Arhive kategorija: Dete

Defektolog otkriva značaj dnevnih rutina kod dece: „Rutina nije sama sebi cilj već podstrek na delovanje“

Zamislite da vaše dete nema ni jednu rutinu u toku dana. Kako bi izgledao taj dan? Dnevne rutine su od velike važnosti za razvoj deteta.

Mozak ima potrebu da beži, odustaje čim postane teško, menja fokus jer pažnja skače poput majmuna. Da li na taj način možemo stvoriti zdrave navike, doslednost, samokontrolu u ponašanju, odgovornosti, sigurnost, a ove osobine su potrebne za uspešnu socijalizaciju – za sajt Trudnoća i zdravlje piše Olivera Vilimanović, Master defektolog.

Uspeh dolazi kada se istraje na teškoći
Treba znati da mentalna disciplina koja uključuje rutinu, dozvoljava detetu veću slobodu i kreativnost a nikako zabranu i patnju. Kada dete nauči da izdrži do kraja čak i kada je teško, da pokušava, ne odustaje, razvija sampouzdanje i drugačije komunicira sa okruženjem. Na taj način dete dobije informaciju da uspeh dolazi kada se istraje na teškoći.

Rutina je potrebna zbog delovanja, ne zbog cilja
Ponavljanje neke veštine na određen način u određene vreme čini da ta veština postane laka, pomaže deci da se bolje organizuju. Lakše se uči pojam vremena ako se se neka veština ponavlja u određeno vreme. Rutina uključuje disciplinu ali je ona pogrešno protumačena zbog kažnjavanja i sputavanja koje su nedopustive.

Urođeni talenti se ne mogu ispoljiti ukoliko dete nema u okruženju mogućnost da ponavlja određenu aktivnost dok je ne usavrši ali i ukoliko nema podršku u okruženju koja pomaže da se još vise ispolji i pretoči u formu stvaralastva.

Razvijaju se stvaralačke sposobnosti
Stvaralaštvo je svaki crtež vaseg deteta koji je doveden do kraja, svaka obojena slika, napravljen jež od plastelina, to su misli koje se vežbom i ponavljanjem pretaču u formu. Svi znamo da rutina u teretani oblikuje mišić, rutina u čitanju širi rečnik, oblikuje mišljenje. Bez mentalne discipline se ne vidi jasnoća i forma stavralašta za koje svako dete ima kapacitete. Deca su rođena da stvaraju, menjaju postojeće i ukoliko se ispravno usmeravaju mi im pomažemo da izgrade formu svojih misli i tako razviju samokontrolu, doslednost i sampouzdanje “ja to mogu”, “uspeo sam”.

Ključan je period između treće i sedme godine
Najbolji period za stvaranje rutina je između treće i sedme godine jer tada deca pomeraju granice, uče iz odnosa ponasanje/reakcije roditelja. Jos uvek ne shvataju sta smeju a sta ne i koje su granice u komunikaciji, ponasanju sa drugima. Ako u tom periodu dobijaju kao odgovor doslednost i jasno obraćanje za ponasanje koje se ne odobrava ili odobrava, deca vrlo brzo nauče gde su granice i dobiju mogućnost da razviju samoregulišuće ponašanje.

Predvidivost uliva sigurnost
Komunikacija kojom se stravaju rutine daje jasnu formu poput naslova, uvoda, razrade i zaključka nekog literalnog dela jer dete ubrzo shvata da u okviru jednog perioda između 2 rutine npr, doručak/ručak, dobija neograničen prostor za svoju kreativnost. Ovakva naizmeničnost detetu uliva sigurnost zbog postojanja predvidivosti. Takođe dosledna ponavljanja utiču da dete bolje pamti aktivnosti i može lakse da prepriča svoj dan.

Dok uvodite dnevu rutinu trudite se da koristite pozitivni rečnik “uvek to radimo, lako je” a nikako “mora, treba, dobićeš batine ako to ne uradiš”. Ohrabrujte dete da izdrži a kada sve prođe, ukoliko dete negoduje, pomozite mu da shvati da postoje granice koje nam pomažu da lakše učimo, shvatamo. Recite da su granice jednog dana, noć i jutro, da se u prirodi sve dešava u određenom ritimu birajući reči koje dete može da razume i prihvati.

Olivera Vilimanović je Master defektolog, logoped „Marte Meo“ terapeut. Predsednik je „LOGO-centra za razvoj i igru“ i član Udruženja logopeda Srbije.

Izvor: zena.blic.rs

Da li ste se ikada zapitali zašto se ne sećamo najranijeg detinjstva?

Pamtimo samo one stvari koje smo mogli da verbalizujemo

Istraživanja sugerišu da stvari koje ne verbalizujemo često zaboravljamo. Upravo iz tog razloga se ne sećamo događaja iz ranog detinjstva.

Jedna laboratorijska grupa sprovela je malu studiju. Razgovarali su sa mališanima koji su imali nezgodu pet godina ranije i završili na hitnom bolničkom lečenju. U pitanju su bile uobičajene dečje povrede. Oni koji su bili stariji od 26 meseci kada se povreda desila i već su pričali, setili su se šta im se dogodilo. Svi kojima se to desilo ranije nisu se sećali.

Međutim, većina istraživanja o ulozi jezika fokusira se na određeni oblik narativa i njegovu socijalnu funkciju. Kada roditelji prepričavaju deci uspomene, nesvesno ih uče narativnim veštinama, odnosno koje je događaje važno zapamtiti i kako strukturirati razgovor o njima na način koji drugi mogu da razumeju.

Za razliku od jednostavnog prepričavanja podataka u činjenične svrhe, sećanje se vrti oko društvene funkcije razmene iskustava sa drugima.

Sećanje takođe ima različite društvene funkcije u različitim kulturama.

Kako vaspitanje može da utiče na pamćenje?
U zemljama koje cene nezavisnost, poput Amerike i zapadne Evrope, deca pamte bolje svoje detinjstvo od onih koji su živeli u kulturama koje više cene povezanost sa drugima.

Sve zavisi od roditeljskog stila vaspitanja, pa su roditelji na Zapadu više usresređeni na individualno iskustvo deteta, ono što ono želi i oseća, a manje na povezivanje sa drugim ljudima i socijalnu rutinu.

Iako još uvek postoje stvari koje ne razumemo u vezi sa amnezijom detinjstva, istraživači napreduju. Sve je više prospektivnih studija koje prate pojedince od detinjstva do odraslog uzrasta.

Takođe, kako neuronauka napreduje, nesumnjivo će biti sve više studija koje se odnose na razvoj mozga i razvoj memorije. Ovo bi trebalo da nam pomogne da razvijemo druge mere pamćenja osim verbalnih izveštaja.

Izvor: telegraf.rs

Ukoliko dete stalno gricka slatkiše, ni pranje zuba ne pomaže

Pandemija koronavirusa je poremetila mnoge životne aktivnosti, a među njima i redovne odlaske najmlađih kod zubara. Kako pokazuju rezultati poslednjeg istraživanja, stanje oralnog zdravlja najmlađe populacije nije zavidno.

Ovih dana pojavila se priča jednog američkog stomatologa o tome da je imao mnogo više intrevencija u doba pandemije, posebno zbog preloma zuba. Kaže da je uzrok tome stres, odnosno anksioznost, jer ljudi kada su pod pritiskom češće škripe, odnosno škrguću zubima.

Gost Jutarnjeg programa, profesor dr Dejan Marković sa Klinike za dečju i preventivnu stomatologiju Stomatološkog fakulteta u Beogradu, potvrđuje da stres dovodi do pojačanog stiskanja zuba, takozvanog bruksizma.

„Sve ono što proživljavamo tokom dana, tokom noći ‘nekoga koljemo zubima’, kako bismo rekli. Znači, to stiskanje zuba se odnosi i na to, a samim tim kada imate takve reakcije dolazi do trošenja zuba ili ispadanja plombi, nekada čak i do preloma“, napominje profesor.

Pandemija koronavirusa uticala je na promene u praktično, celoj stomatologiji, dodaje dr Marković, jer mali broj profesija ima potrebu da bude u tako bliskom kontaktu sa svojim pacijentom. S obzirom na to da su deca i mladi najčešće asimptomatični prenosioci zaraze, samim tim su i stomatolozi kao struka mnogo više ugroženi. Mere zaštite postoje i nastoji se da se rizik svede na najmanju moguću meru.

Šta kažu podaci?
Neposredno pre pandemije, posle više od 10-15 godina, urađeno je epidemijsko istraživanje stanja zdravlja zuba kod dece od jaslenog do školskog uzrasta, kako bi se napravio preventivni program za decu i omladinu do 18 godina. Istraživanje koje je podržalo Ministarstvo zdravlja urađeno je pod patronatom Svetske zdravstvene organizacije tako da su podaci relevantni i mogu biti predstavljeni u svetu.

Istraživanje je rađeno i na deci jaslenog uzrasta, od jedne do tri godine, i pokazalo se da već u tom periodu oko 15 odsto dece ima probleme sa pokvarenim zubima. Međutim 90 odsto tih zuba se ne popravlja.

„Pitanje je zašto se to ne čini – da li zato što roditelji ne dovode decu ili što stomatolozi ne popravljaju, s obzirom na to da je to najteži period za saradnju sa detetom“, dodaje profesor.

Najbolja preventiva je način ishrane i oralna higijena, ali podaci dobijeni iz istraživanja pokazuju da ni tu nije dobra situacija, jer više od polovine roditelja deci u tom uzrastu pere zube jednom dnevno ili ređe, a više od polovine pušta decu da peru zube sama.

„Mi na klinici, kada nas roditelji pitaju kada da dozvole deci da sama peru zube, kažemo da to učine onda kada mu dozvole da se samo kupa i pere kosu. Tada je manuelno spretano, do tada je neophodna kontrola i pomoć“, naglašava dr Marković.

Međutim, posle uzrasta od tri godine, podaci o stanju zuba kod dece su sve lošiji. U periodu od tri do šest godina već 50 odsto dece ima karijes, da bi posle šeste godine već 80 odsto dece imalo neki pokvareni zub.

Zašto nastaje karijes?
Faktor rizika za nastanak karijesa je dužina zadržavanja hrane u ustima. Bez obzira na to da li je slatko, da li slano. Čokolada svakako više utiče na razvoj karijesa od slanih grickalica. Ali sve što se dugo zadržava u ustima može dovesti do karijesa, naglašava profesor Marković.

„Svrha pranja zuba je da se ostaci hrane otklone iz usta, a ishrana je etiološki faktor broj jedan. Ja kažem roditeljima, ukoliko dete ne možete da odviknete od flašice ili ne možete da se uzdržite da mu ne dajete svaki čas nešto slatko da gricka, onda ne morate ni da mu perete zube.“

Nepravilan položaj zuba se pravovremeno lako rešava
Odnos prema ortodontskim anomalijama, odnosno nepravilnom položaju zuba koji je čest problem kod dece, jeste gotovo podjednako zastupljen u dečjoj populaciji. Neki roditelji na to uopšte ne obraćaju pažnju, dok postoje i oni koji do perfekcije isteruju i najmanje sitnice koje nisu fiziološki neophodne.

Uzroci ovog problema su različiti, počev od genetike, preko loših navika. Ustanovljeno je kod velikog broja dece postoji zaostalo, takozvano, infantilno gutanje, odnosno tiskanje jezika između zuba koje često dovodi do ortodontskih anomalija koje se lako ispravljaju.

Dovoljno je roditeljima skrenuti pažnju na to i eventualno im dati odgovarajuće aparate, kako bi se ta navika prebacila na normalno žvakanje, kaže na kraju gostovanja u Jutarnjem programu, profesor dr Dejan Marković.

Izvor: rts.rs

Jesu li jaslice nužno zlo?

Potaknuti raspravom o tome jesu li jaslice nužno zlo, pitali smo iskusnog pedagoga Božicu Pintarić kako boravak u jaslicama utiče na razvoj deteta, kada se preporučuje odlazak u jaslice i što sve deca tamo mogu naučiti.

Proveli ste porodiljsko sa svojom bebom i nakon što je navršila godinu dana, morate se vratiti na posao? Ako imate na raspolaganju pomoć baka i deka, možda ni ne razmišljate o jaslicama, ali ako se vraćate na posao, a niko drugi vam ne može svakodnevno čuvati dete, verovatno su vam jaslice opcija.

Jedna mama postavila je pitanje „Jesu li jaslice zaista nužno zlo?“, a druga mama, koja očito smatra da jesu, podelila je svoje brige: „Mi idemo u jaslice i muka mi je. Međutim ćerku nam nema ko čuvati, oni koji su mogli su zakazali, tako da smo osuđeni na jaslice. Ne sviđa mi se, tužna sam, muka mi je i mrzim sebe i sve oko sebe jer nemam izbora. Nikada dete ne bih dala ni u jaslice ni u vrtić, ali eto… Naravno da ti se u životu dogodi ono što najviše prezireš.“ S njom se slaže još par mama: „Mislim da jesu! Moje nije imao ko čuvati, pa sam dala otkaz i bila s njima dok mlađe dete nije napunilo četiri godine. Nezamislivo mi je dati bebu u jaslice! Čak i neke vaspitačice same kažu da je to užas i nehumano. Velike grupe, malo vaspitačica. Ne volim ni vrtić, biram da je dete više kući, ili u malom vrtiću“. Potaknuti raspravom, posetili smo dečiji vrtić u zagrebačkom naselju Malešnica gde smo razgovarali sa prof. pedagogije i fonetike Božicom Pintarić, koja radi i kao saradnik na kolegiju Integrirani jaslički kurikulum na Učiteljskom Fakultetu u Zagrebu.

„Jaslice su dopuna roditeljskoj brizi,a ne zamena. Kvalitet življenja deteta u jaslicama zavisi od više odrednica kao što su: organizacija vaspitno obrazovnog procesa; važno je da grupe imaju broj dece u skladu s pedagoškim standardima, a takođe je važno da dete ne boravi predugo tokom dana u jaslicama. Od posebne je važnosti kvalitet interakcije deteta sa roditeljima pre i nakon boravka u jaslicama, opremljenost prostora – koliko je razvojno podsticajna za dete, kvalitet socijalnih interakcija u relacijama odrasli-dete, dete-dete“, kaže Božica Pintarić i pokazuje fotodokumentaciju prostornog i materijalnog okruženja u jaslicama, kao i decu u različitim aktivnostima.

Deca u jaslicama DV Malešnica igraju se, pomažu jedni drugima, grade zajedno, hodaju po stepenicama, spuštaju se niz tobogan, ali i istražuju razne predmete, kosine, tunele i materijale koji se nalaze u vrtiću. Jaslice podstiču razvojne mogućnosti deteta. Pedagog ističe važnost podsticajnog materijalnog okruženja za detetovo istraživanje.

„Deca intenzivno istražuju okolinu čim stanu na noge, svakako i ranije – svega onog što im je dostupno bez kretanja. Odrasli često imaju predrasude da malo dete malo razume i može, ali upravo u najranijoj dobi se odvijaju veliki razvojni procesi, primera radi razvoj mozga – umrežavanje najintenzivnije je u u 2. i 3. godini, a kao i sve drugo, ako ga ne upotrebljavamo, neće se razviti. Dete mora biti u stimulativnoj okolini, u okruženju u kojem mu je omogućeno puno kretanja i puno istraživanja rukama kao i poverenje odraslog. Najvažnije je da ne zanemarujemo razvojne mogućnosti deteta“, kaže Božica Pintarić i opisuje na jednom primeru: „Decu ove dobi jako zanima kretanje; vrsta, brzina. Polazeći od detetovog iskustva i njegovog kretanja omogućujemo mu: kotrljanje niz breg u dvorištu, ‘palačinkanje’ na travnjaku u pidžami, spuštanje niz tobogan, pripremamo kosine različitog nagiba (otvorene, zatvorene, glatke, hrapave…) po kojoj spuštaju loptice, autiće“. Važnost pokreta i istraživanja rukama.

Kada smo ušli u prostorije starijih jaslica nakon popodnevnog spavanja, nekoliko mališana sedilo je za stolom i jelo užinu, neki su još spavali, dve devojčice listale su slikovnicu, a ostala deca igrala su se s igračkama ili su bila napolju na igralištu. Pedagog posebno naglašava važnost pokreta, jer u današnjem urbanom okruženju često nedostaje kretanja, koje je važno za razvoj govora, vida, sluha, emocionalne stabilnosti, komunikacije, percepcije svog tela i prostora.

„S vežbama treba krenuti od prvog dana. Detetu treba omogućiti puzanje, kretanje, ljuljanje, hodanje, penjanje, jer sve to potiče razvoj mozga. U malim porodičnim stanovima nema prostora za sve to vežbanje. U vrtiću/jaslicama podstičemo i podržavamo razvoj prirodnih oblika kretanja, istraživanje rukama različitih materijala, tekstura. Koristimo dvorište, salu za telesne aktivnosti, odnosno predvorje, senzorički kabinet i omogućujemo detetu korištenje sveg pratećeg prostora uz boravak/boravke“, objašnjava pedagog. DV Malešnica ima status eko škole, a od velike je važnosti provođenje puno vremena na svežem vazduhu. „Deca su napolje u svim godišnjim dobima i u svim vremenskim uslovima, naravno u adekvatnoj odeći i obući.

Nastojimo da su što više u travi, da sade cveće, ne gaze mrave, istražuju pesak. Želimo da žive u skladu s biljnim i životinjskim svetom, da osete povezanost s prirodom“, priča. Sticanje samopouzdanja za budućnost „U prvoj godini života važno je razvijati privrženost. Dete u 1. godini treba tu jednu blisku i stalnu osobu, majku, oca, staratelja. Mozak se neće razviti ako nema emocionalne privrženosti, ljubavi, ali ako dete krene u jaslice, još dve nove osobe – vaspitačice, neće to narušiti“, kaže i naglašava da je svaka interakcija s detetom važna. Tako i skidanje pelena nije samo briga za higijenu i zdravlje deteta. „Presvlačenje kao i uspavljivanje imaju i emocionalnu i socijalnu stranu. Koliko bliskosti dete treba, toliko mu je dajemo“, kaže. Pedagog i ističe važnost procene šta je dete sposobno učiniti samo, jer tako detetu poručujemo da je vredno i sposobno, a tako ono stiče temeljno samopouzdanje i za budućnost.

Neke mame takođe smatraju da jaslice imaju i dobre strane. Tako je jedna mama napisala: „Sve ima svoje prednosti i mane. Moja mala je krenula u jaslice sa 2,5 godine. U početku je bilo teško, trebalo joj je dva meseca da prihvati. Sada joj je super i jako voli ići. Bila je dosta povučena pre jaslica, nije se znala izboriti za sebe. Tamo je stekla puno prijatelja te se sada itekako bori za ono što želi. Ja mislim da je detetu puno bolje u jaslicama/vrtiću, sigurno bolje napreduje“. S njom se slaže i druga mama: „Mislim da jaslice imaju i svoje prednosti i mane, svi kažu: Nemoj dati dete u jaslice, biće ti non stop bolesno, ja sam svoje dete dala u vrtić sa 3,5 godine, prvu zimu u vrtiću bili smo četiri meseca u komadu bolesni, drugu zimu isto. Mislim da što se tiče bolesti, bez obzira otišli sa godinu, dve ili tri u vrtić ili jaslice, svi moraju preboleti prehlade, viruse i slično, ojačati imunitet. Isto tako mom detetu bilo je teško prilagodjavanje na vrtić“.

„Moja će ići u jaslice i nadam se da će sve biti dobro. Ne bih htela da mi decu čuvaju deda i baka jer znam da oni puno toga neće poštovati što mi kažemo, ne iz zlobe, nego jednostavno iz prevelike ljubavi (prvenstveno mislim da bi bila razmažena i da bi svašta jela). Mislim da će se u jaslicama dete naučiti nekom redu, spavanje/obroci, naučiće deliti. No, svesna sam i negativnih strana jaslica“rekla nam je treća mama.

Šta vi mislite, jesu li jaslice zaista nužno zlo? Napišite nam svoje stavove i iskustva „Jesu li jaslice zaista nužno zlo?“!

Izvor: miss7mama.24sata.hr

Da li TREBA ostaviti DETE SAMO U KUĆI? U ŠOKANTNIM slučajevima je to (NE) OPRAVDANO

Zakon je jasan, ali istraživanje među roditeljima je pokazalo da su ljudi potpuno nerealni!

Dok s jedne strane društvo osuđuje roditelje koji nakratko dete ostavljaju samo kod kuće ili na javnom mestu, naučnici, s druge strane, tvrde da u tome nema ničeg lošeg ukoliko postoji opravdan razlog.

Studija Univerziteta u Kaliforniji pokazala je da na ocenu nemarnosti takvog čina utiče pozadina situacije, odnosno šta je to što okolina smatra (ne)prihvatljivim.

Psiholozi objašnjavaju da je problem u tome što je naš strah o opasnostima koje mogu da se dese kada dete ostane samo – preuveličan, jer društvo uglavnom to vidi kao nešto neprihvatljivo. Što je razlog manje moralno opravdan, opasnost se smatra većom, iako su deca objektivno bezbedna u većini situacija.

Ako je mama otišla na kafu – to je sramota, ako je otišla kod lekara – u redu je?!
Istraživanje je pokazalo da ako je beba zaključana sama u kolima u podzemnom parkingu i ostavljena na 15 minuta, ispitanici su smatrali da je nebezbedna ukoliko je majka otišla na sastanak sa ljubavnikom, u šoping ili na kafu sa prijateljicama. Sigurnija je, s druge strane, ako je mama otišla iz moralno opravdanijeg razloga, kao što je neodložan i važan sastanak.

A suština je da je u oba slučaja dete ostavljeno da bude samo, na isti način, samo iz različitih povoda.

Ispitanici su dobijali i primere o dvoipogodišnjem detetu ostavljenom kod kuće na 20 minuta, šestogodišnjaku koji je u parku boravio sam 25 minuta i osmogodišnjaku u kafiću koji je 45 minuta bio bez roditelja. Istraživanje je pokazalo da se oni najviše plaše da stranac može da naudi detetu ili da će mu se desiti neka nesreća u tim trenucima.

Izvor: magazin.novosti.rs

Opekotine Kod Dece – Šta Činiti a Šta Nikako Ne Činiti !

Opekotine kod dece su vrlo česta povreda dece. Statistika kaže, da opekotinske povrede spadaju u treći po redu uzrok povređivanja kod dece uzrasta 1-4 godine, i nešto ređe nakon 4. godine. To je podatak koji svakako zavređuje posebnu pažnju, i koji nas opominje da učinimo sve što je u našoj moći da izbegnemo da do ove vrste povrede dođe.

Najčešći uzrok nastanka opekotina je vrela tečnost (voda, ulje, hrana), a potom i vodena para, kontakt sa vrelim predmetima, otvoren plamen ali i vreo vazduh, ne treba zaboraviti ni opekotine nastale prekomernim izlaganjem suncevim zracima, kao i dejstvom struje i hemikalija.

Generalno se opekotinske povrede dele na lake, srednje i teške, ali ove vrste povreda treba uvek shvatiti ozbiljno, posebno kod dece, i odamah se javiti nadležnom pedijatru. Težina povrede kao i prognoza se određuju na osnovu procenta zahvaćenosti površine kože i dubine opekotine.

Deca se najčešće povređuju zadesno i u kući, tako da tu možemo obratiti pažnju na čitav spektar preventivnih mera koje mogu preduprediti nastanak ovih ozbiljnih povreda. Opekotine mogu ostaviti i trajne posledice. Do opekotinskih povreda u dečijem uzrastu najčešće dolazi prolivanjem vrele tečnosti ili hrane ili kontaktom sa vrelom površinom (dete se opeče na ringli, pegli, rerni i sl.), dok se kod nešto starijeg uzrasta, predškolaca i školske dece najčešće srećemo sa povredama nastalim od pirotehničkih sredstava (petarde, prskalice…), potom otvoreni plamen (šibice, upaljači), ili strujnog udara…

Lečenje opekotiskih povreda je usko specijalizovano, i kada su u pitanju veće opekotinske povrede, lečenje je dugotrajno i često sa trajnim funkcionalnim posledicama a sa finansijskog aspekta izuzetno skupo i visoko usko specijalizovano jer se kod nas i u svetu ovom oblašću bave posebni timovi.

Za svaku pa i najmanju opekotinsku povredu je potrebno obratiti se pedijatru koji će proceniti da li je potrebno previjanje pod njegovim nadzorom i u ambulantnim uslovima, ili će malog pacijenta uputiti u specijalizovane ustanove gde će lečenje preuzeti specijalisti dečije hirurgije, od kojih su neki i specijalisti i plastične i rekonstruktvine hirurgije.

Šta činiti? Ako dođe do ove vrste povreda roditelj treba da ostane smiren i fokusaran na prvu pomoć koja u ovom slučaju podrazumeva: odvajanje deteta od izvora toplote i, povredjeni deo tela hladiti vodom sa česme, ukloniti odeću (ako je moguće, ako je odeća zalepljena ne uklanjati na silu, ili ako je povreda nastala otpljenom plastikom, ne uklanjati, to će uradti lekar specijalista), skinuti nakit ako ga dete eventualno ima, dete umiriti i potom se uputiti kod nadležnog pedijatra. Pokrijte opekotinu nežno čistim pamučnim prekrivačem (peškir, čaršav). Ne vikati na dete, ili na osobu koja je nešto prolila ili izazvala nezgodu, već se fokusirati na bezbedno uklanjanje izvora toplote, bezbednu evakuaciju iz prostorije koja je zahvaćena plamenom ili dimom. Ako se pak radi o velikim opekotinskim povredama, koje zahvataju više delova tela, veliku površinu, ako se povreda desila u zatvorenom prostoru sa prisustvom dima ili para, ako je u pitanju povreda strujom, čak iako se spoljne promene ne vide na koži deteta, odmah pozvati Hitnu Pomoć i smireno je sačekati, a zatim ćete u pratnji lekara biti transportovani u specijalizovanu ustanovu.

Šta ne činiti? Ne stavljati sredstva koja su na raspolaganju u kući a koja su široko zastupljena u narodnoj medicini već sačekati odluku lekara i previjanje pod njegovim nadzorom.

Nekada nije potrebno ni previjanje iako u trenutku povređivanja roditeljima ta povreda i reakcija deteta izgledaju zastrašujuće.

Bezbedosne mere

Dolaskom bebe u porodicu potrebno je uraditi sve da se ovakve povrede preveniraju. Decu uvek držati na bezbednoj udaljenosti od grejnih tela, svu kućnu hemiju i ostalu hemiju na bazi kiselina i baza držati van domašaja dece, kao i upaljače, šibice, potpaljivače vatre, ne ostavljati vruću peglu na mesto dohvatno detetu (nekada je dovoljno da dete dohvati deo kabla i tako povuče vruću peglu), ili vruću hranu na stolu tako da dete može da povuče stolnjak, takođe paziti na kablove svih električnih uredjaja (da ne vise sa kuhinjskih ili ostalih elemenata i tako budu dohvatna deci), ne koristiti sveće, ne ostavljati upaljene cigarete, sve utičnice moraju imati sigurnosni štitnik, ako imate peć na drva, kamin i sl. koristiti obavezno specijalne štitnike, proveriti da li u stanu ili na spratu zgrade imate ispravan aparat za gašenje požara, kao i da li je oslobođen i funkcionalan evakuacioni put u slučaju požara u vašoj zgradi ili kući.

Jer, kao što znate, decu ovog uzrasta, treba stalno „držati pod okom“!

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Urolog Predlaže Kako Rešiti Problem Umokravanja u Krevet kod Dece – Trening Mokrenja

Nije tako retka pojava noćnog umokravanja kod dece. Postoje brojni razlozi za to, ali u velikom broju slučajeva se ovaj problem može rešiti treningom mokrenja.

Akt mokrenja je kompleksna i kombinovana refleksno- voljna radnja. Normalan akt mokrenja podrazumeva mokrenje u kontinuiranom mlazu uz potpuno pražnjenje mokraćne bešike, da se pražnjenje odvija voljno i pod niskim pritiskom.

Ujutru po ustajanju, dete treba da piški (prvo mokrenje) i dete ne sme da se napinje ili pritiska po stomaku pre započinjanja mokrenja.
Oko 20 minuta posle prvog mokrenja, ponovo dete ide u toalet “da se ponudi” da piški (drugo mokrenje) i tada SME da se napne kako bi izmokrilo zaostalu mokraću posle prvog mokrenja.
Nakon drugog mokrenja, dati detetu da popije vodu ili čaj.
Kako rešiti problem noćnog umokravanja, trening mokrenja, predlaže urolog

Dete od 4-6 godina 200-250 mL vode ili čaja.

Dete od 7-9 godina 300-350 mL vode ili čaja.

Dete od 10-12 godina 400 mL vode ili čaja.

Ovakav režim mokrenja se ponavlja na svaka 2,5 sata do 17h.

Nakon 17h dete se samo forsira da piški po istom režimu ali NE DA PIJE TEČNOST. Od 17h pije tečnost samo onoliko koliko je žedno.

Noću ne buditi dete ni da pije ni da piški!

Trening mokrenja u početku izgleda komplikovano, međutim posle izvesnog perioda postaje rutinska stvar. Ne smemo završiti a da ne pomenemo – po završetku svih aktivnosti tokom dana, a neposredno pre odlaska u krevet, u sprovođenju higijenske pripreme za spavanje, jako je važno da se dete dobro izmokri. Izbegavati uspavljivanje dece sa različitim napicima, kao i nuđenje pića u toku noći.

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

Krvna Slika Kod Dece

Kada se radi krvna slika deci, kako se vadi krv maloj deci, šta sve „pokazuje“ krvna slika, koje su referentne vrednosti krvne slike, kako krvna slika pomaže da vidi da li se radi o virusnoj ili bakterijskoj infekciji?

Mališanima se krvna slika radi na sistematskim pregledima kako bi se proverilo opšte stanje organizma, da li treba nešto korigovati u detetovoj ishrani, radi praćenja rasta i razvoja deteta ali i kada je dete bolesno, ili se sumnja na neko oboljenje, obično da bi se procenilo da li se radi o virusnoj ili bakterijskoj infekciji.

Krvna slika je najčešća analiza u pedijatriji, jer daje vrlo korisne informacije o zdravlju deteta i rešava dileme kada postoji sumnja na određenu bolest.

Kada se “vadi” krvna slika mališanu?

Prva krvna slika obično se radi oko šestog meseca života, kako bi se proverilo da li je dete anemično. Ovo je period „fiziološke“ anemije; od rođenja rezerve gvožđa se postepeno prazne i u ovom uzrastu vrednosti hemoglobina obično su dosta niske. Krvna slika u 6.mesecu spada u standardni pregled i ne bi trebalo da brinete kada je pedijatar zatraži. Kod neke dece prva krvna slika radi se i ranije, u uzrastu 3-4meseca. To su deca kod kojih se može očekivati ranije ispoljavanje anemije, kod prevremeno rođene dece, blizanaca, dece majki koje su imale izraženu anemiju tokom trudnoće…

Kasnije se krvna slika radi uglavnom jednom godišnje, kada se rade redovni sistematski pregledi. To ne znači da će pedijatar na svakom sistematskom pregledu tražiti krvnu sliku, ukoliko je dete zdravo.

Druga grupa razloga (indikacija) za uzimanje krvne slike kod dece su bolesti ili sumnje na oboljenja, gde nam krvna slika pomaže u uspostavljnju dijagnoze. Naravno, ona se ne uzima detetu uvek kada je bolesno, već samo kada lekar proceni da mu je ona od koristi u pronalaženju uzroka bolesti.

Kako se vadi krv maloj deci?

Za laboratorijske analize koristi se venska ili kapilarna krv. Srećom, za krvnu sliku dovoljna je kapilarna krv, pa nije potrebno „bosti“ venu bebi ili malom detetu (veština kojom vladaju samo iskusni zdravstveni radnici). Zahvaljujući savremenim aparatima koji određuju biohemijske analize iz veoma malog uzorka krvi, kapilarna krv može poslužiti i za druge potrebne analize. Često se kod deteta koje je bolesno, uz krvnu sliku određuje i CRP, koji se takođe može odraditi iz kapilarne krvi.

Uzorak kapilarne krvi uzima se iz prstića ili iz pete, kod malih beba. Iako je praksa često drugačija, naročito u privatnim laboratorijama, zvanična preporuka Svetske zdravstvene organizacije je da se deci do 6 meseci starosti, ili težine od 10 kg(oko 12 meseci starosti) uzorak kapilarne krvi uzima iz pete. Kod malih beba teško je iz prstića „nacediti“ dovoljno krvi. Uzimanje uzorka iz pete ne preporučuje se ako je dete već prohodalo, jer koža može biti zadebljana.

Za „bockanje“ pete ili prstića treba koristiti isključivo automatske lancete, prilagođene uzrastu deteta. Tako je procedura manje bolna, a smanjuje se i rizik od neke komplikacije (iako su one inače vrlo retke).

Da li vađenje krvi boli? Naravno da boli, samo beba ne ume to da nam kaže, već reaguje plačem, kao i mala deca. Nekim postupcima može se umanjiti bol i neprijatnost prilikom vađenja krvi kod beba; jedna od preporučenih metoda je da beba sisa.

krvna slika dece (1)

Šta sve „pokazuje“ krvna slika

Krvna slika ili hematološki nalaz nam daje podatke o ukupnom broju i kvalitetu krvnih ćelija, te njihovom odnosu. Iz nalaza krvne slike možemo da vidimo prisustvo: anemije, infekcije (bakterijske ili virusne), alergije, parazitarnih oboljenja, trovanja toksinima…

Krvna slika pruža uvid u sve tri krvne loze: crvenu, koju čine eritrociti (crvena krvna zrnca), belu, koju čine različite podvrste leukocita i trombocite (krvne pločice, koje učestvuju u zgrušavanju krvi- koagulaciji).

Savremeni aparati za analizu krvne slike određuju brojne parametre, tako da rutinska krvna slika ima bezbroj pokazatelja, koje treba dobro poznavati i tumačiti. Ne dobija se samo vrednost hemoglobina i crvenih krvnih zrnaca, već i brojni drugi parametri (MCV, MCHC, RDW i drugi), koji pomažu da se stekne kompletan uvid u crvenu krvnu lozu, nedostatak gvožđa ili drugi uzrok anemije, kao i funkciju kostne srži („fabrike“ za proizvodnju krvnih ćelija).

Osim broja leukocita, važan je i odnos pojedinih podvrsta, naročito ako je ukupan broj smanjen ili povećan iznad normalnih vrednosti. Leukocitarna formula pokazuje odnos među različitim podvrstama belih krvnih zrnaca. Tako se lekar može orijentisati u pogledu razlikovanja različitih infekcija, ali se mogu naslutiti i neke retke, ali potencijalno opasne hematološke bolesti. Roditelji ne treba da se bave detaljima leukocitarne formule, jer se radi o složenoj grupi poremećaja koje ipak treba prepustiti pedijatru.

Poremećaj broja trombocita mnogo je ređi. Kod ozbiljnih infekcija, i virusnih i bakterijskih, može doći do izmene i vrednosti trombocita, što lekaru može da posluži za procenu težine bolesti i daljih mera koje je neophodno reduzeti. Nekada su niske vrednosti „tehnički“ problem i tada se preporučuje da se krvna slika ponovi.

Referentne vrednosti krvne slike

Referentne vrednosti (raniji termin normalne vrednosti) krvne slike su unapred određeni rasponi koncentracija svakog parametra posebno i to zavisno od pola i uzrasta pacijenta kao i od korišćenih reagenasa i aparata na kojima se rade te analize. One zavise i od načina uzimanja uzorka krv: da li je u pitanju kapilarna ili venska krv. Svaka laboratorija je obavezna da naznači referentne vrednosti u zavisnosti od reagenasa i aparata koje koristi.

Referentne vrednosti kod dece zavise od njihovog uzrasta. Tu razlikujemo četiri doba deteta: novorođenčad, dete do 2 godine, 2-5 godina i 5-13 godina. Nakon toga referentne vrednosti su kao kod odraslih osoba i zavise od pola.

Sve nam ovo pokazuje da je za tumačenje krvne slike, kao i drugih laboratorijskih analiza, potrebno znanje i iskustvo. Zato roditelji nikada ne treba da analiziraju detetovu krvnu sliku bez pomoći lekara, jer se može učiniti da nešto što je sasvim u redu nije u referentnim vrednostima.

Kako krvna slika pomaže da vidi da li se radi o virusnoj ili bakterijskoj infekciji?

Krvna slika je korisno pomoćno sredstvo u razlikovanju virusnih od bakterijskih infekacija, ali nije siguran i jedini pokazatelj. Samo u kombinaciji sa pregledom može sa pravilno tumačiti i nalaz krvne slike. To isključivo radi lekar, nikako mame i tate.

Tipično kod virusnih infekcija leukociti (bela krvna zrnca) nisu povećani (ili im je broj i smanjen), a dominiraju limfociti u leukocitarnoj formuli. Kod bakterijskih infekcija su obično leukociti visoki, a preovlađuju granulociti u formuli. Izuzetaka ima, tako da najteže bakterijske infekcije (sepse) mogu ići sa malim brojem leukocita, a neki virusi mogu dati veliki broj belih krvnih zrnaca ili karakteristične promene u leukocitarnoj formuli.

Takođe, često se događa da dete tokom infekcije ima snižen hemoglobin, koji je i glavni pokazatelj anemije. Zbog toga je važno da se rezulati krvne slike tumače u kombinaciji sa ponašanjem deteta, a konačan sud treba da pruži stručnjak.

krvna slika dece (2)

Mogu li mame i tate da tumače rezultate krvne slike?

Kada roditelji sami „tumače“ krvnu sliku, može doći do različitih zabuna i neopravdane zabrinutosti. Lekovi, antibiotici ili neke druge vrste terapija mogu da utiču na rezultate, kao i prolazne virusne infekcije, pa je najbolje da rezultate čita isključivo pedijatar. Takođe, referentne vrednosti za decu potpuno su drugačije nego one za odrasle. Kada dete ima virusnu infekciju praćenu visokom temperaturom, normalno je da hemoglobin padne privremeno čak i za 20% u odnosu na inače. Nemojte odmah sumnjati na anemiju jer je pad privremen.

Pravilno tumačenje rezultata laboratorijskih analiza je ozbiljan i odgovoran posao! Krvna slika daje mnoštvo informacija važnih za zdravlje deteta. Lekar koji traži ovu analizu upoređuje rezultate sa stanjem deteta i tek tada je moguće dati pravi zaključak.

Izvor: trudnocaizdravlje.rs

DOJENJE I COVID-19

Da li su trudnice u povećanom riziku od COVID-19?

Trenutno su u toku istraživanja kako bi se razumeli uticaji infekcije COVID-19 na trudnice. Podaci su ograničeni, ali trenutno nema dokaza da su one u većem riziku od ozbiljnijeg toka bolesti u odnosu na opštu populaciju.

Međutim, zbog promena u njihovom telu i imunom sistemu, znamo da respiratorne infekcije mogu loše uticati na trudnice.

Zato je važno da preduzmu mere kako bi se zaštitile od COVID-19 i da svom lekaru prijave moguće simptome (uključujući povišenu temperaturu, kašalj i otežano disanje).

Trudna sam. Kako mogu da se zaštitim od COVID-19?

Trudnice bi trebalo da preduzmu iste mere predostrožnosti za izbegavanje infekcije COVID-19 kao i drugi ljudi. Možete se zaštititi na sledeći način:

  • Često perite ruke sredstvom za dezinfekciju na bazi alkohola ili sapunom i vodom.
  • Držite rastojanje od drugih ljudi.
  • Nemojte dodirivati oči, nos i usta.
  • Praktikujte respiratornu higijenu. To znači da treba da pokrijete usta i nos savijenim laktom ili maramicom kada kašljete ili kijate. Nakon toga odmah bacite korišćenu maramicu.

Ako imate povišenu temperaturu, kašljete ili otežano dišete, na vreme potražite zdravstvenu pomoć.

Pozovite telefonom pre nego što odete u zdravstvenu ustanovu, pratite uputstva lokalnih zdravstvenih organa.

Trudnice i porodilje – uključujući one koje imaju COVID-19 – trebalo bi da odlaze na redovne preglede.

Da li bi trudnice trebalo da se testiraju na COVID-19?

Protokoli i podobnost za testiranje variraju u zavisnosti od mesta u kome živite.

Međutim, SZO preporučuje da bi trudnice sa simptomima COVID-19 trebalo da imaju prioritet u testiranju. Ako imaju COVID-19, možda će im biti potrebna specijalizovana nega.

Da li žena može preneti COVID-19 svojoj nerođenoj ili novorođenoj bebi?

I dalje ne znamo da li trudnica koja ima COVID-19 može preneti virus plodu ili bebi tokom trudnoće ili porođaja.

Do sada virus nije pronađen u uzorcima plodove vode ili majčinog mleka.

Koja nega bi trebalo da bude dostupna tokom trudnoće i porođaja?

Sve trudnice, uključujući i one kod kojih postoji sumnja ili je potvrđena infekcija COVID-19, imaju pravo na visok kvalitet nege pre, tokom i nakon porođaja. To uključuje prenatalnu i postnatalnu negu, negu novorođenčeta i brigu o mentalnom zdravlju.

Bezbedno i pozitivno iskustvo porođaja uključuje sledeće:

  • Postupanje sa ženama uz poštovanje njih i njihovog dostojanstva;
  • Mogućnost da osoba po izboru bude prisutna tokom porođaja;
  • Jasna komunikacija od strane zaposlenih u porodilištu;
  • Odgovarajuće strategije ublažavanja bola;
  • Mogućnost kretanja u periodu neposredno pred sam porođaj kada je to moguće i odabir položaja za porođaj.

Ako postoji sumnja ili je potvrđena infekcija COVID-19, zdravstveni radnici bi trebalo da preduzmu odgovarajuće mere predostrožnosti da smanje rizike od toga da se zaraze oni sami ili drugi, što između ostalog podrazumeva korišćenje zaštitne odeće.

Da li trudnice kod kojih postoji sumnja ili kojima je potvrđen COVID-19 moraju da se porode carskim rezom?

Ne. SZO savetuje da se carski rez izvodi samo kada je to medicinski opravdano.

Način porođaja bi trebalo da bude prilagođen svakoj pojedinačnoj ženi i da se pored akušerskih indikacija zasniva i na željama žene.

Da li žene koje imaju COVID-19 mogu da doje?

Da. Žene koje imaju COVID-19 mogu da doje ako to žele. Trebalo bi da:

  • Praktikujte respiratornu higijenu tokom hranjenja, nosite masku kada je to moguće;
  • Operete ruke pre i posle kontakta sa vašom bebom;
  • Redovno čistite i dezinfikujete površine koje dodirujete.

Žene koje imaju COVID-19 mogu da doje ako to žele.

Mogu li da dodirujem i držim svoje novorođenče ako imam COVID-19?

Da. Bliski kontakt i rano, isključivo dojenje pomažu bebi da napreduje. Trebalo bi da dobijete podršku da:

  • Dojite bezbedno, uz dobru respiratornu higijenu;
  • Uspostavite kontakt koža na kožu sa vašim novorođenčetom, i
  • Budete u istoj sobi sa vašom bebom

Trebalo bi da operete ruke pre i posle kontakta sa vašom bebom, kao i da sve površine održavate čistim.

Bliski kontakt i rano, isključivo dojenje pomažu bebi da napreduje.

Imam COVID-19 i osećam se previše loše da direktno dojim svoju bebu. Šta mogu da uradim?

Ako se osećate previše loše da dojite svoju bebu zbog bolesti COVID-19 ili drugih komplikacija, trebalo bi da vam se pruži podrška da vaša beba bezbedno dobije majčino mleko na bilo koji način koji je dostupan i vama prihvatljiv. To obuhvata:

  • Izmlazanje mleka;
  • Relaktaciju;
  • Donirano majčino mleko.

Preporuke Svetske zdravrstvene organizacije

Izvor: https://www.unicef.org/ http://www.emro.who.int/index.html

Nenaspavano dete neće reći “spava mi se”. A posledice nedostatka sna su ozbiljne

Mnogo puta sam čula roditelje koji govore kako njihov šestogodišnjak jednostavno “neće da ide na spavanje pre 10 ili 11 sati uveče”. Taj šestogodišnjak bi isto tako mogao da neće da jede ništa osim sladoleda, da neće da pere zube, da neće da ostavi telefon nakon 3 sata gledanja u ekran. Pa mu to, ipak, nadamo se, nećete dozvoliti.

Zdrav san, onaj od 21 do 7, izuzetno je važan. Za rast, razvoj, emocionalnu stabilnost, utiče na raspoloženje i sposobnost deteta da isprati sve aktivnosti koje ga čekaju tokom dana. Zato, ako vam dete legne u 11 sati uveče, ne očekujte od njega da ujutru ustane i obuče se bez problema, u školi bude koncentrisano, a uveče kod kuće dobro raspoloženo.

Manjak kvalitetnog sna definitivno utiče na detetovo zdravlje i dobrostanje. Evo koje su posledice toga da dete legne kasno ili dugo ne može da zaspi:

Uticaj na fizički i mentalni razvoj:
Manje sna direktno utiče na učenje. Deca sporije usvajaju nova znanja u periodu naglog kognitivnog razvoja, što se u kasnijem uzrastu ne može nadoknaditi. Takođe, deca koja manje spavaju mogu da budu i nižeg rasta.

Povezanost sna i gojaznosti:
U SAD-u se od sedamdesetih do danas gojaznost kod dece utrostručila.

Brza hrana i nedovoljno fizičke aktivnosti svakako utiču na telesnu masu. Ipak i manjak sna je jedan od faktora:

“On direktno utiče na hormone koji kontrolišu apetit – grelin (koji ga povećava) i leptin (koji ga smanjuje). Kada ne spavamo dovoljno, naš nivo grelina raste, a nivo leptina pada, i postajemo gladniji”, kaže V. Dejvid Braun, dečji psiholog specijalizovan za poremećaje sna.

Simptomi usled nespavanja mogu da liče na ADHD
Dete koje nije dovoljno spavalo pati od velikih promena raspoloženja, razdražljivosti i ne može da se fokusira.

“Vidimo neku vrstu hiperaktivnosti kad su deca premorena,” tvrdi Teri Krejl, zdravstveni radnik za probleme spavanja sa klinike u Vašingtonu. Sa njom se slaže i Kreg Kanapari, vanredni profesor pedijatrije da Univerziteta Jejl i direktor ogranka za spavanje sa Jejlovog dečijeg istraživačkog centra – nenaspavana deca se ponašaju hiperaktivno.

Ostali problemi nedostatka sna
Usled nedovoljno spavanja, deca mogu da pate od anksioznosti, depresije i zaboravnosti.

Takođe može da dođe i do pada imuniteta. Ova deca su sklonija češćim prehladama, višem krvnom pritisku, kao i mogućnosti da se povrede.

Nedostatak sna nije problem koji možete ispraviti za par dana. Evo predloga šta treba menjati kako bi dete povratilo uredan san:

– Izlažite ga svetlosti tokom dana što više.

– Omogućite mu više kretanja i fizičku vežbu.

– Dajte mu manje vremena da boravi pred ekranom. Naročito je zabranjeno da ga dete koristi pred spavanje (bilo da je u pitanju TV, kompjuter ili mobilni telefon).

Plavo svetlo ekrana narušava lučenje melatonina, hormona sna. Dr Braun kaže da ono ima isti efekat na nas kao i crna kafa. Da zaključimo: 1-2 sata pre spavanja nema ekrana u dečjoj sobi.

– Dajte i sami dobar primer: nemojte koristiti ekran u spavaćoj sobi.

– Napravite dobro okruženje za spavanje: Neka soba bude zamračena, sa optimalnom temperaturom (ni previše hladno, ni prevruće), tiha, a krevet udoban.

– Uspostavite rutinu odlaska u krevet koja će uvek biti ista. Dete može da izabere pidžamu (kako bi imalo osećaj da se i ono za nešto pita kod odlaska u krevet), ali ne može da utiče na vreme odlaska u krevet.

Dobra je praksa da pre spavanja uvek izvodite iste radnje istim redosledom: kupanje, čitanje knjige, pa i umirujuća muzika.

Ima efekta i da uvedete rekapitulaciju za koje događaje tog dana dete treba da bude zahvalno. Ovime asocijacija na spavanje postaje pozitivna.

Manje od 5% dece zaista ima poremećaj sna. Sva ostala imaju nedovoljno dobre organizovane dnevne aktivnosti. Neka deca imaju i previše domaćih zadataka, a druga ustaju prerano zbog treninga.

Još jedno dobro rešenje bi bio i kasniji početak časova u školi, naročito za adolescente koji su biološki programirani da kasnije ležu. Ali na to roditelji imaju malo uticaja.

Autor: Maria Milojković

Izvor: zelenaucionica.com