Budim se u šok sobi,udaram u staklo koje razdvaja jednu šok sobu od druge…

11 dugih dana  i 10 besanih noći u bolnici. Očekujući najvredniju stvar na svetu. Bilo je naporno. Ali ispatilo se. Sunce je ogrejalo moj život i okrenuo ga za 360 stepeni. Došao je na svet život moj. Gavrilo.

Bila sam u totalnoj anesteziji. Kao da sam sanjala i bila na nekom drugom svetu, ne znajući ništa realno. Ničega se ne sećam, osim slika koje su se smenjivale iz časa u čas. Ne znam ni da li su bile povezane, da li su imale nekog smisla. Ne znam da li je bio raj ili  pakao. Odjednom sam čula reči koje me bude da je gotovo, da je sve prošlo u redu i da je beba dobro. I opet gubim svest.

Budim se u šok sobi. Znam zbog čega sam ovde. Ali ne mogu da pričam, ne mogu da kontrolišem pokrete. Udaram u staklo koje razdvaja jednu šok sobu od druge. Skupljam snagu i udaram sestri koja se u tom trenutku našla tu. Osećam fizičku bol i psihičku zabrinutost za dete. Udaram i udaram. Sestra dolazi, ja mrmljam. Nekako u bunilu je pitam kako je beba. Kaže da je dobro i da je sve prošlo kako treba.

To mi je bilo bitno. Pokušavam da zaspim, ali me iz sna trže bol kao ubod hiljadu bodeža. Rana. Boli i ne mogu da se pomerim. Nemoćna sam i vezana za krevet. Samo čekam da vidim bebu. Kukovi kao da mi se raspadaju. Posle nekog vremena budim se. Vidim babicu u susednoj sobi drži dve bebice u rukama. Pokazuje bebu jednoj trudnici. Znači, ova druga je moja, da li je moguće, da li ja stvarno imam bebu ili sam samo umislila?

Ulazi u moju sobu.Kaže mi da je to moja beba. Pogledala sam je i mislila sam da ću da zaplačem, ali nisam. Tu sam samu sebe iznenadila, mislila sam da će mi reakcija biti mekša. Mislila sam da će mi osećanja biti snažnija. Nisam ga uzela u ruke, samo sam ga pomazila jednim prstom po glavici. Zaplakao je. Sklopila sam oči. Pokušavala sam da zaspim. Osećanja mi stagniraju, kao da sam ih isključila. A u stvari, ona su ključala kao vulkan. ali toga u tom trenutku nisam bila svesna.

Bol je prejak.  Ne mogu da nađem položaj koji mi odgovara. Hoću samo da odem iz šok sobe. Gledam u jednu tačku. Zurim i ne trepćem. Milsim se u sebi: Postala si majka, da, ti si majka, pa pogledam u telefonu sliku bebe. Ma jok, nemoguće to nije moja beba. Ponavljam u sebi da jeste, da sam postala majka i da ovo nije san. Razmišljanje mi prekine jak bol. Ležim kao ukočena. Mogu samo da pomeram ruke. Hranu i vodu mi zamenjuje infuzija.

Ujutru sam načinila prve korake. Jedva sam ustala pridržavavši se za medicinsku sestru. Svaki pređeni korak bio je kao trčanje po staklu. Išla sam ne gledajući napred. Bila sam slaba. Stigla sam do lavaboa. Umila sam se. Osetila sam olakšanje. Malo sam se prosvestila. Ali još uvek nesvesna onoga što je izašlo iz mene. Onog malog bića.

Sišla sam dole, smestili me u sobu. Gledala sam uzneverena u moje cimerke koje su dojile decu. Pitala sam se da li će i moje dete doneti. I kad. Kako ću se snaći. Da li će sve biti u redu. Svašta mi se vrzmalo po glavi.

Još uvek ošamućenu od anestezije smeštaju me u krevet, koji je očajan, kao i soba i celo ginekološko odeljenje. Zid koji je do mog kreveta samo što se ne sruši, pun vlage. Podseća me na neku ratnu bolnicu. Jedva sam se namestila da legnem. Rana me je ljuto bolela. Htela sam da potonem u san, ali mi on nikako nije dolazio.

Čula sam kako hodnikom odjekuju koraci. Otvaraju se vrata. U sobi ulazi babica i drži dete. Moje dete. Bilo je umotano kao kifla, tako nemoćan i uplakan. Bio je tako sićušan. Mali čovek. Odjednom, moje srce  se brzinom svetlosti ispuni nekim milosrđem, nekom mlinom koja je toliko velika da sam odjednom zavolela ceo svet. Moj mališa. Moje dete, ponavljala sam u sebi, moj svet. Sunce koje će me grejati ceo život. Mali stvor koji će tek upoznavati svet. Odjednom sam zaboravila na sve. Na bol, na operaciju, na ranu, na šugavu bolnicu, na sve. Samo jedno mi je bilo važno. Moj Gavrilo. Napokon je sa mnom.

Ležao je na krevetu, sa sklopljenim očima. Gledala sam u njega ne znajući šta da radim, ne znajući kako da se ponašam. Nisam smela da ga držim, mislila sam će se polomiti, toliko je nežan. Sela sam na krevet i razmišljala..

Razmišljala o tome kako će se moj život sada promeniti u korenu, kako će sve biti drugačije. Kako nećemo moj muž i ja biti sami sebi najbitniji, kako ćemo imati neprospavane i besane noći, kako smo napokon duhovno ispunjeni i kako naš život sada ima mnogo većeg smisla. Najvećeg smisla. Razmišljala sam kako mi je devet meseci prošlo kao tren i kako odjednom sve gledam drugačije, kako sam odjednom sposobna da nekoga branim životom i kako je neko postao moj život. Toliko mi je ispunjeno srce da mi od sreće dođe da plačem. Ali ne plačem, slušam babicu koja je u međuvremenu došla kako priča o dojenju i držanju deteta. Pokušavam da je slušam i ostanem pribrana koliko- toliko. Još uvek ne uzimam bebu u ruke i gledam je netremice. Od straha da ga ne povredim.  Da li ću se snaći ja u svemu ovome, da li ću uspeti da savladam ovu avanturu.

Kako su dani tekli u sumornoj bolnici, tako sam se sve više i više snalazila. Govorim sebi, mada mi nekad bude nemoguće, da je on čovek, ličnost, i sada kada je beba, da to nije lutka ili neka igračka. Da s njim treba raditi i pričati. Svakim danom sam bila sve zadovoljnija, bez obzira na bol koji je u trenutke bio mnogo jak. Čekala sam da mi ga babice dovedu, da ga podijim, da pričam sa njim, da mu pevam, da me gleda sivim očima, najlepšim očima na svetu. Čim zaplače neka beba, pitam se da li je to Gavrilo, da li je gladan ili ga nešto muči. Svaki šum me je budio.

I napokon i to je prošlo. Izašla sam iz bolnice i sada sam kući. Gavrilo je u svom krevecu. Gledam ga kako spava. Kako se smeši u snu. Bezbrižan. Kao mali anđeo. Pričam mu, pevam mu, mazimo se. Ali jedno znam. Život mi je sada drugačiji, noću slabije spavam, slabije i izlazim, ali kada ga pogledam znam da je vredelo, imam jedno lepo, živo i zdravo dete. Život ima smisla i ima sjaj. Srce je puno. Prepuno ljubavi koja je usmerena u dva pravca, u mogu muža i prvenstveno u dete. Mali čovek koji če jednoga dana postati svoj čovek, samostalni čovek koji će donositi svoje odluke. Do tada uživam u ovome što je sad. Jedna mila beba koja svojim pogledom može i najhladnije biće na svetu da učini mekim i dobrim. Malo biće koje će tek upoznavati svet i  koje će tražiti mesto pod ovim nebom. Mali čovek koji prati poglede. Mali čovek koji će jednog dana postati veliki.

 

Autor:Valentina Milovanović

Ostavite komentar