Kazem ja babici: “Pa dobro, ovo moze da se izdrži”. Nakon čega mi ona objašnjava kako izgleda napon i da će to da bude mnogo jače

Evo i moje priče o porodjaju:

Cela trudnoca mi je protekla u najboljem redu, bila sam jako aktivna trudnica. Dan pre porodjaja sam bila u kupovini i celi dan na nogama.
Budim se u 7 ujutru, osecam da mi se piški, krećem u toalet i na pola puta do toaleta meni puca vodenjak. Ja stala u čudu, nisam osećala ništa osim curenja. Oblačim se polako i krećem u bolnicu. Tamo me prima jedna DIVNA sestrica i priključuje na CTG, bolova još uvek nemam. Dolazi doktorka i obavlja pregled kao da sam životinja – jako neprijatno se ponašala. Uradila je i ultrazvuk i ostavila me da ležim. Ne dugo nakon toga kreću bolovi, lagano su sve jači i češći, otvorena svega prst i po. Bolovi traju tokom celog dana. Jedino su babica i dve sestre povremeno dolazile da me obidju. Ja ćuti i trpim – glas mi se nije čuo. Kazem ja babici: “Pa dobro, ovo moze da se izdrži”. Nakon čega mi ona objašnjava kako izgleda napon i da će to da bude mnogo jače. Krećem na sto da pogleda koliko sam otvorena, kaze nedovoljno još uvek.

Silazim sa stola i osećam prvi napon. Uhvatila sam se za “česmu” i u tom trenutku osećala kao da ću da je isčupam. Onako sa naponima sam pokušavala da šetam, ali je bilo teško izvodljivo. Da napomenem da doktorka od prvog pregleda nije ni progvirila. Nakon mozda malo manje od pola sata babica kaze da podjem u salu. Popnem se ja na krevet i čekam napon, oko mene 5 žena. Babica kaže: “Na sledećem naponu ja guram ruku da vidim kakva je situacija i objasniću ti šta treba da radiš”.

Inace sam prvorotkinja i ne znam ništa. Kreće napon ja ispuštam krike, ona počinje da govori šta treba da radim i od jednom u salu upada doktorka, bukvalno mi je legla na stomak i počinje da viče: “Kakva si ti majka, samo na sebe misliš, ugušićeš dete.” A ja ne znam gde se nalazim, ne znam šta ja to radim pogrešno, nemam vremena ni da udahnem. U jednom trenutku se uhvatila za glavu i vičući pita okolo da li je sala spremna. Ja u čudu gledam, ne znam šta se dešava. Razmišljam da je plodova voda mnogo istekla u toku dana, da je babica rekla da već pipa bebinu glavu i da doktorka hoče da me vodi u salu. Plašeći se za život svog deteta nisam ni bila svesna koliko snage imam. Sva sreća babica je smirila situaciju i doktorki rekla da pritiska stomak na drugu stranu, a meni mirnim tonom objasnila da kad ona kaze da guram, ja moram iz sve snage kako znam i umem.

Čekamo napon, ali ga nema… Babica viče:  “SADA” i ja onako bez osećaja napona guram iz sve snage i posle nekoliko trenutaka moj beban se rodio. U tom trenutku očekujem da ga vidim, medjutim oni uzimaju masku za kiseonik, razmišljam-šta ce mi to, ja sam dobro, ali oni masku stavljaju njemu. Ja izgubljena i preplašena, ništa više ne osećam. Okrenuše ga oni i “udarajući” ga po ledjima on krene da plače. E u tom trenutku sam postala najsrećnija žena na svetu.

Odveli su ga na pregled i da ga srede. I meni prilazi zena koja me jako stiska po stomaku dok doktorka stoji ispred mene. Ja onako u bunilu pitam šta ona to radi, a meni će doktorka na to: “Jel ti hoćes da ti izadje posteljica ili da te operišem posle?” Ja se ućutala i dalje u bunilu. Kreće da me šije jer su morali da me seku i ja posle nekog vremena pitam doktorku da li ima još puno, na šta će ona meni: “Jel ti mene vidiš ispred sebe? Sve dok sam ja tu, šivenje će da traje, kad me više ne budeš videla biće gotovo.” Pustila sam i to da se završi. Sve je prošlo, doveli su mi mog andjela i prislonili uz obraz. Ja sam zaplakala, nista lepše u zivotu osetila nisam. Trebalo mi je 10 dana da se oporavim jer je pretegla konce, tek nakon skidanja sam došla u normalu. Moje dete je moralo 5 dana da prima injekcije jer se nagutao plodove vode, indukcija mi je bila ukljucena tek kad je krenuo porodjaj a toga nisam ni bila svesna. Trebalo mi je dobrih 3 meseca da se psihički oporavim od te žene, sva sreća, osoblje je predivno, sestre i babice su najbolje i uz njih mi je boravak u bolnici lagano tekao.

Samo još da kažem da mi je mleko nakon nekog vremena samo stalo – predpostavljam od stresa. Hvala Bogu sad je sve u redu, bebac je zdrav, aktivan i fino napreduje… I ja volim moju dušu najviše na svetu.

Hvala našoj članici koja želi da ostane anonimna na podeljenom iskustvu. Žao nam je što postoje i takvi primeri lekara koji nisu dostojni diplome lekara kao što nisu ni u stanju da obavljaju tu funkciju. Bebanu želimo puno zdravlja i sreće u daljem detinjstvu.

Ostavite komentar