5 i 30 dolazi sestra, da mi radi klizmu. Ja već preplašena.

U 6h ujutru me vodi u salu i priključuje mi indukciju na već moje uzasne bolove. E tada zene moje, počinje moja muka. Tako sam nepomično ležala na tom stolu, pod uzasnim bolovima do 12h popodne. Dva puta gubila svest. Probušili su mi vodenjak u 9h. Beba kreće a ja nisam otvorena da bi ta „sitna“ beba kako su mi i rekli prošla. Ne smem da dam napon, ako krene ugušiće se. Ne moze proći. Ja mu govorim: „Doktore ne mogu više izdržati. Umrjeću, nemam snage, vodite na carski.

Kaže on: „Ne može na carski“. Nastavlja se moja muka. Kaže on meni: „Beba ako krene sad, nema kud da prodje,umrjeće“. Ja ne znam više dal mi je teže slušati njega il trpiti bolove. Osjećam da gubim snagu, predajem se, nemam više snage ni da dišem. Tada čujem doktore kako govore: „Moramo nešto da uradimo podhitno, ona nam se gubi“.

Tada je bilo 12h. Prilazi doktor, sestra mi kvasi lice, i u tom trenutku kada je naišao bol ja sam tako jako gurnula da su odmah glava i ramena izašli. I samo sam osjetila kada me je sjekla, i kad je beba izašla. Samo sam rekla Allahu fala ti, ti si Veliki. Nek mi je živa i zdrava, al ja sam završila. Nikad više roditi necu. Posle toga ide šivenje. A o oporavku ću vam drugi put.

Inače beba je imala 4 i 350 a bila duga 57cm. Sitna beba 😆🤣

I nikad ne recite nikad. Sad imam sina od 3 mjeseca, i nisam ni osjetila bol ama nijedan. Za 3 sata sve gotovo. Bez sječenja. Nek Allah da svakoj da se porodi kao ja sa njim.

Mama Merima Hajrudin Asceric

P.S. Ono što žena moze izdržati niko ne može! Bravo mama ti si još jedan heroj! Želimo vam svu sreću sveta a dečici bežbrižno i srećno detinjstvo.