,,Ovo neće biti tekst o tome kako sam se borila sa postporodjajnom depresijom jer internet je pun simptoma i načina borbe sa istom. Ovo će biti tekst o tome kako sam spriječila da mi se isto ponovi posle drugog porodjaja.“

Odlučila sam da vam napišem o mojoj borbi sa postporodjajnom depresijom. Ovo neće biti tekst o tome kako sam se borila sa postporodjajnom depresijom jer internet je pun simptoma i načina borbe sa istom. Ovo će biti tekst o tome kako sam spriječila da mi se isto ponovi posle drugog porodjaja. Znam da će mnogi od vas biti skeptični i možda neće vjerovati da je tako nešto moguće spriječiti ali meni je uspjelo, opet to sam ja, svi smo različiti i svi imamo svoje načine kako se nosimo sa tim stvarima koje nisu ni malo lake ni bezazlene. Ovo je moj način


Prvi put sam ostala u drugom stanju kada sam imala 20 godina, dakle pre 15 godina, trudnoća je protekla što bi se reklo školski, porod za prvorotku kažu brz i lagan, ako mene pitate mislim da me tada slomio odnos doktora prema meni, vrlo sraman, neprofesionalan i ponižavajuci, na žalost i danas imamo porodilja koje se susreću sa takvim groznim ponašanjem medicinskog osoblja što je za svaku osudu, ali to je neka druga tema.

Bilo kako bilo moj sin se rodio živ i zdrav, ja presretna, posle dva sata provedena u sali prebacuju me u sobu i sestra mi je dodala sjećam se plazmu i sok, pojela sam malo i osjetila nekakav čudan val tuge koji me odjednom preplavio i počela sam plakati…. Nisam prestala mjesecima, plakanje i nespavanje su me bukvalno uništavali, svakodnevno. Ono što je tragično u svemu tome je što nisam znala šta me snašlo, nisam znala ništa o postporpdjajnoj depresiji, a niko od doktora nije imao volju ili želju da se pozabavi time i pomogne mi na bilo koji način, podršku tadašnjeg supruga nisam imala, imala sam samo svoje tetke ali u tom periodu sam bila toliko zatvorena da sam malo o tome pričala, zapravo nikako, borila sam se sama sa svim tim meni potpuno nepoznatim stanjem, da, izabrala sam najteži način.
Jedanest ili dvanest godina kasnije u drugom braku nisam lako ostala trudna, imala sam jedan pobačaj u ranoj trudnoći i 8 mjeseci kasnije sam ponovo ostala u drugom stanju. Prvi mjeseci trudnoće , briga da se beba fino razvija a onda od 7 mjeseca javlja se strah od poroda i depresije koja me pretpostavljala sam vreba i čeka. Moju doktoricu sam upoznala sa svim što se dešavalo ranije i pomogla mi je da u Banja Luci nadjem dobru doktoricu koja će me poroditi kako sam mislila uz epiduralnu anesteziju pa kako neće biti bolova i trauma na porodu tako neće biti ni depresije mislila sam ja

Sve je išlo po planu, porod je bio indukovan jer moj sin nije želeo napolje Porodila sam se bez epiduralne brzo i lagano, prebačena sam u sobu, prvi dan nisam mislila o depresiji, uživala sam sa bebom, drugi dan takodje ali tog drugog dana uveče počela sam da osjećam da dolazi ta tuga koje sam se najviše plašila, to je grozan osjećaj, mogu slobodno reci odvratan, nešto što vas obuzima i parališe vas, nemate snage da to spriječite. Ovaj put sam znala šta to znači, bila sam spremna iako sam mislila da će proći bez toga ali očigledno neće moći, e pa vrijeme je da se suočimo pomislila sam i odmjerimo snage. Ustala sam i otišla u kupatilo, koje je bilo vrlo lijepo i pristojno uredjeno, stala sam pred ogledalo i rekla sam sebi ovako: “ Sada ćemo ja i ti porazgovarati. Svjesna si da ako sada počneš plakati nećeš se zaustaviti mjesecima, nećeš spavati ni jesti, bićeš kao biljka i pitanje je da li ćeš uopšte ovaj put preživiti, mislim da ovaj put to sebi ne smiješ dozvoliti, budi jaka, ako već moraš da dozvoliš depresiji da te ulovi neka to bude kod kuće, kada budeš na svom terenu okružena svojim ljudima, ne ovdje, ovdje si zatvorena i to će sve situaciju samo pogoršati.

Misli na ove žene koje su ovdje došle da rode svoje mrtve bebe, misli na njihov bol, misli na one žene čije su bebice na inenzivnoj njezi i svaki put kada se vrata sobe otvore one očekuju najgore vijesti iako se nadaju najboljima, misli na njihov bol, sramota je da te vide da plačeš, pitaće te zašto plačeš a šta ćeš ti njima reći, ti si rodila zdravu bebu, ti si zdrava i nedopustivo je da sada upadneš u sav taj bol, nećeš i tačka“
Ljutito sam izašla iz kupatila kao da sam upravo tamo ostavila jednu losu osobu kojoj sam konačno rekla sve šta joj sleduje, zatim sam sjela na svoj krevet i ne mogu reći da sam osjetila ogromno olakšanje ali dovoljno da zaustavi suze i smanji tugu bar privremeno.

Za vrijeme boravka u bolnici još sam jednom imala potrebu na kratko sa sobom porazgovarati
Kada smo došli kući nije bilo ni traga tuge u mojoj duši već samo beskrajna sreća kako i treba da bude. Od tada je prošlo tri ipo godine.
Drage moje terapiju razgovora lice u lice sa samom sobom koristim i danas u nekim situacijama djeluje, bar kod mene.
Želim trudnicama laganu i bezbrižnu trudnoću i što lakši porod, a svim mamama da uživaju u svakom danu sa svojom dječicom jer kakav god dan nam bio na kraju nam ostaje samo da se zahvalimo Bogu što nam je dao priliku da se ostvarimo u najljepšoj ulozi i uspješno savladamo sve izazove na tom putu da naša djeca jednog dana budu dobri ljudi, što je na kraju pored zdravlja i najbitnije!


Toliko od mene, sve vas puno pozdravljam

Hvala našoj članici Indira Celović Mustafić na izdvojenom vremenu i podeljenom iskustvu koje će našim ostalim članicama sigurno značiti ukoliko se budu našle u sličnoj situaciji.

„Došao je i taj momenat kada su me porodili, bebu su umotali, prineli da je poljubim i odneli na dečiju hirurgiju gde su trebali da ga operišu“

GASTROŠIZA!!! Odakle početi… Iako sa prvim i drugim detetom nisam radila dabl test sa trećim odlučim da uradim jer je besplatan. Pošto je trebao svež nalaz ultrazvuka odem kod Matijaševića, to je privatna klinika. Na ultrazvuku doktor primeti da su bebi creva van i hitno me uputi u Nišku bolnicu, da potvrde njegove kolege i ako je tako da mi urade abortus.

Zbunjena misleći da je doktor ludi starac odem do bolnice kad dr.Antić potvrdi to i zakaže mi konzilijum za abortus. Suprug i ja tužni i nesrećni ne znamo šta ćemo uputimo se u Polikliniku Panajotović dr.Verica nas primi. Potvrdi ona stanje ali nam uliva malo nade kako se to može operisati po rodjenju i da to rade u Beogradu… Pošto je već bio mrak više nismo imali gde mi odemo kuči.

Celu noć sam na internetu tražila o toj anomaliji zvanoj Gastrošiza. Sutradan idem, radim dabl test i u medjuvremenu zovem BG da proverim da li rade to po rodjenju beba i koji bi mi uput trebao. Oni mi kažu kako mi u Nišu imamo odlične dr i da to možda može i tu da se uradi, ako ne onda da mi daju uput za BG. Odemo mi do dečije klinike u Nišu gde doktor ne može da veruje da su mi savetovali abortus i kaže: „Idite vi kod njih oni moraju da pozovu nas jer mi ništa ne možemo dok se dete ne rodi.“ Muž i ja odlazimo u Niško porodilište tražeći dr.Žanu jer smo čuli da se ona bavi patologijom trudnoće. Prima nas dr Žana, po njenom to i nije tako strašno, ja govorim da ne želim abortus, ona saziva još neke doktore i oni podpišu svi da su videli i šta su videli i kažu mi šta i kako može da se desi.

I tako ja iz meseca u mesec išla sam na uz u bolnicu kod dr .Dragane jer ona je glavna za patologiju trudnoće a dva uz je prisustvovala i načelnica sa dečije klinike radi upoznavanja sa slučajem i zakazivanja operacije. Plan je bio da me porode na carski i da oni odmah nakon toga preuzmu bebu i operišu. To su bili teških i neizvesnih 9 meseci. Beba se lepo razvijala, radila sam i aminosintezu da se isključe druge anomalije i defekti i tako došla do 9.meseci.

Zakazu mi carski 10 dana pre termina. Odlučim se ja za spinalnu anesteziju da vidim moje čedo. Došao je i taj momenat kada su me porodili, bebu su umotali, prineli da je poljubim i odneli na dečiju hirurgiju gde su trebali da ga operišu. Tu sam negde i zaspala, budim se u šok sobi gde već razgovaram sa suprugom koji je bebana video. Reče mi da će operacija da traje do 5-6 da je problem jer se nagutao plodove vode pune fekalija….Tu sam se već mnogo uplašila ali nema suza. Uveče saznajem da je operacija uspešna ali problem je što su mu pluća i zeludac puni te plodove vode, aspiriraju ga, diše pomoću aparata.

Ne znam kako sam preživela ta dva tri dana… Uglavnom kreće sve na bolje , antibiotici deluju, pluća i želudac se čiste od plodove vode, pokušali su da mu isključe aparate ali se umorio i onda su ga vratili ponovo na njih. Kada sam ga prvi put nakon 4 dana videla mislim da je to bio moj najsretniji dan. Prodje 6 dana mene odpustiše kući, on je polako napredovao, ja sam odrzavala laktaciju i očekivala kada će da mi kažu da ga počnem dojiti.

Jedan dan sam provela kući, sutradan idem da ga posetim kad oni govore mozete doći, leći u bolnicu i da se izmuzavate i nosite mu mleko. Bila sam presrećna, otišla kući, spakovala se i došla. Taj dan nije pio mleko već laktozu i prvi put sam ga držala onako s rukama unutar inkubatora i hranila. Mnogo je plakao pa sam ga i uspavljivala. Čeka se prva stolica i bukvalno smo se Bogu molili samo da se iskaki, jer je bilo jako bitno da creva prorade ipak su svih 9 meseci bila u vodi. Sutradan je počeo da pije moje mleko ali po malo. 30 ml pa 40ml pa 50ml i napokon je imao i prvu stolicu u toku noći. Mislim da zbog uzbudjenja nisam mogla ni da spavam.

Napokon je izvadjen iz inkubatora i trebali su ga prebaciti kod mene u sobu, ali pošto je bilo virusne dece nisu da ne bi pokupio neki virus. Tako smo se družili dva dana, na tri sata sam nosila mleko, hranila ga, držala da podrigne i uživala u vremenu provedenim sa njim. Peti dan su ga doneli u sobu kod mene i više nije morao da pije iz flašice. Mogao je da doji koliko mu je volja. Uživali smo…

Pušten je kući i sve je hvala Bogu u najboljem redu. David sada ima 2,5 meseca i mnogo lepo napreduje, ožiljak nema ali izgleda kao da ima pupčanu kilu mada kad napuni 2 godine dr je rekla da će to da mu sredi.

Hvala mama Biljani na podeljenom iskustvu o njenoj trećoj trudnoći. Izborila se za sebe i svoje dete kao brava lavica! Davidu i njegovoj porodici želimo sve najbolje i da ih uvek i svuda sreća prati jer sreća prati hrabre!

OTVORENA PRVA KANCELARIJA KLUBA BEBA TRUDNICA I MAMA

Udrženje Klub beba trudnica i mama dobilo je svoju prvu kancelariju koja se nalazi u ulici Generala Milojka Lešjanina 65a na oko 500m od centra grada.

Udrženje Klub beba trudnica i mama dobilo je svoju prvu kancelariju koja se nalazi u ulici Generala Milojka Lešjanina 65a na oko 500m od centra grada.

Kako kaže predsednica udruženja radilo se vredno pune tri godine dok se sve oformilo.

Podsećamo ovaj Klub je nastao 13.10.2016. na društvenoj mreži Fejsbuk,a onda je otvoreno udruženje 15.12.2017. a zatim je i nastala još jedna kompanija KBTIM osnovana aprila 2019.

Kancelarija KBTIM

Iz udruženja kažu da im je ova godina bila veoma uspešna pored nove firme,otvorili su filijale u čak 10 gradova,ima ih u Vojvodini,u centralnoj i južnoj Srbiji ali da ih manje ima na zapadu Zemlje, i trude se da krenu sa realizacijom aktivnosti i pomoći majkama i trudnicama i u tom području.

Na pitanje medija šta nam još novo sprema ovaj Bebeći klub,kazali su kratko i jasno da će postaviti tabelu na ulaznim vratima njihovih prostorija jer će se svakog dana dešavati neke aktivnosti,a i sto tako i redovno obaveštavati svoje članove putem društvenih mreža.

Najavili su skup za roditelje 13.10. u Simfonisjkom orkestru od 11 sati,na kojem će slaviti svoje postojanje treće godine,i uz to dodaju da će krajem oktobra početi školica za bebe u kancelariji Kluba,dok će školica za trudnice raditi uporedo.

Predsednica udruženja Klub beba trudnica i mama Melisa Osmanović

Predsednica udruženja Melisa Osmanović, apeluje svim trudnicama i mamama da posete kancelariju svakog radnog dana od 12-20 casova i informisu se o njihovim pravima,benefitima i osnovi Kluba.

Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

Zdravo, želela bih da podelim moju priču iz sale sa vama…
Porodila sam se pre pet meseci, hvala Bogu devojčica je živa i zdrava.
Subota na noć ja trčim u vc na svaka dva minuta, a taj dan krečili sobu za bebu, ja ceo dan hodam kao patka… Deset sati uveče mi krećemo. Na pola puta počinju bolovi na pet minuta. Stižemo u bolnicu, ajde na pregled 4 prsta otvorena. Kaže sestra mom mužu: „Idite po stvari biće to večeras. On onako zbunjen pita: „Šta večeras?“, kaže mu sestra: „Porodiće se večeras“. On od šoka seda na stolicu i počinje da igra igricu 🙂

Ajde ti polako u sobu, kad te budu držali bolovi dva-tri sata na pet minuta ti zovi. Tri ujutru ja više ne mogu da izdržim bolove budim sestru, vodenjak počinje da curka. Idemo da me klistiraju pa u salu, opet nije dovoljno, otvorena 6 prstiju. Sestre guraju ruke dole koja kako stigne a meni mrak na oci. U celom tom bolu setih se jedne mame koja reče guraju ruke ko kako stigne kao da je tombola 🙂

Ja već ne znam gde bijem, pola šest ujutru meni babica kaže šetaj ja idem da popijem kafu i ostaviše me samu. Već mi se vrti u glavi, malaksala od bolova. U sedam sati bolovi već polako posustaju. Samo što nisam zaspala, beba pobeže visoko. Dolazi jedan doktor skida ostatak vodenjaka i ode da preda smenu a ja ostah na stolu da čekam i vrištim od bolova. Dolazi babica sa drugim doktorom u 9 i on počinje da se dere na mene. Pritom stolovi za porodjaj kao u 15-om veku ravni. Babica viče: „Vuci noge ka sebi i guraj“ a doktor se nalegao na stomak kao da je vreća za skakanje. Još viče: „Ako ne slušaš ostaviću te da čekaš dok ne prodje vizita“. Meni prvo dete, nemam pojma šta da radim izbezumljena od bolova.

Divota, ide cepanje pa tek onda epiziotomija, doktor ušiva i viče na mene kako ništa nisam slušala, još viče pun sebe: „Stavi te ruke na grudi jesi li razumela?“ Kao bez duše, kao da nismo ljudska bica. Prošlo je sve nekako ali dete ne diše odmah, prodisala je posle minut. Usput su uspeli da joj slome ključnu kost, dan ipo je bila na kiseoniku a tek sutradan sam je videla.

Izlazimo iz bolnice doktor nije hteo ni da nas pogleda, i bolje što nije. Pretegao konce, tri dana kući dušu isplakah. Ne mogu da se pomerim, ne mogu da legnem, ne mogu da ustanem, odlazak u vc ne moguca misija. Na kraju završim na odeljenju jer su konci počeli da se izvlače a zagnojila rana. Preplakala sam put do bolnice, sreća pa doktorka koja me je primila maksimalno je bila razumna i nežna. Skinula mi je konce i dala gomilu lekova, ja ko nova, marširam iz one sobe…

Hvala Bogu sve je to prošlo, zato drage moje ako imate preko nekoga, pažljivo birajte doktora (nazalost danas sve ide preko veze). Ja nisam imala tu mogućnost, a da jesam sigurno bih birala dr. Natašu. Ovim putem joj kažem: „VELIKO HVALA SAMO NA RAZUMEVANJU I PAŽNJI. NEKAD JE SAMO TO ONO ŠTO NAM TREBA, MRVA RAZUMEVANJA“.

„Naša devojčica Jovana sada ima dve godine i pravi je andjeo“

Sledi nam nastavak priče o našoj maloj herojini Jovani Roškar koja je rodjena sa 29 cm i 550 grama u 23. nedelji. Mama Jelena nam je ispričala kako teče oporavak male Jovane i sa kojim se sve problemima suočava da bi svom detetu obezbedila svu adekvatnu negu i lečenje.

Da se podsetite priče idite na:

Jovana je nakon dugih 135 dana provedenih na neonatologiji zamenila toplim domom, ali nazalost ne svojim. Kako je prevremeni porodjaj bio baš preran čak u 23 nedelji bojala sam da se vratim u malom mestu gde živim jer sam verovala da nemaju sve potrebne aparate za lečenje deteta. Takodje ne verujem ni da su se susretali sa decom koja su rodjena pre 30 nedelje. Unajmili smo stan u Bg, kako bi nam sve institucije bile na dohvat ruke i za loše stvari. Ubrzo smo počeli ds tragamo za fizijatrom. Dobili smo preporuku da idemo privatno u NS , ne želim da imenujem dr. koja je zarad svog ličnog profita postavila dijagnozu početak cerebralne paralize usmeno a ne pismeno gde lečenje 15 dana košta oko 900e plus stan.

Izlazim sva uplakana, 15 noći nisam spavala ne zato što sam se bojala dijagnoze već što nisam verovala u nju. Odlazim u državnu bolnicu Klinika za rehabilitaciju kod Dr. Miroslava Zotovića u Bg i na šalteru plačući molim za termin i pregled kod najboljeg dečijeg fizijatra dr. Danijele Vukičević i objašnjavam da nemamo uput i da nam ga neće dati sigurno naš fond. Socijalni radnik je bio trenutno tu, odvodi me odmah kod dr. , usput me upita gde je beba? Govorim u autu, idemo po bebu i idemo na pregled.

Ulazimo kod dr. ona pregleda već jednu bebu. Govori mi da raskomotim bebu. Prilazi joj i kroz igru pregleda. Pogleda u mene i pita: „Šta hoćete da čujete?“ Kažem: „Dr. samo istinu ma kakva god da je.“ Vaše dete je hipertono, mora mnogo da se vežba sa njom i radi, ali vaše dete će prohodati pitanje je kada i sa koliko meseca. Predlaže hospitalizaciju za šta se slažem ali naravno mi nemamo uput i teško ćemo ga dobiti. Uz pomoć tima i doktorksog dopisa i natezanja dobilo smo uput i ležali.

Mala je počela da vežba sa 8 meseci od rodjenja, a pustila samostalne korake sa 18 meseci. Vežbala je svakog dana u klinici, i 3 puta nedeljno privatno. Rezultati su bili vidljivi. Kako je vreme odmicalo ponestajala je i naša finasijska situacija i morali smo da se vratimo u našem rodnom gradu. Termine ne možemo da dobijemo u najvećem kliničkom centru gde imaju svo stručno osoblje, znanje i preglede. Nakon 1 rodjendana do sada možda smo obavili 2 ili 3 , a trebalo je minimum 10 ili 15, jer dete treba da se prati na svim poljima. Ostao je problem sa strabizmom koji je i vertikalan i horizontalan i koji zahteva i operativno lečenje i nošenje flastera i naočara svakog dana.

Treći put se odlaže operacija očiju jer dete ima povećane parametre leukocite i trombocite na koje niko ne reaguje, a anesteziolog ne pristaje da odradi operaciju jer dete nije spremno za intervenciju. Juna meseca 2019. godine mojoj Jovani počinje da gnoji prst desne šake. Obraćamo se odmah dr. hirurgu na šta nam on govori ništa strašno rešiće se, bez da predloži da se uradi bris rane itd. Nakon nedelju dana kreće da gnoji 2 prst, ista priča. Detetu istisnu gnoj bez anestezije ili icega na živo. Sva očajna kontaktiram par doktora u Bg i zamolim za pregled i mišljenje.

Odlazimo u Bg na šta nam kažu pratićemo do kraja godine stanje. Ako nastave da gnoje doćićete da zaseda konzilijum kako bi se detetu skratili prstići. Posle dva meseca stanje sa prstićima je mirno. Kreće problem gde nam kažu da mala mora raditi sa defektologom a termina nema, po proceni dr. mala ima motoričko kašnjenje oko godinu dana na osnovu igre deteta a ne na osnovu parametara. Čekamo na pregled još uvek i možda i dobijemo adekvatno lečenje…

Sledeći i ništa manji problem su česte respiratorne infekcije jer naravno pluća su nezrela i jako osetljiva. Naša borba traje i trajaće jos dugo dok mala ojača, sazru njeni organi. Naša borba neće prestati nikada, jer mi hoćemo da budemo kao svi naši vršnjaci i da ih pratimo u svemu.