Mesečne arhive: jun 2019

PLAN UVOĐENJA NEMLEČNE ISHRANE

Plan uvodjenja nemlečne ishrane za terminsko, zdravo odojče…

Napomena, na majčinom mleku ili adaptiranim mlečnim formulama, kravlje mleko nikako pre punih šest meseci, poželjno ne pre punih dvanaest meseci.

Uvodjenje nemlečne ishrane tj kašica: najpre pirinčano žitarična kašica (neutralna, kupljena) koja menja jedan mlečni obrok. Preporuka: prvi jutarnji, večernji i noćni da budu mlečni obroci ( dojenjem ili adaptirane m.f.)

  • Način uvodjenja

Postepen, u par dana podići količinu ponudjene kašice do neke optimalne količine.Neke bebe vrlo brzo prihvate taj ukus, neke ne….Polako bez nerviranja….Ukoliko u tom obroku neće kašicu, dati mleko ali kasnije probati opet ponuditi u tom danu.

Posle desetak dana, ubaciti voćnu kašicu kao drugi, po podnevni nemlečni obrok…“Domaće voće“ jabuka, kruška, breskva, kajsija, banana, kupljene ili pravljene, po volji mame ali i bebe.

Opet nakon 7-10 dana umesto pirinčane ubaciti povrćnu kašicu ( namerno ne pišem slanu jer se SO ne dodaje) krompir, šargarepa, tikva, batat, tikvica, karfiol….Brokoli možda malo kasnije, ume da se teže vari….Bejbi spanać i blitva ( oprez prema kvalitetu)…

Posle punog petog meseca kontrola krvne slike i dogovor o mesnim kašicama (povrće+meso) junetina, teletina, ćuretina, piletin, jagnjetina.

Presek: u šestom mesecu, dva nemlečna obroka, uključujući i meso.

U sedmom mesecu uvesti tvrdo kuvano žumance, 1x nedeljno postepeno podizati 1/4, 1/2, 3/4, cel, umešano u povrćnu kašicu.

‏U dogovoru sa pedijatrom odrediti koliko puta nedeljno dati žumance.

U osmom mesecu uvesti pileću dzigericu, opet 1x nedeljno za početak-pečena, grilovana.

Žumance i džigerica menjaju mesni obrok.

  • Začini

Bonus, dodavanje maslinovog ulja može u slane kašice od, uglavnom šestog meseca, po malo.

U sedmom mesecu može palenta kukuruzna tj kačamak, puter može nikako margarin.

U osmom mesecu probati najpre fermentisane mlečne obroke: Jogurt, kiselo mleko, kefir. Potom pavlaku punomasnu i mlad sir.U osmom može plazma mlevena…

Od osmog meseca može bujon kuvanog jela ali pre zaprške: pasulj par zrna ispasiran, očistiti od opne, slično i bob, grašak sočivo. Uglavnom probati i pratiti reakciju deteta…

U devetom pšenični griz, rečna riba ali dijetalno spremljena, može presno zrelo miksano voće, cvekla, kuvana ili pečena pa miksana, Oprez, popara može u devetom ali ne prečesto. Pšenični hleb može takođe, bolje deo pri korici i korica hleba, još bolje umešenog sa manje kvasca.

Savet plus:

Slana kašica, voćna i uveče pred spavanje žitarice za produženu sitost….ili povrće bogato skrobom. Potreba za noćnim podojima ili amf se smanjuje na 1x ili bez toga. Isto tako savetujem da se prvo unese povrće pa tek onda voće, jer obično mame posle imaju problema jer bebe teže prihvataju slane obroke.

  • OPREZ 

Odojče ne može duže od 11h biti bez unosa hrane usled rizika od hipoglikemije.Sve vreme suplementacija Vit D3 a po novijim preporukama i omega 3 masnim kiselinama, do prvog rodjendana.

 

Srećno sa prvim obrocima!

 

Pedijatar Kluba, dr Vladan Mihajlović.

 

TAMO GDE SU DECA, HAOS JE NORMALNO STANJE

Gazimo po stvarima, skupljamo, sklanjamo, premeštamo – to je naša realnost. Ko se usudi da tvrdi da može bolje – čikam ga da dokaže!

Vreme spada među moje najveće neprijatelje. Dan započinjem ranim ustajanjem i unezverenim spremanjem. Zatim naizmenično molim i pretim: hajde, molim te, požuri, piški, obuci se, ne ne ne prvo gaćice a onda pantalone… obula si dve različite čarape… isključiću televizor ako ne požuriš… molim te, očešljaj se… nemoj ja da moram da te češljam…

Sledi uobičajeno ludilo normalnog radnog dana, a onda pozitivno ludilo normalnog vikenda.

A vremena nikada dovoljno.

Ali – najzad je došao taj dan. Odlučila sam da u goste pozovem prijateljicu sa detetom.
I skupila hrabrost.
Jer – moram da priznam da je kod mene haos.

Obično je u svakoj kući bar dnevna soba sređena, da se ne brukamo ako dođu gosti. Obično je i kod mene tako. Ili možda nije, jer trenutno mi je tamo:

Daska za peglanje
Veš koji čeka na red, po sistemu, ko čeka taj dočeka
Ćerkine igračke koje su tu ostale jer nije shvatila da “skloni svoje igračke iz hodnika” ne znači – odloži ih u dnevnu sobu
Jakne za koje na čiviluku nema mesta (da, čak i zimske, pa šta?)
Novogodišnji ukrasi koji iz meni nepoznatog razloga nisu našli put do plakara, pa sada tu vrebaju narednu priliku
Polu ispijena šolja jogurta (a, tu je, svuda sam je tražila!)
Komadići jabuke u plastičnom tanjiru, na podu iza fotelje (da, mama, sve sam pojela)
Kad smo već kod daske, pegle nigde nema, ne mogu da se setim gde sam je spustila…

Nema veze, sedećemo na terasi. Ali prvo moram da:

Pomerim bicikl i trotinet (još samo da smislim gde)
Izbacim đubre (terasa je rezervna pozicija, kad u kanti nema više mesta)
Pokupim veš koji se suši (i dodam ga gomili iz dnevne sobe)
Srećom, tu je trpezarija, za opuštenu atmosferu u stilu “naši smo”, tu ćemo nas dve da sedimo. Jedino ne znam gde da spustim dve šolje kafe i projice. Mislite da je to jednostavno? Sto je prekriven crtežima mog deteta, sve sama remek dela. Strašno se ljuti kad ih pomerim, ne smem da ih dotaknem.

Nikako ne smem da dozvolim da mi gošća proviri u kuhinju:

Sudopera je puna
Šporet sam ribala… kad ono beše…?
Dobro, makar je pod čist, i to je nešto.

A možda će hteti da opere ruke?

Kupatilo je ok, izuzmemo li da je lavabo umetnički “išaran” tragovima kreme za telo (ali mama, samo sam htela da mi ruke budu mekane i lepe), tečni sapun pri kraju (ali mama, samo sam htela da mi ruke budu čiste) a kada puna obezglavljenih “lalalupsi” igračka (ali mama, rekla si da njih smem da kupam).

Dečiju sobu neću ni da komentarišem.

Da, vreme spada u moje najveće neprijatelje. Jednostavno, ne postizavam.

Ipak, skupila sam hrabrost da pozovem goste, pa šta bude. Jer ovo je normalno (ratno) stanje u svim domovima gde ima dece. Gazimo po stvarima, skupljamo, sklanjamo, premeštamo – to je naša realnost. Ko se usudi da tvrdi da može bolje – čikam ga da dokaže!

Autorka: Vladana S.

 

Izvor: deciologija.rs

AKTIVNOSTI NA MORU KOJE SU KORISNE ZA GOVOR, SENZORNU INTEGRACIJU I PSIHOMOTORNI RAZVOJ DETETA

Zabavu na plaži pretvorite u učenje. Pogledajte predloge logopeda Nataše Čabarkape za korisne aktivnosti na letovanju.

Retko koje dete ne voli more. Uglavnom ga sva deca željno iščekuju, da bi uživali satima na plaži igrajući se vodom i peskom na suncu. Ponekad se roditeljima učini da su suvišni u toj igri koju deca i bez njih lepo organizuju. Međutim, mi vam dajemo predlog aktivnosti za vas i vaše dete koje ne samo da će biti zabavne, već su i korisne za njegov razvoj.

Šta vam je potrebno od materijala?

Kofica, lopatica, grabulja, modle za igranje u pesku,kamenčići, prazne plastične čaše, lopta.

Aktivnosti koje možete da organizujete sa vašim detetom:
– Skupljajte u koficu kamenčiće zatim ih vadite i brojite do 5 ili 10. Možete odmah posle toga prebrojavati i prste na rukama i nogama uz blago istezanje i dodirivanje svakog prsta. Na sličan način punite koficu lopaticom i kada dete ubaci svaku lopaticu u koficu Vi brojite. Na ovaj način se uči brojanje i prebrojavanje do 5 ili 10 u zavisnosti od uzrasta deteta.

– Sipajte pesak u koficu i kada je napunite prosipajte i to ponavljajte više puta i pustite dete da pokuša da imitira. Plastične čaše takođe možete puniti peskom, kamenčićima ili vodom i prosipati ili presipat i iz jedne čaše u drugu i učiti pojmove puno/prazno, ima/nema, teško/lako. Ujedno vežbate i koordinaciju ruku. Ako detetu prija može da stavi obe ruke u pesak i da ih naizmenično vadi i uranja u pesak. Na taj način se upoznaje sa teksturom peska i dobija taktilnu stimulaciju.

– Ubacite kamenčiće različitih veličina i oblika u dve posude. U jednu posudu sipajte suv pesak, a u drugu mokar pesak iz vode. Nakon toga kažite detetu da izvadi sve kamenčiće iz obe posude. Na ovaj način dete se upoznaje sa različitim teksturama, veličinama, temeperaturom (topalo/hladano), dobija odgovarajuću taktilnu stimulaciju, a istovremeno vežba hvat i finu motoriku. Ovu aktivnost možete izvesti tako što ćete jednu posudu staviti s leve strane, a drugu sa desne strane i reći detetu da suprotonom rukom vadi kamenčiće iz posuda (npr.levom rukom da uzima kamenčiće iz posude sa desne strane i obrnuto). Pri izvođenju ove aktivnosti dete prelazi središnju liniju tela i razvija bilateralnu integraciju i koordinaciju.

– Lopaticom može kopati po pesku, sipati kamenčiće, iz kofice izbacivati pesak i pri ovim aktivnostima vežbati finu motoriku odnosno motoriku šake. Grabuljom šarajte po pesku, u brazde možete ubacivati sitne kamenčiće vežbajući kako finu motoriki tako i koordinaciju oko-ruka. Ako napravite brazde različite dužine i debljine tražite da Vam dete pokaže najkraću a zatim najdužu, tanku a zatim debelu i tako vežbajte pojmove kratko/dugačko, tanko/debelo.

– U plićaku možete sa modlama za pesak praviti različite oblike i tako vežbati koordinaciju oko-ruka i koordinaciju ruku. Ako su modle različitog oblika i boje možete ih odvajati po boji, veličini i obliku. Bacajte kamenčiće što dalje u vodu kako bi dete jačalo mišiće ruku i prilagođavalo tonus šake odnosno jačinu kojom će bacati.

– Neka dete što više hoda boso po pesku kako bi bolje osetilo svoje korake i stopala. Pustite ga da hoda i trčkara i po plićaku da oseti otpor vode. Kada je u vodi sa gumom ili mišicama pasivno mu pomerajte ruke kroz vodu ka gore i dole, kružne pokrete rukama vežbajući pojmove gore/dole, u krug. Ako je dete veće možete ruke pomerati i ispred njega, iza njega, na stomak, na leđa, glavu, uz imenovanje delova tela gde se stavljaju ruke. Noge takođe možete pomerati napred/nazad, savijati u kolenima, prelaziti preko butina, savijati prste na stopalima takođe uz imenovanje delova tela. Na ovaj način ćete detetu pružiti pored proprioceptivne stimulacije (dubokog senzibiliteta) ruku i nogu osvešćivanje i učenje delova tela i pojmova vezanih za prostornu orijentaciju.

– Zajedno sa detetom možete ubacivati u vodu kamenčiće različitih oblika, težina i veličina. To možete činiti sa različitih udaljenosti (npr.da budete tik pored vode ili nekoliko metara dalje), uz opisavanje načina na koji bacate kamenčiće različitih težina, zvukova koji proizvode kamenčići prilikom pada u vodu i slično. Na ovaj način ćete detetu pored proprioceptivne (duboki senzibilitet), pružiti i auditivnu stimulaciju (pre svega aktivnosti auditivne diskriminacije).

– Zatrpavanje deteta u pesak je korisna aktivnost koja obezbeđuje proprioceptivni i taktilni unos (pritisak, temeperatura, tekstura, položaj delova tela…), doprinosi razvoju svesti o granicama svog tela i usvajanju delova telesne šeme.

– Loptom se možete dobacivati na udaljenosti do koje dete može da dobaci. Ako je dete većeg uzrasta probajte da mu kažete da baci loptu a zatim da pljesne i da to radi svaki put kada Vam baca loptu. Ako je lopta manja zadatak će biti teži. Možete igrati odbojku, između dve vatre, bagmington. Veličinu lopte i igre birajte u odnosu na uzrast Vašeg deteta (manje dete veća lopta, veće dete manja). Ovim aktivnostima dete vežba koordinaciju ruku i nogu, spretnost, prilagođavanje jačine pokreta zadatku i uvežbava motoriku čitavog tela.

– Na kraju igranja podsetite dete da skupi svoje igračke pre odlaska sa plaže i da ih ponese kako bi moglo opet da se igra. Ovo su samo predlozi na koji način vreme provedeno na plaži sa svojim detetom možete učiniti i lepim i korisnim.

Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped
Dr Nataša D. Čabarkapa je logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima. Dvadeset godina rada u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, podstaklo je da napiše više od 150 naučnih radova i tri monografije iz oblasti dečijeg leksikona i verbalnih asocijacija kod disfazične dece i kod dece sa normalnim govorno-jezičkim razvojem. Učestvovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim konferencijama, ali je za nju naučni rad pratilac prakse, koju stavlja na prvo mesto. Trenutno radi u Logopedsko-edukativnom centru “Čabarkapa” koji je sama osnovala, a koji ima za cilj da, zahvaljujući multidisciplinarnom pristupu i udruživanjem različitih perspektiva stručnjaka, pomogne osobama sa problemima u govoru. I dalje se bavi naučnim istraživanjima, stručno se usavršava i veruje da osoba mora da kontinuirano radi na sebi da bi bila dobra u svom poslu.

 

Izvor: deciologija.rs

 

 

SAVETI DR NESTOROVIĆA ZA BORBU PROTIV INSEKATA: POSTOJE JEDNOSTAVNI, PRIRODNI NAČINI DA SE ODBIJU KOMARCI

Prof. dr Branimir Nestorović, čuveni pulmolog i alergolog iz Univerzitetske dečje klinike „Tiršova“, objasnio je kako najlakše možete da se rešite dosadnih komaraca i zaštitite svoje dete od uboda insekata kao što su pčele.

Najveći problem za decu kada izađu napolje predstavljaju insekti koji vrlo lako mogu da iskoriste trenutak nepažnje roditelja i radoznalost dece kako bih uboli i tako doveli do alergijske reakcije.

U pitanju nisu samo komarci. Sudeći po dr Nestoroviću, opasnost predstavlja gotovo 17 vrsta insekata, ali i mravi, neke vrste bubašvaba, kao i biljne vaši koje se nalaze na biljkama u našim stanovima.

„Deca imaju mnogo burnije reakcije nego odrasli i u pitanju su jako velike promene na koži koje se često završavaju crnim plikom i praćene su velikim svrabom. Onda se deca češu i u kožu kroz te ranice u organizam unose stafilokoku koja se nalazi na koži. U pitanju je bakterija koja izaziva gnojenje, i stvaranje sekundarne infekcije“, objašnjava Nestorović.

Po njegovim rečima, nesrećni roditelji onda od doktora dobijaju standardnu terapiju protiv alergija. Mazu deci kožu kortikosteriodnim kremama i to obično još više pogorša infekciju.

Kako odbraniti dete od insekata
Postoje jednostavni, prirodni načini da se odbiju komarci poput korišćenja vitamina B kompleksa, posebno B1 vitamin koji ima miris koji odbija ženske komarce – koje ubadaju.

„Kada piju ovaj vitamin komarci beže od dece jer im je miris njihovog znoja neprijatan, a sličan efekat ima i beli luk“ tvrdi Nestorović za Link TV.

Nestorović kao posebno efikasan način odbijanja insekata navodi i jednu našu staru biljku – koprivu.

„Kopriva ubija sve sto postoji. Uberete koprivu i stavite je da stoji u frižideru 5 dana u vodi i sa tom vodom isprskate kuću i insekti nestaju za nekoliko sati“, tvrdi on.

Stare biljke poput koprive su vremenom razvile odbrambene sisteme koji ih štite od virusa, bakterija, gljivica i od drugih biljaka, pa su zato efikasne.

Ako do uboda ipak dođe, svrab predstavlja jedan od najvećih problema, a Nestorović kao rešenje predlaže još jedan stari recept – eozin.

„Eozin pomaže, crvena boja koja se namaže kako bi se smanjio svrab i sprečila infekcija. Ali ako se naprave plikovi i krastice, onda to ne vredi, i na red dolazi novi stari lek – cink oksid – mast koju zovemo cinkova mast i koja može da se maže par puta dnevno jer ima antiseptičko i antialergijsko dejstvo“, objašnjava Nestorović.

Ose i pčele
Kada su u pitanju ose i pčele, važno je da se poštuju određene mere, da dete napolju nikada ne nosi šarenu odeću jer to privlači ove insekte, a treba izbegavati i jake parfeme, da jedu nešto slatko u prirodi i nikada da idu bosi po travi.

Ako ipak dođe do onog najgoreg, ako je ubod samo na koži, i ako je reakcija samo na koži, onda tu nema velike opasnosti, ma koliko sve izgledalo opasno, objašnjava Nestorović i dodaje:

„Najveći problem su ubodi sa sistemskim manifestacijama, kada dete padne u nesvest, teško diše, umokri se…teške reakcije mogu da budu i po život opasne i tada treba posetiti lekara“.

Kao jedno od najboljih rešenja dr Nestorović preporučuje imuno terapiju za ove ubode. Daju se injekcije 2 i po godine i to je najbolje rešenje za alergijske reakcije, a efekat ove terapije traje 15 do 20 godina.

 

Izvor: deciologija.rs

1.000 NAJVAŽNIJIH DANA U ŽIVOTU SVAKOG DETETA

Prvih hiljadu dana života neizbežna su tema kada govorimo o razvoju deteta u zdravu, funkcionalnu i uspešnu ličnost.

Period najvažniji ne samo za dete (zbog brzine razvoja mozga, temelja njegovog kasnijeg života), već i za roditelja. Iskustva iz neposrednog okruženja stečena u te prve tri godine života trajno utiču na detetov kasniji uspeh u životu. I zato porodica jeste i treba da bude osnovni nosilac zdravlja i razvoja deteta. Nije to samo briga o zdravlju, već i stvaranje dobrih i zdravih životnih navika koje će delovati kroz ceo detetov život, a u koje spadaju i: dojenje, redovna vakcinacija, pravilna ishrana dece i cele porodice, fizička aktivnost. Sve je to potencijal za rast i i te kako utiče na razvoj mozga, ali i na fizički i emocionalni razvoj deteta, na sticanje radnih navika, razvoj samodiscipline i emocionalne sigurnosti.

“Često se kaže da je prvih 1.000 dana života najznačajnije u životu svake osobe”, kaže prof. dr Aleksandra Stojadinović, pedijatar sa Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, i dodaje:

“Tokom prvih godina života mozak se najbrže razvija, što predstavlja temelj za sve kasnije učenje, ponašanje i zdravlje. Razvoj se odvija kroz uzajamno dejstvo genetskih činilaca i uticaja okoline. Kada u okruženju deteta postoje brojni faktori koji podstiču njegov razvoj, dete može u potpunosti da ostvari svoje potencijale. Nasuprot tome, kada postoje brojni faktori koji nepovoljno utiču na razvoj, oni se “ugrađuju” u samu strukturu mozga i ne dozvoljavaju detetu da maksimalno ostvari potencijale.”

Deca koja se razvijaju u podsticajnom okruženju, kako navodi doktorka, a to pokazuju i brojna istraživanja, “uspešnija su u školi, imaju bolje odnose sa vršnjacima i odraslim osobama, postižu više obrazovanje, imaju bolje zaposlenje i više prihode, bolje su uklopljena u društvo kao odrasle osobe”. “Nasuprot njima, deca koja žive u okruženju u kom deluju brojni nepovoljni faktori razvijaju se sporije u odnosu na svoje vršnjake, slabije su pripremljena za školu te su manje uspešna u savladavanju gradiva, imaju niži stepen obrazovanja, rade lošije plaćene poslove, često su primaoci socijalne pomoći i imaju višu stopu kriminaliteta.”

Zato je, objašnjava, u prvim godinama života za svako dete najvažnije da ima najmanje jednu blisku, pouzdanu osobu koja ga odgaja.

“Najčešće je to majka, ali može biti i neka druga osoba — baka, tetka i sl. Potrebno je da majka (ili primarni negovatelj deteta) prepozna i zadovolji potrebe deteta. Mladim i neiskusnim majkama u početku je teško da prepoznaju kada beba plače zato što je gladna, mokra, umorna, želi da bude u naručju ili da joj se nešto priča. Potrebno je da pažljivo prate signale koje im dete upućuje i s vremenom će naučiti šta koje ponašanje znači.”

“U porodičnom okruženju dete treba da se oseća voljeno, zaštićeno i bezbedno”, ističe Aleksandra Kalezić Vignjević, koordinatorka projekta CIP — Centar za interaktivnu pedagogiju. Jer istraživanja govore u prilog tome da je period ranog detinjstva izuzetno važan za razvoj i budućnost deteta.

“Vreme koje roditelji provode sa detetom je dragoceno i treba ga iskoristiti na najbolji način. Trenuci zajedničke igre, čitanja knjiga, pričanja, crtanja, smejanja i uživanja su neprocenjivi, jer dete oseća pažnju, posvećenost, toplinu i bliskost. “Važno je da roditelji brinu o svojoj deci, da im pokažu koliko ih vole, da se druže sa njima, uživaju u zajedničkim aktivnostima. Takođe je važno da roditelji, posebno na ranom uzrastu, deci isplaniraju dan, da naprave raspored, u kome će se smenjivati mirniji i aktivniji događaji, da obezbede vreme za zabavu i druženje, odmor i učenje. Boravak na otvorenom, uz razonodu, igru i istraživanje svakako treba da se nađe u svakodnevnom rasporedu. To pre svega znači da roditelji posvećeno provode vreme sa decom, bez mobilnih telefona, društvenih mreža i slično, prateći i osluškujući svoje dete, kako bi na najadekvatniji način odgovorili na detetove potrebe”, pojašnjava naša sagovornica.

Nikada nije rano da se počne sa zdravim navikama jer kada je “temelj” dobar, nadogradnja ide nekako lakše. U zdrave navike spada ne samo ishrana već i vakcinacija, dojenje, fizička aktivnost, pravilna ishrana cele porodice, a u tome cela porodica igra važnu ulogu.

“U zdrave navike spadaju i odgovarajuća fizička aktivnost, boravak u prirodi, druženje sa drugom decom, igra sa roditeljima, braćom i sestrama ili drugim članovima porodice, čitanje, pričanje priča, upoznavanje sveta oko sebe. Sve dnevne aktivnosti porodice mogu da budu prilika da dete uči i razvija se. Ukoliko roditelji pričaju detetu, pokazuju mu različite predmete, igraju se sa njim koristeći različite igračke i materijale, čine mnogo za razvoj svog deteta”, kaže dr Aleksandra Stojadinović.

Zdrava ishrana započinje odmah nakon rođenja deteta time što mu odmah u startu života ponudimo ono što je najbolje za njega, a to je majčino mleko, ali na njegov razvoj utiču i namirnice koje je majka unosila još tokom trudnoće, objašnjava Kristina Nedeljković, patronažna sestra iz Doma zdravlja Novi Sad.

“Ovo je period kada je kod članova porodice najviše izražena motivacija za eliminaciju štetnih navika kao što su pušenje ili konzumiranje alkohola”, dodaje.

“Roditelji treba da shvate da je hranjenje deteta idealna prilika za upoznavanje i interakciju sa njim. Kao što dojenje nije samo hranjenje deteta, tako ni nemlečni obrok ne možemo posmatrati kao jednostavni nutritivni unos. Roditelji treba da razgovaraju sa detetom tokom obroka i da prepoznaju signale koje im dete šalje. Idealno bi bilo da porodica jede zajedno. U poslednje vreme nailazimo na sve veći broj porodica čija deca se od najranijeg perioda hrane uz gledanje crtanog filma na tabletima ili telefonima. Roditelji nisu svesni koliko dragocenih prilika za podsticanje razvoja svog deteta na taj način gube. Dete je živo biće, uči od nas i oponaša nas”, ističe Kristina Nedeljković.

Ne samo ishrana već i svako iskustvo koje dete ima u najranijem periodu utiče na njegov kasniji život. U ovom periodu života deteta gradimo temelje za dalju nadogradnju tokom života.

“A kada su temelji onoga što kreiramo dobri, onda ne postoji bojazan da će najmanji stres ili loše iskustvo srušiti sve što smo gradili. Ishrana utiče na zdravlje deteta ali i na prilike za učenje i igru. Gladno dete ne istražuje i ne igra se, a samim time ne uči i njegov razvoj je u riziku. Dakle, sve je povezano”, pojašnjava patronažna sestra i dodaje:

“Veoma je važno da roditelji zajedno donesu odluku o izboru namirnica i načinu ishrane deteta, bez pritiska okoline. Isto tako je važno da kao društvo shvatimo da ishrana deteta nije ‘ženski’ posao i da je to idealna prilika i za oca da se bolje poveže sa svojim detetom i da uživa”, napominje.

Prim. dr Danijela Vukićević, dečji fizijatar sa Klinike za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović”, napominje da porodica poslednjih 20 godina menja svoju organizaciju, od toga da šire socijalno okruženje (bake, deke, rođaci) sve više biva svedeno na situaciju gde jedan roditelj provodi najviše vremena sa detetom, dok drugi radi. Vreme provedeno sa detetom je vrlo često ispunjeno drugim obavezama, dok deca veliki deo vremena provode ispred TV ekrana, kompjutera, mobilnih telefona, dok jedu, dok se uspavljuju, dok putuju.

“Kada se zapitamo zašto je to tako, moramo biti svesni činjenice da deca uče po modelu”, objašnjava. “Od drugog dana po rođenju, dete je u stanju da čita emocionalne signale odraslih koji brinu o njemu. Ovaj veoma važan segment razvoja, često se gubi pod izgovorom da je dete malo, ne razume, ne treba da se navikava na nošenje, treba da nauči da samo zaspi. Na taj način se gubi onaj najlepši deo stvaranja čvrste veze između roditelja i deteta, jer je svaki dan u životu deteta, naročito u prve tri godine života, prepun iskustava koja moraju biti pozitivna i stimulativna, da bi dete napravilo čvrstu bazu, koju će kasnije nadograđivati”, objašnjava dr Danijela Vukićević.

Kretanje je značajna karakteristika deteta. Od trećeg meseca, motorički razvoj postaje sve kompleksniji.

“To je pravo vreme da dete spustimo na pod i omogućimo mu da istražuje svoje motorne sposobnosti. Boravak na podu, na čvrstoj, ravnoj površini a ne u nosiljkama, sedištima, ljuljaškama na struju ispred televizora, omogućava detetu da istražuje svoje motorne mogućnosti: okretanje, prevrtanje, bauljanje, puzanje, sedenje, stajanje, hodanje. Svako dete ima svoj tempo razvoja i raspon od osam do deset meseci je očekivan za dostizanje nekih motornih veština. Uvežbavanje motornih veština je veoma značajno sa aspekta: vizuomotorne percepcije (vidim ono što me interesuje i krećem ka tome), motornog planiranja (pokušavam da pronađem obrazac koji će me dovesti do željenog predmeta), uvežbavanje oslonca šake koji će štititi glavu kod padanja, opterećenje ručnog zgloba kod pridržavanja, oslonca koji nam je neophodan za aktivnosti oblačenja, hranjenja, pisanja. Neprestano kretanje zahteva akomodaciju oka, približavanje, udaljavanje, neophodne za čitanje, snalaženje u prostoru”, ističe dr Danijela Vukićević.

Deca su zahtevna, divna, nepredvidljiva, očaravajuća. Udubljujući se posmatranjem u karakter deteta, otkrivamo, shvatamo, odlučujemo šta je najbolje za njega. Zato, napominje ona, ne postoje univerzalni saveti. Ali posmatranje je jedan od najmoćnijih instrumenata za procenu, napominje sagovornica Nedeljnika.

“Dete je kompleksan sistem. Nijedna od oblasti razvoja: kognitivni, govorno-jezički, fina, gruba motorika, ne razvija se odvojeno jedna od druge, već su isprepletene međusobnim interakcijama. Zahtevaju neprestano stimulisanje i vođenje od strane roditelja, stvarajući dobar temelj koji će dete nadograđivati tokom odrastanja”, zaključuje Danijela Vukićević, dečji fizijatar.

 

Izvo: deciologija.rs

Postoji li opasnost: Da li obična voda može da dodvede do trovanja beba?

Da li bebama mlađim od 6 meseci treba davati vodu?

Lekari su prilično sigurni da bebe do 6 meseci starosti ne trebaju da piju vodu.
Smatraju da majčino mleko ili formula imaju sve što je potrebno za razvoj deteta.

Čak kad su i visoke temperature, naglašavaju, da je mleko jedini dobar izbor za mala bića.

Kada se bebama mlađim od šest meseci daje voda to može da dovede do „trovanja vodom“, što može imati i smrtonosne posledice.

Problem je što bebini bubrezi nisu još dovoljno razvijeni pa i male količine vode mogu biti opasne. Njihovo telo tada otpušta natrijum što može da utiče na aktivnost mozga, a to može da izazove napade i trovanje.

Glavni problem kod trovanja vodom je taj što se simptomi teško prepoznaju.

U ovom slučaju beba može puno da spava ili pak da bude nemirna, što je u suštini uobičajeno ponašanje u tom periodu. Ostali znakovi trovanja su niska telesna temperatura, čak manja od 36,1°C, otečeno lice, ali najčešći simptomi su napadi.

Ako se simptomi rano prepoznaju nema trajnih posledica.

Pedijatar prof.dr.sc. Milivoj Jovančević objašnjava da bebi koje doji voda nije potrebna, što je često teško objasniti roditeljima zbog nekih uverenja starijih generacija.

„Voda se počinje davati kada krene dohrana, odnosno kad obroci postaju kompaktniji“, objašnjava on.

U većini slučajeva majčino mleko će biti dovoljno, ako ste zabrinuti zbog hidratacije, zatvora ili povraćanje vašeg deteta svakako biste trebali da se konsultujete sa pedijatrom koji će vam preporučiti sledeće korake.

 

Izvor: stil.kurir.rs

 

Mononukleoza: Bolest koja plaši roditelje!

Nekada je monenukleoza bila bolest adolescenata, da bi se kasnije proširila i do predškolske dece, a danas i do dece u jaslicama

Postoji malo kliničko pravilo za mononukleozu – što je dete manje, slabije su izraženi simptomi i znaci bolesti.

U prvim godinama života, infektivna mononukleoza se manifestuje kao obična infekcija gornjih respiratornih puteva: nos curka, grlo je crveno – ponekad sa beličastim naslagama, uz uvećane vratne limfne čvorove. Često bolest traje nekoliko dana i prođe, a da roditelji i ne znaju da je dete preležalo infektivnu mononukleozu.

Kod starije dece, klinička slika ove bolesti je teža. Mononukleoza najčešće počinje nekarakterističnim tegobama: slabost, glavobolja, mučnina, a posle par dana se javlja visoka telesna temperatura, bol u grlu, uvećanje krajnika – koji su obloženi beličastim naslagama. Na vratu se najčešće uočavaju uvećani limfni čvorovi, koji su često bolni.

Pedijatar će pažljivo da ispipa trbuh, jer svako drugo dete sa infektivnom mononukleozom ima uvećanu slezinu, a kod 10-20 odsto dece je uvećana jetra.

Osnovana sumnja na infektivnu mononukleozu proističe iz karakterističnog toka bolesti, odnosno simptoma i znakova koje smo opisali. Konačna dijagnoza se postavlja posle krvne slike i pojedinih biohemijskih ispitivanja. Za sve to ne treba više od par dana. U krvnoj slici se nalaze ćelije koje su prilično karakteristične, a kada se uzme „krv iz vene“, dijagnoza se potvrđuje pronalaskom „traga“ virusa prouzrokovača mononukleoze u krvi (otkrivaju se antitela na EB virus).

Koliko bolest traje?

Trajanje ove bolesti je individualno – od par nedelja do mesec dana. To zavisi od imunološke (odbrambene) sposobnosti dečjeg organizma, ali i od uzrasta deteta. Retke su infektivne mononukleoze koje traju duže od četiri nedelje – tada se obično bolest iskomplikovala.

Kakve komplikacije mogu da se jave?

Virus koji izaziva infektivnu mononukleozu – cirkuliše kroz celo telo, a naročito voli da se „uvali“ u limfno tkivo, koga ima u skoro svakom delu dečjeg organizma. Skoro uvek je prisutna blaga forma „upale“ jetrinog tkiva, što je praćeno porastom enzima koji se nalaze u jetrinim ćelijama. Ovo, zapravo, i nije komplikacija, već deo bolesti. Pravi hepatitis je (srećom) veoma redak.

Izuzetno retko, virus može da napadne srce, kada se javlja miokarditis. Tada dete iznenada postaje malaksalo, izgleda veoma loše, pa se brzo stiže kod lekara. Ovo se zaista retko dešava, a komplikacije na nervnom sistemu su, srećom, još ređe.

Nema pravog leka koji će da eliminiše virus koji je uzrok bolesti!

Zato se preduzima takozvana simptomatska terapija: obara se temperatura, dete mora da odleži – nema izlaska i šetnje, a potrebna je „lagana“ hrana sa dosta tečnosti.

Retko je potrebno da se dete smesti u bolnicu – to je neophodno u slučaju teških formi bolesti (srećom, izuzetno su retke), kada dete nije u stanju da normalno jede i pije, niti da uzima lekove za snižavanje temperature, ili ako je opšte stanje deteta izuzetno teško.

Da li su potrebni antibiotici?

Infektivna mononukleoza je, dakle, virusno oboljenje, pa se ne leči antibioticima. Ipak, antibiotici se često daju „napamet“ – što je, naravno, pogrešno. Obično se visoka temperatura i naslage na krajnicima shvate kao angina, pa se započne sa davanjem antibiotika. Kao po pravilu, daje se neki od uobičajenih penicilinskih antibiotika za oralnu primenu (ampicilin, amoksicilin…).

Interesantno je da preko 80 odsto dece sa infektivnom mononukleozom dobije osip po koži posle davanja polusintetskih penicilinskih preparata (a oni se najviše i koriste u pedijatriji – ampicilin i amoksicilin). To nije alergijska reakcija na penicilinske antibiotike, već jedna od karakteristika bolesti.

Ovo je još jedan od dobrih razloga da se ne započinje antibiotska terapija napamet. Jer, najveći broj mališana koji dobiju ovaj osip, a imaju mononukleozu, pogrešno se proglasi alergičnim na penicilinske antibiotike.

Ako lekar sumnja da se uz virusnu bolest možda „zapatila“ neka od bakterija u grlu (što se dešava kod mononukleoze), uzeće bris ždrela, koji će pokazati da li dete ima pridruženu bakterijsku infekciju. Ako se pronađe neka od bakterija, leči se „običnim“ penicilinskim preparatima za oralnu upotrebu (Cliacil, Bimepen), koji ne uzrokuju osip kod dece sa infektivnom mononukleozom.

Kada dete može da se vrati normalnim fizičkim aktivnostima?

Tu se „lome koplja“ među pedijatrima koji se bave ovim problemom, ali većina smatra da je bar četiri do šest nedelja posle potpunog izlečenja dovoljno da se dete vrati „u akciju“. Ovo važi za nekomplikovanu infektivnu mononukleozu – dakle, za ogromnu većinu dece.

Ako se deca aktivno bave sportom (kompetitivni sport), PRE povratka na teren je neophodan pregled pedijatra koji se bavi decom sportistima. Potom se daje „zeleno svetlo“ za nastavak treninga. Naravno, posle najmanje četiri do šest nedelja pauze!

Većina roditelja je čula da je infektivna mononukleoza „gadna i opasna“ bolest. Srećom, kod najvećeg broja dece prolazi posle desetak do petnaest dana, i ne ostavlja posledice. Odmaranje, lagana hrana, uz strpljenje deteta i roditelja je skoro uvek dovoljno za izlečenje. Kontrola pedijatra je obavezna, baš kao i stručna potvrda da je dete ozdravilo i spremno za nastavak uobičajenih aktivnosti.

 

 

Izvor: stil.kurir.rs

Evo zašto je neophodno da se beba rodi prirodnim putem!

Izgleda da inteligencija mnogo zavisi od porođaja majke

Bebe koje su rođene prirodnim putem imaju veći koeficijent inteligencije u odnosu na one rođene carskim rezom u „nametnutom“ terminu, tvrde naučnici sa Jejla.

Razlog je protein UCP 2, koji utiče na inteligenciju, a njegov nivo je veći u mozgu dece rođene prirodnim putem ili dece rođene carskim rezom ako je porođaj krenuo prirodnim tokom.

Od ovog proteina zavisi kratkoročno i dugoročno pamćenje deteta, kasnije čoveka, što je ključno za stepen inteligencije.

Ovi rezultati su veoma važni jer je u poslednjoj deceniji došlo do ekspanzije porođaja carskim rezom, ali ne iz zdravstvenih razloga i kod beba koje su kroz trudove signalizirale da su spremne da izađu, već su mnoge majke ovu operaciju shvatile kao mogućnost da odrede datum i vreme rođenja svoje dece.

Ginekolozi uglavnom tvrde da je, kada trudnica uđe u deveti mesec i beba je formirana, svejedno kada će se poroditi i zakazuju carski rez po svom nahođenju ili želji buduće majke. Ipak, naučnici su sada dokazali da se to negativno odražava na inteligenciju i da bi, ako nema zdravstvenih razloga, uvek trebalo sačekati prirodne trudove.

 

Izvor: stil.kurir.rs

Zašto se u porodilištima viče na žene: Tog dana sam dobila bebu, ali sam izgubila dostojanstvo!

Dobila sam trudove, počeo je najsrećniji dan mog života, ili ipak nije

Htela sam to dete, uživala u trudnoći koliko sam mogla. A onda je došao porođaj. Porodilište, porobilište, puno trudnica spremnih da na svet donesu čudo. Ali osim sreće, svaka oseća srepnju, a ponajviše strah i stid. Da, stid!

Počinje porođaj, ja prvorotka: Guram, jer nemam kud.

„Pogrešno guraš! Ne radiš to kako treba! Slušaj me, prestani da guraš,“ viče na mene babica. Grubo me cima za nos i okreće mi glavu prema sebi da je gledam u oči. Neprijateljstvo se naglo razvija.

Bol je nepojmljiv, kosti mi se razdvajaju, ja vrištim.

„Prestani da vrištiš! Prestani da vrištiš,“ viče ona, a onda se okreće ka medicinskom osoblju i govori iznervirano: „Ona ne sarađuje uopšte!“

Prolazi starija žena, neki medicinski faktor tu i s gađenjem gleda u mene: „Cccccc!“ čujem je kako cokće.

Osećam se, osećam, osećam… Nemam reči za ovaj osećaj, jer suze samo teku…

Kako je moguće da mi se jedan od najlepših dana u životu pretvori u jedan od najgorih…

Ovakvu ili sličnu situaciju prolazi skoro svaka druga porodilja u Srbiji. Zašto se na porodilju viče? Zašto se u porodilištu neke osnovne stvari ne mogu objasniti normalnim tonom?

Kod nas se o ovome ne priča. Žene ćute. Kažu, hvala bogu pa smo izvukle živu glavu. Ali u svetu se ovakvo ponašanje zove: zlostavljanje i maltretiranje na porođaju!

Istraživanje sprovedeno u SAD kaže da je 17% žena iskusilo neki oblik nasilja u porodilištu. Na njih se vikalo, one su ponižavane, one su zanemarivane….

Loše iskustvo prilikom prvog porođaja po nekad odvrate žene od želje da rode drugo ili treće dete. Većina porodilja koje po drugi put rađaju dete, osećaju parališući strah jer znaju „šta ih čeka“.

Da li ste i vi jedna od nas? Podelite sa nama svoje iskustvo u komentarima ispod teksta!

 

Izvor: stil.kurir.rs

 

Zašto nikako ne treba da zadirkujete svoje dete?

Nema ništa lepše nego kada vreme sa svojom dečicom provedete u smehu, ipak pazite da šale ne izmaknu kontroli i da se ne počnu graničiti sa vređanjem. Deca na zadirkivanja zbog nekih stvari mogu loše reagovati, a dugotrajne posledice po njih su anksioznost, depresija, nisko samopouzdanje i bes.

Ukoliko se opušteno šalite sa svojom decom to može biti dobar način da se povežete s njima i započnete razgovor o ozbiljnim temama. Doktorica Carol Bishop Mills, koordinatorka i vanredna profesorica na koledžu za komunikacije i informacione nauke na Univerzitetu u Alabami naglašava da morate obratiti pažnju na reakcije svog deteta. Ukoliko vidite da dete skreće pogled, ne reaguje na šale i da mu se oči pune suzama to će vam biti znak da nimalo ne uživa u vašem zadirkivanju. Postoje teme o kojima ne smete zadirkivati svoje dete. Sasvim je u redu da se s njim šalite zbog neuredne sobe, ali nije dobro da ga zadirkujete zbog izgleda i kilaže.

“Zadirkivanje treba biti kao dvosmerna ulica. Dopustite svom detetu da vas zadirkuje zbog nečega. Ako u tome pretera, nemojte planuti već ga nečemu naučite. Objasnite mu da znate da se samo šalilo, ali da je povredilo vaša osećanja – na taj način ćete svom detetu pokazati da postoje granice u zadirkivanju”, objašnjava doktorica Bishop Mills.

Koje su to stvari zbog kojih ne smete da zadirkujete svoje dete?

Sport
Glavni razlog zbog kojeg deca vole sport je zabava i prestaju se njime baviti kada im više nije zabavno. Ukoliko roditelji preuzmu ulogu trenera deca se često znaju plašiti da će pogrešiti i osećaće se nepoštovano. Zadirkivanje u sportu može biti zabavno, ali ne ako dolazi od roditelja. Doktorica Bishop Mills objašnjava da vršnjaci i treneri mogu da zadirkuju dete o tome kako igra zato što su članovi njegovog tima. Roditelji nisu u tom timu i zato treba da se suzdrže takvih šala. Ako dete nije dobro u sportu kojim se bavi, osećaće se još gore ako ga roditelji budu zbog toga zadirkivali. Ne samo da će prestati da se bavi tim sportom već će biti poljuljano i njegovo samopouzdanje.

Ocene
Vaše dete je došlo iz škole i pokunjeno priznalo da je dobilo trojku iz testa. Doktor Gabriel Kaplan, medicinski direktor za bihejvioralne zdravstvene uskuge u regionalnom medicinskom centru “Bergen” u Paramusu, New Jerseyju ističe da je sasvim razumljivo to što ste se uzrujali zbog loše ocene.

“U redu je da kažete detetu da ste razočarani zbog toga što je dobilo trojku, ali onda to morate pokušati i shvatiti. Moguće je da vaše dete nije odličan učenik ili, ako stalno dobija trojke, trebali biste proveriti ima li poteškoća sa učenjem ili ga neko maltretira u školi”, objašnjava doktor Kaplan.

Sa druge strane, nikako nije rešenje da zadirkujete dete zbog loše ocene. Doktorica Bishop Mills naglašava da se u ovom slučaju šala treba iskoristiti za motivaciju i podsećanje na to da dete mora učiti i pisati domaće zadatke, a ne da se fokusirate na njegove sposobnosti.

Stidljivost
Stidljivost je usko povezana sa samopouzdanjem i ako budete zadirkivali dete zbog toga samo ćete pogoršati stvari. Zar mu ne biste radije pomogli da prevaziđe stidljivost tako što ćete organizovati žurku kod kuće i pozvati sve njegove prijatelje? Ukoliko vam ni to ne pomogne doktorica Bishop Mills savetuje da se konsultujete sa školskim pedagogom kako biste proverili da li možda vaše dete ima nekih problema o kojim vam ne govori.

Pamet
Doktorica Bishop Mills ističe da nema ništa loše u tome da zadirkujete svog malog genalca naročito ako se on dobro oseća zbog toga što je pametan i ima sve petice u školi. No, nipošto ga nemojte porediti sa vršnjacima, braćom ili sestrama u negativnom kontekstu. Radije mu recite da je on novi Albert Einstein. Doktor Kaplan naglašava da se trebate zabrinuti jedino ako vaše dete ne priča sa drugom decom i provodi po deset sati samo u sobi čitajući knjige.

Kilogrami
Istraživanja su pokazala da će osobe koje su u detinjstvu zadirkivali da su predebeli kasnije biti gojazni, a posljedice mogu biti dugotrajne. Omalovažavanje deteta zbog viška kilograma nije rešenje. Nećete mu pomoći ako ga odvedete u kupovinu odeće i pitate ga šta se to desilo kada vam kaže da mu treba veći broj. Deca znaju da imaju previše kilograma i grozno se osećaju zbog toga. Budete li ih zbog toga zadirkivali oni će se osećati još gore i svoju tugu gušiti slatkišima.

Strah
Čudovišta ispod kreveta, mrak i grmljavina vama mogu izgledati smiješno, ali vaše dijete ih se zaista plaši. Nemojte mu se zbog toga smijati ili ga zadirkivati jer mu time uopšte nećete pomoći. Umjesto toga pobrinite se da se ono osjeća bezbjedno.

Izbor odeće
Vaš mali švrćo je sa nepune tri godine počeo sam da se oblači i zbog toga se osjeća kompetentnije i sigurnije u samog sebe. Nemojte ga zadirkivati zbog stvari koje oblači jer mu tako možete narušiti samopouzdanje. Doktor Kaplan naglašava da odjeća pokazuje šta mislimo o sebi samima. Djeca prvo žele izgledati poput drugih ljudi, nositi istu odjeću i osjećati se prihvaćeno. Međutim, u pubertetu će početi da traže svoj identitet i tada roditelji moraju prepoznati ako nešto nije u redu. Provokativno oblačenje je znak upozorenja isto kao i činjenica da je dijete stalno utučeno i nosi samo crnu odjeću.

Materijalne stvari
Zadirkivati nekoga zbog nečega što nema može izazvati zavist i nezadovoljstvo, a sve to može negativno uticati na dijete. Zbog toga roditelji moraju naučiti svoju djecu da i ako nemaju neke materijalne stvari i dalje mogu naći nešto u čemu će biti dobri. Vjerovali ili ne, to što nema najnoviji mobilni telefon neće loše uticati na vaše dijete.

Izgled
Narandžasta kosa, lice puno pjegica, naočale na nosu ili proteza u ustima – sve su to stvari zbog kojih se dijete može osjećati nesigurno i uopšte mu ne treba da ga zbog toga zadirkuju i njegovi roditelji. Ukoliko budete zadirkivali svoje dijete zbog njegovog fizičkog izgleda narušićete mu samopouzdanje i ono će dobiti komplekse za cijeli život.

Izvor: Reader’s Digest / Lola magazin