„Ctg u jednom momentu ne pokazuje ništa, pričaju da je srce bebi stalo.“

Moja priča počinje ovako…

Pred 7 godišnjicu braka saznam da sam trudna, dugo očekivana i željena beba konačno je tu. Trudnoća super, bez komplikacija, termin 5 mart. Vodenjak puca 25. februara noću, pola jedan, ja sva srećna konačno ću da upoznam svog dečaka.

Tuširam se, sredjujem, pevam, pijem čaj natenane, torba spakovana i oko pola tri krećem u bolnicu. Na pregledu ja otvorena 3 prsta, bolove i kontrakcije nemam, čekamooo… Pola sedam ujutru, kreću naponi, mi u salu, dolazi prva smena. Babica govore jedne drugoj kako sam otvorena 10 prsta, 3 napona i eto beba.

Ja sva srećna, ništa ne boli jedva čekam mog malenog… Dolazi doktor sa nekog slavlja, još isparava… Kreću naponi, ja guraj ali ništa se ne dešava, prvi put, drugi, treći pola sata ništa… Neki osećaj mi govori da nešto ne štima, spominjem im ali oni ne reaguju… Kažu mi da se ne napinjem pravilno… Uključuju mi infuzije, kiseonik… Sat ipo mučenja i odlaganja carskog reza…

Ctg u jednom momentu ne pokazuje ništa, pričaju da je srce bebi stalo. Pritisak doktora i babice na stomak, kasapljenje dole nekako ga izvadiše. Muk, beba ne plače, ne diše, srce ne kuca… Sreća u nesreći tu se zadesio anesteziolog, hitna reanimacija, posle 20 min bebac je bio stabilno, i prevežen je na intenzivnu u drugi grad. Ja sam ostala da me prikrpe, povrate u život i posle 3 dana odlazim za njim.

Od tada pa do dana današnjeg smo po bolnicama. U septembru dobili dijagnozu cerebralne paralize najteži oblik, kažu neće biti samostalan, ja kažem da hoće… Sa razlogom se vratio otuda, mora da postoji neki plan za njega. Moj Lazar rodjen 3750 terminska beba, greška lekara…

Pre par dana proslavili smo drugi rodjendan, daće Bog da svaki naredni bude bolji a on zdraviji i samostalniji.

Marija Stojković

Ostavite komentar